.O tome koliko smo se ostvarili, retko pričamo,često nam je lepše da govorimo o onome što smo mogli, a ne o onome što smo stvarno učinili.

 Istinu o našem položaju u svetu i među ljudima je najteže prihvatiti,jer ona boli.Lakše nam je da zažmurimo pred njom i kao ružan san pustimo je da prođe kraj nas. Da bi se opravdali pred sobom i svetom skloni smo da verujemo da postoji više istina.Da kažemo istina zavisi od našeg ugla posmatranja.I magarac za sebe ne misli ni da je tvrdoglav a ni glup.O tome koliko smo se ostvarili, retko pričamo,često nam je lepše da govorimo o onome što smo mogli, a ne o onome što smo stvarno učinili. Život se pred nama u mladosti prostirao kao široko i plodno polje u kome smo mi trebali da sejemo, naše najvrednije ideje i učinili smo to kao generacija.Svako je kroz život realizovao sebe.A nakon pređene dve trećine puta vidimo da se baš i nismo ostvarili u onoj meri kako smo želeli i ta nas istina zaboli.

Rumunija, manastir Bazijaš u Banatu pre 12 godina

 

Mladen Dražetin (Novi Sad, 3. mart 1951 — Novi Sad, 23. jul 2015) bio je doktor društvenih nauka, srpski intelektualac, ekonomista, pozorišni stvaralac, pesnik, književnik i filozof.

 

Mladen Dražetin (Novi Sad, 3. mart 1951 — Novi Sad, 23. jul 2015) bio je doktor društvenih nauka, srpski intelektualac, ekonomista, pozorišni stvaralac, pesnik, književnik i filozof. Rođen je u Novom Sadu 1951. godine. Njegov otac Rada bio je kurir u Mesnoj kancelariji u Mošorinu, a majka Vukica, rođena Janjatović, rodom je iz Sombora. Iza sebe je ostavio dela poezije, proze, drame i filozofije. Tvorac je Dopisnog pozorišta, specifične vrste teatarske organizacije i igre, koje je zamislio i organizovao 1974. godine. Preminuo je u Novom Sadu 2015. godine, a sahranjen je na groblju u Ledincima.

Školovanje[

Trgovačku školu je završio 1968. u Novom Sadu, Višu ekonomsku 1972. u Varaždinu, a diplomirao je na subotičkom Ekonomskom fakultetu 1983.

Magistarski rad odbranio je 1989. na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu sa tezom "Specifičnost nastanka i delovanja Dopisnog pozorišta u Novom Sadu, sa projekcijom daljeg usavršavanja", a doktorski 2004. na Fakultetu za uslužni biznis u Novom Sadu sa tezom "Amaterizam kao način čovekove samorealizacije putem lokalnih radio i televizijskih stanica u Vojvodini".

Karijera[

Dražetin je obavljao razne poslove u više radnih organizacija, kao i organima državne uprave. Takođe je bio zaposlen i na TV Novi Sad i RTS-u, a radio je i kao profesor.

Kretanje u službi: radio u „Autovojvodini“ (1968-1977), u SOUR „Agrovojvodini“, gde je uređivao i istoimeni list (1977-1980), potom prešao u Skupštinu grada za tržišnog inspektora (1980-1985) i višeg tržišnog inspektora (1985-1990), pa u Televiziji Novi Sad bio direktor Službe zajedničkih programskih poslova (1990-1993) i rukovodilac Telekinoteke i urednik Redakcije za istoriografiju kulturnog nasleđa Vojvodine (1993-1994), a bio je i odgovorni urednik u „7 TV dana“. Zatim je radio kao savezni tržišni inspektor (1994-2003) i republički tržišni inspektor (2003-2009). Radio je i kao profesor desetak godina na Visokoj tehničkoj školi strukovnih studija u Novom Sadu za nastavne oblasti: multimedija I, multimedija II, VEB komunikacije i masovne komunikacije. Bio je i gost predavač na BK Univerzitetu iz Beograda i Učiteljskom fakultetu u Somboru. Takođe je bio porotnik u Višem sudu u Novom Sadu i sudski veštak za procenu vrednosti kapitala, procenu štete i obračun zarade.

