Uvek kad se vraćam pola veka u nazad razmišljanjem i sećanjem na vremena koja su obležila moju mladost, plašim se da ne pogrešim datume. Sećanje ume da bude varljivo, a događaji su često ispleteni, tim pre jer ih vezujemo za iste ljude, lokacije, a i za vreme koje se sada stopilo u jedno vreme i teško, osim po beleškama kojih iz tog vremena nemam, ili po dokumentima, ili fotografijama, mogu da odredim kad je šta bilo.
Tako i moje sećanje, vezano za prve odlaske u Omladinski dom, koji je tada bio kultno mesto u našem selu, je varljivo. Sama priča o tome kako je Omladinski dom građen dobrovoljnim radom omladine i meštana našeg sela, bila je legenda svoje vrste, i kako je to bila jedna od najvećih sala za igranke gde su često svirali naši seoski muzički orkestri i gde su se, naravno, sastajali momci i devojke, imala je u mojoj dečačkoj svesti neko posebno mesto. Budući da sam devet godina mlađi od mog brata, često sam krišom, u njegovim razgovorima sa drugovima, bio u prilici da čujem mnoštvo događaja i doživljaja, koje nisu mogli da čuju mnogi iz moje generacije, koji nisu imali starijeg brata kao ja, koji je zajedno sa svojim drugovima pripadao grupi momaka na dobrom glasu, koji su živeli svoj veseli, mladalački i pomalo raspusni život, koji se u onom vremenu podrazumevao i koji je bio društveno prihvaćen. Neke novatorije koje su sa zapada stizale u naše selo i nisu bile rado prihvatane, kao što je na primer bitles frizura protiv koje su bili mnogi stariji, a ujedno, smetalo je i nošenje farmerki koje je moj deda zvao kudeljnim čakširama. Talas novih sloboda je krenuo iz Amerike i Evrope da se širi kao požar po čitavoj Jugoslaviji, prvo, naravno, po gradovima i na kraju je stigao i do našeg sela. Sa novom muzikom koja se slušala i sa novim načinom odevanja krenuli su i naši seoski momci i namesto popularnih tarzanki koje su se tada nosile kao frizure, počeli su da puštaju bitles frizure, a onda je, na jednom partijskom sastanku, neko od prvoboraca iz našeg sela oštro kritikovao tu novu imperijalistički modu i u tome je video da spoljašnji neprijatelj vreba da zavede našu decu i omladinu, te je policija u večernjim satima na korzou opominjala mladiće da treba da se šišaju, a neke neposlušnije su, noću, kad se ne vidi i kad se ne zna, hvatali i na silu im proterivali mašinicu kroz glavu kako bi ovi morali kasnije da se šišaju na ćelavo. Devojke nisu imale problema, osim što su počele masovno da prave punđe i da nose sve kraće i kraće suknje. To je bio talas koji je nemoguće bilo zaustaviti, ali su i one dobijale opomene i često su roditeljima nekih od njih, a pogotovu majkama na pijaci, policajci govorili da povedu računa o svojim ćerkama, da prave omladinke ne idu sa tako kratkim suknjama da im se sve vidi.
To je trajalo u početku, ali bunt koji je projektovan i koji se nosio devizom mi vodimo ljubav, a ne rat je osvajao i ovladavao vremenom i prostorom, tako da je već krajem šezdesetih to postajalo društveno prihvatljivo. Moji prvi odlasci u Omladinski dom su bili kad smo imali neke školske priredbe i kad smo zajednički sa učiteljima i nastavnicima odlazili na svečanosti, ali to je uvek bilo za kratko i onako usput. U večernjim satima sam prvi put povremeno odlazio u dom u dosluhu sa dedom i babom, od trenutka kad sam posle jednog dočeka nove godine počeo da spavam, ne više sa ocem i majkom, već sa dedom i babom. Moj stariji brat je imao svoju sobu i on je spavao sam, a ja sam, zbog loženja, zimi spavao sa dedom i babom, a i leti, da bi moji roditelji mogli da se odmore, kako je govorila moja baka. Deda i baba su spavali na dva odvojena kreveta, a ja sam spavao na otomanu, dok su otac i majka uvek spavali u jednom krevetu, jedino kad se otac teško razboleo, spavali su na dva. Spavanje kod dede i babe u sobi je podrazumevalo za mene i veće slobode, jer sam u večernjim satima krišom izlazio da se igram sa društvom na starim pijacama, a da to reditelji ne znaju, jer su oni spavali u zadnjem delu kuće, a takođe, mogao sam kasnije uveče i da se vratim iz igre i da samo pokucam dedi na prozor i on je ustajao, kako je bio lak na snu, otključavao mi vrata i ja sam se u mraku skidao i uskakao u krevet. Baka je govorila da deda to ne čini, jer će me otac ubiti od batina kad sazna da sam u večernjim satima do kasno izlazio, a deda bi joj odgovarao: Ćuti, ženo, i moj je đavo nosio gaće. Neće biti ništa, dete treba malo i da se