Neoprostivo ti je to, Radovane, čujem kako govore viču i vrište na mene asovi demokratije, oni sa druge strane, da daješ književne nagrade ljudima na vlasti, da ih veličaš i da sa njima uđeš u kolo da te identifikuju sa onim partijskim šljamom što glasa za litru zejtina, kilu šećera i crvenu. Neprostivo ti je to da ti, koji se nikada nisi savijao, najednom padneš na kolena i prikloniš se i veličaš one kojih si se stideo. Nema opravdanja taj čin, viču mi levičari, demomokrate i komesarke nove književne Srbije u kojoj se peva o svemu i svačemu. Pao si, pao nisko, prenisko i bacio u kaljugu sve što si do sada radio, viču mi i bukači i pljuvači svega i svačega. Šta ti je to trebalo, govori moja rodbina, da te provlače po stendap komedijama, da ti se smeju, svi koji gledaju televiziju. Ukaljao si časno ime poezije i obesmislio je zajedno sa onima koji su vlast pod kojom nam nije dobro. Ulaguješ se javno vlastodršcima, opet mi viču oni koji nagrađenu knjigu nisu ni videli ni čitali i veruješ da ćeš preko njih profitirati, da ćeš uspeti da nešto ušićariš. Prodo si se jaftino, Radovane. Sa svih strana bruje glasovi žestoki kao oluja i bruje u meni i napadaju me i teraju da se branim. Da se pravdam i da objašnjavam šta je gde i kako je to moja firma dodelila nagradu onom za koga oni misle da je isti kao i sirotinja što prodaje glas za sendvič i koji nemaju pojma o tome šta je poezija. Danima traje ta pljuvačina po meni tako da mi se sa lica i tela samo sliva njihova pljuvačka koju ne brišem, već puštam da se sliva sa mene na zemlju i da me polako utapa u taj kalež smrad i otrov mržnje prema vlasti koja se obrušila na mene i preti da me oduva zauvek u zaborav.
Danas dajem šest nedelja tom događaju. Šest nedelja sam meta u koju pucaju svi i svako. I kako se kome prohte, udaraju ne znajući za milost. Najednom mi se učini da i ne postoji ništa drugo do ti ostrašćeni uragani glasova besa, miržnje i pogani koji se obrušavaju na mene, a u nemogućnosti da se na pravi način na izborima suprotstave vladujućoj eliti.
Trpim omrazu već šest nedelja i osećam da mi se iza leđa kad prođem rugaju, a da ne znaju pravi razlog za to.
A onda mi se pojavi po neki dobronamerni prijatelj da me pita kako sam mogao da tako nisko padnem, kako to da nemam nikakvih kriterija i sve tako redom. Nije čitao knjigu, ali smatra da nagrada sa nazivom Gramata nikako nije uredu. Gramate daje crkva. To je velika nagrada i tako dalje i tako dalje.
Primam osudu gomile na sebe. Mada ja nisam nagradio političara, već sam nagradio knjigu.
Oni, ti asovi demokratije i građanskih sloboda, što su sa prethodnom vlašću bili na prst u dupe, sada meni, koji sam nosio barajk i kidao cipele za demokratiju, drže slovo, a zaboravljaju kako su se gramzili za pozicije i kako sve prvoborce demokratskih promena iz dvehiljadite odgurnuli u stranu.