Kulturni, edukativni i naučno-istraživački rad[

Dražetin je bio tvorac Dopisnog pozorišta, specifične vrste teatarske organizacije i igre, koje je zamislio i organizovao 1974. godine, kao originalni pozorišni pokret za širenje elementarne pozorišne i etičko-estetičke kulture. Nalazio se i među osnivačima Pozornice dramske umetnosti, čiji je glavni rukovodilac bio od 1994.

Pozorišne predstave prikazivao je po selima, gradskim parkovima i trgovima, po preduzećima, pa i stanovima. TV emisija o ovom projektu Petra Ljubojeva dobila je 1986. Gran-pri na festivalu u Monte Karlu. Režirao je preko sto pozorišnih komada i recitala na amaterskim i profesionalnim scenama, u okviru Dopisnog pozorišta. Nastupao i kao glumac u pozorišnim predstavama i u desetak filmova.

Po sopstvenom scenariju režirao je dva filma nemih burleski „Rastrojene misli“ (1971) i „Komičari iz Novog Sada“ (1973). Bavio se poezijom i objavio je sedam zbirki pesama.

Na profesionalnim i amaterskim scenama izvođeni su mu socijalna drama „Ispovest“ (1972) i eksperimentalna komedija „Filozofija“ (1976). Uređivao je list amaterskih pozorišta „Pozornica“ (od 1974) i edicije „Tribina poezije“ (od 1981) i „Masovna kultura i umetnost“ (od 1996), sve u okviru izdavačke delatnosti Pozornice dramske umetnosti i Dopisnog pozorišta. Takođe je bio i član uredništva časopisa za kulturu i umetnost pod nazivom „Krovovi“ (izlazi u Sremskim Karlovcima).

Sem toga je bio književni kritičar, pozorišni i televizijski teoretičar. Na televiziji je bio autor (reditelj ili scenarista) više zapaženih emisija, kao što su „Zdravstveni teatar“, „75 godina Esperanta“ i dr.

Socijalna drama „Ispovest“ koju je Dražetin napisao igrana je u preko pedeset hiljada Mikro - teatara Dopisnog pozorišta širom sveta, kao obrazovno - edukativni program.

Napisao je knjigu iz oblasti etike, estetike i sociologije kulture pod nazivom „Večna umetnost igre“, koja je rezultat njegovog tridesetogodišnjeg naučno-istraživačkog rada i izbora iz nastavnog gradiva sa predavanja na fakultetima, višim i visokim školama, gde ga je od 1996. do 2013. godine slušalo preko deset hiljada studenata.

Dražetin je održao i niz zapaženih predavanja „O nastanku i delovanju Dopisnog pozorišta iz Novog Sada, kao univerzalnog korespondentnog sistema“ u više država - Rusiji, Austriji, Slovačkoj, Mađarskoj, Rumuniji, Grčkoj, Hrvatskoj, Sloveniji, Republici Srpskoj, Makedoniji i Crnoj Gori.

Igrao je epizodne uloge u dva domaća dugometražna filma: „Jevreji dolaze“ u režiji Prvoslava Marića i „Peščaniku“, koji je snimljen po romanu Danila Kiša.

Bio je član Društva književnika Vojvodine (DKV) i Udruženja novinara Srbije (UNS).

2016. godine, na književnoj manifestaciji „U čast Sime Cucića“ koju organizuje Banatski kulturni centar iz Novog Miloševa, Dražetin je posthumno nagrađen plaketom „Sima Cucić“, za ukupan doprinos afirmaciji književnosti za decu.

Uvršten je u Enciklopediju Novog Sada (Sveska 7, Novi Sad, 1996), Leksikon umetnika Vojvodine (Roman Vehovec, Novi Sad, 2001), Azbučnik pisaca za decu (Svetozar Malešev, Novi Sad, 1997), Antologiju najlepših pesama o ljubavi „Velika tajna“ (Pero Zubac, Beograd, 1997), Antologiju novijeg srpskog pesništva za decu i mlade „Kad srce zasvetluca“ (Pero Zubac, Ruma, 2009), Biografski rečnik Šajkaške (Boško Brzić, Novi Sad, 2013), „Rečnik Vojvodine“ Miroslava Antića (Sarajevo, 1989).

