Domaćini smo u svetu koji je neshvaćen, ljudi oko nas su neshvaćeni, a uprkos svemu postojimo i živimo verujući da ćemo jednoga dana napisati knjigu o svim našim neshvaćenostima i da će jednom zauvek svemu tome doći kraj. Naše postojanje je osenčeno nijansama i koloritom naših predstava o svetu u kome živimo. Retko smo spremni da slušamo, uglavnom govorimo. Retko smo spremni da uvažimo, uglavnom nipodaštavamo. Naša veličina se meri, u našim uobraziljama, količinom unižavanja onih sa kojima se merimo. Nismo pravedan svet, a gotovo uvek smo spremni da našu neuvaženost podignemo na visinu kosmičkih problema. Mi se čak ni u razmere ne razumemo. Mi samo osećamo, a osećanja gradimo u estetskim dimenzijama i po količini lažne naklonosti koju nam neko iskazuje. To što osećamo neshvaćenost sveta proizilazi iz prepostavke da su i drugi neshvaćeni kao mi. Ili da se bar tako osećaju. Zato požurimo sa pisanjem knjiga o našoj neshvaćenosti. Napravimo novu istoriju u koju ćemo sve neshvaćenosti staviti na jedno mesto. Objasniti ih, opisati ih i do u tančine ispričati svaku pojedinost i uopšte sve reći o kakvoćama te iste nehvaćenosti, da jednom za svagda stavimo tačku i prestanemo da kukumavčimo i da vidimo, da zaključimo, istina je: svi smo neshvaćeni, ali se svi jako dobro razumemo.
