 |
| Banatski kulturni centar, Novo Miloševo, 2009. |
Radovan Vlahović, pesnik i romansijer, je prestonu osobu života, fantazije i poetike Laze Kostića, njegovu i našu Lenku Dunđerski, vanvremeno, doveo u vezu sa Milenom (Požarevljankom, beše li?), onim simbolom sna, princezom anđela, ozarenim čuvarom lampe i svetlosti njene – poistovećujući ih u mogućem večernjem aktu kojim naseljava njihovu devojačku sobu. Negujući ih u ljuljaškama vetrova i vekova, među cvećem i monahinjama, on ih, nevine i tanke, među namaknutim veđama Miloša (Crnjanskog, zar ne?) rasađuje po svom Banatu. I naglo i neočekivano, ali zanosno razigra se vilinsko kolo onih ukletih lepotom i uzaludnom ljubavlju, onih što su čežnja pesnika i robinje stihova: Emine i Sabinjanki, Sare i Eve, Arijadne i Đokonde, svih lepotom obdarenih „do nadnaravnosti” one sve, od Ilanče do Stražilova (Miloševih, zar ne?) lažno besmrtne, pohranjene u biću pesničkom. Neprekidno oslonjen na grudobolnog Branka i u potrazi za njom, za onom, koje više nema, jer sve je bio zvuk i odjek u njegovoj (Radovanovoj, svakako!) pretoploj glavi.
I njemu, opsednutom, kao anđeoski proplamsjaj, siluetom nazre se, bolan od čežnje, vreo od gorčine i strašću pripitomljen večernji akt (Milenin, da li?), sav natopljen sumračnim tajanstvom. Umesto svog zagrljaja nudi mu uzglavlje u devojačkoj sobi Lenke Dunćerski.
Stihovi, svinuti pod naslov „Večernji akt u devojačkoj sobi Lenke Dunđerski” Radovana Vlahovića jesu neuzvraćena izjava ljubavi, prolećni akvarel pesničke egzaltacije pred lepotom, kao i jesenji magleni nokturno osamljenog putnika u beskraju ljubavi, srmena tuga i topli krik zgranutog pesnika nad onim osećanjima kojih više neće biti, a može biti da ih i nije bilo, a moglo je da ih bude, da prolaznost nije tako neumitna, a večnost nepouzdana i varljiva.
Ostao je samo zvuk. Ona je bila i ostala – stvarna kao san.
Milisav MILENKOVIĆ
POEZIJA SA MEROM
Ovo je pesnička zbirka koja se po mnogo čemu razlikuje od pesničkih zbirki koje se danas publikuju. Već od naslovnog uznačenja „večernji kat“ konstatujemo da je Vlahović izuzetnio naklonjen vizuelizaciji dogođenog i proosećanog. Zato u njegovoj poeziji obiluju momenti koji na recepciju deluju vizibilno. Drugim rečima, emotivni naboj verbalno opisanog se podstiče vizibilnim semantičkim elemetima, epitetima i stilskim figurama čime se direktno uspostavlja korespondencija između dela i čitaoca.
Saživljavanje recepcije sa pročitanim omogućava još jedan momenat koji se čini karakteri-stičnim za poetski izraz Radovana Vlahovaća uopšte. Reč je osećaju uspostavljanja dramske tenzije. Vlahović je majstor da uspostavi meru između kazanog/ opisanog/ ispevanog i dogođenog. To postiže jasnim, eliptičnim iskazima kojima se anticipira apsolutno kretanje, događanje, buka i huka u lirskom subjektu, koju, pesnik – Radovan Vlahović, sa merom predočava čitaocu. Tako je postigao maksimalnu dramsku tenziju, a izbegao je opasnost od zapadanja u patetiku.