Tekstovi su mu objavljivani u sledećim publikacijama (časopisima, listovima, zbornicima): „Autovojvodina“ (Novi Sad), „Enciklopedija Novog Sada“ (Novi Sad), „Zlatna greda“ (Novi Sad), „Krovovi“ (Sremski Karlovci), „Luča“ (Subotica), „Majdan“ (Kostolac), „Naftaš“ (Novi Sad), „Naše stvaranje“ (Leskovac), „Pozornica“ (Novi Sad), „Romologija“ (Novi Sad), „Sveske za istoriju Novog Sada“ (Novi Sad), „Svitak“ (Požega), „Stig“ (Malo Crniće), „Studia Ruthenica“ (Novi Sad), „Susreti“ (Novi Sad), „Ulaznica“ (Zrenjanin), „Uspenja“ (Leskovac), „Švetlosc“ (Novi Sad). Dražetinova dela su prevođena na esperanto i rusinski jezik.

Dela[uredi]

„ USPAVANKA

Vetar duva i kolevku ljulja, da uspava maminog dragulja.

Buji baji milo moje luče, skinuću ti iz gnezda golupče.

Spavaj sine, spavaj zlato moje, doneću ti slavuja što poje.

Kad na dudu zadremaju vrapci kupiću ti srce na ljuljašci.

„Spavaj Rašo. Zoro, još ne svani“! Zapevaće ptičice na grani. ”

—Pesma iz Dražetinove zbirke dečijih pesama „Srce na ljuljašci“ (1990).

Knjige koje je Dražetin objavio za života:

„Pesme“, zbirka pesama (1971),

„Sjaj tihe noći“, zbirka pesama (1971),

„Zametene uzde“, zbirka pesama (1972),

„Tuga sna“, zbirka pesama (1974),

„Posle lutanja“, zbirka pesama (1981),

„Tajni porub“, zbirka pesama (1986),

„Srce na ljuljašci“, zbirka dečijih pesama (1990),

„Večna umetnost igre“ - Filozofija novog razvoja (teorija i praksa) - Prvi srpski filozofski sistem (Novo Miloševo, Banatski kulturni centar, 2014).

Dražetinove knjige objavljene posthumno:

„Univerzalni animatorski sistem Dopisno pozorište - korespondentni proces igre (teorija i praksa)“ (Šajkaš - Novi Sad, 2017),

„Ticanova buna 1807: nacionalna drama u tri čina“ (Šajkaš - Novi Sad, 2017).

Pozorišni komad „Ticanova buna 1807: nacionalna drama u tri čina“ je poslednje Dražetinovo delo, koje je završio neposredno pred smrt, a koje je dramatizovao i napisao upravljajući se i usklađujući prema naučnoj građi Istorijskog instituta SANU, kao i obrađenih primerenih priča i legendi, koje su se o Ticanu prenosile s kolena na koleno.

U pripremi je izdavanje i štampanje još nekoliko Dražetinovih neobjavljenih dela.

Neobjavljena Dražetinova dela:

„Pački Švapa“ (roman),

„Krilata pesma“ (pesme za decu),

„Ispovest“ (socijalna drama) i „Filozofija od A do Š“ (Eksperimentalna komedija),

„Tragovi večnosti - tekstovi, eseji, recenzije, književni, biografski i drugi prikazi“ (zbornik radova),

„Hiljadu pesama“ (pesme),

„Amaterizam kao način čovekove samorealizacije putem lokalnih radio i televizijskih stanica u Vojvodini“ (doktorska teza),

„Dopisno pozorište“ (skripta).

Literatura[uredi]

Radomir Mićunović, „I posle lutanja lutanje“, Dometi - časopis za kulturu, 27, godina VIII, zima 1981.

Mladen Dražetin, „Odlomak iz romana „Život smrti““, Susreti, broj 4, Novi Sad, 1983.

„Između danas i sutra“, Susreti drugarstva radnika Novog Sada 83, Novi Sad, 1983.

Miroslav Antić, „Rečnik Vojvodine“, Sarajevo, 1989.

Vlado Mićunović, „Tragovi vremena“, Novi Sad, 1990.

