Poštvani Radovane, prošlog septembra sam ti u tvojoj kući obećao da ću ti javiti o svojoj impresiji tvog tvog Kulturnog centra, posebno "Bele sale".

 

Poštvani Radovane,  prošlog septembra sam ti u tvojoj kući obećao da ću ti javiti o svojoj impresiji tvog tvog Kulturnog centra, posebno "Bele sale".

Kada sam joj prilazio ravnim dvorištem sa neutralnim neomalterisanim blokom, kubusom,  zgrade s desne strane i frontalnom zgradom ispred,  već sam osetio neku veličinu  koja me je neodoljivo podsetila na zaravan glavnog trga u mestu Hvar, sa crkvom frontalno napred i dužnom zgradom desno, bivšim spremištem za zimovanje plovila a potom pretvorenom u pozorište. Sama sala je bila impreisivna. Bele plastične, jefitine stolice, uredno poređane a okolo, ne prenatrpano, u pravilnom nizu, fotografije porodice, starije date i u sepiji boje čaja i zatim uramljeni dokumenti o velikom stradanju porodice, - konfiskaciji i oduzimanju imovine, sa spiskovima, pedantnim,  sa oznakom i broja viljušaka koje su oduzete. (Dozvoli mi digresiju, - kao pravnik i Vojvođanin, zadivljujuće je to što se ova otimačina vršila strogo po proceduri i pravnom formalizmu što je ipak bilo moguće samo ovde u Voijvodiniu, a što sam doživeo i uverio se i iskustvom u svojoj porodici)

"Bela sala" Banatskog kulturnog centra sa tom uzvišenom skromnošću, redom i čistoćom deluje kao mesto duha  i njegovo svetilište. Svojevremo sam živeo od 1952 do  1955 u Novom Kneževcu gde smo imali rođake od kojih su neki (paori) bili subotari i ja sam odlazio ponekad u njihovu "Skupštinu". Bila je svetilište koje odisalo asketizmom i redom. Koja suprotnost od sjaja zvanične crkve.  Pored Hvara, to je moje drugo poređenje i moj doživljaj  tvoje "Bele sale".  

Vreme Reč po reč da prođe dan Dan po dan ode vek

O zavičajnom pesništvu i pesnicima

 Nikada i niko u istoriji književnosti mu nije prida­vao gotovo nikakvu važnost. Ono je gledano kao nešto sa strane i nešto što ne utiče ni na kakve tokove u knji­ževnosti. Kritičari od renomea, pisci od imena, teo­retičari sa zvučnim titulama uglavnom su obilazili ovu pojavu kako u našem životu, a tako i u književ­nosti.

Nema tačke na kugli zemaljskoj koja nije nekome za­vičaj. Nema zavičaja bez zavičajnih pesnika i zavičaj­ne književnosti. I to postoji od kad je sveta i veka. U zavisnosti od kraja u kome se javljaju, zavičajni pisci o tome i pevaju. Oni su jednim delom naslonjeni na tradi­ciju naroda i kraja kome pripadaju, a drugim delom na književnost i poetike koje se uklapaju u njihov zavičaj­ni način mišljenja i pevanja. Baviti se književnošću nije zabranjeno, a takođe i objavljivanjem knjiga. Kad je u pitanju odnos prema zavičajnim piscima i književnosti koju oni stvaraju i objavljavljuju, on se kretao od potpunog ignorisanja i nipodaštavanja, od okretanja glave na drugu stranu oficijelene književnosti, pa do javnog iskazivanja poruge i prezira prema istim. Da bismo se bavili književnošću i nije važno da svi imamo akademske titule. Da bismo se bavili kjiževnošću, dovoljno je da smo rođeni i da jezik koji nas okružuje, zajedno sa jezikom koji nosimo negde u sebi, želimo da uvežemo u određenu formu i iskažemo ga kao pesmu. Nekada to zapišemo, nekada samo izgovorimo. Književnosti bez jezika nema, a takođe, nema ni poezije, pa ni zavičajne poezije. Dakle, zavičajna kniževnost je ona koja se stva­ra unutar jedne mikro celine - sokak, selo, kvart, grad, okrug, regija itd. Ona ima svoje do sada neproučene i ne­dovoljno istražene kako leksičke, tako semantičke, ta­ko motivske i idejne zakonitonsti. Zavičana knjiže­v­nost retko podleže aktuelnim književnim trendovima, ali se zato vrlo često uklapa, ili to pokušava, i uključuje se u ne­ki od tradicijskih književnih tokova. Zavičajno pesni­š­tvo je nastalo kao izraz i potreba pojedinaca da se kroz književnu i poetsku formu iskaže. Ono je izraz na­roda koji je propevao. Ono ima veze i sa našom narodnom poezijom koja je iz istih pobuda i nastasla. Zavičajno pesništvo se jednim delom uglavnom i oslanja na narodnu poeziju. U nekom ranijem vremenu ono se nije zapisivalo već je prenošeno sa kolena na koleno i pamtilo se, i prepričavalo, i opričavalo. Samo one pesme i ona dela koja su selekcijom sa kolena na koleno ostala, stigla su  kao usmena književnost da budu zapisana i da dosegnu i do danšnjih dana. U modernom vremenu narodni autori, ili pak zavičajni pisci, su pismeni i oni dela zapisuju, a sa razvojem štamparstva i izdavaštva i objavljuju.