Dr Predrag JAŠOVIĆ
SAMO JEDNA TAČKA – TO JE MILENA
Opservacije sveta i njegovih vidljivih i nevidljivih obrisa mogu biti realne i irealne. One se dijametralno razlikuju ali se u biti doživljaja u pojavnosti, sastaju u tački onostranog ili ovostranog doživljaja sveta i njegovih datosti. Pesničke vizije i iluzije, te klackavice sna i jave, taj lom unutrašnjih preživljavanja sav je u nemiru „biti ili ne biti“. Samo iskreni i nepatvoreni stvaraoci uspevaju da pomire „san zemaljski i javu imaginacije“ i, da tako, ostvare naum vizije lepote. A lepota je „kategorija estetskog savršenstva“, o kojoj su u biti istine obitavali Platon i Aristotel, Dante i Mikelanđelo, pa pesnici Šekspir i Malarme, i naši Laza Kostić, o divotni Dis, Krklec i mnogi drugi.
Pesnička i umetnička opsesija Radovana Vlahovića, poete, proznog pisca i kulturnog emisara ravničarskog Banata, zaneta je u njegovoj poemi, ili još tačnije, lirsko-proznom i ekstatičnom traktatu – Večernji akt u devojačkoj sobi Lenke Dunđerski, ljubavlju i očaranošću slikarkom požarevačkog podneblja Milenom Barili. U biti pesnikove vizije, tog doziva i njene graciozne stvaralačke individualnosti, pesnik je utkao celoga sebe: emocije, sećanje, egzaltaciju, san i javu, oboženu ljubav, istinsku zanetost i sve drugo, što vodi ka običnom i ljudskom ali i vanzemaljskom osećanju „lepote zanosa i umilnosti vizije“/Sartr/.
Vlahovićeva oda posvećena slikarki Barili, slična je onoj koju je Laza Kostić uputio, bez „straha da će biti shvaćen kao sulud“ obožavanoj lepoti, ljubavi bestelesnoj, božanskoj, ali večnoj, u antologojskoj pesmi Santa Marija dela salute. Ta zanetost pesnika kao „anđela života i neba“, posvećena je ovde kao uspomene ili sećanje. Temporalna odrednica nije ni danas ni sutra ni juče – već jedino VEČNOST. To je pesnikova obujmljenost slikarskom i pesničkom vizijom „da se nešto lepo i daleko a večno u čoveku“ – večno i „želi i voli“. Vlahović je u četiri ciklične celine sa umetcima pesničkih kantilena, ispisao svu ljubav i odanost Mileni Barili. Slikao ju je kao zemaljsko ali i vanzemaljsko biće. Bio je sa njom i u snu i na javi; dozivao je kroz uspomenu ali i stalnu viziju sadašnjosti. Slikarka za pesnika je „nemir kad budan sanja“; ona je „ljubav koja se mora priznati“; ona je „sestra po bliskosti“; ona je „preobraženje i u snu i na javi“, dan u kome mesec sija i noć u kojoj „sunce zrači“. Milena, to je „duša među gudurama fruškogorskim“.
Ova moderna pastorala, sva od sna i jave prošlog i budućeg, razliva se u krugovima: Kažem postojala si, A onda sećam se, Leto je i Ponovni susret, koji se dopunjuju slikom koja je strasna i jasna vizija zaljubljene duše i duha. Ona zrači alhemijskom vezom između umetnosti i života, čoveka i žene, umetnika i stvaraoca /zaljubljenih/- i, opet, zanetog barda u moć i nemoć doziva koji je eho čujnog i nečujnog. Sav taj pesnički egzaltirani zanos, koji se utiskuje u poemi u sekvencama lirsih pasaža i epizoda, pun je srčanosti i neposredne odanosti. Pesnik koji oseća život kao deo umetničke inspiracije, zna da su „njegovi dozivi lepote u snazi kreacije jedne izuzetne ličnosti“ uzaludni, pa ipak ne sputavaju ga da se tocilja u avanturu zaljubljene odanosti životu i umetnosti. U inkarnaciji tog zanosa, on peva kao „zatočenik u zamku vredne i čarobne građevine“. Njegova Milena, oličenje „večne sonate sklada i doživljaja života“ jeste „onih što su čežnja pesnika i robinje stihova: Emine, Sabinjanki, Sare i Eve, Arijadne i Đokonde“ (M. Milenković) ali i više od njih. To je zanos koji je u „večnoj okrenutosti idealnim i zamišljenim lepotama u ljubavi“ iskazao jedan Kostić i jedan Dis, kome se, uvek činilo, da njegova ljubav „sanja izvan svakog zla“.