sigra. Kad može da radi i da pomaže u kući, može i da ide da se sigra kako je njemu volja. I zaista, i deda i ja smo, pored toga što smo bili imenjaci i pored toga što mi se on od ukućana najviše obradovao kad sam se rodio, imali neku prećutnu zaveru gde sam ja njemu, u letnjim vremenima, krišom odlazio u dućan i kupovao frakliće sa rakijom koja je imala na etiketi tri šljive, a kako ga je često bolela glava, odlazio sam i u apoteku da mu kupim tablete koje je proizvodila Pliva iz Zagreba, koje su se zvale Fenalgol. Takođe, gotovo uvek kad sam se vraćao iz škole, bio sam spreman, kad me pozove, da ga poslušam i da počistim svinjce, da počistim štalu ili pak da mu nakrunim kukuruza i da sameljem prekrupe za svinje. Bilo je tu još nekih avlinjskih poslova koje sam odrađivao dok su otac i majka bili na njivi, a to je bilo prebiranje tulaja, ili pak začišćavanje traga u avliji koji se pravio kad je nošena slama, seno i detelina za konje u štalu. Mi nikad nismo trgovali jedan sa drugim, razumevanje je bilo obostrano. Da je postojala neka naša zavera, postojala je, a da su postojale stvari o kojima niko od ukućana, pa ni baka, nisu smeli da znaju, bilo je.
U tom periodu, u našoj kući, sve pare su stojale kod dede i babe i ja sam tačno znao gde ih kriju. Bilo je to pod perinom od dedinog kreveta i u jednoj staroj šubari. Tu se niko od lopova neće setiti, ako uđe u kuću, da su novci, govorio mi je i pokazivao mi je gde ih ostavlja. Nekoliko godina kasnije, pare su stojale u sobi kod oca i majke i stalno su i deda, i baba, i otac, i majka, vodili računa gde su ih sklanjali, jer je moj brat, u stilu Džems Din generacije, voleo da ukrade po neku novčanicu, jer mu nikad sa društvom nije bilo dosta para, pa je te sitne lopovluke koristio da može malo da popuni svoj budžet, a to je bio od davnina običaj da momci od kuće kradu, da li žito, kukuruz, ili nešto od živine, ili ponekad i prase, da prodaju nekome u selu i da pribave za sebe i za izlaske malo jači budžet i tako se pokažu pred društvom i pred devojakama. O krađama iz kuće su se kroz šalu često pričale legende, a najčešća je bila ona koju je majka pričala o svome starijem bratu koji je po mraku krao živinu sa sedala. I kako je bila noć, on je krišom, da ga ne vide, odlazio ispod sedala i hvatao, ne videći šta krade, za noge. I onda je rekao: Ćik ći rik, pa morka, ćik ći rik, pa morka, a nikad graorka. Jer uvek je hvatao morke, a nikako neku kokošku koju je mogao skuplje da proda. A majka je pričala za svog starijeg brata da je ukrao kokošku da kod kuće ne znaju i odneo je u kafanu tadašnjem nakupcu živine Peri Ritaru. I kako mu je kokošku ponudio, ovaj mu je rekao da sada sedi u kafanu i da mu je donese kasnije kad bude kod kuće i da će mu je on onda platiti. Ali ujak je kokošku od kuće ukrao i nije je smeo vraćati nazad, pa je molećivim glasim rekao: Kupi je čika Pero, vidiš kako je mirna. Ne mogu sad, odgovarao je ovaj. Mirna je ona, vidiš kako je mirna, ona će tu ležati kod tvih nogu u kafanu. Mani me, dete, kaže Pera, a ovaj onako molećivim glasom, kad već nije imao kud: Čika Pero, kupi je makar za po dinara. Dakle, takvih priča o momačkim krađama je bilo, ne samo u mojoj porodici već u celom selu i sve to je prolazilo sa malom larmom, ali i sa odobravanjem, jer se znalo da momcima treba koji dinar više, a roditelji nisu želeli sa znanjem da im daju da se razbacuju, jer se tada, u tom vremenu, vodilo računa o svakom dinaru. Šparalo se i vodilo računa i to je bio trend - da se pare ne troše na ono što se ne mora, jer se do dinara teško dolazilo, a kapital se stvarao kao nešto što je značilo porodičnu sigurnost i izvesnost. Za razliku od mog brata od kog su krili porodični buđelar, ja sam od detinjstva bio upućivan u to i koliko imamo para, i na kojem mesto ih držimo, i koliko smo zaradili kad smo prodali svinje, i koliko smo zaradili od bikova, ili koliko smo dobili kad smo ovršili žito. Deda me je, ne samo upućivao, već me je prosto spremao, kao njegovog imenjaka, da budem starešina, a ujedno me je učio kako treba da se snađem u određenim situacijama. Baba je često govorila: Rado, mani se, nemoj svašta govoriti detetu, ako mu otac čuje šta ga sve učiš grdiće ga, a deda je odgovarao: I ja sam nečiji otac. Zavera između mene i dede je postojala i moji odlasci u večernjim satima u sigru su se oduživali, a izjutra smo se folirali pred ocem i majkom da je sve u najboljem redu.
