Alarm
na mobilnom telefonu, oponašajući zvuk starog zidnog časovnika sa klatnom, odzvonio
je osam puta. Tačno je osam sati, vreme za jutarnji dnevnik.
U
vrtiću služe doručak. Za stočićima je više stoličica nego dece koja na njima sede.
U
školama zvono označava početak prvog časa. Učitelji uzimaju dnevnike i izlaze iz
zbornice.
Učenik
prvog razreda srednje stručne škole, sa pripremljenim papirnim avionom u ruci, strpljivo
čeka da se na vratima učionice pojavi profesor matematike. Strpljivo čekaju i ostali
đaci u učionici.
Otvaraju
se šalteri pošte i banaka.
Visoka
žena duge kose otključava vrata parfimerije.
Na rafovima ima robe kojoj uskoro ističe rok. Stakla na radnji su mrljava, u izlogu
je prašina.
Našminkana
devojka otvara butik. Ni danas neće mnogo mušterija ući u radnju punu lepe i skupe
garderobe. Još je manje onih koji će nešto i kupiti.
Radnice
u kineskoj radnji dolaze na posao i osmehuju se svojim kosookim poslodavcima dok
ih pozdravljaju sa „dobro jutro“. Obučene
su u tople jakne, jer u ogromnim radnjama nema grejanja.
Službenici
čije radno vreme počinje u pola osam, sa kancelarijskih stolova sklanjaju šoljice
od prve jutarnje kafe.
Službenici
čije radno vreme počinje od sedam, uključuju rešoe za drugu jutarnju kafu.
Službenici
čije radno vreme počinje u devet, trljaju oči u svojim krevetima.
Doktor
prima svog petog pacijenta po redu i razmišlja o doručku.
Pekari
u vrele pećnice ubacuju pripremljeno testo. Mirisna peciva biće gotova, sveža i
topla do devet sati, kada najveći broj zaposlenih ima pauzu za doručak.
Konobar
u kafani već treći put lista novine poređane na sto najbliži ulaznim vratima. Nema
nekadašnjih mušterija koje su svako jutro dolazile na šoljicu kafe sa ratlukom i
kiselom vodom i čašicu rakije. Malo je i novih mušterija koje dolaze na kafu u toku
dana. Ima slučajnih prolaznika koji navraćaju da predahnu od puta i da se osveže,
ponekad.
Penzioneri,
odavno rasanjeni, spremaju se da krenu po hleb.
Iz
autobusa koji je upravo pristigao na autobusku stanicu izlazi putnik. Autobus koji napušta autobusku
stanicu odvozi putnike. Treći autobus, sa svojim putnicima, prolazi pored stanice,
ne zaustavljajući se.
Na
železničkoj stanici se ni danas neće zaustaviti ni jedan voz. Možda će, doduše,
neki ipak proći prugom. Sa krova zapuštene zgrade spašće bar jedan crep.
U
fabrike na kraju grada ni ovog jutra neće ući nijedan radnik. Nijedna mašina u pogonima
neće biti pokrenuta. Niko, sem kerova lutalica, ni danas neće prošetati fabričkim
krugom.
Bivša
radnica bivše fabrike unosi u kuću još jedan naramak drva. Na „smederevcu“ već krčka
skromni ručak.
Bivši
radnik bivše fabrike gleda kroz prozor lupkajući prstima po stolu. Nada se da zima
neće biti jaka ni duga, te da će moći do proleća da izdrži sa onim što je u sezoni
zaradio kao pomoćni radnik na građevini. Do penzije ima još nekoliko godina.
Žena
ispijena lica i krupnih, tamnih podočnjaka, polazi na zakazani abortus. Bilo bi
to treće dete, kada bi ga rodila.
Svršeni
visokoškolac, bez posla, odlučuje da je vreme da pođe.
Čovek
izlazi na ulicu da bolje osmotri tablu koju je postavio na kuću. „Kuća na prodaju“,
čita kao da je pisao neko drugi, a ne on sam.
Danas
je prvi dan zime. Iako je bez snega koji bi prekrio i sakrio sivilo, radujem mu
se. Proleće je danas bliže. Mada mi lično
nije ništa obećalo, verujem da će ono sigurno doći.
