DNEVNIK PISCA Kaže moj drug Paljko

  Kaže moj drug Paljko, u životu moraš biti na sve spreman, život je takav!

Paljko:

- Pa, jeste.

Čupav i dlakav! I ja se slažem sa mojim drugom i sa mojim cimerom Paljkom. Evo, sad smo dobili da jedemo vrlo specifičnu hranu. Dakle, dobio sam salamu, crni hleb i jogurt. I, naravno, malo sira kao jedna kugla sladoleda je sir. Moj drug Paljko je iz Silbaša, iz Bačke, a ja sam iz Banata. I, evo, nas dvoje... U Silbašu je radila moja sestra jedna i bila je profesorica istorije. Ona se prezivala Danica Perišić. Ko ti je predav`o istoriju?

Paljko:

- A nisam ja tu iš`o u školu...

 

Radovan:

- A nisi u Silbaš iš`o?

Paljko:

- Ne, ne...

Bogami... Ova salama je... Ohoho ho ho..! Ne znam šta da kažem. Salama je fina, a dobar je i ovaj sir. Sve je dobro! I jogurt je dobar. Samo mislim da je malko tanji. Jogurt je od obranog mleka, ali to ne smeta ništa. `Oće doći i sutra sestra?

Paljko:

- Neće.

Radovan:

- Neće... Šta ti je to donela?

Paljko:

- Drži, probaj ovo.

Radovan:

- Ej, to mi je mlogo... `Ajde probaću. Kulen?

Paljko:

- Samo skineš taj najlon, papir kao...

Radovan:

- Je l` to kulen?

Paljko:
- Da, imaćemo i sutra malo.

Radovan:

- Ne smem ja mnogo, to je...

Paljko:

- A nije mnogo žuto.

 

 

Radovan:

- Ne smem ja, ja sam osetljiv. Ovo jedno vrati, ne smem više. Ja bih, ali ja imam problem i sa stomakom. Međutim, ne smem. Jako je dobar kulen, samo nije za mene.

Paljko:

- Lična proizvodnja!

Radovan:

- A to si ti proizveo?

Paljko:

- Da!

Radovan:

- Sve super, samo ja ne smem, imam stomak mekan! Mekan stomak, a velike oči. Je l` si me razum`o, znaš...? Mi nismo u Banatu pravili tu vrstu nadeva. Ljutu tako i sa mnogo paprike. Mi smo pravili kobasicu koja se zvala belolučna, znači sa manje paprike. A kulen i tu vrstu, tu mora malo da se stavlja i ovog goveđeg mesa, nismo to pravili, jer nije bilo govedine gde da se kupi, a jednom smo samo malo pravili to, ali smo to pravili ovu kobasicu sa goveđim mesom...

Paljko:

- Da, da...

Radovan:

- Jednom u mom životu, ovako, da ja pamtim. Otac je to... Tako ti je to sve, moj Paljko. Muka! Muka, da, da...

Paljko:

- Je l` ste jeli? Da pakujem?

Radovan:

- Evo, ovo spakuj, ovo ću ostaviti, eto to je to i ovo može, nosi, a ovo ću piti još malo, polako jogurt.

Paljko:

- Pa, dobro, ni ja nisam popio jogurt...

Radovan:

- Nisi popio jogurt?

Paljko:

- Popiću...

Radovan:

- Pa, dobro... Dobro, druže moj, kako ti kažeš. Je l` ostavila sestra malo novaca?

Paljko:

- Da.

Radovan:

- Pa, onda vodi računa. Vidim ja da je ona postarana za tebe. Pametno.

Kulen je odličan! Samo ja nisam za kulen, a moj Nikola pogubio zube... Pogubio zube od sokova, mlogo pije sokova. I onda ti sokovi su mu namestili cirkus i gornje zube je pogubio i onda je išao da vadi i sad ne može da vadi više, onda je imao druge probleme, nešto sa ustima, tako da sad čekamo da... On je pio dnevno pet litri, šest litri soka!

Paljko:

- Ne valja toliko...

Radovan:

- Pa, ko da mu dokaže?  Onda se on s materom klajkuje, mati ovo, mati ono, nema tu pametni, onda se ona jedi.

Sestrica ulazi.

Radovan:

- Za iskašljavanje, ja sam dobio...

Pa, dobro sad, evo, sad govorim, pa ide mi ova para...

Sestrica:

- Evo, lek.

Radovan:

- To je taj Prinelap?

Sestrica:

- Da.

Radovan:

- Sestro, kažite mi, molim Vas, šta sam sad dobio to?