Tako i moje sećanje, vezano za prve odlaske u Omladinski dom, koji je tada bio kultno mesto u našem selu, je varljivo. Sama priča o tome kako je Omladinski dom građen dobrovoljnim radom omladine i meštana našeg sela, bila je legenda svoje vrste, i kako je to bila jedna od najvećih sala za igranke gde su često svirali naši seoski muzički orkestri i gde su se, naravno, sastajali momci i devojke, imala je u mojoj dečačkoj svesti neko posebno mesto. Budući da sam devet godina mlađi od mog brata, često sam krišom, u njegovim razgovorima sa drugovima, bio u prilici da čujem mnoštvo događaja i doživljaja, koje nisu mogli da čuju mnogi iz moje generacije, koji nisu imali starijeg brata kao ja, koji je zajedno sa svojim drugovima pripadao grupi momaka na dobrom glasu, koji su živeli svoj veseli, mladalački i pomalo raspusni život, koji se u onom vremenu podrazumevao i koji je bio društveno prihvaćen. Neke novatorije koje su sa zapada stizale u naše selo i nisu bile rado prihvatane, kao što je na primer bitles frizura protiv koje su bili mnogi stariji, a ujedno, smetalo je i nošenje farmerki koje je moj deda zvao kudeljnim čakširama. Talas novih sloboda je krenuo iz Amerike i Evrope da se širi kao požar po čitavoj Jugoslaviji, prvo, naravno, po gradovima i na kraju je stigao i do našeg sela. Sa novom muzikom koja se slušala i sa novim načinom odevanja krenuli su i naši seoski momci i namesto popularnih tarzanki koje su se tada nosile kao frizure, počeli su da puštaju bitles frizure, a onda je, na jednom partijskom sastanku, neko od prvoboraca iz našeg sela oštro kritikovao tu novu imperijalistički modu i u tome je video da spoljašnji neprijatelj vreba da zavede našu decu i omladinu, te je policija u večernjim satima na korzou opominjala mladiće da treba da se šišaju, a neke neposlušnije su, noću, kad se ne vidi i kad se ne zna, hvatali i na silu im proterivali mašinicu kroz glavu kako bi ovi morali kasnije da se šišaju na ćelavo. Devojke nisu imale problema, osim što su počele masovno da prave punđe i da nose sve kraće i kraće suknje. To je bio talas koji je nemoguće bilo zaustaviti, ali su i one dobijale opomene i često su roditeljima nekih od njih, a pogotovu majkama na pijaci, policajci govorili da povedu računa o svojim ćerkama, da prave omladinke ne idu sa tako kratkim suknjama da im se sve vidi.
