Konstantin Radionovič je bio virtuelni junak koji je u centru Zagreba svake zime iznosio svoju malenu tezgu za kojom je prodavo čergašpice od višnjnog drveta, a kraj nje je bila vaga za tačno merenje. Bila je zima godine 1941. i osećalo se da rat sa Nemačkom samo što nije počeo. Mada su državne vesti govorile drugačije, Konstantin je to osećao. Na sebi je imao iznošenu bundu od medveđeg krzna u kojoj je pobegao davne 1924. iz Jekatarinsburga. Nekada je bio knez, a sada, eto, prodaje čergašpice i naplaćuje merenje lepo odevenim damama u zimskim bundama od nerca. A onda mu je prišla ona, Katarina Pavlovna, visoka, lepa, plava, sa kapom na glavi i velikim šalom oko vrata. Ona je bila stvarna i pogledala ga je plavim krupnim očima tako da mu se krv sledila u žilama. A on je pogledao nju i to pravo u oči i sve je video. Skrozirao ju je baš onako plemićki, prosto joj je prošao kroz sve vijuge mozga i u njima očitao čitav njen život. Nasmešio se Konstantin Radionović i ljubazno rekao: Izvolite. Jekaterina je prvo pustila da kraj njih prođe jedna grupa uniformisanih ljudi, potom jedan gospodin u grombi kaputu sa šeširom velikog oboda, a onda mu je tiho i poverljivo saopštila: Kraljević Aleksej Romanov je živ, sačekala je nekolio trenutaka i gledala ga ispitivački sa željom da otkrije njegovu reakciju, a onda je dodala: Meni jedno diskretno i precizno merenje. Konstantin nije znao šta da odgovori već je podesio vagu za tačno merenje, pogledao blago i servilono u Katarinu i rekao: Izvolite.
Bio je sedmi januar 1941. Niko nije verovao da stvaran rat sa Nemačkom stiže, a on je ipak došao. Jedino je naš virtuelni junak, kroz sve ove godine, nastavio da prodaje čergašpice i da meri na trgu u Zagrebu gospođe u toplim kaputima. A one su dolazile svakodnevno znajući da je on samo viruelni junak, ruski plemić koji je pobegao od komunista i da nema moć da svetu saopšti njihova merenja i njihovu stvarnu težinu. A Konstantin Radionovič je znao zabludu da sve žene veruju da su lake kao perce i da imaju savršenu liniju i na tome je zarađivao i opstajao. Kad si emigrant, sve je dozvoljeno, to je isto kao da si nevidljiv i virtuelan. Sneg je polako rominjao po pločniku kad je prolaznicima zazvonio još nekoliko puta svojim bronzanim zvoncetom sa vage za tačno merenje. Bio je sedmi januar 1941. i Zagreb je živeo punim plućima.
