Čekajte liticu u praznini smisla
bez provalija uma, teže svesti
Tromi prozori ne govore više
o koracima
Pružaju ruke u beskraj pogleda
gde vidimo sebe u grobu žive
Dok vode menjaju zvukove u prašinu
U sumraku pokreta oblici slivaju vremena
niz koru drveća, čekaju lica
odvraćena od ptica uzidanih
u strah izneverene kosti
Iz zjapećih rana prostora
glave vrište čekanje sna
Spavači čupaju iz kapaka konce
zaslepljeni
oštrinom ukočenih bića,
tugom oštrice vetra