Mladen Dražetin, „Pački Švapa“, Krovovi - List za kulturu i umetnost, broj 19/20, Sremski Karlovci, maj 1990.

Mr Mladen Dražetin, „Duhovni preobražaj Roma putem sveprisutnog sistema Dopisnog Pozorišta“, Romologija - časopis za književnost, kulturu i društvena pitanja Roma, Novi Sad, 1993, broj 3.

Dr Petar Ljubojev, „Dražetin mr Mladen“, Enciklopedija Novog Sada, sveska 7, Novi Sad, 1996.

Dr Petar Ljubojev, „Dopisno pozorište“, Enciklopedija Novog Sada, sveska 7, Novi Sad, 1996.

„Almanah pozorišta Vojvodine 94/95.“, Pozorišni muzej Vojvodine, Novi Sad, 1996.

„Almanah pozorišta Vojvodine 95/96.“, Pozorišni muzej Vojvodine, Novi Sad, 1997.

Pero Zubac, „Velika tajna“, Beograd, 1997.

Svetozar Malešev, „Azbučnik pisaca za decu (Azbučnik blagoglasnosti)“, Zmajeve dečje igre - Detinjstvo, Novi Sad, 1997.

Mr. Mladen Dražetin, „Esej o društvu“, Ulaznica - časopis za kulturu, umetnost i društvena pitanja, Zrenjanin, 1998, broj 157-158.

Miroslav Antić, „Rečnik Vojvodine“, Novi Sad, 1998.

„Almanah pozorišta Vojvodine 98/99.“, Pozorišni muzej Vojvodine, Novi Sad, 2000.

Roman Vehovec, „Leksikon umetnika Vojvodine“, knjiga 1, Novi Sad, 2001.

Mladen Dražetin, „Pozornica dramske umetnosti“, Enciklopedija Novog Sada, knjiga 20, Novi Sad, 2002.

Boriša Milićević, „Poeziaj donacoj“, Esperanto-societo „Marko Nešić“, Novi Sad, 2003.

Pero Zubac, „Kad srce zasvetluca“, Ruma, 2009.

Mladen Dražetin, „O Dopisnom pozorištu“, Sveske za istoriju Novog Sada, broj 14, Novi Sad, 2013.

Boško Brzić, „Biografski rečnik Šajkaške“, Novi Sad, 2013.

Mladen Dražetin, „Večna umetnost igre“ - Filozofija novog razvoja (teorija i praksa) - Prvi srpski filozofski sistem (Novo Miloševo, Banatski kulturni centar, 2014).

Mladen Dražetin, „Ispovest“ (socijalna drama) i „Filozofija od A do Š“ (Eksperimentalna komedija) (Arhetipsko izdanje, Novi Sad, 2014).

Vlado Mićunović, „Prvi romski teatri u Srbiji i Vojvodini“, Novi Sad, 2014.

„Sećanja - Mladen Dražetin“, Zlatna greda - list za književnost, umetnost, kulturu i mišljenje, broj 163-164, Novi Sad, maj/jun 2015.

Mladen Dražetin, „Pački Švapa“ (proza), Zlatna greda - list za književnost, umetnost, kulturu i mišljenje, broj 169-170, Novi Sad, novembar/decembar 2015.

Mladen Dražetin, „Univerzalni animatorski sistem Dopisno pozorište - korespondentni proces igre (teorija i praksa)“ (Šajkaš - Novi Sad, 2017).

Све реакције:

7Ви, Nada Djurdjevic, Predrag Pesic и још 4

Смоква

 Кад сам тео на Духове

смокву да расадим
Браташ виче
Немој тако макар како
већ по реду
све уради
Нисам тео да
Послушам
јер знао сам
кад по реду
све урадиш
а честито
не намениш
неће увек да
испадне како треба
Ћути кажем
и мани ме
Лепо узмем
три пелцера
Први за Бога Оца
други за Сина
трећи за Светог Духа
Расадим их како
умем и наменим
да ће смоква
својим листом да покрије
мог праоца
и прамајку
Онда узмем па
заливам
Малко дањом
малко ноћом
и суботом
и недељом
а и свецом
пустим воду нека цури
и нек топи
као песма
која добро рачун води
о чистоти
о лепоти
од језика банатскога
Браташ виче
То не ваља
неће од твог посла
бити ништа
само џабе трошиш
воду
Нека мани
нека буде
шта год оће
али биће
ја верујем
биће добро
Кад је прошло
шест недеља
крену смокве из
изданка
Ја заливам лето врело
не попушћам
Браташ гледи
смоква расти
Опет не да он
заправо
Теорија друго каже
у књигама и науци
то не стоји
А ја ћутим и
заливам
Ако Бог да биће
лишћа да
покријем ја срамоту
овог лета
мало моју, мало другог
света
На род нисам
ни мислио
Браташ виче
неће она издржати
кад забрекће
љута зима
Нека мани
говорим му
видићемо
далеко је још
до зиме
Низ кућу сам
пелцер мето
има сунца
има неба
а на зиму заветрине
само добро кад
заливам
примиће се
а и корен ојачаће
говорим му
Пустим воду нека топи
као песма
која добро рачун води
о лепоти
о чистоти
од језика банатскога
Зовем жену
показивам има лишћа
покрићемо
ко праотац и прамајка
нашу нагост и срамоту
Прошло лето, јесен
зима
дошо Ускрс
смоква пупи
Ја заливам
не попушћам
Браташ гледи
не верује
књиге пишу другачије
научници другше збору
смоква расти
ко из воде
на Духове већ
заметке пустила је
Биће рода
кажем жени
а и лишћа
фала Богу
И од онда сваког
лета ја заливам
не попушћам
јер је вода као песма
која добро рачун води
о лепоти
о чистоти
од језика банатскога 

Moje selo pre pola veka

 

Na tuđem terenu

 Prihvatam iz ljubavi i obzira i poslušnosti da me bližnji odvedu na njihov teren gde se igraju različite igre.Uglavnom su to one u  kojima su oni vešti,gde oni dominiraju i gde mogu da se prave važni i da me permanentno podučavaju onome što najbolje znaju. Tu se oni raspojasaju pa  pokazuju finte meni dosadne i glupe, ali ih ipak pokazuju.Ja ćutim gledam ih kako se razmeću, nit žuborim nit rumorim.Ćutim i trpim, uviđavan sam, kulturan.Možda malo i naviknut  da mazogistički prihvatam žrtvu.A bližnji, ma oni  su  tu da me uvek iznova dresiraju strpljenju i poslušnosti.

O osvajanju sveta

  O tome su svi maštali i vojskovođe i pitičari i umetnici i biznismeni i kurve i mafijaši, a i mene ponekad pitaju, što ne krenem.Pa kreno sam, ali nemam kade,ne mogu da stignem,a i nisam dugoprugaš.A i nešto sam naučio da ne možeš svuda stići i kad oćeš, pa i kad nećeš što kažu naši stari.Kad oćeš da osvojiš svet moraš mlogo da naučiš onog i što ti treba i što ti ne treba, a uvek se ravnaš prema svetu i dok sve to prođe kroz tebe vidiš di si bio nigdi, a šta si radio ništa. Ode vek. A onda više i nemaš mlogo kud, jer si  ni tamo ni ovamo.Izašao si iz svog jezika,a u tuđem si se dobro aklimatozovao i učvrstio i ne fali ti mlogo jedan pedalj, pa da uspeš.Kad se krene u osvajanje sreće, ne mora se osvajati svet ili da obrnemo, ako kreneš da osvajaš svet ne znači da ćeš osvojiti sreću, vizu za besmrtnost i sve ono za čim se žudi kad se krene u takvu vrstu avanture.Kad je u pitanju umetničko stvaralaštvo ponekad i nije važno da osvajamo svet ručno i nije nam ponekad važno gde smo i gde živimo. Misli nam ponekad lete brže nego što ih možemo i uhvatiti i razumeti. Nigde nije lako ni u Banatu, a ni na Andima, ni u Njujojku ni u Sibiru, a i nema se mogo vremena da se sve osvoji i još da se u svemu da lični pečat i smisao.   

Slobodan Ristović TAKAV JE TO GOSPODIN ČOVEK ( Miodragu Milu Nadlačkom) (07.11.1957. – 29.05.2020.)