Stoji sledeće pitanje: da li nam treba zavičajna narodna književnost uknjižena i objavljena u svojim poseb­nim edicijama? Svakako da treba, jer zavičajna književ­­nost je narodna književnost u modernom vremenu, a zami­slimo istoriju svetske književnosti ako bismo joj oduzeli na­rodnu književnost. Mi u Banatskom kulturnom centru u jednoj posebnoj ediciji želimo da afirmišemo zavičaj­ne pisce i zavičajnu književnot. Mi njihovim ostvare­njima prilazimo sa pažnjom i uvažavanjem, shvatajući da je svako delo izraz pojedinčeve žudnje za radošću beskonačnog, i da ako gledamo kroz tu vizuru sve druge negativne kritike gube smisao.

Ovo je trenutak Kad kišno jutro uporno pokušava da se kao bedem ispreči između mene i dana

Umemo mi da trpimo, čujem, neko govori. Čekam penziju za pet godina,izdržaću, pa makar vršili trnje po meni, nastavlja dalje svoj monolog nepoznati čovek pod mojim prozorom.

ИСТОРИЈА КОЈУ СУ НАМ ЗАБРАНИЛИ: ВЕЧНА ЛИСТА СРПСКИХ ВЛАДАРА (490–ДАНАС) 🇷🇸

 Не дозволи да ти говоре да смо "тикве без корена" које су дошле у 7. веку! Ово је хронолошки низ наших владара, од древних времена, преко царства, па све до данас. Сви на једном месту.

📜 САЧУВАЈ И ПОДЕЛИ ОВО БЛАГО! 📜

👇 I. ДРЕВНА ДИНАСТИЈА СВЕВЛАДОВИЋА (490–640) 👇

(Владари пре званичне историје)

👑 Свевлад I (крај 5. века)

👑 Оштројило (490–535) – Погинуо бранећи Превалис (Црну Гору)

👑 Свевлад II (око 535–550)

👑 Селимир (око 550–565)

👑 Владин (око 565–579)

👑 Ратимир (око 579–590)

👇 II. ДИНАСТИЈА СВЕТИМИРОВИЋА (640–794) 👇

👑 Светимир (око 640–655)

👑 Будимир (Светолик) (око 655–670)

👑 Светолик (око 670–685)

👑 Владислав (око 685–700)

👑 Томислав (око 700–720)

👑 Себеслав (око 720–740)

👇 III. ВЛАСТИМИРОВИЋИ (Рана средњовековна Србија) 👇

👑 Кнез Дрван (владао Белом Србијом пре 626.)