U Vlahovićevoj priči kao u stihu, narativnom kao u pesmi, koja teži detalju i faktografiji, deluju impresivno pesme Ej Milena, Leto je, A pred kišu, A onda, sećam se i drugim, ima predivnih asocijacija na proteklo i sada teklo vreme, na mit prošlosti, na ljubav koja je „stub i so života“, na tradiciju i futuralnost – i, opet, na „njega samog, koji je zatočen u lik koji je njegov ideal života i postojanja“. Ta matrica sećanje, taj neumrli mit zanosa, ta magma duhovnosti i duševnosti – dokaz je pesnikove religijske spone sa životom i čovekom, pa dakako, i životom i umetnošću. Vlahović je vidljivo u svom stihu patetičan ali ne i sladunjav. Patetika je izraz egzaltiranosti lepotom i vrednošću koja se trajno ceni. Ona je odanost prema „jednoj Mileni“, koja mu je put vodilje ka apsolutu. Rekli bismo: da je metafizička smesa pesnikove odanosti umetnosti metafizičko uporište da se ovako predano peva i misli. Bez te dimenzije, Vlahovićeva p o e m a o M i l e n i ne bi imala ovako strasni i trajni učinak impresije onoga koji perceptivno doživljuje ovu knjigu.
Ne težeći klasičnoj metričkoj formi poetskog govora, Vlahović svoju lirsku kantilenu ispisuje stihom koji ne trpi rimu i ritam. Time je postignuta ekspresivnost „cele avanture zaljubljenog stvaraoca prema zaljubljenom umetniku“. Iz „reda u red“, iz niza misaonih dozivanja životne građe, rađa se slika pesnikove saživnosti sa sobom, slikarkom i spona sa čitaocem. To poemi Radovana Vlahovića daje punoću stvaralačke originalnosti, i tako njegov VEČERNJI AKT ostaje da traje kao muzička i vizuelna predstava jedinstvenog umetnika koji se spojio sa umetnošću i postao sama ona.
Dr Voja MARJANOVIĆ
OTKRIVANJE LEPOTE
KROZ TRAGANJA ZA SMISLOM ŽIVOTA I ZA SMISLOM UMETNOSTI
Vlahović, kao i Laza Kostić, u svom Večernjem aktu... nosi ideju o umetnosti i lepoti, kao estetskoj kategoriji. Tu ideju pesničkim slikama donose nam Vlahovićevi stihovi. Ta ideja poznata je u filozofiji i kod Aristotela i Platona i ima svoje mnogobrojne primere i u književnosti, od usmene narodne književnosti, ne samo naše, zatim preko Homera, Dantea, Petrarke, Mikelanđela, Šekspira, Dostojevskog, Đure Jakšića, Laze Kostića, Disa..., naravno i kod stvaralaca u drugim granama umetnosti. Lepota je harmonija, savršenstvo, čista poezija, a njena suprotnost je zlo, zlo je ružno. U takvom sagledavanju estetika i etika su u neraskidivom saodnosu. Lepo je imanentno dobrom. Korene Kostićeve spoznaje lepote, pored filozofije, umetnosti i životnog iskustva, čine i Jevanđelja i duh našeg naroda, kolektivna spoznaja prezentovana kroz narodno umetničko stvaralaštvo i usmenu narodnu književnost, pre svega; prema kojoj se on s pijetetom odnosio i koja je bila jedna od ishodišta njegovih dela.
Pesnik svojim Večernjim aktom gradi kontinuitet i reafirmiše, danas u našem trećem milenijumu, ove navedene estetske i etičke ideje kroz svoje viđenje Milene Pavlović Barili, kroz sliku umetnosti koja nosi njen lik i koja gradi sobom lepotu koja može spasti svet. Njemu je bliska i ideja o duhu naroda koji se projavljuje kod onih koji još nisu izgubili svoju vezu s Bogom, s prirodom, kod onih koji su sačuvali svoju dušu, kod onih koji se iz pepela rađaju ponovo kao feniks, a koji nose u sebi veru, ljubav i nadu. Da se vratimo naslovu ovog prikaza. Otkrivanje lepote je mukotrpno traganje, i na javi i u snu, i može biti da će mnogi moći, ne svi koji traže, otkriti čistu poeziju, čistu umetnost, samo ako strasno tragaju i žrtvuje se za druge, za bližnje, za one kojima želite nešto da date, a to nešto nije ništa drugo do čista ljubav koja je praosnov bića, koji uzdiže čoveka do božanskog, nesavršeno do savršenog, ružno do lepog, zlo do dobra, kroz proces traganja, kroz patnju, bolest duše i kroz očišćenje.