 

Miodragu Milu Nadlačkom

Kada on korača ulicom,

štap koji kuca u grudnu kost kaldrme,

diriguje svim pleh muzikama

i pokidanim žicama tambura.

Koje pretvorene u svetlice

vezu nebeske "kuvarice"

Takav je to gospodin čovek.

U njegovoj varoši jutro sviće

nešta docnije od jutra u okolnim nebesima.

jer On tada prelistava apokrifne knjige,

u kojima su ljudi nosili obraz umesto lica.

Bog se ne ljuti što se zagrcnulo vreme,

pa se sunce krza ko zupčanik

u švajcarskom satu.

Takav je to gospodin Čovek

Pričali su mi neki ljudi.

za čiju se reč moglo kupiti vagon šenice.

Da je bilo godina kada su žene

dan ranije stajale ispred zavese,

i čekale da on naiđe.

One koje su imale sreću da ga vide,

godinama su u to ime gajile muškatle,

a rozetle stavljale u slatko od šljiva,

i krijući ih kušale,

kada im ljudi odu na posao.

Takav je to gospodin Čovek...

Све реакције:

4Ви, Đorđe Kuburić, Klotilda Kolbert Milovanovic и још 1

Kad se nema šta govoriti, bolje ćutati

 Postoje osobe koje vas teraju da trošite reči u prazno. Pričati samo da bi se razgovarlo je navika koju učestalim upražnjavanjem u svakodnevnom životu mnogi ljudi koriste. Pa onda postaju čegrtuše, kao babe na pijaci koje i ne slušaju jedna drugu šta govore već samo jure da iskažu ono što imaju. Da isprazne zalihu reči i događaja koja se nakupila u njihovoj glavi da bi je zamenuli drugom. Kad se nema šta reći, bolje je ćutati. I ne znamo kako reći i osećanja učestalim ponavljanjem u prazno mogu da se istroše. Da postanu toliko obične i svakidašnje, bledunjave i bez snažne emocije u korenu da su kao mrtvo rođena deca koja se bacaju, koju su nekada paorkinje od sramote u đubre zakopavale. Često me ljudi uvuku u razgovor pa i ja počnem da trućam o toliko nevažnim stvarima da samom sebi ispadnem i glup i smešan i dosadan i naivan. Reči su kao mali ljudi koje puštanjem na slobodu iz sebe treba da imaju svoj uzvišeni smisao.One treba svojom značenjem da hrane da snaže naše umove i da čine smislenim naše postojanje.

Postoje ljudi koji vas svojom potrebom da komuniciraju sa vama prosto urnišu. Oni vas muče svojom ljubavlju i stalnim načinjanjem novi tema koje su naizgled interesantne. Ako ste neotporni i emotivno doživljavate takvu komunikaciju, to vas do ludila može dovesti. Svaki razgovor treba da ima svoj početak i kraj, treba da ima svoju meru i povezanost. Razgovor radi razgovora mi stvara teškoće u komunikaciji sa nekom ljudima. Prekidam ga i skrećem pogled na drugu stranu i odlazim.

San mog prijatelja

 Javlja mi prijatelj - sveštenik, pesnik, profesor i fotograf: Sanjao sam da se tučem sa tobom. To me malo u prvi mah zbuni, a odmah potom me razveseli. Već zamišljam kako se jedan od njih četvorice koji se nalaze u njegovoj duši odvažio da se bije sa mnom. Mislim da je pesnik prvi počeo da se koprca, gurka i podgovara profesora i sveštenika da se pobiju sa mnom. Oni su se nećkali, a fotograf je verovatno poverovao pesniku. I krenuli su da nagovaraju zajedno profesora koji je, uglavnon nezadovoljan sobom i životom, pokušao da nađe neko naučno objašnjenje za slepu mržnju pesnika prema meni. A i sam je uvek spreman da nekome zalepi po neku etiketu s obziraom na svoje akademsko zvanje. I naravno, kad se prethodna trojica dogovore da će da se biju i da me biju, onaj četvrti - sveštenik je tu samo da ih blagoslovi. A i kako bi bilo drukše.