👑 Вишеслав (око 780)

👑 Радослав (око 800)

👑 Просигој (око 822)

👑 Кнез Властимир (око 830–851) – Оснивач државе

👑 Мутимир (851–891)

👑 Прибислав (891–892)

👑 Петар Гојниковић (892–917)

👑 Павле Брановић (917–921)

👑 Захарије Прибиславовић (921–924)

👑 Кнез Часлав Клонимировић (927–960) – Ујединитељ

👇 IV. ВОЈИСЛАВЉЕВИЋИ (Дукља/Зета) & ВУКАНОВИЋИ (Рашка) 👇

👑 Свети Јован Владимир (око 990–1016)

👑 Стефан Војислав (1018–1043) – Победио Византију

👑 Краљ Михаило Војислављевић (1050–1081) – Први крунисани краљ

👑 Цар Константин Бодин (1081–1101)

👑 Жупан Вукан (1083–1112)

👑 Урош I Вукановић (1112–1145)

👑 Урош II Примислав (1145–1162)

👑 Белош Вукановић (1162) – Владао и као Бан Хрватске

👑 Деса (1162–1165)

👑 Тихомир (1166–1168)

👇 V. СВЕТОРОДНА ЛОЗА НЕМАЊИЋА (Златно доба) 👇

🏰 Стефан Немања (1166–1196) – Отац нације

🏰 Стефан Првовенчани (1196–1228) – Први Краљ Рашке

🏰 Стефан Радослав (1228–1234)

🏰 Стефан Владислав (1234–1243)

🏰 Стефан Урош I (1243–1276)

🏰 Стефан Драгутин (1276–1282) – Краљ Срема

🏰 Стефан Урош II Милутин (1282–1321)

🏰 Стефан Урош III Дечански (1321–1331)

🏰 ЦАР ДУШАН СИЛНИ (1331–1355) – Цар Срба, Грка и Арбанаса ⚔️

🏰 Цар Урош V (Нејаки) (1355–1371)

🏰 Симеон Урош (Синиша) (1359–1370) – Цар Срба и Грка у Епиру

🏰 Јован Урош (1370–1373) – Владар Тесалије

👇 VI. ЧУВАРИ ЦАРСТВА И ОТПОР ТУРЦИМА 👇

🛡️ Краљ Вукашин Мрњавчевић (1365–1371)

🛡️ Краљ Марко (Краљевић) (1371–1395)

🛡️ Кнез Лазар Хребељановић (1371–1389) – Косовски мученик

🛡️ Краљ Твртко I Котроманић (1377–1391) – Краљ Срба, Босне и Приморја ⚜️

🛡️ Деспот Стефан Лазаревић (1389–1427) – Змај Реда Змаја

🛡️ Ђурађ Кастриот - Скендербег (1443–1468) – Бранилац Епира и Арбаније (Србин по оцу и мајци) ⚔️

🛡️ Деспот Ђурађ Бранковић (1427–1456)

🛡️ Деспот Лазар Бранковић (1456–1458)

👇 VII. ДЕСПОТИ У ЕГЗИЛУ (Срем и Угарска) 👇

⚔️ Змај Огњени Вук (Вук Гргуревић) (1471–1485)

⚔️ Деспот Ђорђе Бранковић (1486–1496)

⚔️ Деспот Јован Бранковић (1496–1502)

⚔️ Цар Јован Ненад (1526–1527) – Цар Срба у Војводини

⚔️ Радослав Челник (1527–1530)

⚔️ Деспот Павле Бакић (до 1537)

👇 VIII. ПЕТРОВИЋ-ЊЕГОШИ (Српска Спарта / Црна Гора) 👇

🦅 Владика Данило I (1697–1735)

🦅 Владика Сава II (1735–1781)

🦅 Владика Василије (1750–1766)

🦅 Петар I Петровић (Свети Петар Цетињски) (1782–1830)

🦅 Петар II Петровић Његош (1830–1851)

🦅 Књаз Данило (1851–1860)

🦅 Краљ Никола I Петровић (1860–1918)

👇 IX. ВАСКРС СРБИЈЕ (Карађорђевићи и Обреновићи) 👇

🎩 Вожд Ђорђе Петровић - Карађорђе (1804–1813)

🎩 Кнез Милош Обреновић (1815–1839)

🎩 Кнез Милан Обреновић II (1839)

🎩 Кнез Михаило Обреновић (1839–1842)

🎩 Кнез Александар Карађорђевић (1842–1858)

🎩 Кнез Милош Обреновић (друга владавина 1858–1860)

🎩 Кнез Михаило Обреновић (друга владавина 1860–1868)

🎩 Краљ Милан Обреновић IV (1868–1889)

🎩 Краљ Александар Обреновић (1889–1903)

🎩 Краљ Петар I Карађорђевић (Ослободилац) (1903–1921)

🎩 Краљ Александар I Карађорђевић (Ујединитељ) (1921–1934)

🎩 Краљ Петар II Карађорђевић (1934–1945)

📢 ПОДЕЛИ ИСТИНУ! Нека се види колико су дубоки наши корени!

