Predsednik ruske Dume Mihail Vladimirovič Rodzjanko je po prvi put, od kako živi u Karačonjijevom dvorcu u Beodri, zaspao nakon obilnog, a tako jednostavnog vojničkog banatskog pasulja. Bio je to san koji je poslednjih godina željno čekao i za koji se Bogu molio još od trenutka kad je Nikiti predložio da abdicira sa ruskog prestola u korist svoga brata, liberala i socijal demokrata. Rodzjanko je kroz sve ove godine, od ubistva carske porodice, tiho u sebi osećao krivicu, osuđivao se, ali o tome je veoma retko govorio pred drugima. Istina, jednom je, kad mu se desilo da je bio u parku kod krivog engleskog hrasta sa udovom kneginjom Pisarev, sa kojim se još od Peterburga tajno sastajao i koju je, evo, poveo sa svojom porodicom i ostalim plemićkim porodicama u izgnanstvo, primetivši da ga izdaje muškost i snaga, priznao da se oseća krivim za smrt Nikitine porodice i da niko nije mogao pretpostaviti tako ružan razvoj događaja, a i čitava Evropa se tada urotila protiv Rusije i svi kao da su bili plaćeni da stanu uz Lenjina. Dvorac Karačonjijevih je zadužio na revers i u njega primio članove svoje svite, a u okolne objekte su se uselili belogardejski vojnici zajedno sa konjima, naoružanjem i opremom koju je trebalo da upotrebe za konačni obračun sa komunistima.
Tog popodneva je usnio da je na Jalti povodom održavanja skupštine Dume. Ručak je prošao i on je krenuo prema apartmanu koji nikako nije mogao da nađe. Osećao se stegnuto i uzburkano, a ujedno je delovalo usporeno. Išao je hodnicima od sobe do sobe tražeći svoju. Zaboravio je broj sobe i broj sprata, a ključ je, dobro je znao, pre ručka ostavio u apartmanu u svečanom fraku koji je trebalo da obuče. Njegova soba kao da je nestala, kao da je bila izbrisana sa lica zemlje, a neki deputati su već sišli dole u kočije i diližanse su već bile postrojene, samo se, izgleda, za njim još čekalo. U hodnicima je sretao ljude koji nisu mogli da mu odgovore ni na jedno njegovo pitanje. Izašao je na drugi kraj hotela tražeći put do recepcije kako bi se tamo informisao o broju svoje sobe i sprata. Čak je poželeo hotelijerima da kaže istinu da je zalutao i da moli, ma kakvi moli, da im naređuje da ga odvedu da se brzo obuče u svečani frak. Ali nikako mu nije uspevalo, vremena je bilo malo, a zbrka na koju je nailazio bila je sve veća. Na jednom se našao na proplanku gde je video čopor belih lama sa crnim prugama preko leđa koje trče i koje su tu bile, mislio je, za ukras i da pasu da ne mora oko dvorca da se kosi trava. Krenuo je na suprotnu stranu i naišao na još jedan čopor žutih kratkodlakih rogatih koza koje su ličile na srne i gazele. Prelep prizor, ali on je morao hitno u svoju sobu ili na recepciju, a sada hoda na ivici zida neke tvrđave i nikako mu nije jasno otkuda on tu. I onda mu je najednom palo na pamet da on ume da leti i zamahnuo je rukama, uzeo vazduh punim plućima i poleteo kao što je uvek do tada leteo u snu. Ali nešto mu nije išlo. Osećao je da je trom, da ne može da održi visinu i spustio se kraj jedne kovačke ranje kalderaških Cigana koji su pravili neke šine za kola. Pitao ih je za hotel, predstavio se tiho i poverljivo, ali oni ga nisu razumeli. Gledali su svoja posla. Pljunuo je, lupio nogom o zemlju i nastavio dalje da luta ulicama nepoznatog grada koji ni po čem nije ličio na ruske, već na neke holandske gradove i uličice koje je viđao na slikama iz prošlog veka. Nije više imao snage da hoda i da se bori, već se spustio kraj jednog drveta i tu je pokušao da zaspi, onako izmučen i napaćen sa stalnim osećanjem krivice, jer je trebalo da stigne na skupštinu i da on lično, kao predsednik Dume, otvori skup i da uvodnu reč o tome kako car Nikolaj Romanov treba da abdicira. Ali, desilo se da je potpuno pao u san, izmožden od silnog lutanja tražeči svoju sobu i hotel kao da su ukleti.
Bilo je kasno popodne kad se Rodzjanko probudio u devojačkoj sobi beodranskog kaštilja. Kraj njega je sedela supruga mu Sofija. Veliki svećnjak je bio na pisaćem stolu, plamen sveće je treperio, a sa prozora je dopirala mlečno bela zimska banatska svetlost. Iz daljine se čuo lavež pasa. Orijent ekspes je tutnjao negde prema Evropi.