 

Sestrica:

- Lasiks, za izmokravanje.

Radovan:

- A kažite mi još jednu stvar, koliko kapi ovde imam ovog Beroduala?

Sestrica:

- 0,5.

Radovan:

- Ne, nego koliko...?

Sestrica:

- Ne, ja imam to izmereno. 0,5.

Radovan:

- Dobro...

DNEVNIK PISCA Lipe i borovi u parku kameničke bolnice

   Lipe i borovi u parku kameničke bolnice. Sa cimerom sam na terasi i on puši, a ja se sećam kako sam ovde pušio 17. januara 2020. godine.

DNEVNIK PISCA A traži me... Naš`o sam.

   U pozadini se čuju vesti. Radovan kašlje.

A traži me... Naš`o sam. U redu je sve.

Dnevnik je i dalje u toku. Radovan se nakašljava, po koji put popije čašu vode i nastavlja da prati Dnevnik. Ostali pacijenti spavaju.

Bogami, svega ima...

DNEVNIK PISCA Biće da moju belešku mogu da sprovedem

   Biće da moju belešku mogu da sprovedem, da zabeležim, ali ne mogu da je pošaljem, što znači da je tu problem neki koji treba da vidim koji je. Otom – potom sad... Pogledaću i videti šta se dešava, videću šta se dešava. Okej. Moja beleška ova poslednja očigledno da nema kredita.

Telefon zvoni.

E, tu sam, Senka. Ne, nemam ništa, ne prekidaš. Kaži. Dobro. Da, dobro. Da, da. To je odlično! Da malo baciš maglu, malo... Da, da, da, dobro. A Marijani si poslala? Dobro, dobro. To je ono što si čitala, jer je on skratio malo taj tekst. Pa ja bih, ako ti nije teško. Mogu ovaj da držim telefon, moram, ovamo nisam siguran šta mi se dešava na Viberu, jer na Viber ne mogu da šaljem glasovne poruke, a to znači da sam verovatno potrošio uplatu ta koja je bila. Pitaću ja, videću kasnije, a znaš šta, objasniću ti... Ne, ne, ja ću tebi objasniti kasnije šta i kako. Važi, važi, slušam. Da, da, to je već napisano. Da. Radi. Promovisanje, kako u Kikindi, tako i u Beču. Da li ti to predstavlja problem? Nećeš ti ići... Bolje... Da, da, pa i to što kažeš, spustiti loptu, pa ćemo videti. Važi, važi. Do dogodine ima vremena. Tako da, eto, to je to. Okej, okej, da će biti u Beču... Da, da, da, pošalji, pošalji. Može, važi. Ništa, evo, tu smo. E, opušteno, to je doktor nauka, pusti ga. Imamo jakog igrača, tako da tu smo. Ko? Milena? Pa ne zna, videćemo. Važi, tu smo, okej.

Sestrica:

- Slabinski?

Slabinski:

- Da?

Sestrica:

- Hajde sa mnom, polako, da snimimo pluća.

Radovan:

- Zatvorite samo vrata ova!

DNEVNIK PISCA Niko kao bolest ne ume da unizi čoveka

   Niko kao bolest ne ume da unizi čoveka, da ga namesti malim, pokornim. Niko kao bolest ne ume da od čoveka napravi malog majmuna koji gubi dostojanstvo svakoga dana, a da to i ne oseća. Pojedinac koji je izložen bolesti mora da nađe načina, vere i mogućnosti kako da prebrodi sve to. Šta reći? Jednom je Ana Grigorijevna rekla, a vi ćete, kaže, se stideti. Vaše ime će sa stidom spominjati da ste hteli da trgujete sa Dostojevskim. Da, da... Čudne su to sve stvari.