Maslačak na đubrištu Zatrpan mnoštvom nevažnih informacija svakodnevno koristi pesmu da isplovi na pučinu onostranog i uplovi u carstvo lepote večne lepote

Poruke Primam ih na pergamentu starinskom napisane noću Čitam u snu objave od sina tvorca vaseljene Jutrom u naletu misli krenutih prizemnom svakodnevicom zaboravljam sve zaboravljam

Sunce me U sobi predaka kupa celo jutro

Suvi kašalj Prevodi me tunelima nebeskim cvetnim u crnu misao Pečat lični što boli bolom neprebolom I smeši se smehom smešnim smehotresnim

Растко Петровић

 

Растко Петровић

 

Осуђен на језик

књиге

самоћу

Диваљ и радостан

Растко Петровић

извлачи црвени

малборо

и упаљачем

ММС пали

миришљави ваљан

и ваља и

неваља

Ваља пушећи

пред собом

и траву

траву траву заборави

и цвеће

цури бере цвеће

ал је драги неће

и политику

и поетику

политика поетика

тика тика

тика тика

чује бучни

кинески сат

а он

осуђен

на језик књиге

и самоћу

на једна врата излази

на друга улази

на једна врата излази

на друга врата улази

 

А ја стојим

под иконом

крај бунара

сас ашовом у рукама

цигар вадим

дуван палим

али нејде

 

Оштар неки још

од Растка

осећа се

у ваздуху у времену

па не могу

да упалим

Поезија "Вечерњи акт у девојачкој соби Ленке Дунђерски" Уплашен од смрти

 Уплашен од смрти

Јурим кроз степу И вијам Сестрину сенку Као мисао о теби До безнађа Милена У хуку Прошли су дани Месеци Године Прошла је читава вечност Кроз моју тужну душу Више се ничему не могу Радовати Ништа ми није важно Ни биље које налазим По планинама Ни звери које ловим Ни татула која ме опија Све је то мало За глад Што из нутрине бије Чекам А нема те Пећина Домом беше ми И коже пресне Сирове и смрдљиве Покриваху моју нагост Научио сам Змијама плазити језик Шакалима Одговарати на завијање А орлови су се гнездили На сувој дафини Пред мојом пећином Душа ми беше Једнако постојана и млада Тело крепко и послушно А воља за тобом Милена Пред Бога би

РАДОСТ СТВАРАЊА И СТРАХ ОД ОБИЧНОСТИ Nenad Stanojević

 

Нови роман Радована Влаховића, први део Триптиха о новозенитистима, једнако је у потрази и за јунаком и за сижеом. Настајао на авангардној традицији, покренут неоавангардним књижевним импулсом, дуго чекајући да се истутње постмодернистички литерарни експерименти, овај роман жели да захвати пет деценија личних и глобалних промена. Кад каже да је његов јунак нестао, али да засигурно није умро, то ће бити метафора изгубљеног, а још увек живог људског бића.

„Вечерас ми стиже вест да је мој јунак, из приче коју још нисам написао, нестао, писао је једне ноћи Радован Влаховић на своме блогу, а претходно му је стигло приликом поподневног одмора у сан писмо од Жигосаног. Немогуће, помислим у себи, и кренем да га тражим...

—    Па, можда је твој јунак у болници или је умро. Ту се пресечем и наљутим на господина, и онако му јуначки одбрусим:

—    Господине, јунаци никада не умиру — и кренем да тражим даље.”