U dominatnom ovovremenom društvenom uređenju u kom živimo, zajedno s Vlahovićem, ljudi su najčešće vezani za sferu materijalnog. To je danas realnost za najveći deo čovečanstva. Pesnička poruka Večernjeg akta... ne može biti univerzalna za sve konzumente, ali je opominjuća, hrabra i danas retka. Mesto kulta novca i dekorativne pobožnosti, nudi nam se nešto drugo. Za one za koje Bog nije mrtav, a kod većine ljudi i umetnika on je danas najčešće svučen na zemlju i nije više savršen. Pesnik zna da je religija danas samo za retke uteha. Vlahović peva o kajanju, ispaštanju, pročišćenju kroz koja se mora umetnik i svaki čovek proći na ovom svetu. Put vodi od nesavršenog ka savršenom, do otvaranja Nebesa.
Vlahovićevo delo afirmiše umetnost koja je volja za životom, ona je ta kojom se saznaje istina bitka bića. Ona otkriva istinu bivstvovanja, daje smisao životu, usprkos svim patnjama i mukama kroz koje se prolazi. Sam život postaje umetnički fenomen. Umetnost je izražena volja za stvaranjem, i to ona, sigurno, jeste. Umetnost objektivnije poima život od logike i nauke uopšte, jer je umetnik vođen intuicijom. On preko umetničkih slika, koje stvara preko svojih čulnih utisaka, može da preobrazi moći ljubavi kroz zanose. Ti elementi postaju neophodan činilac življenja i umetnik ne prihvata, uz tu spoznaju, i život, jer mora na njega da se navikne, ne, umetnik prihvata ljubav. Ljubav je ta koja preobražava i prevazilazi telesno. Niče je istakao „umetnost pretresa, dakle, privid kao privid, dakle upravo neće da obmanjuje, istinita je“. Umetnost postaje imanentna uzdizanju osećanja. Način postojanja umetnika i umetnosti sagledavamo u Večernjem aktu u devojačkoj sobi Lenke Dunđerski Radovana Vlahovića. Večernji akt je umetnički akt kao način postojanja, kao mera života, ograničenja svakodnevnog života prevazilaze se stvaranjem umetničkog dela i to stvaranje treba da snaži život i daje razlog za uzdizanje i afirmaciju života i suptotno je nihilističkoj negaciji života. Umetnost se najbolje poima, ako se pođe od samog umetnika i njegovog dela, u ovom slučaju od Milene Pavlović Barili i Laze Kostića. A stvaranje umetnosti nastaje ulaženjem bića u svoj vlastiti bitak (Hajdeger). Umetnost postaje tako sam način življenja. Umetnik ne prima samo utiske, on, stvarajući umetničko delo, afirmiše sam život stvarajući jedan novi oblik života, umetnik veruje, kao oblik budućnosti (Volker Gerhard).
Radovan Vlahović u prihvaćenom materijalnom siromaštvu uzdiže duhovnu nadu i ne prihvata da bude bespomoćan, priznajući neophodnost žrtvovanja i veru u sopstveni mit koji gradi. On svojim delom ne pristaje na bezuslovno brisanje prošlosti, jer je u njoj i budućnost. Svestan je da svako ko želi da traje, i posle telesne prolaznosti na ovom svetu, mora sebe i konzumente umetničkog dela privoleti na razmišljanje i na izbor. Mi čitači, ili konzumenti Večernjeg akta u devojačkoj sobi Lenke Dunđerski možemo da izaberemo način svoga postojanja. Vlahović je izabrao svoj način postojanja.
Marija TANACKOV
