Ne huli na svoj život. Što si proživeo, to je tvoje. Što si uspeo i to je tvoje. Što nisi, to i nije važno. Nisi jedini što misli da zaslužuje više, da je sve moglo bolje. Ne meri se sa drugima. Ti si samo nazreo granice u materijalnom svetu, a ponekad se i sudario sa njima. U bezgraničnom i duhovnom, svi su uspeli i ti si uspeo. Duh ne stari, ne trune i ne poznaje granice. On je svetlost i energija u večnosti koja će svetleti i kretati se i kad nestane ljudi. Samo oni koji se nisu rodili, nikada ga nisu imali. A ti si još i živeo, dakle, postojao si i postojaćeš. Zato ne huli na svoj život.
Šetam obično u društvu lirerarnih podstanara u mojoj duši.Oni pričaju nadmudruju se, bogami i posvađaju ponekad.Ja koračam odmereno vodeći računa o barcama vode, o raskaljanoj seoskoj kaldrmi, uglavnom ćuteći..
A junaci pričaju pneseni svežinom vazduha. Jedan od njih mrmlja neke stihove. Jedan opet pevušu neku cigansku romansu. Prija im šetnja,mislim se i koračam dalje.
Iz daljine se čuje tehno muzika. Krećem u suprotnom pravcu od nje. Bučna je i plitka.Pažljivo slušam kako podstanari pričaju.Razmišljam kako bi bilo dobro da sam trebovao neki nevidljivi diktafon pa da ih snimim.Bila bi to sjajna priča koju bih poklonio mojoj prijateljici za ovo veče.
Teško da ću uspeti da vam prepričam njihov nevezani razgovor.Pa i ako bih to pokušao bojim se da nebih uspeo. A oni govore li govore i sve upiru prste jedni u druge.A bogme ima tu i krupnih reči. Čudni su veoma ponekad pred proleće.Uzjogune se i samo govore, govore.A ja ćutim slušam i korača
Krijem da u desnom džepu čuvam sliku moje muze. Oholi su i sladostrasni, plašim se da mi je ne preotmu.Nemaju milosti, i poput hijena su.
Koračam i kujem plan kako da ih preusmerim na neki teži i misaoniji razgovor.A šta bi na to što vi pričate rekli filozofi, pitam ih. A moji literarni podstanari kao da su samo to čekali, najednom kao iz katapulta krenu sa prosipanjem teorija od Talesa do Zorana iz Iriga. Hodam sa žamorom glasova u glavi.
Hodam i smeškam se u sebi jer vidim da gospodarim pričom.Vazduh je čist, samo ponekad pramen dima iz paorskih kuća zamiriše mi u nosnicama.
Стварност у дубоким слојевима: Критички осврт на Триптих о новозенитистима Радована Влаховића др Младен Ђуричић
Триптих о новозенитистима представља трећи део циклуса књига које Радован Влаховић посвећује овом оригиналном књижевном правцу. Након прва два триптиха, који су обухватали књиге Ево човека, Самароплаветнило, Варварогеније (први триптих), Ноћни разговори са сестром, Дневник виртуелног заводника и Господин Сневало (други триптих), овај трећи наставља истраживање дубоких личних и друштвених конфликата, али са још сложенијом временском перспективом. Радња се протеже кроз различите временске периоде, од краја шездесетих, преко осамдесетих година, и даље, што новом трокњижју (које чине књиге Завера, Издаја и После свега) даје сложенију структуру и дубљи историјски контекст.
Влаховић у новим књигама наставља да гради свој аутентични књижевни израз, комбинујући традицију са модерним наративним токовима. Његова проза не нуди једноставна решења, већ отвара питања људских слабости, амбиција, љубави и сукоба, задржавајући снажан филозофски и емоционални набој. Радња ових књига – као што је већ речено – обухвата различите временске оквире, али у средишту приче увек остају универзална питања људске природе и личне одговорности. Користећи новозенитистичку традицију, аутор преиспитује границе истине, смисла и моралних дилема, док његови јунаци, који носе заветна имена, симболизују тежину личних и колективних искушења.
