ZVONA GRAČANICE
(Posvećeno hiljadama Srba prognanih sa Kosova.)
Još uvek postojim i molim se bogu,
korenje je moje ukleto od klice,
ne bojim se smrti samo ako mogu,
još jednom da čujem zvona Gračanice.
Grlim prazne ruke, bolom skamenjene,
kad zabole ne smem da kažem koliko,
sanjam da su suze svima namenjene,
a tek budan shvatam da ne plače niko.
Gubim se i tražim, oči boje vreme,
dišem ovu zemlju, volim je i prosim,
greh predaka živim, otežalo breme,
na plećima bedu kroz vekove nosim.
Al` sve dok se đavo oseća na svome,
ne dam da mi celo postojanje svene,
nije duša kamen da je satru, slome,
kad ne boli nikog neka boli mene.
Zato dižem ruke ka nebu, ka bogu:
Ozari me nadom Presveta Device,
ne bojim se smrti samo ako mogu,
još jednom da čujem zvona Gračanice.
Iz knjige VIŠEGLASJE: Zbornik odabranih pesama 5. Evropskog Fejsbuk pesničkog festivala
Više o knjizi:
