Evo, na terasi sam sa puno doživljaja. Nikola je stigao, on je ogladnio i čeka večeru. Silvija mu sprema da jede. Ispred mene na stolu je prazna flaša od Rosa vode, potom nekoliko pikavaca što je Silvija pušila. Tu je i kanta za smeće koju je Nikola koristio. Pokušao sam da jedem kikiriki, ali mi se pokazalo da ne prija, iza leđa mi dopire miris iz kuhinje, osećam nešto peče Silvija, kod gume od auta Žuća. Drema, zaviriva. Ja sam danas imao više različitih razgovora; jedan je bio vezano za roman. Kaže mi Voja da ga je čitao i da ga je gledao malo, nije stigao da čita, imao je neka pitanja, kaže da vidi kao da mi je rečenica vrlo... Rečenica je vrlo stabilna. O, Bože... Vrlo, imao je neki drugi izraz... Vrlo... Zrela. Da. Baš takav izraz – zrela. Uvek mi fale reči. Od kad imam ove probleme sa plućima, sve češće mi fale reči i onda moram da čekam dugo da mi dođe ona prava, da mogu da pogodim šta je to što sam hteo da označim i da kažem. Danas sam, takođe, imao razgovore i vezano za knjige koje će se objavljivati i pripremili smo jedan novi ugovor koji će ići dalje, koji je Silvija prosledila i poslala. Danas su Snovi otišli u štampu, što je jako velika i važna informacija, a isto tako važna informacija je i ta da ja Dragu Savetu, koja je već pregledana i što se Andree tiče i što se Senke tiče i što se tiče mene i spremam je da može da ide u štampu. Da li sutra ili prekosutra, videćemo sad. Tako da to čistimo i da sklanjamo i da pravimo red. Takođe sam se danas čuo sa mojom doktorkom za pluća, a rekao sam joj da sam juče bio kod moje druge doktorke za pluća i poslao sam joj rezultate koje je ona komentarisala i potvrdila je moju ideju da idem kod trećeg doktora pulmologa za kog kažu da je jedan od najboljih u Srbiji. Ako za nekog kažu da je najbolji u državi, onda ja hoću da verujem. Tako da u čitavoj ovoj priči i zamršenoj situaciji vidim da moram malo usporiti sve korake i da treba da ide polako sve, jer ne vredi ništa brzo, jer ja više nisam čovek brzine, mada je Simon imao jedan izraz, kaže: Bio si neukrotiv! Ou, jebote... Bio si neukrotiv, kaže Simon... Da li je to baš tako? Uvek sam ja znao koje su moje granice i uvek sam ih viđao i osećao, međutim, često sam bio nespreman da ih do kraja prihvatim. Stalno sam verovao da će se možda desiti neko čudo. Evo, devet sati, zvoni crkva. Što je jako dobro. Večeras sam se video sa čovekom koji kaže za žene sledeće: Sve one volu da u mladosti budu šarene malo, a posle mesu kolač i pravu koljivo i trču kod pope da delu koljivo. E, pa ne može i da bude šarena i da deli koljivo. Naravno, ima i druga narodna koja kaže: U mladosti kurva, u starosti bogomoljka. Moja pokojna majka je imala isto tako često negativan stav prema ženama koje su se u jednom periodu svog života pokajale i koje su se približile molitveno hramu božjem i sveštenicima. Ona je govorila da se te dotične i to što su se pokajale nisu zaboravile to šta su radile i kakve su bile. Veče je tiho, čuju se automobili i verujem da će biti mirna noć.