Miodrag Nadlački 01. јун 2010. · " VARVAROGENIJE " oil 70 x 50 ( cena 1200 e )

 

Варварогеније празнике лебдећи, лепршајући као ледоломац, костоломац, свечаним ћутањем прати, одлаже, залаже, улаже, лаже ....................
Варварогеније празнике у смокинг од сукна црног облачи, попут страшила за птице мајушне, колибриће, што звецкају гласићима пијукавим, око слушних канала му.
Варварогеније празнике, као злу коб што шушка и шушкета му, као ход болесника по плочнику, калдрмисаних усана, рана отворених смрадних, зађубрених и влажних од кисела млека, лимуна, поткованих цокула војника што је правио пртину између земље и неба, између усне и усне.
Варварогеније празнике целива белегом багремовим што ниже се као ђердан, бројаница камења, стена планина, планета, окица белих дечијих и зубића девојачких.
Варварогеније празнике премешта из свињца у свињац, из фијоке у фијоку, из оклагије у шаркију, из увета у уш, из песме у слику што нестаје док је гледа голем.
Варварогеније празнике обасипа, одасипа попут вина, слина и препознаје траг, благи лелујави дим са гомилом димчића, трговчића са ухом у контури оловке, тинте титанске што плеснава и сива самоурамљује се међу иконама, Варварогеније празнике ...

O otkačenosti sa merom

 Poznajem veliki broj ljudi za koje kažu da su otkačeni, za neke još dodaju na poseban način. Otkačenost vidim kao pozitivnu i veselu dimenziju kod pojedinaca. I sam sam ponekad bio sklon da se malo otkačim i to bez ikakvih stimulanasa, već jednostavno uhvati me neka raspevanost i harmonija sa sobom i sa svetom pa sve volim i svi su mi dragi i onda sam sklon malo i da se ludiram na svoj račun kako bih sve oko sebe zabavljao. Otkačenost shvatam kao voljnu radnju pojedinca koji proširuje duhovitošću i šalom granice uobičajenih sloboda, i uglavnom su bezopasni i za sebe i za okolinu.Ali postoje i likovi koji su kako se to kaže opičeni mokrim obojkom ili nisu u vinkli, e takvog sveta se čuvam jer mogu da budu opasni.Ponekad mi se čini da je potrebno da se malo otkačimo i da popustimo prenaporegnute životne strune.A kod nekih mojih prijatelja to traje li traje.Ja opet volim kad se ima mera.

Vladati nerazumom

 

Za NIkassa je
ponekad ponašati se
i govoriti iracionalno
jedno potpuno
racionalno
i životno uverljivo
stanje
Kad već vlada
nerazumom
i spaja nespojivo
vidim
u pitanju je
literatura
Za koju ni on sam
ne zna da je to.

"Jer živeti znači hodati po zemlji nogama i obrazima milovati oblake"

 

O izdajama, ili "ne mešaj se s mekinjama da ne odeš prid svinje"

      Od pra čoveka pa do danas, uvek su iste, jednako bole i ostavljaju ožiljke u sećanju. Često sam bivao zaveden da se angažujem za odeđene ideje, da se angažujem bez ličnog intersa za određene ljude ili pak institucije, da za nekoga podmetnem obraz, da primim za nekoga i šamar i batine i da me na kraju taj neko ostavi na cedilu i okrene se i ode na drugu stranu sa drugim ljudima protivu kojih smo se zajednički borili za istu stvar. Samo saznanje da me je neko izdao i prevario pojačava u meni samokritičnost kojom napadam moju prostodušnu, lakovernu, i da ljudima kroz emocije verujem  uvek spremnu, prirodu.

      Uvek sam posle izdaja prolazio kroz katarzu samopreispitivanja i mučne korespodencije sa sveukupnim karakterom moje ličnosti. Nisam prezao ni od jedne moje mane, suočavao sam se sa njima, osuđivao i sebe i njih, i tražio načina kako da izađem iz svega i spasem ono malo časti i dostojansta koje sam verovao da imam.

      Često sam bio sklon da određene izdaje preuveličavam i za to da su se dogodile uglavnom sa još većim zadovoljstvom počnem pljuvati po sebi da zapamtim i da nikada više ne ulazim u kombinacije gde će postojati i najmanja mogućnost da me neko proda za tepsiju ribe.

