Preselio sam se pre nekoliko nedelja u gradić na obali Egejskog mora, pisao je Gospodin Snevalo u svojoj sa kožnjim koricama svesci.
Moj stan je bio dvorišni, a kuća se nalazila na vrhu hridine koja se prosto nadnela nad morem. Pogled je pred kućom na more i galebove bio veličanstven. Kirija je bila nešto niža nego kod stanova u podnožju koji su bili tik uz peščanu obalu, ali je konfor bio neprikosnoven. Sve je u stanu bilo novo i moderno: i stolovi, i stolice, i ležajevi, i kuhinja, i kupatilo, i sve je, pa čak i slike na zidovima, odavalo dobar ukus stanodavca ili pak njegovog stiliste i arhitekte. Raspored prostorija je, takođe, bio veoma funkcionalan. Sve mi se uklapalo i sve mi je bilo potaman. Moj budžet mi je garantovao da, ako umereno trošim, mogu proživeti bezbrižno nekoliko godina i iz tog razloga, da ne brinem, platio sam i kiriju za godinu dana unapred agenciji od koje sam ga iznajmio. Hranu sam mogao sam da spremam, a bilo je moguće i poručiti je iz obližnjeg restorana gde su vam sve donosili i servirali u svom escajgu tako da ni sude nisam morao da prem, a ni da privodim neku damu koja bi mi, pored ostalih mojih emotivno fizičkih potreba, mogla i tome poslužiti. Ako i budem nekoga upoznao i sa nekim se budem zbližio, neka to bude iz čiste privlačnosti i emocije, iz neke unutrašnje potrebe za nežnošću, a ne nikako potrebe za seksom. Za seks u luci postoje profesionalke koje, u zavinosti od zahteva klijenta, imaju i različite cene, ali i to se uklapalo u moj budžet i moju ušteđevinu kojom sam mogao najzad, nakon toliko godina, slobodno da raspolažem.
Poslednjih dana sam se spuštao putem koji vodi od kuće prema obali i istraživo sam okolinu, jednom sam koračajući niz brdo stigao do rečice koja je bila prekrivena mostićem i koja se na nekoliko kilometara od tog mesta ulivala u more. Uzeo sam rukom u šaku malo vode i video da je slatka. Voda je bila prepuna riba koje su, činilo mi se, pokušavale da plivaju uzvodno. Stojao sam kod mosta i gledao kako se u prozirnoj vodi praćakaju, a bile su veličine karaša. Voda je bila mlaka i činilo se kao da je od sunca dobila neku zlatnu boju. Poželeo sam da se okupam, da se praćnem u toj vodi što liči baru koja protiče i za koju sam, videvši dno, znao da je plitka. Nisam to učinio, već sam samo stojao i gledao u ribe dok su kraj mene na bregu povremeno prolazili automobili razčitih marki. U njima sam video po neko lice putnika i shvatio sam da su se neki već skinuli u kupaće kostime znajući da ih samo nekoliko kilometara deli od njihove turističke odrednice. Našao sam na moru slatku vodu i slatkovodne ribe kako plivaju uzvodno. Da je to moguće, nikada do tada nisam video, ali sam se, eto, u to uverio i lično prisustvovao prizoru koji nije baš svakidašnji. Nakon nekog vremena, krenuo sam uz brdo prema kući, ali već kod prve uličice koja mi se ukazala, skrenuo sam desno. Sve vreme ovog sveta bilo je predamnom i želeo sam da upoznam ljude, okolinu i da, ako postoji mogućnost, malo popričam sa njima. Moja radoznalost nije bila dubinska, već obična, površna, turistička, tek da mi prijatno prođe vreme od ručka, do večere i da onako ovlaš, kao slikar četkicom, pređem preko toponima koji su me okruživali.
