Napolju je sunčano,
prošlo je devet. Čudan neki osećaj kroz mene protiče. Rasponi mojih
promišljanja i misaonih putovanja su gotovo sedamdeset godina. Na tren se
vraćam na pomisao šta se dešavalo dok sam bio u majčinoj utrobi. Na koji način
je porodica i okruženje bilo spremno i koliko su bili spremni da dočekaju novu
bebu. Ono što znam o mojoj majci dok me je nosila to je da joj je preporučeno
da rodi dete kako bi se regenerisala, kako bi regenerisala krv svoju, a s druge
strane moja baka je želela još jedno unuče od sina Drage, jer prethodnih godina
se druga snajka Danica porodila i rodila je ćerku i rodila je sina. Moja baba
je volela žensku decu i želela je da ima žensko unuče. Isto tako, moja majka je
želela da ima ćerku.
Tu su njihovi unutrašnji osećaji.
Otac nije želeo više dece, smatrao je da nema potrebe da se kapital deli i
onako posle konfiskacije je bilo teško da se porodica malo podigne i da dođe u
situaciju da zaima, ne da uzaima, već da zaima – da ima. Da može da se prehrani, da može da funkcioniše,
da živi. Da može da bude u redu sa drugim porodicama. Deda je želeo dete, ali u
svakom slučaju je želeo muško i želeo je naravno da to muško dete, pošto mu
mlađi sin već nije dao ime njegovo, a ovom starijem unuku Vlasti nisu dali ime,
jer je kao baba pogrešila, nije želela Radu, tako da i kuma je pogrešila, ona
je htela kumovo ime Vladimir, ali onda je ispao Vlastimir, tako da ta greška je
učinila da moj brat ostane Vlastimir. Spoj dve reči Vlast i Mir.
Onda, kad sam se ja rodio,
onda sam već u samom startu dobio dedino ime – Radovan od Rada ivan. Ta reč
Radovan u osnovi ima Rad, ali ima i Radost i tu su neke karakteristike koje su
se dešavale, ali dešavale su se izvan nekih mojih spoznaja tih nekih prvih
spoznaja. Da li je i kako je moja majka, u odnosu na druge šire članove
familije, mogla da prođe to je bilo pitanje. Podršku je imala od sestre Ljubice
koja se prethodne godine porodila. Imala je ćerku Danicu koja je `57. godište,
a podršku je verovatno imala i od svoje majke, jer njoj nikad nije bilo dece
dosta, ona je smtrala da dece treba imati i da grana familije treba da se širi.
E sad, posle evo toliko
godina života vidim da je Zorka bila u pravu i da sve druge vrednosti su manje
vrednosti od dece koja se rađaju i koju čovek svojim aktivnim bračnim životom
donese na svet. Nisam nikada razmišljao na tu temu i nikad nisam bio spreman da
priznam da treba imati mnogo dece, jer pored tog što sam bio svestan toga da
deca znače produžetak života, isto tako sam i svestan da ovo novo vreme koje sad
gledamo čini da mnogo ljudi strada, da mnogo dece strada. Ovo novo vreme kad su
ratovi na svim kontinentima, kad je vreme kad je moral utihnuo, kad neki zakoni
i neke vrednosti koje su bile aktuelne u jednom periodu sada više ne važe.
Dakle, da li je moja majka mogla razmišljati u tom periodu kad je nosila mene u
utrobi o vremenu koje će doći? O vremenu i o budućnosti koja će mene čekati?
Naravno da nije. Ona je svet gledala svojim očima i stvari je videla onako
pojednostavljeno, pomalo idilično... Onako hrišćanski, salašarski... Ona je to
videla da, dok ima dece, biće i nje. Pretpostavljam da je tako. Ni sa čim nije
mogla da kompenzira tu svoju ličnost. Nije se bavila stvaralaštvom, nije radila
nešto što bi bilo uzvišenije i vrednije od nje same. Ono što je ona mogla da da
to je ta prosta reprodukcija i to je bio moj brat. To sam bio ja. Koji sam, evo
se drznuo da krenem na put stvaralaštva i drznuo sam se da ištem sebe iz
večnosti stvarajući književno i umetničko delo.
Naravno, u svemu tom je i
Gospodnja volja da budem onaj koji će pretvoriti svoja razmišljanja i svoj
život u jedno veliko prozno umetničko delo. U jednu priču bez kraja. Priču koja
će davati ljudima dok je čitaju snagu, da mogu da nastave dalje, da mogu da
žive dalje i da mogu da veruju da to što su živi i što postoje ima svoj veliki,
važni, značajni smisao.