To je trajalo u početku, ali bunt koji je projektovan i koji se nosio devizom mi vodimo ljubav, a ne rat je osvajao i ovladavao vremenom i prostorom, tako da je već krajem šezdesetih to postajalo društveno prihvatljivo. Moji prvi odlasci u Omladinski dom su bili kad smo imali neke školske priredbe i kad smo zajednički sa učiteljima i nastavnicima odlazili na svečanosti, ali to je uvek bilo za kratko i onako usput. U večernjim satima sam prvi put povremeno odlazio u dom u dosluhu sa dedom i babom, od trenutka kad sam posle jednog dočeka nove godine počeo da spavam, ne više sa ocem i majkom, već sa dedom i babom. Moj stariji brat je imao svoju sobu i on je spavao sam, a ja sam, zbog loženja, zimi spavao sa dedom i babom, a i leti, da bi moji roditelji mogli da se odmore, kako je govorila moja baka. Deda i baba su spavali na dva odvojena kreveta, a ja sam spavao na otomanu, dok su otac i majka uvek spavali u jednom krevetu, jedino kad se otac teško razboleo, spavali su na dva. Spavanje kod dede i babe u sobi je podrazumevalo za mene i veće slobode, jer sam u večernjim satima krišom izlazio da se igram sa društvom na starim pijacama, a da to reditelji ne znaju, jer su oni spavali u zadnjem delu kuće, a takođe, mogao sam kasnije uveče i da se vratim iz igre i da samo pokucam dedi na prozor i on je ustajao, kako je bio lak na snu, otključavao mi vrata i ja sam se u mraku skidao i uskakao u krevet. Baka je govorila da deda to ne čini, jer će me otac ubiti od batina kad sazna da sam u večernjim satima do kasno izlazio, a deda bi joj odgovarao: Ćuti, ženo, i moj je đavo nosio gaće. Neće biti ništa, dete treba malo i da se sigra. Kad može da radi i da pomaže u kući, može i da ide da se sigra kako je njemu volja. I zaista, i deda i ja smo, pored toga što smo bili imenjaci i pored toga što mi se on od ukućana najviše obradovao kad sam se rodio, imali neku prećutnu zaveru gde sam ja njemu, u letnjim vremenima, krišom odlazio u dućan i kupovao frakliće sa rakijom koja je imala na etiketi tri šljive, a kako ga je često bolela glava, odlazio sam i u apoteku da mu kupim tablete koje je proizvodila Pliva iz Zagreba, koje su se zvale Fenalgol. Takođe, gotovo uvek kad sam se vraćao iz škole, bio sam spreman, kad me pozove, da ga poslušam i da počistim svinjce, da počistim štalu ili pak da mu nakrunim kukuruza i da sameljem prekrupe za svinje. Bilo je tu još nekih avlinjskih poslova koje sam odrađivao dok su otac i majka bili na njivi, a to je bilo prebiranje tulaja, ili pak začišćavanje traga u avliji koji se pravio kad je nošena slama, seno i detelina za konje u štalu. Mi nikad nismo trgovali jedan sa drugim, razumevanje je bilo obostrano. Da je postojala neka naša zavera, postojala je, a da su postojale stvari o kojima niko od ukućana, pa ni baka, nisu smeli da znaju, bilo je.
U tom periodu, u našoj kući, sve pare su stojale kod dede i babe i ja sam tačno znao gde ih kriju. Bilo je to pod perinom od dedinog kreveta i u jednoj staroj šubari. Tu se niko od lopova neće setiti, ako uđe u kuću, da su novci, govorio mi je i pokazivao mi je gde ih ostavlja. Nekoliko godina kasnije, pare su stojale u sobi kod oca i majke i stalno su i deda, i baba, i otac, i majka, vodili računa gde su ih sklanjali, jer je moj brat, u stilu Džems Din generacije, voleo da ukrade po neku novčanicu, jer mu nikad sa društvom nije bilo dosta para, pa je te sitne lopovluke koristio da može malo da popuni svoj budžet, a to je bio od davnina običaj da momci od kuće kradu, da li žito, kukuruz, ili nešto od živine, ili ponekad i prase, da prodaju nekome u selu i da pribave za sebe i za izlaske malo jači budžet i tako se pokažu pred društvom i pred devojakama. O krađama iz kuće su se kroz šalu često pričale legende, a najčešća je bila ona koju je majka pričala o svome starijem bratu koji je po mraku krao živinu sa sedala. I kako je bila noć, on je krišom, da ga ne vide, odlazio ispod sedala i hvatao, ne