U sobu predaka doneo sam sve moje artefakte. Uredno sam ih složio na policu vodeći račina o hronologiji. Sve moje sam doneo nakon dugih godina stranstvovanja i lutanja. Sastavio sam sve moje živote u sobi predaka. Drugi ih nisu poznavali celovite. Nisu ih nikada videli jasno. Ni prijatelji, ni žene koje sam voleo i koje su me volele. Artefakti su bili tu samo da spolja pokažu, da materijalizuju ono što se u duši dešavalo. Da pokažu kako se putovalo kroz život. Kako se patilo i radovalo.
Čujem ptice kako veselo cvrkuću. Prozori su okrenuti suncu. Ovde je sada sve kao u muzeju gde sam postao eksponat i kustos i portir. Sastavljeni na jednom mestu, svi moji životi u slikama opričanim pokazuju da sam se najviše bavio sobom. Da sam mnogolikosti svojih lica sam preobražavao u jedan veliki portret. Osećam energiju kao mi se vraća u dušu i u telo. Sastavljam se i gradim iz haosa iznova. To me veseli i raduje. Podižem se iz pepela. Vaskrsavam u sobi predaka. Svi putevi su bili, sad vidim, put do ove sobe. To me smiruje. Lutanju je kraj. Sad sledi otvaranje riznice, otvaranje vlastitog dosijea o snovima, o ljudima, o svetu, o meni koji sam omilovao život kroz razne oblike i različite uloge.
Evo, pristajem na još jedno izgnanstvo od sveta. Jer onima koji stvaraju svevremenost na jednom mestu i ne preostaje ništa drugo. Sve ostalo su teme. Literatura koju ja treba u vremenu budućem da dam. Ono što je stvoreno je kao pređeni put koji treba da me navede na onaj posledni koji me vodi u večnost. U sobi predaka moj razgovor sa Bogom je inspirativniji nego na drugim mestima. Iskrenost i racionalnost kojom su ispunjeni naši dijalozi samo su put za moje samoosvešćenje, za samospoznaju Gospodnjeg nauma sa mojim životom.