Велика литерарна достигнућа нису остварена захваљујући фабули, него управо захваљујући јунаку/јунацима и сижеу, распореду, односно уметничком приказивању догађаја. Разлика није само у ефекту који се оставља на читаоца сижејним распоредом, него, још више, разлика је у томе што сама фабула, односно низање догађаја од почетка до краја збивања најчешће није у стању да открије дубље слојеве приче, догађаја и јунака. Велики временски оквир, хипертрофија објекта, велики ломови у глобалној историји и малим/великим судбинама, прети да уништи јунака и причу. Њега нема нигде. Ни на оним местима на којима су га до сада налазили. А сигурни смо да није умро. Одабир поетике, у потрази за јунаком, биће тако одабир животног пута.

Кренимо од почетка. Где су у духовном и поетичком смислу били позоционирани новозенитисти? У самом роману налазимо одговор на то питање:

„Неоавангардисти су нас подјебавали, додуше као и све остале. Они су били и остали нихилисти и левичари. Традиционалисти су били уздржани и надувени, као бајаги били су посвећени новим узвишеним естетикама, а у ствари су се дебело фолирали. Националисти су нас хтели узети под своје, али им нисмо били довољно десно. Хришћани су се плашили нашег слободоумља. Рокери су били у повоју и одвећ романтични, као и сви остали крајем шездесетих. Комунисти су нас се клонили као од куге. Урбани су нас видели као нове варваре, а сељаци су се правили као да не постојимо.”

            Да ли ће прецизна одређеност у односу на друге значити и прецизну одређеност спрам самога себе? На основу ове прецизно одређене позиције спрам других утврдићемо да новозенитисти нису били нихилисти и левичари. Нису били традиционалистички ригидни. Иако нису били левичари, нису се могли сматрати довољно десничарима. Били су хришћани, али слободоумни. Бунтовни, али не и романтично бунтовни као рокери. Стајали су насупрот комунистима, а подједнако далеко и од урбаних и руралних. Конформизам урбаних плашио се нових варвара, а потиснути живот села плашио се превртања и револуционарних мисли.

            За шта су били? Хтели су да „покрену масе, да узвисе и обоже човека, да га науче да мисли и орадошћује својим делањем друге људе”.

            Дакле, са једне стране налазила се потреба за радошћу („Стварајте и радујте се. Живот има смисла ако има радости стварања. Посао има смисла ако има радости. Секс је најдивнија ствар ако има радости. И у смрти има радости. Радујте се, јер сте ваш мали живот испунили собом. Ви сте уметници живљења.”), орадошћењем живота, а са друге стране, постојао је велики страх од „обичног живота” („Дуго времена је за себе сматрао да заслужује бољу, значајнију и вреднију судбину. За себе је желео нешто изузетно, нешто несвакидашње и посебно. Тим пре што је знао да је живот непоновљив.”).

Јасна је потреба за радошћу. Комунистичка милитантна ригидност и каснији надмени аутизам производили су потребу за радошћу стварања. Међутим, одакле страх од обичног живота? Шта је то обични живот? Рецимо, Манови јунаци, Крегер и Касторп пре свих, жудели су за сластима обичности. Да ли је жудња за бољом, значајнијом и вреднијом судбином нешто што треба осудити? Каква је то „вреднија судбина“? Да ли је то судбина са почастима? И да ли је та жудња, заправо, резервисана само за плебејце, децу неповлашћених патриција? Ипак није тако једноставно, будући да је било много деце патриција која су се побунила против очева („Побуни се против тате бирократе” – Бранимир Штулић, „Отац мог оца”).

У том страху од обичног живота, многи ће, баш као „филозоф и идеолог новозенитиста“, завршити као трговци и бизнисмени („ко би рекао да ће после четрдесет година након завере, он, филозоф и идеолог новеозенитиста, завршити као трговац и бизнисмен. За њега је литература  постала прошлост. Уметност му је била смешна и наивна игра. Оно што је одувек желео била је моћ, а новац му је то омогућио...”).

Влаховић фрагментарношћу покушава да надигра велике масе времена и да из различитих перспектива сагледа новозенитистичку борбу за лепотом. Ту излузију која је стварнија од живота. Од обичног живота. Али које има једино у животу, обичном, једноставном. Зато ће повратак блудног сина бити дочекан песмом и игром. Онај син који остаје код куће никада неће осетити такву очеву љубав.

