Jezikom se služi kako znaš i kao umeš, važno je samo da se sporazumeš sas budućim generacijama. Tako je jednom davno govorio jedan junak moje priče. Naravno da ta priča nije objavljena, a isto tako, sada teško i sa sigurnošću mogu reći gde se ona nalazi i kome sam je poklonio. Ali želeo sam koju reč o psovkama. Ulaze u nas iz života. U mladosti su zabranjeno voće, a u malo zrelijim godinama, postaju ružna navika. One su uglavnom poštapalice u nedostatku reči, često i nedostak misli. Kakve su ti reči, takve su ti misli. Kako misliš, tako govoriš. Psovke su se u trećem mileniju uraganski uselile ne samo u običan život, već i u literaturu, a da ne kažem u masovne elektronske medije kao što je televizija. Neke teorije o jeziku su izjednačavajući reč kurac i telefon, po broju slova, samo što ih ova druga ima više, stavile znak jednakosti između učtivosti i bezobrazluka. Što nam pokazuje da ono što je naučno ne mora obavezno biti i moralno. A ono što je moralno često ume da bude dosadno i suvoparno, a ujedno nam zvuči islušano. Ponekad se ljudi zažele drugačijeg načina govora, ali ne čitaju knjige koje su riznica jezika, već naprotiv, posežu za onim što im je lakše. U državi gde je kultura zamenjena za estradu, kvalitet za marketing, a politika za ekonomiju, psovka je postala kućni ljubimac, koji nam se nudi kao sinonim slobode govora. Psovke u nama pokreću ružne asocijacije, mračne slike, podižu dugo potiskivani smrad koji se usled nedostatka mentalne higijene u nama nataložio višegodišnjom konzumacijom lošeg života. Naša ozlojeđenost svetom koji ih proizvodi je ogromna, ali gotovo ništa ne preduzimamo da se to zaustavi. A život ide dalje i mi nastavljamo da ćutimo o onom čega se gnušamo.