     Mučno je živeti sa ljudima, a samoća je tako teška, jednom je neko rekao. Oprostio sam svima koji su me do sada izdali i ostavio ih na stranu kao iznošene cipele. Zaboravio sam izdaje opraštanjem i tek po nekad kad vidim da se nekom od mojih prijatelja desi da ga izdaju, podsetim se i poželim da mu dam savet kako da prevaziđe osećanje mučnine, praznine i osećanja krivice, pogotovu besa koji iz osećanja nemoći zbog prevare proizilazi.

       Ono što me je uvek spasavalo, lečilo je umetnost koju sam stvarao. Literatura je moje poraze pretvarala u pobede. Moje očaje i besove je preobražavala u radost i sreću. Umetnost me je oslobađala da pronađem u sebi onu preko potrebnu samodovoljnost kad mogu kreativno dejstvovati, a da pri tome ne strepim od izdaje, već naprotiv, da kroz oradošćavanje drugih pronađem onu preko potrebnu utehu i za sebe.

A mati joj je govorila

 Nemoj se vrzmati golog dupeta oko kuratih ljudi jer ćeš biti jebena.Nije htela da sluša, a tako je i prošla.Godinama je volela da izaziva muškarce svojom lepotom i zadvodljivošću sve dok jednog dana nije naletela na nekog od kog su joj se noge zatresle  i osetiloa je da će se upišati od milja kad ju je uhvatio za ruku.U pitanju je bio susret alfa mužjaka i alfa ženke spremnih parenje kako bi to rekli biolozi.Bio je to trenutak kad nisu mogli da se suzdrže od strasti i pohotljivosti.

Ludilo je nastalo na malenom poljančetu kraj bagremeve šimice dok su se u daljini čuli lavež pasa i blejanje ovaca.Zalazak sunca je činio da nebo plamti kao ogromna vatra koja se dešavala u međusobnim trvenjima mladih ljudi koje je obuzela strast.

    Od tog dana je prošlo četvrt veka. Alfa ženka je sedela sa ćerkom na terasi svoje skromne garsonjerice i pokušavala da joj objasni koliko je važno da se ne vrzma golog dupeta oko kuratih ljudi.Ćerka je nije slušala, a tako joj i treba.

Mučnina

 Došlo je vreme kad su reči izgubile svoje pravo značenje i postale su izigrane i izgonjene iz svoje prave suštine.

        Ništa ne ume da me tako

silno zaboli kao gomila reči koje ne govore ništa već su samo proizvod baljezganja pijedinaca koji se preporučuju da jezikom utiču na moj duh.
      Ranjiv sam na reči.Verujem u njih i kad čujem da ih na tako grub i bez utemeljenja način izgovaraju uplašim se.U meni se otvori gnezdo paranoje koje jednom Vujica tako dobro definisao.Želim da pobegnem da nestanem sa lica zemlje i da se u najdublju rupu zavučem i nestanem.
        Stidim se i crvenim pred bogom i pred sobom kad slušam govornike koji po trgovima prosipaju reči kao paperje koje je nevidljivo i one ne dotičući slušaoce lete,lete u sopstveno samosmakniće. 

Literarna kleptokratija

 Zaposeli velike teme

tetovirane nacionalnim

na čelu sljepačkom

Raskomoćeni

umreženi politikom

plaše smrtnike

Konkurišu za ordenje

niko preči od njih nije

Molepstvija ispredaju,

pa nariču i kukaju

bogomrade i bratime

Nebil žiri pridobili

Da kukavcii zaordene

dične grudi

i prošetu i pokažu

da svi vide

Kako oni nakrivili

fesić crven ćirilični

te mudruju

vape počast kao pričest

Spominju, opominju

kako oni zaslužuju

titule i ordenje

i mirise što se pare

sa tamjanom iz kandila

Hvalospeve oni čeku

Svi u redu

na parove razbrojani

Mudoje

Buboje

Sisoje

Dadoje

Prdoje

Šepure se i zapevu

opominju

spominju istoriju

junake  dične

kao temu

kojom sebe veličaju

Ja se od tog sveta

sklanjam smerno

u osamu

Milije mi

da s Gospodom

muku delim

nek da šnjima

se ordenim