Овај триптих није само књижевни експеримент, већ дубоко ангажовано дело које представља велики изазов за читаоца. Аутор нас ниједног тренутка не оставља равнодушнима, већ нас упорно подстиче да се позабавимо дубљим питањима која живот поставља пред нас. Зато ће, свима онима који су већ упознати са Влаховићевим стваралаштвом, ове књиге понудити управо оно што очекују – књижевност која на препознатљив начин истражује најкомпликованија питања људске природе и постојања.
Триптих о новозенитистима заслужује пажњу читалачке јавности не само због сложених тема и јединственог стила, већ и због континуитета који овај циклус књига има у српској књижевности. Радован Влаховић у овом рукопису ствара књижевни свет који ће привући различите генерације читалаца, све оне који траже искрене и промишљене одговоре на питања о животу, људској патњи и друштвеним изазовима. Са овим трокњижјем, аутор поставља нови стандард у савременој књижевности и позива нас на дубље разматрање нашег места у свету...............
др Младен Ђуричић
O prijateljima Retko govorim, a kad sam to ponekad i učinio, u mladosti, iskustvo mi je pokazalo da se nikada nije završilo na dobro. Teško da nas ljudi koji nas slušaju mogu razumeti u onoj meri kako bi mi to želeli. A kada ih počinjemo ubeđivati, oni su sve sumnjičaviji, oni nas sve skeptičnije gledaju i sve se podozrivije smeškaju. Moja priroda je učinila da sam još od detinjstva imao tu mogućnost, može se reći sposobnost, da lako sklapam poznanstva. A moja potreba za emotivnom blizinom je činila da ih veoma brzo prihvatam kao prijatelje. A moja polivalentna priroda je uvek nalazila prostora za svakog od njih. Veoma retko sam o njima pred drugima, a pogotovo pred ljudima i mojim drugarima sa kojima sam odrastao i koji su se kretali uglavnom samo jednom krugu, govorio. Njih to nije interesovalo, a i kada sam nametao temu video sam da se dosađuju. Dugo sam ćutao o tome. Godine su učinile da sada, kad radim jednu blagu rekapitulaciju svog života i življenja, moram da se osvrnem i na njih, i da priznam da su imali veliki uticaj, na različite načine, na moj život. Sada, u ovim godinama, je i vreme da, ne samo da ih se setim, već i da po nešto napišem o njima i da ih pogledam u oči i zahvalim se na trpeljivosti. Mnogi od njih i nisu među živima. Mnogih se možda i ne mogu u svakom trenutku setiti jer su mi izašli iz vidokruga sećanja, ali ja ću pokušati da otvorim jednu novu stranicu moje kratke proze koja će biti vezana za moje sećanje i pamćenje ljudi koje sam tokom pola veka boravka na zemlji bio u prilici da upozna
Помрчина
Помрчина
Помрчина,
помрчина
Село спава,
село спава
Ватра пузи
Ноге смрду
Куда сатић
Куда сатић
Дал у чворић
Па у лончић
И у левак
Мој Господе
И лептирић
И шеширић
И кромпирић
И фићфирић
Па у левкић
Мој Господе
Па да прстић
Буде штапић
Оловчица
И шумица
Кућно слеме
И врбица
Мој Господе
Draga moja, ništa ne bi od proleća; Od pesama u cveću, od lakoga cveća, Od Aprila, od osmeha, od mena i vesti; Mi nećemo više ruže u vence isplesti. Ovo je jedna od pesama iz zaostavštine Andrea Žida u prevodu Branka Miljkovića. Ovim stihovima želim tek da vas podsetim da je slanje pesama za treći Evropski fesbuk pesnički festival završeno. Pristiglo je oko 32o pesama i naši administratori ih obrađuju i sređuju po azbučnom redu i onda ih šaljemo žiriju na čitanje.