Samo što sam ušao i smestio se u poluintenzivnu bolesničku sobu kad se na vratima pojavi čovek.
Gde su stvari moje žene?, pitao je.
Mislim da su sestre odnele sa njom, na njenom krevetu video sam da su jednu ženu progurale dok sam dolazio ovde.
Moja žena umire gospodine, rekao je. Tražim njene stvari.
Kad sam ja došao, ormari su bili prazni, jedino je ova knjiga ostala.
Čovek je bio unezveren, zbunjen i u nekom bunilu.
A samo pre dve godine je bila sasvim druga žena, dva tumora joj jedu mozak, a da vam pokažem kakva je to žena bila.
I čovek izvadi telefon i poče da traži sliku, otvori je na telefonu pokaz zavodljivu crnku kako pleše i pozira.
A tek njen pogled. Kakava je to žena bila, to nisu bile oči to je bila lepota, Neretva joj nije bila ravna, govorio mi je drhtavim glasom držeći u ruci telefon i knjigu koja je ostala, a onda je najednom pogledao u knjigu. Šta ću s ovim, reče očigledno ljut na sebe, jebeš knjigu, nisam je nikad voleo, i baci je na pod i vidno uzbuđen, sa suzama u očima izađe napolje iz bolesničke sobe...
