Nikad se ne bih bavio politikom da on, Macan, tog popodneva nije navratio, onako usput, do mene i ispričao mi priču koju sam i ja sam izgleda želeo da čujem i upecao sam se, po prvi put u životu sam postao član, a onda predsednik itd, itd. Neću spominjati partiju, niti se baviti njenim rezultatima, već ću da se setim njegovog opsenarskog sna o zajedništvu, druženju i hedonističkim avanturama kojih smo imali nekoliko i koje su nas vezivale u čvor koji je samo on mogao da razdreši. Bio je preduzimljiv, duhovit, leporek i nadasve šarmantan, za ove naše palanačke prilike, a onda opet, imao je nešto u sebi vojvođansko što je provlačio kroz sve razgovore i činio je priču novosadski zašećerenom tako joj se nije moglo lako odoleti. Imao je na desetine boja, a isto toliko i lica koja je vešto uspevao da prilagođava prilikama, kad su koje trebale. Istinu je znao on, ali omama koju je je činio oko sebe, bila je čarolija dostojna vrsnog čarobnjaka, koja je, od prvog trenutka očaravanja pa do poslednjeg vjeruju, značila samo jedno - veštinu koju je Gospod uzvisio na mesto dara i talenta i lakoću sa kojom je sve to usmeravano prema drugima. Naše poznanastvo je trajalo dvadesetak i više godina i za svo to vreme, umao sam utisak da je novi i neponovljiv. Uvek jednako nadahnut i spreman da pomogne, ali se nije libio ni da traži pomoć. Drugarstvo je bilo iznad svega i on se onako krupan i pomalo bucmast kroz sve te godine, kao da je bio svestan svog odlaska sa ovog sveta, spremao i živeo je za trenutak, a usput je govorio da sprema porodicu da može dalje da funkcioniše tako kao da njega tu nije ni bilo. Slutio je svoj prerani odlazak, ali ga nije prizivao, jednostavno, znao je da u životu na jedna vrata ušetaš, a na druga izađeš napolje i nestaneš iz vidokruga ljudi sa kojima si živeo. Od kad nije među nama, fale mi ti usputni susreti koji su trebali biti samo nekoliko minuta, a onda su se nastavljali satima sa uvek novim planovima kako da bolje i lepše odživimo ono što će doći.
