Na pisanje književnih tekstova i na objavljivanje njihovo, svi imaju pravo, ali se ne vrednuje jednako sve što je napisano i sve što je objavljeno. U sveopštem haosu kad je u pitanju književnost, ipak postoji neki red. Tokom nekoliko milenija postojanja literature, stvoren je sistem vrednovanja tekstova koji se pišu i koji se objavljuju. Tekstovi koji prave određene pomake kad je u pitanju pisanje knjževnih umetnina su oni koji se vrednuju više i koji daju za pravo njihovom stvaraocu da će i u vremenu budućem oni biti čitani i interpretirani i da će oni na neki način poslužiti kao osnov da se na njih nadovežu oni koji dolaze. Takvi tekstovi su po svemu orginalni i oni ostavljaju dojam i utisak kako na običnog čitaoca tako i na one koji se kritički odnose prema svemu što je napisano.
Međutim, postoje i oni tekstovi koji su prepuni opštih mesta i već viđenih slika. Postoje takve i knjige koje se u ovo vreme publikuju. Pitate me da li i takve knjige treba da postoje. Svakako da treba, jer bez malih nema ni velikih knjiga ni pisaca.Jedino što treba da se ima na umu da se neće sve knjige jednako vrednovati.
Ako čitalačku publiku shvatimo u duhu modernog vremena kao tržište koje će regulisati ono što vredi i ono što ne, onda ćemo za kratko vreme videti šta je to što se traži, a šta je to što će otići u zaborav.
I zato pisci bez obzira na određenje i kvalifikaciju, veliki i mali, neka samo pišu. Kritičari neka kritikuju, ocenjuju i vreduju. Izdavači neka objavljuju. Trgovci knjiga neka knjige prodaju. Čitaoci neka biraju šta će da kupe i da čitaju. A vreme i tržište će već pokazati gde je kome mesto.