DNEVNIK PISCA Kazanova iz Tartova je bio lep momak

   Kazanova iz Tartova je bio lep momak. Bio je brz, refleksivan, ali nikad dovoljno brz da bude u nečemu prvi. I onda je rešio da će postati poznat. Dok je kopao i preturao misli po sebi, bilo je pitanje u čemu on to može da bude poznat? I shvatio je da su to strast, da su to žene! I zato se trudio da osvoji što više žena različitih, da bude sa njima, da ih, kad mu to dozvole, potuca i na takav način im se osveti. Kazanova iz Tartova je našao još drugu jednu zabavu koju je rešio da upražnjava i koja ga je dovela u to strašno zavidno stanje i bolest i ludila. Dakle, rešio je da okocka automat! I kockao je. Kockao je i produžavao je svoje rokove sa dizanjem kredita, sa zaduživanjem na poljoprivredu i onda su mu uzeli i zemlju i kuću, pošto kredite nije plaćao. Kazanova iz Tartova je uvek iz vreće tražio da za sebe izvadi ono veće! A to veće mu se činilo da ima sreće, a u stvari, to veće do nesreće je bilo samo korak, a onda je samo postalo nesreća! Kazanova iz Tartova je znao šta radi. U stvari, mislio je da zna, ali nije. Znao je šta bi njemu dobro bilo da zna. Bio je svađalačko – trkački i tip koji je voleo da se nadmeće. Kazanova iz Tartova je nadmećački tip! On nije mogao da taj strip, gde je trebalo da bude glavni junak, nije mogao da ga održi do kraja. Priče su pucale, raspadale se, Gospod mu je slao razna upozorenja, ništa on nije želeo da shvati. Sve dok jednog dana Kazanova iz Tartova nije podneo zahtev da ide u Ubogi dom. Međutim, smrt ga je pretekla. Kazanova iz Tartova nije bio u Ubogom domu. On se upokojio na devetom spratu. A činilo se, činilo se da je mogao da osvoji svet kad je sebe ugledao kako je mlad i lep na ogledalu. Toalet ogledalo, što je njegov tata pravio, jer je bio stolar. Gledao se nag. Nameštao se. Teglio je puždu i verovao da će uspeti da otme od života više nego svi njegovi drugovi iz generacije koji su postali direktori, doktori ili, pak, uspešni paori. Kazanova iz Tartova je za sebe hteo sve, a dobio je ono kol`ko se moglo. Dakle, dobio je da umre u iznajmljenom stanu u gradu, na devetom spratu i, naravno, sa podnešenim zahtevom za Ubogi dom, gde je trebalo da ga smeste, jer on nije mogao da brine o sebi. On je svoje funkcije davno, pre šloga, zaboravio...

Roman "Draga Saveta" počeo sam da pišem 1982. godine u Sremskim Karlovcima. U to vreme sam se redovno družio, u poslastičarnici kod Vajte, sa fruškogorskim čarobnjakom. On je gledao gimnazijalkama u kafu, to jest u šoljice od kafe, a ja sam sa onima, koje su želele, pričao o književnosti, a usput su se tu provlačili i razgovori o ženskom pitanju, kako ga je u ono vreme videla Simon De Buvoar. Najvažnije pitanje je bilo da li se žena ženom rađa, ili žena ženom postaje. Naravno, da je tu bilo različitih mišljenja, a da bi se sva objedinila, trebalo ih je i zabeležiti. Dakle, "Draga Saveta" kao naš odgovor na pitanje, tada se govorilo, Sartrove životne saputnice.

 

MOJ NOVI ROMAN "Draga Saveta" je upravo izašao iz štampe

 

DNEVNIK PISCA Bio mi je Viktor danas

   Bio mi je Viktor danas. U poseti je kod majke i onda je navratio da preuzme svoj primerak Zavere o kom je pisao i nekako smo oradošćeni bili i on i ja susretom. Rekao mi je da je januara još doneo odluku zajedno sa suprugom, to jest sa devojkom, `ajde sa suprugom budućom, `ajde, a i već žive zajedno da će da se ženi. To jest da se venčaju i da prave svadbu, a prethodno mi je rekao da ima puno poslova oko pripreme mladih školaraca za upis u srednje škole i rekao je da će tog posla biti još dve nedelj. Pa, dobro... A i kako da kažem, da pojača zaradu, jer će mu trebati para, ima on, ako bude svadba, otkrio mi je da su cene vrlo visoke, da je sve to dobilo jednu drugu dimenziju u novom vremenu. Super je da je doneo tu odluku. Nastavljam... Šta reći? Venčanje će biti crkveno i svetovno, građansko. Crkveno venčanje će biti u hramu Uspenske crkve, ali one na kako smo rekli, da li je na Telepu ili na Klisi, ne znam sad... Tu mešam se... A venčanje u nekoj... Na Kamenjaru negde u nekoj sali. Biće svadba negde oktobra. Ja sam mu zahvalio kako je Katarina uradila odličan tekst i rekao sam, govorio sam... Okej, nadovezaću se...

DNEVNIK PISCA Ponedeljak je. Jutarnji sati su i evo u sobi sam.

