PRONADJOH OVO TVOJE, RADOVANE:
O ljubavi retko pričam, sestro
Izgubiš se ponekad u sumrak, sestro, ili mi se bar tako učini dok ne pogledam na sat, u kalendar i shvatim da smo u devetnaestom veku. U prirodi smo na ledini pored reke. Na sebi si imala samo belu lanenu košulju do zemlje, a ja košulju i gaće od šest pola bele. Kostimirani smo, mislim, predstavu igramo i spremamo se za transformaciju, za glumu, za scenu ljubavnu koju neko sa nevidljivom kamerom snima.
A onda je po zlu krenulo, sestro, jer Dabog je poželeo da vatre nebeske iz tvoga pogleda srebrnim vrčom zakloni. Uplašio sam se viknuo: Pođi korak u stranu. Pusti lastavicu iz oka, poškropi mlekom nečistog iz nabrekle dojke onako preko ramena kao majka Miloševa. Rasteraj dunavske vodene duhove što bi da mere duše braće i sestara tvojih.
O ljubavi retko pričam, sestro, osim u tamnoj noći kad devojačke pesme se čuju, kad momci kradu sa rosnih livada bele konje i kad usnim kako prolaziš kroz tesna vrata i kako svetlošću i lepotom lomiš zatvorene krugove u pampačad.
