Има писаца који целокупно своје стваралаштво подведу под једну књигу која им
постане пропусница, улазница и лична карта; познати су примери писаца који цео
живот пишу једну књигу, под једним књижевним програмом и запућени к једном циљу;
најчешћи је онај пут када се из књиге у књигу стваралац мења, док напослетку не нађе
своју златну жицу аутопоетике – а неки је и никад не нађу. Редак је случај писца попут
Радована Влаховића: писца градинара и неговатеља. Он је стваралац који негује врт
који је посадио и као привржени и марљиви баштован обилази, плеви, обрађује и
култивише биље и дрвље још младалачком руком посађено, а сада већ раскошну
летину и плодоносно дрвеће с ког се увек може нешто узбрати. Јер прошло је више од
четрдесет година када је Влаховић – писац, али и човек – први пут прихватио
новозенитизам у свој стваралачки видокруг, али, чак и када су сви заборавили ту
покретачку енергију чудне и неприхваћене групе младих људи, није дозволио да не
каже и последњу реч тог покрета и о том покрету. Или – да ли је то последња реч?
„Триптих о новозенитистима“ би се модерним књижевним жаргоном назвао
трилогијом, али много је више разлога да се држимо речи из наслова, јер „триптих“ је
термин из теорије песништва (и сликарства, што није неважно) којим се обухвата пре
свега латентна поезија у прози, сликама и мотивима у овој књизи. Влаховићева књига о
новозенитистима је роман, збирка песама, дневник, програм, сликарско платно,
документ, фикција, есеј и живот сам (уз вероватноћу да је нешто још пропуштено и
ненаведено). У њој се Радован Влаховић јавља као књижевни лик, сведок, али и
метафикцијски аутор, тј. онај који проналази и преуређује рукописе и дневнике који
скривају и откривају праву истину о настанку и нестанку новозенитиста са средине
осамдесетих година. Балзаковска фигура Влаховићевог „записивача“ омогућава му да
дá потврду аутентичности приповедања и догађајности. Јер, бивајући сведоком,
Влаховић омогућава да приповедање раслоји на више временских токова – чега је
постао мајстор најотменије вештине – и из перспективе више ликова, чије приче он
покушава да повеже, уклопи, допуни и прикаже у виду тајне која нам се тек у овом веку
разоткрива, а можда и тек само иза вела наговештава.
Истовремено, док нам тајну открива, ова књига истовремено се бори против
великог непријатеља садашњости – самозаборава. Понављајући реч осам пута,
апострофира се опасност која све време као Дамоклов мач виси над судбином
новозенитиста. „Оно што је било остаје у тамници наше подсвести, нестаје у
самозабораву свега што је било и што нам доноси само непријатност. Ни по чему се у
сећању баш не осећамо прослављеним. Обично, тренутке успеха и не помињемо,
тренутке среће заборављамо“, каже у запису један од јунака ове књиге. Кроз причу о
судбини новозенитиста, а пре свега о судбини Лепог Марија, представљена је прича о
лепоти узлета, тренутку самоосвешћивања и трагичности пораза. И управо у том
осећају поражености и тежњи к нестанку, јунацима ове књиге прети опасност.
Недовршеност је пораз, али и људска судбина.
„Триптих о новозенитистима“ је књижевни универзум Радован Влаховића у
малом. Иако је реч тек о првој књизи „Триптиха“, можемо рећи да она већ сада сабира
све пишчеве теме, мотиве, опсесије и књижевне узоре. Није редак случај у књизи да се
препознају референце на друга књижевна дела овог аутора („Сећаш ли се
Самароплаветнила“), књижевни ликови из других окружења („Марко је био друг са
Љубом Влаховићем, Радована Влаховића прадедом“) или на оне једноставне, а теже
препознатљиве алузије које су доступне само пажљивим и истрајним читаоцима (као у
сцени „напада“ књижевних јунака на аутора због мањка „посвећености“). Напослетку,
судбина сваког новозенитисте из ове књиге представља један од путова који писац
жели да истражи јер је те судбине препознао и у себи. Било да је реч о малопре
споменутом Марију, било да је реч о Швепсу, Риђобрадом, Лени, Жигосаном или о
људима који долазе у контакт са њима – неименовани писац, Цакани – њихова
међусобна повезаност и даља судбина након наводног колективног самоубиства у
Дворској башти у Сремским Карловцима остаје мистерија која ће се разјаснити у
даљим деловима овог триптиха. При том треба имати на уму да је читалац у сталној
неизвесности око тога коме може веровати, чије речи аутор наводи, да ли се то заиста
тако десило и, напослетку, ако су се они разишли – ко је издао новозенитизам?
Одговор на претходно питање можда никада и нећемо добити. Оно што ћемо
сигурно добити са првом књигом „Триптиха...“ јесте богата трпеза књижевних дарова
Радована Влаховића. Као што је речено, мало је оних који су писци-градинари:
пишчева рука пружа се према његовим читаоцима, а у њој се налази јабука. Јабука
спознања? Јабука раздора? Јабука открића великих као гравитација? Још не можемо
рећи. Тек смо на првој етапи овог бурног (само)ходочашћа.
Виктор Шкорић