   Ponedeljak je. Jutarnji sati su i evo u sobi sam. Napolju je, vidim, sunčano tako da mislim da ću još malo biti u sobi zbog hladovine tamo... Mada, postoji klima u atrijumu, malo spolja dolazi velika količina svetlosti, tako da, to mi prija koliko mi prija, a onda mi malo ne prija i tako... Juče mi je bio Viktor i to me je obradovalo. Popodne su bili Senka i Saša i to me je obradovalo, tako da, šta reći? Evo, sad pokušavam da se dovedem u red, što znači da se stabilizujem i da onda, ako bude malo, odem do kompjutera i da malo nešto pročitam. Stoje mi recenzije koje treba da uradim, a isto tako i da pošaljem tekst na prelom Vladimiru. Tako da, ako bude da to se radi i da uradimo kako treba. Brinu me neke stvari oko toga što smo konkurisali i što treba da objavimo od knjiga, da li će to biti ili neće biti, to je velika lutrija i veliko pitanje, ali evo – moramo strpljivo sačekati da se uradi to, pa kako bude. To jest, da prođemo komisiju. Nos, nos mi je začepljen i smeta mi disanju, a ja evo pokušavam da dišem iz stomaka. Sa vežbama disanja pokušavam da nadomestim kiseonik, jer sam izvadio ovaj veštački. Na trenutke me hvataju strahovi od gušenja, a onda to nadomestim, taj strah zaustavim samom vežbom i dišem i gutam vazduh. Gutam, gutam... Imam ovu vodu. Ona je slana voda ili rastvor medicinski i sa njim delujem na nosnu šupljinu, a video sam i neke posebne pumpice koje praktično proteruju iz nosa tu sluz koja postoji, izbacuju napolje i čiste. Što je dobro, ja bih trebao to da nađem. Da kupim i da to koristim. Čoveče... Ne znam da l` sam sinoć popio Niksan. Nisam siguran. Boga mi, nadire spolja toplota. Evo, uključio sam klimu, videću sad koliko će moći ona da pomogne i da li će moći ili će samo razdražiti nosnice. Jednom je neko rekao da prepodne je teže, nego popodne. Treba proveriti to. Da! I taj lek nemam, moram danas videti da ga kupim. Da. I moram zvati da provere klimu. Majstor Lori da proveri klimu. U autu. Da! Staviti broj telefona za oglase ako budem prodavao i šta budem prodavao, broj telefona da bude od BKC – a. Da. On mi je... Da. Sinoć sam primetio da imam bol u stomaku.

DNEVNIK PISCA Evo, otvorio sam ponovo diktat

   Evo, otvorio sam ponovo diktat i ono što primećujem to je da, kad sedim uveče napolju na terasi, kad sam na vazduhu mnogo i kad se dešavaju te promene koje se dešavaju, da mi to i nije baš sve najbolje. To reaguje nos. Moraću da uzmem ove lekove koje mi je doktor prepisao i za koje moram voditi računa da li da pijem, da li da ne pijem. Ono što je sad važno, da čekam taj uput iz Zrenjanina, put je dug i dosta je to komplikovano sve. Treba to obezbediti, pa onda ove nedelje možda, ako bude sve kako treba ići za Kamenicu. Nadam se da će to stići, taj uput. Otom – potom. Borim se za život! Za produžetak života i za zaceljivanje mojih pluća, a i drugih bolesti. Pokušavam, koliko je to moguće, da ih dovedem u jedno stanje pasive i da ih nekako razoružam njihove invazivnosti, njihove ratobornosti. U tom mi pomaže Bog i moja vera u život, a isto tako mi pomažu i lekari koji su od različitih situacija, do različitih situacija uvek Božji dar, da mi Gospod šalje u datom trenutku određene lekare koji se nadovezuju jedni na druge i koji sačinjavaju tu neku veliku moju širu porodicu sa znanjima i sa praksom oko bolesti i oko načina kako da ih uravnotežim i kako da ih dovedem u neku normalu. Da... Lekari su Božji dar, jer Gospod mi uvek šalje... Kad mi koji kako treba, on tako šalje lekare i oni me, evo, kroz ovih šezdeset i osam i više godina, doduše ne svo vreme, ali zadnjih pet, šest godina, sedam... Me prate i pokrivaju. Pluća su moja slabost, ali su slabost i moje porodice. To jest, slabost mog tela, a i u mojoj porodici je moj otac imao slaba pluća, imao je deda slaba pluća, a imala je i prababa slaba pluća. Tako da u tom delu ja sam nasledio tu liniju, idem tom naslednom linijom. Otac, deda, prababa, stara baba. Da. Eto ti, to je to. I Senka moja ima slaba pluća na mene. Sad ću probati da se smirim, još malo da legnem, da se opustim. Kol`ko – tol`ko da ne forsiram i da ne talasam ovu, tako da kažem, prepodnevnu vlagu, to jest ne vlagu, već prepodnevni život, jer doktor mi je rekao prepodne je teže, popodne je lakše. `Ajde videćemo sad. Meni se činilo da je popodne bilo teže, a prepodne lakše, a u stvari pitanje je i jedno i drugo šta i kako je. Nema druge, moram da vodim računa. Viktor je juče rekao, kad sam govorio o romanima, Viktor je rekao, tvoj je svet naseljen. Da, moj je svet naseljen u knjigama.

