Растко Петровић
Осуђен на језик
књиге
самоћу
Диваљ и радостан
Растко Петровић
извлачи црвени
малборо
и упаљачем
ММС пали
миришљави ваљан
и ваља и
неваља
Ваља пушећи
пред собом
и траву
траву траву
заборави
и цвеће
цури бере цвеће
ал је драги неће
и политику
и поетику
политика поетика
тика тика
тика тика
чује бучни
кинески сат
а он
осуђен
на језик књиге
и самоћу
на једна врата
излази
на друга улази
на једна врата
излази
на друга врата
улази
А ја стојим
под иконом
крај бунара
сас ашовом у
рукама
цигар вадим
дуван палим
али нејде
Оштар неки још
од Растка
осећа се
у ваздуху у
времену
па не могу
да упалим