I već kod prvih kuća, zaustavili su me neki ljudi. Za divno čudo, pričali su mojim jezikom i tražili su od mene cigarete. Izvadio sam kutiju i ponudio ih, a u pitanju su bili muškarac, od preko šezdeset godina sa meksikanskim brkovima, i žena nešto mlađa, u širokim haljinama i maramom na glavi. Kad smo se malo bolje raspitali jedni o drugima, video sam da su Cigani i rekli su mi da rade sa starim stvarima. Oni su muž i žena koji su nekada trgovali, ustvari muž je trgovao sa stokom po Panoniji, ali u poslednje vreme mu je posao loše išao i kako je i Panonija osiromašila i kako više niko od seljaka ne drži stoku koju bi oni mogli kupovati, odlučili su se da zajedno sa decom pređu na jug i da sakupljaju stare stvari i da ih kombijima šalju u Panoniju i tamo prodaju njenim osiromašenim građanima. I još mi je muškarac rekao: Ovde dobijamo za džabe, a tamo prodajemo za pare. To je pravi biznis, pa ako hoću, mogu da se uključim sa njima. Zahvalio sam se i krenuo napred, a on, muškarac, me zaustavi i svrati da uđem unutra u kuću pred kojom je stojao zajedno sa ženom. Zahvalio sam se i ušao unutra. Soba je bila prepuna žena koje su govorile mojim jezkom. Nisam bio siguran šta se to dešava i u kakav sam to trip upao, ali odmah kod ulaznih vrata je bio kauč na koji sam nehotice seo. Mantalo mi se u glavi. A odmah potom sam pogledao kroz prozore vrata i video da je u susednom dvorištu štenara i kojoj se gaje nemački ovčari. Neki čovek se nešto vrzmao oko boksova sa psima. Pogledao sam u žene koje su oblačile narodne nošnje i kako su govorile spremale se za koncet koji će se snimati i za tu priliku su pozvale i dva stara, ali odlična muzičara iz Panonije. Na obali Egejskog mora, obreo sam se u sobi punoj žena iz Panonije, a sada najvljuju i muzičare.
Jedna od njih je došla do mene i pitala me otkuda ja. Imam li kakve veze sa snimanjem njihovog koncerta za Ju tub ili sam slučajno. Ja vas gospodine poznajem, rekla mi je. Kako to, pitao sam. Vi ste gospodin Snevalo iz Panonije. Da, to sam ja, bez želje da se upuštam u duži razgovor. A ona je rekla da se zove Božana i sela je kraj mene. Ja sam se odmah setio da su Cigani čergari, koji su vodili mečke po Panonu, od vašara do vašara, svoje mečke zvali imenom Božana. I držeći štap u rukama koji je na kraju imao brnjicu koja bila zabodena mečki u nos, udarali bi u talambas od jareće kože i pevali su: Ajde, igraj, Božana i tako je mečka koji je Ciganin vodio igrala dok je ciganka sa drugim dobožem, talambasom bez jedne strane, sakupljala pare od gledalaca i publike. Nije bilo jasno šta je Božana od mene htela, ali samo nekoliko trenutaka dok su mi kroz glavu prolazile misli, osetio sam da mi se približava da me mazi po čitavom telu naočigled i da mi, kad sam malo bolje pogledao, izgleda lepuškasta i meka. O Božana, Božana šta mi to radiš, tiho sam joj rekako, a ona je isto tako tiho, zavlačeći mi ruku u gaće, odgovarala: Evo, spremam ti dobrodošlici u naš svet. Poželeo sam da se iskobeljam od njenog zagrljaja, ali sam samo glavu mogao da pomerim i pogled sam usmerio u pravcu štenare i video sam da su psi pušteni da se slobodno šetaju, da vlasnik nešto viče na njih kao da ih dresira i da se nekoliko štenaca odvojilo od odraslih pasa i da su krenuli prema vratima sobe u kojij sam bio u Božaninom zagrljaju. Najednom su štenci otvorili vrata i uleteli u sobu i pravo na krevet na kom smo bili ja i dama. Uplašio sam se na smrt, a ujedno sam osećao da mi strašno prija Božanino milovanje i da taj spoj straha i milja ne mogu nikako da racionalizujem. Bio sam kao u nekom magnovenju, kao u neoj nesvestici, ali pre toga sam čuo kako kučkar viče: Hej, vi, komšije, šaljite štence nazad, jer će za njima krenuti keruše i rastrgnuće vas. Zaista je to bilo poslednbje što sam čuo. A kad sam se probudio video sam da su se žene iz hora već presvuke i da su muzičari postavili svoje instrumente i da su već krenuli sa pesmom i snimanjem. I kao da sam se vratio svesti i zdravom razumu, video sam da ležim na kauču sa venecijanskim prekrivačem iz šezdesetih godina, odmah do vrata, da je kraj mene hor žena u panonskim narodnim nošnjama, da su kraj njih muzičari, a kad sam pogledao na svoje telo, video sam da nemam odeće na sebi, da sam nag i da sam u kadru kamere koja snima. Ništa mi nije bilo jasno, a sve sam u jednom trenutku shvatio, završavao je svoje pismo gospodin Snevalo. Jednim zamahom tela iskočio sam iz kadra i pobegao koliko me noge nose u svoj, na hridi, iznajmljeni dvorišni stan.
Sad vam se javljam da znate dragi moji prijatelji da sam dobro koji vama u svakom trenutku želim.
Sad vam se javljam da znate dragi moji prijatelji da sam dobro koji vama u svakom trenutku želim.
