Nedeljom
pošta ne radi, a stiglo mi pismo. Žena je
taman pristavila ručak kad se pojavio poštar. Prihvatim ga i vidim za mene je.
Poslednjih godina retko dobijam poštu na tradicionalan način. Mislim na pisma
pisana na papiru, u koverti sa nalepljenom markicom, kao što je to nekada bilo
ubičajeno i jedino moguće. Pisma više gotovo niko tako ne šalje ali se sa
poštarom srećem svakodnevno: donosi mi razne račune, kazne, dopise i pozive. I
već sam se spremio na nešto od toga, I pomislih jer mora baš nedeljom da me
prepada s računima, dopisima, kad eto u ovo nedeljno jutro mi je stiglo
pismo:koverat, markica - sve regularno.Otvorio sam ga nestrpljivo. Mirisalo je
na pivo. U potpisu je stojalo Lela. Sklonio sam se u hlad kajsije i počeo da čitam. Bio sam
uzbuđen kao regrut kad čita dugo čekano pismo iz zavičaja. Ovo je bilo posebno
i ličilo je na ispovest. Ispovedala mi je svoju veliku ljubav sa jednim
pesnikom iz Male Bosne kako je nazivala Novi Sad. Pismo se nije ticalo mene, osim rečenice koju
je, veli, negde pročitala a ona kaže: VOLETI NEKOG ZNAČI U ODNOSU NA ONOG KOGA
VOLIŠ VEČITO NE BITI U PRAVU. To je bila
poslednja rečenica u pismu i učinila mi se
istinitom… ili ko zna možda i grešim.
Radovan Vlahović
iz knjige „Ljubavne i OK priče“