„Били су уметничка група, а мислили су да су борбена трупа што мења свет лепотом, и доноси радост. У ствари, само су измишљени ликови у прошлом времену, у једном роману и глави једног писца, који је престао да их се сећа, па сад бележи њихове лажне биографије, тек да покаже да није одустао, да се није предао, да још увек негује, као бајаги, то свето лудило којим је самог себе задојио још у младости.”

 

 

 

 

 

 

Поезија "Вечерњи акт у девојачкој соби Ленке Дунђерски" А онда

 А онда

Часовник Је кренуо у назад Ти си га вратила Прошлост се У будућности десила Милена Пролетели су дани Месеци Године Векови су прошли И ова зима је прошла И већ назирем Буде се нови предели Свакодневно Налазим нове пашњаке И обиље хране за стадо Безгласно примам Дарове ине Што беше некад сестром ми У једном Од наших давних живота Е грех би Бацих је с коња Док летесмо Махнити за кошутом Пала је нечујно Главу јој одрезах Меки путени врат Мачем Са дршком од сафира Главу русе Крваве косе Закопах крај манастира Хитро Севом муње Збацих окрвављену одећу Наг и сребрн Јурио сам под младим месецом Степа је била непрегледна Ноћ бескрајно дуга А чежња за вољеном сестром За сенком њеном Што измиче у магли Губи се и нестаје Са сваким новим кораком Бивала је све жешћа Све силнија И јача Милена

Iz daljine oči u oči gledamo se Ćutimo i želimo u potaji

Na jedna vrata uđeš na druga izađeš,eto to je za mene život, kaže mi komšija Slobodan, nezaposleni trgovac pred penzijom sinoć dok smo šetali ladnom stranom velikog sokaka.I zaista kad smo se osvrnuli iza nas je ostalo pedeset godina našeg poznanastva.

Snovi mi otkrivaju svu složenost i mnogolikost tvojih karaktera. Prepoznajem ti dušu,a zanemim kad trebam govoriti o njoj.Reči se zaglave u tesnacima osećanja,i kao da se prikriju u njihovim bojama, prosto se sjedine sa njima.O Bože,koliko sam uporan a često zbunjen u želji da se približim jednoj od tvojih suština.Krasi me nemoć čoveka što hteo bi da izravna planine.Pesnika što veruje i poistovećuje se, sa senkom Tvojom u stalnom vapaju za oboženjem.

DOSTOJEVSKI - MISLI

  Isto kao što je materina radost kad prvi put primeti da joj se dete osmehnulo, isto tako mora da se i Bog obraduje svaki put kad ugleda otud s neba da mu se grešnik od sveg srca moli.

 

• Kukavica je onaj ko se boji i beži, a ko se boji a ne beži, taj nije kukavica.  

 

• Bolje je biti makar i nesrećan, ali znati, nego srećan a živeti nasamaren. 

 

• Pogledajte dete, pogledajte zoru Božju, pogledajte travku kako raste; pogledajte oči koje vas gledaju i vole vas...

 

• Na jednog naprednog čoveka dolazi čitav bezdan duhovno zaostalih i ništavnih.

 

• Sanjar - ako treba tačno da se utvrdi - nije čovek, nego nekakvo biće srednjeg roda. Nastanjuje se ponajviše u nepristupačnom uglu, kao da se krije čak i od svetlosti dana, pa kad se zavuče u svoj stan, tako će prirasti uz svoj kutak, kao puž, ili bar u tom pogledu jako nalikuje na onu zanimljivu životinju koja je u isti mah i životinja i kuća, a zove se kornjača.

 

• Nesreća je zarazna bolest. Nesrećan i siromah moraju da se klone jedan drugoga da se ne bi još više zarazili.

 

• Nikad ništa ne preduzimajte dok vas drži bes.

 

• Ako pri svakoj prijateljskoj usluzi odmah misliš na zahvalnost, onda nisi darovao, već prodao.

 

 

Fjodor Mihajlovič Dostojevski

 

 

 

Odmereno cure sati. Keru si ranio da te uje.Uvelom cveću si prosuo latice snežne.Pokloniče putovanja unutar lobanje. Na korak si od estetskog udara.Ogledaš se u stopama pređenog puta. Izvadio si šarena sočiva. Sve belo je i prolazno.