ŠMAUZ

Tako su ga zvali oni koji ga poznaju i oni koji su od drugih čuli njegovo ime. Voleo je dobro da živi i malo da ra­di. A umeo je satima da priča o poslovima koje je tobož sprovo­dio i koje je radio sa tamo nekim ljudima.
Kad sam ga prvi put video, bilo mi je čudno kako iz­gleda, ali nisam bio iznenađen. Kažu da je njegov pokojni otac, pre poznanstva sa majkom, bio lečen od sifilisa. To se docnije i na dete odrazilo, a ponajviše na njegov fizički iz­gled i karakter. Šmauz je još kao mladić otišao iz našeg sela. Dolazio je obično o velikim verskim praznicima zajedno sa ga­starbajterima i uvek je umeo da ispriča po neku fanta­sti­čnu priču o svojim doživljajima tamo negde u belom svetu. Niko nikada nije imao želju da proverava njegove priče i doži­vlja­­je. Seoske badavadžije, kafanci i ispičuture slušali su ga pažlji­vo dok je imao para da plati piće. Oni su ga uvažavali i igrali oko njega pipirevku i hvalili ga dok ne potroši ono što je doneo. A kad Šmauz ostane bez para, onda su mu se podsmevali, zezali ga i podjebavali.
Pamtim jednu njegovu antologijsku izjavu o zaljublji­vanju i ljubavi. Govorio je damama:
Volim te, ali ne zbog tebe, već zbog sebe. Volim da volim, da sam zaljubljen, da pijem i da patim. Čak mi je nekada i bolje da je ljubav neuzvraćena, onda ja mogu da dam mašti na volju.

Tako je govorio Šmauz.


Radovan Vlahović
iz knjige „Ljubavne i OK priče