Kako je ovo lepo, dragi Radovane, da pupoljak s tvoje grane donese takav blagoslov tvom starom stablu. To je kap Žive vode ,koji podmladjuje srce i dušu. Živela ti unučica i zdrava i radosna bila ! Hvala što si ovo podelio samnom. Pozdrav od srca iz Švajcarske, od mene i moje unuke.

 

U životu najčešće nije kao u pesmi.I život i pesma nam sugerišu jedno drugo,a često i podešavaju svoje sadržaje jedno prema drugom,te mi ponekad živimo pevajući pesmu koju volimo.

Samo ljubav vaša treba da bude branjeni prostor. Ostalo su besmislice.

Verujem da moje reči sa vetrom laganim useljavaju se u tvoje srce, hrabre ga, daju mu nadu, greju ga da izdrži, da oslobodi tvoju vaskrslu ljubav da predaš joj se vesela nevina i čista, kao novorođenče majci.

Postoje ljudi i mesta koja vas oslobađaju one turobne ćutljivosti i kontrolisane uljudnosti pa se prosto i ne prepoznajete u razgovorljivosti i druželjublju. A onda se upitate šta je uticalo na vašu promenu, dali dobrota koja razoružava ili vesela i pozitivna priroda vaših sagovornika ili pak ambijentalna poetičnost koja na vas zrači nekom arhetipskom čudotvornom lekovitom blagošću tako da oslobođeni kočnica otvorite dušu kao cvet i sa srdačnošću komunicirate kao da vam je prvi u životu put. Jedno od takvih mesta je svakako stoletni park koji okružuje biblioteku Branislav Nušić u Novom Kneževcu, a takođe i zaposleni u istoj.U takvom okruženju sa svim pricama koje noću pevaju i sa takvim ljudima koji nose u sebi ono drevno banatsko čovekoljublje vredelo bi napraviti neki poetski noćni spektakl za pamćenje.

JUTRO NA SELU ZAISTA UME BITI LEPO. SVEŽINA MLADOG DANA,MIRISI,I ZVUCI ČINE DA SE DUH OSETI REGENERISANIM I SNAŽNIM. NA TO ME PODSETILO RAZGLEDANJE FOTOGRAFIJA NA PROFILU PRIJATELJCE SLIKARKE KOJA JE NAPUSTILA GRAD I ŽIVI U SELU.ONA TAMO GAJI SVOJE BILJKE,STVARA SVOJU UMETNOST I ŽIVI SVOJ ŽIVOT.JA TO ŽIVIM VEĆ GODINAMA.PRAVO JE ČUDO KAKO SE U DRUGIMA PREPOZNAJEMO I PODSETIMO NA LEPOTU KOJU ŽIVIMO.

 Postoje ljudi i mesta koja vas oslobađaju one turobne ćutljivosti i kontrolisane uljudnosti pa se prosto i ne prepoznajete u razgovorljivosti i druželjublju. A onda se upitate šta je uticalo na vašu promenu, dali dobrota koja razoružava ili vesela i pozitivna priroda vaših sagovornika ili pak ambijentalna poetičnost koja na vas zrači nekom arhetipskom čudotvornom lekovitom blagošću tako da oslobođeni kočnica otvorite dušu kao cvet i sa srdačnošću komunicirate kao da vam je prvi u životu put. Jedno od takvih mesta je svakako stoletni park koji okružuje biblioteku Branislav Nušić u Novom Kneževcu, a takođe i zaposleni u istoj.U takvom okruženju sa svim pricama koje noću pevaju i sa takvim ljudima koji nose u sebi ono drevno banatsko čovekoljublje vredelo bi napraviti neki poetski noćni spektakl za pamćenje.

To da lepotom svoje duše uspevaš iz mene izvući ono najbolje bila je tajna koju sam u osami nežno milovao i ljubomorno čuvao.

DNEVNIK PISCA Malo koristiš, a malo se okoristiš

   Malo koristiš, a malo se okoristiš. Dakle, u tome je stvar; da su gospoda pišala u istu tikvu sve vreme. Između brđana i ravničara uvek postoji velika, grbava i rapava površina.