Na drvetu pred mojom kućom bila je zalepljena posmrtna parta mog prijatelja iz detinjstva. Nikome nije smetala i stojala je tu više od šezdeset dana. U međuvremenu, na nju je padala kiša i šibao ju je vetar, ali je stojala. U jutarnjim satima, kad bih izlazio na ulicu, kako otvorim vrata, posmatralao me je ozbiljno lice mog druga. Imao sam običaj da mu se ponekad obratim, da mu onako u sebi, u onom dobro poznatom unutrašnjem monologu koji tako često prozni pisci sa sobom vode, da porazgovaramo. Uvek sam ja i postavljao pitanja i odgovarao, a on je ćutao i mudro me posmatrao. Pre neki dan sam video da je neko u toku noći otkinuo partu. I kad sam izašao na ulicu primetio sam da je nema. Neki kasni noćni prolaznik ju je otkinuo. To me je rastužilo. Kad sam ušao u dvorište, počeo sam ponovo temu sa mojim drugarom, za kog verujem da iz nekog drugog sveta ima potrebu da komunicira sa mnom, baš kao što sam i ja svakoga jutra činio sa njim, od trenutka kad sam saznao za njegovu smrt. Nekada su teme o kojima smo pričali bile obične svakodneve, životne da kažem. A često se u razgovor ubaci priča o velikim filozofskim temama i imenima, od kojih ponekad ume da zabridi mozak.
Ovih dana je tačno tri godine od kad je umro, a ponekad imam utisak, kad me stisnu nevolje i muke, da se on iz daljine smeška i kaže: E moj, Rale, ovde je sve lakše. A ja, kako sam po prirodi veliki skeptik, ne želim da mu verujem.
Ovih dana je tačno tri godine od kad je umro, a ponekad imam utisak, kad me stisnu nevolje i muke, da se on iz daljine smeška i kaže: E moj, Rale, ovde je sve lakše. A ja, kako sam po prirodi veliki skeptik, ne želim da mu verujem.