videći šta krade, za noge. I onda je rekao: Ćik ći rik, pa morka, ćik ći rik, pa morka, a nikad graorka. Jer uvek je hvatao morke, a nikako neku kokošku koju je mogao skuplje da proda. A majka je pričala za svog starijeg brata da je ukrao kokošku da kod kuće ne znaju i odneo je u kafanu tadašnjem nakupcu živine Peri Ritaru. I kako mu je kokošku ponudio, ovaj mu je rekao da sada sedi u kafanu i da mu je donese kasnije kad bude kod kuće i da će mu je on onda platiti. Ali ujak je kokošku od kuće ukrao i nije je smeo vraćati nazad, pa je molećivim glasim rekao: Kupi je čika Pero, vidiš kako je mirna. Ne mogu sad, odgovarao je ovaj. Mirna je ona, vidiš kako je mirna, ona će tu ležati kod tvih nogu u kafanu. Mani me, dete, kaže Pera, a ovaj onako molećivim glasom, kad već nije imao kud: Čika Pero, kupi je makar za po dinara. Dakle, takvih priča o momačkim krađama je bilo, ne samo u mojoj porodici već u celom selu i sve to je prolazilo sa malom larmom, ali i sa odobravanjem, jer se znalo da momcima treba koji dinar više, a roditelji nisu želeli sa znanjem da im daju da se razbacuju, jer se tada, u tom vremenu, vodilo računa o svakom dinaru. Šparalo se i vodilo računa i to je bio trend - da se pare ne troše na ono što se ne mora, jer se do dinara teško dolazilo, a kapital se stvarao kao nešto što je značilo porodičnu sigurnost i izvesnost. Za razliku od mog brata od kog su krili porodični buđelar, ja sam od detinjstva bio upućivan u to i koliko imamo para, i na kojem mesto ih držimo, i koliko smo zaradili kad smo prodali svinje, i koliko smo zaradili od bikova, ili koliko smo dobili kad smo ovršili žito. Deda me je, ne samo upućivao, već me je prosto spremao, kao njegovog imenjaka, da budem starešina, a ujedno me je učio kako treba da se snađem u određenim situacijama. Baba je često govorila: Rado, mani se, nemoj svašta govoriti detetu, ako mu otac čuje šta ga sve učiš grdiće ga, a deda je odgovarao: I ja sam nečiji otac. Zavera između mene i dede je postojala i moji odlasci u večernjim satima u sigru su se oduživali, a izjutra smo se folirali pred ocem i majkom da je sve u najboljem redu.
E, u tim godinama sam često, zajedno sa nekim od drugara sa kojim sam se igrao, odlazio do Omladinskog doma, a pogotovo leti kad je ispred Omaldinskog iznošen zvučnik i kad je Jednooki Džek puštao muziku. Ime Jednooki Džek je dobio jer mu je komšija Cule, kad su se u detinjstvu igrali kauboja i indijanaca, strelom izbio jedno oko. Inače, ime mu je bilo Milovan, i kad se pojavio Minimaks, kao jedan od najpopularnijih radio voditelja za mlade, naš ga je Milovan, inače Jednooki Džek, oponašao, tako da je, puštajući muziku preko zvučnika od koje se ceo park orio, često najvljivao grupe i pevače, a usput je pričao i neke viceve koji su bili blagi i društveno primereni, jer su u prostoriji iznad Omaldinskog doma držani sastanci Saveza komunista i tamo je uvek nekog od seoskih partijskih aktivista i lidera bilo i mogli su da čuju šta to omaldina radi. U večernjim satima, tamo su se sakupljali i prvoborci iz rata i uopšte uzev, to je bilo vreme opšte društvene brige da omladina ne zastrani i da ne ode na krivi put i udalji se od tekovina revolucije. Džekovo društvo je među prvima, budući da je među njima bilo studenata koji bili u Beogradu, počelo da nosi duge kose i da nosi farmerke i košulje od sitnog somota sa dva džepa i sa epoletama. To je neko vreme bilo veoma popularno za mladiće, a devojke su nosile farmerke od sitnog somota, majice i obično neke lake jakne. Kad su u pitanju frizure, još uvek su bile u modi, u večernjim satima, punđe, pa su se onda devojke tapirale, obično jedna drugu i kosu su, da bi stojala podignuta, špricale čuvenim lakom za kosu koji se zvao Dalija. Za razliku od starije generacije njihovih roditelja, očevi su se obično šišali i brijali kod berbera, a majke su leti stavljale, kod frzera Žike, letnju trajnu i obično su leti skidale marame zbog vrućine.
