Грујицa Рођенков: „Ветрови рогља мог“

Пред тобом је, поштовани читаоче, прва књига завичајног новомилошевачког песника Грујице Рођенкова под називом „Ветрови рогља мог“ која је писана на банатском језичком наречју. Већ од самог назива збирке аутор нас упућује да ће говорити о свему ономе што се могло чути на рогљевима као култним местима за дружење у његовом селу пре доласка телевизије, радија и интернета.
Сваки крај у сваком селу у Банату имао је своја места на раскршћима где су се људи, углавном домаћини, у поподневним сатима, недељом и празником и обичним данима, сакупљали. Постојали су мушки рогљеви где су се сакупљали и разговоре водили само мушкарци, а постојали су и женски где су се сакупљале само жене. Мушкарци и жене, у складу са патријархалним правилима, нису се мешали. На рогљу се све знало, то је било главно место за информисање. Људи су препричавали једни другима оно што су тога дана, или пак претходних дана, чули, или шта су доживели.
На рогљу се испуњава та велика и стална људска потреба за социјализацијом и комуникацијом. Рогаљ је често био и место за разне друштвене игре, место где су се некада окупљали млади и где је обично био неки музичар, да ли хармоникаш, фрулаш или пак гајдаш, и док је он свирао, млади су се хватали у кола и играли и певали.
У својој првој књизи „Ветрови рогља мог“ песник Грујица Рођенков нас снагом евокације и сећања враћа из времена садашњег пола века уназад, у време које је он запамтио и опевао и на тај начин покушао да сачува од заборава једну лепу традицију кад су људи били мање отуђени једни од других, кад су били у непрестаним контактима и разговорима и кад су се ослањали једни на друге. Рогаљ је био место где је човек могао да се издигне или је могао да падне, јер је он представљао једну врсту јавног мнења.
Дивљење и љубав према своме селу песник Грујица Рођенков опевао је у песми „Село моје“ где је на један идиличан начин показао све традиционалне вредности и сву лепоту вољеног Новог Милошева. У складу са својим локал-патриотским банатским песничким ставом, песник нам у једној песми говори и о Новом Бечеју. Рођенков пева и о,  на пример, банатском фруштуку, затим, разним предметима, стварима које су га окруживале, појавама у природи и пејзажима завичаја, али и националним, филозофским и љубавним темама.
Ако бих требао да дефинишем песничку појаву Грујице Рођенкова, рекао бих да је он завичајни народни песник. Да живи у времену од пре пола и једног века, он би свакако био на своме рогљу и на захтев присутних домаћина морао би да им у неким свечаним приликама „оддеклемује“ по неку од својих песама.
Ново Милошево има дугу и богату књижевну традицију везану за више значајних стваралаца из прошлости: Теодор Павловић, први секретар и реформатор Матице српске, прота Милутин Трбић и прота др Добривој Николић који су још у деветнаестом веку писали и објављивали књиге, Херман Хелфгот који је књиге писао на српском и хебрејском, Сима Цуцић, родоначелник књижевне критике књижевности за децу у Срба, Светозар Света Малешев, писац и уредник листова за децу и други.

У садашњем времену у Новом Милошеву пишу и објављују: Радован Влаховић, Анђелка Грујић, Виктор Шкорић, Љубица Вербич, Роман Мулић, Славомир Бобан Стојков, Душко Терзин, Никола Будишин, Ђорђе Попов, Ружица Тенкеш, Никола Влаховић и ево, појављује се и књига Грујице Рођенкова. У нашем селу, колико је мени познато, рукописе за књиге имају и Стојан Месарош (драма), Драгана Пушић (поезија), Јован Бешлин (драма), Ото Вираг (поезија), Драган Белић (публицистика и фото-приче), Славица Танкосић (поезија), Бранка Боберић (поезија), Игор Раушки (приче), Ратко Бербаков (научно-фантастичне приче), Миодраг Мића Рођенков (духовна поезија), Недељко Кића Мулић (забелешке), Славица Белић (поезија), Душан Баштованов (историјски роман), Славица Пајић (гастрономија), Љуба Грујин (приче), Миомир Мића Будушин (роман)...
Из Новог Милошева су, такође, познати аутори књига које нису из области књижевности и белетристике: Миливој Попов (историја), Бранко Белић (историја, археологија), Драган Раушки (историја, публицистика, етнологија), Љубомир Бата Којић (уметничка фотографија), Аца Т. Ђукичин (публицистика), Ранко Жеравица (спортска историја), мр Соња Ђуричин (економија), др Бранислав Влаховић (агро-економија), Сенка Влаховић Филипов (примењена уметност  илустрација), затим аутори научних радова: др Ђорђе Јоановић (медицина), др Средоје Станаћев (пољопривреда), мр Миливој Бешлин (историја), др Драгољуб Цуцић (историја и филозофија физике), мр Љубиша Бакош (економија)...

У овом тексту, морам да споменем и једног истинског народног песника, како по животу тако и по песмама, који се упокојио, а звао се Бача Емил Радновић. Емил за живота није успео да објави књигу за разлику од црквеног појца из Новог Милошева Стевана Ђукичина који је, као ауторско издање, објавио књигу још почетком прошлог века.

Само да подсетим читаоце ове књиге да, у последња два века, а поготову од ступања Теодора Павловића на дужност секретара Матице српске, књига  се у нашем селу поштовала и међу првима смо, још у деветнаестом веку, имали две читаниоце. Из нашег села потиче и породица Ђуре Јакшића, а напоменуо бих још неколико наших познатих књижевника који по породичној линији воде порекло из Новог Милошева: Раша и Душан Попов су по бабиној линији из Новог Милошева, Милутин Павлов је по мајчиној линији из нашег села, Милорад Грујић по очевој линији, Зоран Суботички по очевој линији, Кристијан Нађ по мајчиној линији. Такође, из нашег села воде порекло и Миленко Радновић који живи у Зрењанину, Љубиша Раушки, Кикинда, Миленко Роцков, Нови Бечеј, и Мартина Малешев, Дебељача.
Као што видиш, поштовани читаоче, по шароликости и броју аутора, у последња два века, књига је у Новом Милошеву цењена и уважавана, а поготову она епска приповедачка склоност за уметничким и поетским обликовањем речи. Појава Грујице Рођенкова с књигом „Ветрови рогља мог“ је још један делић у мозаику новомилошевачке књижевне и културолошке традиције и ја му овом прилком као уредник и рецензент ове књиге честитам и желим добродошлицу у сазвежђе новомилошевачких аутора.

Радован Влаховић, књижевник