Bila je
najlepša u personalu hotela Litovel. Osmeh joj nije silazio sa usana, činilo se, i kad spava. Od
detinjstva se bavila atletikom, tako je gipkost njenog tela dok služi goste
dolazila do punog izražaja. Činilo se da je balerina, a ne konobarica. Naša
mala kolonija disidenata koja je gostovala u to vreme u hotelu ju je posmatrala
i divila joj se. Neki nisu mogli da se suzdrže, već su to činili kako da svi
vide tako i da svi čuju. A ona je širila vedrinu i raspoloženje po čitavoj sali
i ne samo to, već je vešto izbegavala ruke koje su se pružale prema njoj sve
jednako da je dotaknu, da je pomiluju, ali uvek sa osmehom i izgovorom da je
čekaju gosti, da ima posla i da mora pracuje. Od svih nas koji smo tamo
boravili, u Dašenjku se najviše zagledao moj prijatelj Dok. On se retko
izjašnjavao javno, retko je pokazivao znake naklonosti da svi vide. U Dašenjku
se zagledao i Papa koji je brbljao, galamio i pravio grimase, povremeno pio i
ludovao da svi vide. A Dok je bio sofisticiran, veoma odmeren u izjavama, ali
ju je skrozirao pogledom, koji je pokazivao žudnju za erotskim samozaboraovom u
dvoje. Dašenjaka ga je povremeno nagrađivala odgovaranjem na poglede, povemeno
mu je bacala smešak onako usput i davala mu znake koje je Papa, koji je sedeo
do Doka, tumačio kao da su namenji njemu. Bio je presrećan, poručivao je piće,
trčkarao povremeno do taoleta pošto je imao problema sa prostatom, pa se onda
vraćao, uzdisao, objašnjavao kako bi je on polizao kao sladoled i kako bi se
svaki delić njenog tela topio u njegovim staračkim ustima koje su želele da bar
još jednom pre smrti osete u sebi nešto tako mlado i lepo kao što je miris Dašenjkine
kože. Dok je strpljivo vrebao priliku, sa lukavstvom i preciznošću lovca u
najboljim godinama. Prilika se desila jedne večeri kad je Dašenjka završila
smenu. Dok ju je
odveo u susedni hotel na piće, ali je prethodno rezervisao sobu i platio
unapred.
Nikome o
sastanku nije pričao, da je veza ostvarena. Dok smo pili kafu, Papa je i dalje lupetao, a on se
zagonetno smeškao. Dašenjka je radila svoj posao sve jednako vredno, ali joj
osmeh nije ni izdaleka bio tako zanosan svež i razdragan. Moj običaj je, u takvim
situacijama, bio i ako nešto čudno primetim da se dešava između nekih ljudi, da
o tome ne govorim, da ne iznosim nagađanja, već da pustim da mi ljudi to sami
kažu ako žele. Dok to očigledno i posle nekoliko dana nije želeo da podeli sa
ostalima, pa ni samnom. Tek nekoliko nedelja docnije kad je Dok otputovao dok
sam ispijao kafu sa recepcionerkom kod koje je Dok rezervisao sobu za provod sa
Dašenjkom, saznao sam da su bili zajedno čitavu noć i da ju je on ispratio u
ranim jutarnjim satima. Još mi je Marija rekla da nisu bili srećni kako obično
budu svi ljubavnici u jutarnjim satima kad vraćaju ključeve na recepciju.
Dašenjka je već za nekoliko dana
napustila Litovel i prešla da radi za jednu cukarnu na trgu. I dok sam prolazio
u popodnevnoj i predvečnjoj šetnji kraj letnje bašte u koji je služila, video
sam da joj se vratila vedrina u osmehu i neki sjaj u očima.
Šta se zaista desilo u hotelskoj
sobi, za mene i za vas, će do daljnjeg, dragi čitaoci, ostati tajna.
Radovan Vlahović
iz knjige „Ljubavne i OK priče“
