Za priču o Radi i taj deo vezano za mog polubrata, sećam se da su rekli da je on od Abrčovi. A kad je, pre no što će doći, onda je moja baba pitala, jal`, Drago, kakve on veze ima sas Radom Abračom, to jest sa Brankom Abrčom? A Branko je bio trgovac koji je radio kod nas u Ilije Radojčinog dućanu. Posle je taj dućan nosio ime Kod Ančike i Branko je tu imao manjak na inventaru, ali su oni tretirali da je to u pitanju pronevera i da je u pitanju njegova ne samo aljkavost, nego su tretirali i kao krađu i bio je suspendovan od posla i ne samo to, već je praktično se podelio i žena ga je ostavila sa dve ćerke i otišla, u stvari on je otišao od kuće i posle toga se nikad nije vraćao. Živeo je u Selicinoj kući.
To su, inače, govorili za tu kuću gde je živelo još nekoliko, živeo je tu Mile Perić koji je rodom iz Aleksandrova koji je bio zidar i bili su tu još neki iz Beograda koji su pobegli, pa nisu imali gde. Uglavnom, Branko je bio tu sa njima. Potpuno je bio kao čovek je... Moralno društvo ga je obeležilo i ekskomuniciralo i stavilo ga na stranu i nije više mogao da ima pristupa i česti. Jednostavno su ga ljudi odbacili.
Moja baba, pošto je čula za sve to i pošto je znala, ona je naravno pitala oca da nema možda taj veze sa Brankom Abračom. Naravno, oni su rođaci, ali su daljnji rođaci. Inače, ja sad kad gledam razloge zašto je moj otac prihvatio Radu, jedan od razloga je bio i taj da je iz njega govorio neki ponos i prkos da, to je taj neki preduzetnički, privatnički duh, `ajde nije kapitalistički, ali privatnički duh, da on ima i da angažuje ljude, s obzirom da je država sve što je bilo privatni sektor, nije baš blagonaklono gledala.
U tom periodu je postojalo svega nekoliko privatnih kafana i bile su tu privatne krupare koje su bile dozvoljene i gde su ljudi išli da melju kukuruz i bilo je u selu privatnih šnajdera kod kojih smo šili odela. Neki su imali obrtnicu, neki su imali, bili su privatni berberi, privatne su bile frizerke... Dakle, sve te privatne uslužne delatnosti su nekako prolazile. Bile su žene koje su pravile jorgane, a isto tako su bili privatnici zanatlije, recimo kovači, stolari i bravari, a isto tako je bila i bravarska radionica i tako...
Tako da, to je otprilike bila slika sela. E, sad u celoj toj slici je mom ocu bilo važno da on angažuje čoveka koji će biti tu. Naravno, sve je to imalo jednu daleko dublju i sociološki složeniju konotaciju. Ja nisam u tom periodu mogao to da razumem. Nisam se ni trudio da razumem sve to, ali jednostavno, dolazilo je do mene i tek na trenutke sad dok se sećam i dok razmišljam o tome izlaze mi slike koje sam, na neki način, već bio zaboravio.
Inače, Baticin sin se zvao Radiša. Spomenuo sam da smo ga zvali Šapišaka i imao je brata Zorana Sredojevog u Kikindi i taj brat njegov je bio roker. Ukleti roker bio i ostao i ja ga sad na trenutke vidim i srećem ga i vidim koliki je on imao uticaj veliki i na Radišu i na Milana Ćuću i na njegovog brata. Zaista, to je bila posebna priča. To je bila posebna priča...
