Izvori našeg besa su različiti, zapravo, izvor
je uvek isti samo povodi koji ga dotiču u nama samima su različiti. Ono što nas
u nekim trenucima ljuti, ima uglavnom i druge povode.
Besni smo onda kad neko nehotice, a mi mislimo namerno, dodiruje naše ranjivo mesto
i bes postaje kao prirodna reakcija našeg bića. Bes nastaje iz straha da će nam
drugi ponovo dotaći ranjivo mesto.Tako je pisao Šveps u svojoj beležnici sa kožnjim koricama. Te beskrajne samoanalze koje su novozenitisti intenzivno upražnjavali u svojim beleškama i tekstovima ponekad su nervirale Radovana Vlahovića koji ih je čitao, ali i nije mu bilo druge već da ih čita promišlja i stavlja u knjige kako je već i sam bio u mreži njihovog načina promišljanja sveta i on je povremeno ulazio u svoje lične introspecije ali ih nikada nije zapisivao.I sam sluđen tim ispovednim tonom koji su novozenitisti pokupili iz romana dostojevskog Vlahović je ponekad i nesvesno prihvatao kao deo svoje literarne priče. Međutim kad su Švepsovi tekstovi bili u pitanju njima je prilazio sa posebnom pažnjom i ozbiljnošću prilikom čitanja..
Besni smo, obično, kad se ne uvažava naša ličnost,
ali to je blaža varijanta, to je ljutnja. Ali ako primetimo da je neko baš bezobzirno
spreman da nas nipodaštva, pa još pri tom taj neko, a mi znamo, ne zaslužuje
tu dozu našeg uvažavanja, a mi ga ipak uvažimo i saslušamo, onda vidimo i osetimo
neki strašni nagon da smo prosto spremni satrti sagovornika.
Bes nastaje i kad nam neko uporno nameće neku igru ili pak neki posao, sa kojim se u dubini duše na slažemo. Posao koji nam remeti našu ravnotežu
i koji nam uzima ogromnu količinu energije.
Bes nastaje kad količine tuđe nametnute volje i prinude, učine da osećamo da je prosto izvršena agresija na našu ličnost.
Besan sam na samog sebe i kad otkrijem da sam ranjiv, i da sam sklon svim mogućim ljudskim zabludama. Besan sam i kad me žudnja
za radošću zaslepi, i kad uprkos iskustvu, uvek
i iznova upadam u zamke vlastite taštine. Besan sam na svoju nemoć. Besan sam kad
ne ispunim očekivanja drugih, a obećao sam. Besan sam na samog sebe i kad lakomisleno
i naivno verujem da su čuda moguća. Besan sam kad se ona ne dogode, a znao sam da
se neće ni dogoditi. I opet sam, potom, besan
na sebe jer mislim da se one događaju nekom drugom, nekom ko je vredniji od mene,
nekom ko je marljiviji od mene, nekom ko je strpljiviji od mene, nekom
ko je manje pohotljiv za radošću uspeha koji je uvek sam sebi svrha i cilj.
Besan sam, jer izgleda da je to jedno stanje duha koje me
pokreće, koje me čini da osećam da živim, da sam uzbuđen, i da
kroz bes osećam da imam neku važnost, i da na taj način prosto rastem
u vlastitim očima.
Međutim, postoji u meni neki tihi i potmuli bes. On tinja, i danima se taloži u mome srcu dok se jednoga dana ne pojavi neki maleni
uzrok koji ga digne do uraganskih visina, tako da sav plamtim u nekom
žaru, u nekoj vatri i drhtavici.
U nastupu neke svoje kako je govorio prosvetljene lucidnosti pisao je Šveps svoja razmišljanja.A Vlahović je kao i uvek sve to stavljao u svoj roman o novozenitistima.
U nastupu neke svoje kako je govorio prosvetljene lucidnosti pisao je Šveps svoja razmišljanja.A Vlahović je kao i uvek sve to stavljao u svoj roman o novozenitistima.