U tom vremenu, ja sam krišom odlazio do Omladinskog, a ponekad me je Džek primao u svoju prostoriju gde je stojao gramofon, pojačalo, i gde je bilo nekoliko long plej ploča, a mnogo više singlova i sve su bile uredno složene i spakovane, svaka u svoj omot, a Džek je to revnosno, kao omladinski aktivista koji je vodio računa o društveno zabavnom i kulturnom životu omladine, pažljivo održavao. Za njega kažu i da je u to vreme bio i blagajnik Mesne koferencije omladine, jer kad su subotom i nedeljom bile igranke, on je prodavao i naplaćivao karte i novac je zaključavao u limenu kasu. Pare od igranki su jednim delom išle za isplatu muzičara koji su svirali, a drugi deo se koristio za pokrivanje troškova kao što je struja, ili se kupovao ogrev, a takođe su se pare koristile i za kupovinu novih ploča, ili po nečeg od muzičke opreme. Moji odlasci u Omladinski dom su bili u tom periodu kao malena otkrovenja, jer sam tamo mogao da vidim sve ono čega nije bilo kod kuće, a budući da sam imao starijeg brata kog su svi poznavali, osećao sam se sigurnim, kao da sam imao zaštitu, a i veliki deo njegovih drugara iz generacije me je poznavao. U Omladinskom domu sam počeo da otkrivam jedan novi svet i u tom svetu sam tražio neko svoje mesto, ali pošto sam bio klinac, mesta za mene nije bilo, ali sam mogao da posmatram, da učim i da pamtim sve one slike i sva ona dešavanja koja su bila privilegija generacije koja je deset i više godina starija od mene. Nekako u tom vremenu, kad je u čitavoj državli krenula akcija da se po Omadinskim domovima osnivaju vokalno instrumentalni sastavi i do nas je stigla ta poludirektiva i Mesna koferencija soc saveza je za potrebe omladine tražila pare da se kupe instrumenti i to električni, jer su do tada igranke održavane tako što se svirala harmonika, bubanj, truba i gitara i postojalo je malo pojačalo za mikrofon. Ali kad je akcija krenula na državnom nivou i kad su naši vredni komunisti i aktivisti stali, zajedno sa Savetom mesne zajednice, iza te ideje, formiran je orkestar koji je počeo da vežba.
Selo je doživljavalo, u tom periodu, blagi uspon, kako kad je u pitanju poljoprivreda, tako i kad je u pitanju sport, i vodilo se računa da u svakom segmentu sportskog, kulturnog i opšte društvenog života imamo svoje predstavnike. Bilo je to vreme kad se verovalo u razvoj i napredak, a ujedno i da selo ni u jednom trenutku po kvalitetu života ne sme da izgubi bitku sa gradom. Stvaranjem našeg lokalnog vokalno instrumentalnog sastava povećala se i količina sloboda, jer su onda drugovi videli da je to trend. Meni su se u tom periodu sviđali svi oni koji nose duge kose i ja sam želeo da pustim kosu i stalno sam razmišljao kad porastem kako ću pustiti kosu i kako ću se osećati slobodnim, baš kao i neki mladići koje sam u tom periodu viđao u selu koji su se tako nosili. Moj brat je počeo tada da pušta kosu, a mene je otac i dalje slao kod berbera koji je imao zadatak da me što višlje podšiša kako ne bih morao, zbog plaćanja, da često idem kod njega, a kosa mi je, kako je baba govorila, rasla kao iz vode. Brat se, kao srednjoškolac i kao maturant, već uveliko bio izborio sa roditeljima i za dužu kosu i za farmerke, zbog kojih ga je strc često zezao, a samo nekoliko godina docnije je i sam počeo da ih nosi objašnjavajući da su veoma praktične i da se teže kidaju, i još se brat u tom perodu izborio i za kožnju jaknu sličnu onoj koju je nosio Džemd Din. Igranke su bile dobro posećene i unutar sale, koja je imala na prozorima teške plišane trula višnja boja zavese, bili su stolovi i stolice koji su bili vlasništvo lokalnog ugostiteljskog pereduzeća, koje je za vreme igranki u Omladinskom domu držalo šank u sali, a preko nedelje u maloj sali je bio bilijar gde su momci dolazili i igrali karambol ili pak keglice. U mome selu, bilijar je bio veoma popularan i često su ga mladići igrali o piće. Devojke su ređe dolazile na bilijar, jer se to smatralo muškom igrom, a u istoj sali je bilo dozvoljeno i kartanje, koje je obično bilo o piće i igrale su se i domine, mada malo ređe. Kartanje je u jednom trenutku postala pasija koju su neki mladići krenuli da igraju o pare i nekad se dešavalo da se igralo i u poveće sume. Jedan od boljih kockara među omladinom je bio moj brat od tetke koji je među prvima počeo da nosi kosu i uvek je od para koje je zarađivao na kartama kupovao sebi lepu i modernu garderobu. Ponekad je policija upadala da kontroliše o šta se kartaju, ali veoma retko, jer i policija je bila, a u selu smo tada imali tri milicionera, spremna da progleda toj društvenoj igri kroz prste, važno je bilo da se niko ne tuče i da ne viče ništa protivu države i još je bilo važno da se ništa ne krade. Sve ono što se radilo u drugom planu i što je bilo polutajno, njih nije mnogo interesovalo.
