хеј девојко,
хеј девојко
незаборавна,
одавно те нема,
куд си отишла,
хеј девојко,
тражио сам те јуче
нашим улицама,
изгледа
не враћаш се више
старим путем
има у овим вечерима
туге, бола, замрлог чара,
самоћа убија,
прошетај још једном ,
напред,
напред,
хеј девојко,
врати се,
помилуј ме ветром,
жељан сам,
пасји сам жељан твоје руке
девојко незаборављена,
ако ти не дају
сакриј ме у лишћу,
у сени очију твојих,
зашто је овај круг
и непотребно нудимо дугима
дај, дај,
дај те ми мало снаге
да станем на пут свему том,
дајте ми снаге да је заборавим,
сатрем из главе,
ја не могу,
зашто,
ех кад бих имао снаге,
снаге,
снаге да је заборавим
да бежим куда да умрем
зашто,
ох,
а од куд ти ненадно у сусрет,
баш ти ненадно у сусрет самном,
пошао сам код друга
и да се прошетам,
зашто си баш сад наишла,
не знаш кад ћеш на факс,
можда идућег месеца,
зашто си сад наишла,
баш сам се извукао
из мишије рупе
с црвеним светлом
и танким завесама,
дрхтао с ветровима,
био издајица младости,
есам ил нисам,
куда после самоће,
у врт или ђубриште
и да спавам с цигаретом у устима
и неплативим осмехом
чак и у осами,
доћи ћу к теби
да плачем и певам
и кидам неоткинуто месо
са бутина теби под прозором,
без реклама и светла
ненадно рећи ћеш да сам ђубре мангупско
и плакати самном
сад и заувек,
опростио сам ти једну лаж
да сам одавно заборављен у срцу твом,
оно припада сад неком другом младићу,
блудниче, песниче,
оно припада другом,
знаш да сам те волела,
сад у сусрету склапам очи,
видим тужан си и чекаш
да пружим цвет
само кад би знао
да је моја љубав нашла срећу
у наручју новом,
да само знаш
у наручју новом,
доста си мирисао косу,
љубио груди,
у наручју новом срећу сам нашла
у безнадежном
не, никад не спомињи да смо се волели
не, никад више
он ће ме чекати на кршу и на кеју,
пусти га
видим да ме желиш,
видиш ме а нисам ту,
прошло је, заборављено,
нема нас више на списку сеоких љубави
ја код друга а где си ти,
изгубила си боју,
здраво прошлости,
остављам те јуначки,
без освртања на срамеж
због охолости да остављаш ме девојко
и крећеш у светлост блештаву
да узмеш до краја понуђену суму живота
у магловитим јутрима
ја не подносим поразе,
никад, никад да,
ужасно их не подносим,
више не пијем с пријатељима,
празан сам,
без пара смуцам се,
отварам машту некој новој цури,
тебе заборављам као њиву затрављену,
неплодну,
видиш ми очи, сјаје се,
дају и оне и руке љубав,
непоновљену,
буде ме из сна
касаћу за вама док не изађе сунце
мој непријатељ,
а онда стати,
баш као и сад и рећи
хајдемо,
идемо брзо,
још трен и касно је,
нема нас опет спавамо заборављени,
знам, чекала си ме у сну
да те носим на рукама,
била си болесна,
тешко болесна
ил мислила да ћеш умрети од бола,
у срцу викала си не остављај ме,
не иди, тешко сам болесна,
срце ме боли, не остављај,
не остављај ме,
нећу ти више нудити црнину у самоћи,
не нудим ти више
без предрасуда
ма како ти било,
морала сам напред,
сећала сам те се некад
кад је падало сунце,
здраво прошлости заувек,
здраво,
правим лепезу од непотребних сати
и машем невођеним пролазницима,
гинем у замку наде,
све ми говори,
заувек,
пријатељи збогом,
с црвеним вином у рукама већ сам ислушан,
неплодан,
нека вам буде и све у ноћ сну
о срећи и љубави
хеј, девојко,
јави се писмом,
црвеним, плавим,
само се јави,
ја још чекам у прах и пепео
Август / септембар '78.