Omladinski dom je u tom vremenu živeo punim plućim, spremane su često priredbe, pravljeni su grožđenbali, maskenbali, ili su smišljane neke druge igre i zabave, ali za mene kao klinca, to je bilo mesto koje sam otkrivao segmet po segment i to je bio neki život na koji sam se bio navukao, tako sam sve češće noću, a da to roditelji ne znaju, izlazio u večernjim satima iz kuće. Deda me je pokrivao koliko je mogao, ali kad sam jednom prevršio meru, majka je otkrila da me nema i rekla je ocu i on mi je zapretio da ako se to još jednom desi da uveče pobegnem od kuće, da ću dobiti batina. Ja sam obećao da neću izlaziti u centar, već da ću se zajedno sa ostalom decom igrati na starim pijacama u mom komšiluku. Ali ne lezi vraže, nekoliko dana docnije otišao sam na korzo i tamo sam slučajno, prosto nehotice, jednoj devojci otkinuo minđušu. Ona se požalila svojim roditeljima, a ovi su došli i rekli mojima i tada su sledile strašne batine i pitanje je šta bi se desilo da baba nije skočila u moju odbranu i rekla ocu da me ostavi na miru da ona ne počne da kune. Te večeri je baba skinula svoje minđuše koje je kao devojka u miraz donela i dala ih da se namiri šteta koju sam ja napravio. Moj otac je bio impulsivan čovek i kad ga uhvati bes i kad udara, on pomahnita i zaboravi se. Bile su to batine za pamćenje, ali sam ih, već posle nekoliko dana zaboravio i opet sam krišom, ali sada po danu, usput svraćao do Omladinskog doma, gotovo uvek, u prolazu, kad su me slali u centar u prodavnicu da nešto kupim.
Video sam da se tamo dešava jedan život koji ja nisam poznavo, a tako sam silno želeo, ne samo da ga gledam, već i da ga živim, jer do tada je trebalo popričekati skoro desetak godina. Naravno, kad su u pitanju moje slobode, ja sam ih za razliku od mojih drugara iz razreda, zahvaljući prokrčenom putu od strane mog brata, daleko pre počeo ostvarivati i ne samo to, već sam, zahvaljući dedi i okruženju odraslih, i sam počeo razmišljati i ponašati se kao odrastao čovek. Bio sam za mnogo stvari starmali, ali uprkos svemu sam želeo da budem uvažen i poštovan, a za to su, ipak, bila potreban neka dela, a ja osim ocena i pomaganja u kući i nisam imao nekih većih zasluga. Moja učešća u školskim priredbama su doživljavana kao simpatična, ali su se činila kao deo nekih redovnih programskih aktivnosti, ali pošto sam pripadao grupi koja je svrstavana u niže razrede, teško je bilo probiti se i dobiti neki status pored onih koji su išli u sedmi i osmi razred. Ja sam vrlo rano osetio da nisam naročito zaljubljen ni u jedan sport, a jedino u čemu sam bio naročito dobar je bilo trčanje i u tome sam docnije osvajao i neke nagrade. Imao sam želju da se bavim muzikom i da se priključim lokalonom VIS-u kad su jedne zime u hladnoj omladinskoj sali vežbali, ali su mi rekli da treba da pričekam još koju godinu. Kad je fudbal u pitanju, za razliku od mojih drugara koji su znali napamet sve igrače Zvezde i Partizana, ja sam navijao za Zvezdu, ali to je bilo, eto, samo da za nekog navijam. A kako su svi moji drugovi sakupljali sličice fudbalera, a neki su ih imali na stotine, pogotovu oni čiji su roditelji radili i bili zaposleni u društvenom sektoru i imali dobre plate, ja sam počeo da sakupljam kutije od šibica i sličice fudbalera i jedno vreme smo se njima i kockali, ali to mi je bilo dosadno. Potom su se pojavili klikeri kao aktuelni, a pogotovu su bili interesnatni oni gvozdenjaci, jer su ti mogli da razbijaju ove staklene, ali to mi je bilo glupo. I uopšte nisam imao nikakvih kockarskih želja, još od detinjstva. Na primer, moj stariji brat je voleo da se karta i stalno je verovao pred drugima da ume da se karta, a uvek su ga oni sa kojima je igrao okartali. Takođe, nije mi se sviđao ni bilijar, niti sam voleo da igram šah kao jedan moj drugar iz detinjstva, jednostavno, ja sam bio i ostao, i tada i danas, zaokupljen životom i ljudima. A svet koji nisam mogao da imam kod kuće, u tim godinama kad sam želeo da napravim neka iskustva i neke doživljaje, nalazio se u centru.
Prvo mesto gde sam osećao da pripadam je bio Omladinski dom, kako zbog muzike tako zbog devojaka, a odmah potom, ili možda jednako sa Omaldinskim, privlačio me je odlazak u bioskop. Ali u bioskop sam u tom periodu mogao da idem samo jednom nedeljno, jer je za bioskom trebalo kupiti ulaznicu, a do para se, ipak, teže dolazilo. Sećam se da su neki stariji momci sakupljali pocepane karte i potom ih lepili i tako se švercovali da pogledaju neki film. Nekad ih vratar nije primećivao, a nekad su bogami dobijali izvučene uši i pretnju da će biti poslati u miliciju ili što je još gore da će reći roditeljima. Život se dešavao oko mene, a ja sam ga živeo, ali ne onim intenzitetom i onom puninom kako mi se činilo da ga treba živeti. Nekako, u tim godinama sam otkrio knjige i literaturu i redovno sam odlazio u biblioteku, a kad sam čuo u došaptavanjima da je lokalni bibliotekar možda peder i da su ga neki momci pretukli i da su zbog toga završili na robiji, malo ređe sam odlazio u biblioteku da me ne bi zezali drugari, a onda je u biblioteci ostala samo jedna gospođa po imenu tetka Katica, e tada sam mogao, bez straha da ću biti izložen poruzi, odlaziti i uzimati knjige za čitanje. Tada sam otkrio da literatura ume ponekad da bude i više od života, ali to mi je, ipak, bilo dovoljno samo u satima samoće kad sam čitao, a stvarni, obični i presni život mi je i tada bio iznad svega. Žudeo sam za doživljajima, žudeo sam za ljubavlju i stalno sam verovao da će se ona i meni desiti. Doduše, bilo je tada nekih simpatija i nekih devojčica sa kojima sam delio simpatije, bilo je i onih škloskih grljenja drugarica, pogotovu u periodu zime, kad se rano smrkne i nakon poslednjeg časa, kad se koristio mrak da se zakamufliju moji, a i ostalih dečaka, napadi na devojčice, ali za pravu vezu nikako nije stizalo vreme. Doduše, ja sam o devojakama i ženama mnogo toga znao iz priča, kako starijih tako i brata, ali to nije ono što je moglo da mi da pravu sliku ličnog iskustva. U to vreme je sve kiptilo od ljubavi i od romantike. Muzika i šlageri koji su tada bili popularni koji su se puštali ili pak svirali u Omladinskom domu, svi su govorili o neuzvraćenoj ljubavi i svi su potajno patili za nekom animom ili animusom, pa sam i ja ušao, još u tom periodu, u neku vrstu metafizičke ljubavne patnje, koja je rezulturala mojim prvima pokušajima da smislim i da iskomponujem neku pesmu koja bi se mogla pevati ili pak recitovati. Neku pesmu koja bi osvajala i slamala devojačka srca.
Sve su to bili moji tajni treninzi o kojima nisam smeo nikom iz kuće i porodice da govorim, a kad su bili u pitanju moji drugari, njima je to bilo nemoguće govoriti, jer bi me ismejali, mada su verovatno i sami imali slučnih emocija. Oni nikad u tom preiodu nisu govorili o devojkama, već su govorili o fudbalu, o tome šta su radili kod kuće, kako su bili u bioskopu i videli to i to, ili su na televiziji gledali ovo i ono, i sve tako redom. Nikome govoriti i nikome dušu otvoriti. Mada, kad je u pitanju zaljubljivanje u drugarice iz razreda, činilo mi se da mi se ni jedna ne sviđa dovoljno da bih za njom odlepio. Onako, dopadale su mi se, ali nikako da se desi ono što bih nazvao emotivnom fascinacijom koja bi me potresla od temena do tabana....
