Uspešna si poslovna žena. Imaš muža inženjera, kao u pesmama poznatog kantautora sa početka osamdesitih. Imaš sina kog si, eto, zaposlila i kupila mu stan, a lep je i visok na tebe. Nije završio fakultet, ali zato lepo ume da svira na gitari. Muž ti je poslednjih godina postao dosadan kao i njegovi roditelji koji već trideset godina umiru, a leta provode na svojoj vikendici na Fruškoj Gori. Život ti i nije loš, osim što osećaš da si ga živela bez prave strasti. Godinama već ništa ne osećaš, samo dužnost prema poslu, državnom, gde si službernik višeg ranga, i prema mužu, koji je u stanju da satima bulji u televizor, jede grickalice i pije pivo. U poslednje vreme samo mu stomak raste. Primetila si da se već odavno ne obazire kad će da prdne, a od piva čini to često. On voli jaku i masnu hranu, a njegovi roditelji, u želji da vode računa o zdravlju, samo laku sa puno povrća. Oni piju vitamine tri puta na dan. A na preglede kod lekara odlaze jednom nedeljno, samo da se prekontrolišu. Sin ti je bio najveća nada i najveća briga. Verovala si da će sve dugačije biti kad on završi fakultet. Sve više si muža shvatala kao sredstvo koje si upotrebila za dobijanje deteta, a da ti sada samo smeta. Sin ti je promenio tri fakulteta i ni jedan nije bio u stanju da završi. Kod prvog mu je smetalo što mora puno da se čita, kod drugog što je mislio da nikad ne može naći posao sa tom strukom, a na treći se samo upisao. A sve si učinila kako treba. Kao što si čitavog života od mladosti to činila. Ali negde je zapelo. Negde se zalutalo i nikako nisi mogla da se vratiš na pravi put. I sama da si, možda bi i uspela, ali sa mužem i njegovim roditeljima to nikako ne ide. Penzioneri su već trideset godina. Od udaje ih trpiš. Od udaje ste u istom stanu. Samo kad si sinu kupila garsonjeru i odvojila ga da se i on ne gužva u tom stanu gde se sve dešao kao u službenom automobilu, sve po redu. A onda ti je u rodnom selu, nakon roteljske smrti, ostala kuća u koju si sve češće počela vikendom da dolaziš. Kad si odlazila iz sela, verovala si da se nikad nećeš vraćati u ovaj brlog iz kog si, završavajući fakultet, jedva čekala da pobegneš. I tvoja udaja je bila jedan beg, samo da se ne vratiš nazad. A sad ti dolazak u roditeljsku kuću predstavlja melem. Stižeš petkom popodne i odmah otvaraš prozore de sve izvetriš. Da se kuća napuni svežim vazduhom. Uvek se trudiš da dođeš sama. Uvek izmišljaš neki novi povod. Muž ti je predlagao da prodaš kuću, ali ti si stalno nalazila razlog: te da kuće po selima nemaju cenu, te da ne možeš tako jeftino da daš jedino mesto na svetu gde su uskladištene tvoje uspomene na roditelje... Zamisli da u bescenje prodaš svu muku koju su roditelji godinama sticali i gradili. Opravdanja je bilo mnogo i sva su bila racionalna, a poslednje je bilo da će sinu trebati. I odlazila je u selo svakog vikenda, uvek nalazeći razloga, te da kosiš travu u dvorištu, te da krećiš kuću spolja, te da popravljaš česme. I sve si to i radila, ali to nikako nije bio razlog dolaska. Ali mužu, koji je ostajao u gradu, u stanu sa svojim roditeljima, jednako uz TV i pivo, revnosno si pričala šta si sve morala da uradiš i govorila šta te sve čeka iduće nedelje. Sa svakim povratkom su grad si spremala priču za novi odlazak u selo. I kao u snu si obavljala sve šture birokratske poslove od ponedeljka do petka. A petkom popodne si odlazila u selo i tamo si se osećala ponovo sama i slobodna u svome dvorištu u svojoj kući sa svojim ponovo probuđenim devojačkim snovima o kojima više ni sa kim nisi mogla da pričaš. Tu ti je život bio podnošljiv i smislen. Tu si se iznova osećala mladom, vedrom i čilom. Tu u kući uspomena, kako si je nazivala, noću te je oblivala svetlost bela i mlečna. Ponovo si osećala vrelinu svog tela dok se nago uvijalo po belim plahtama koje su mirisale na jorgovan, a misli su ti iza zatvorenih kapaka vrludale prizivajući slike sa kojima si se sladila u mladosti i koje si svih ovih mučnih godina braka skrivala u nekoj tajnoj pregradi svoje čarobne škrinje u kojoj se čuvaju mladalačke uspomene. A vreme je nastavilo da teče, život se produžavao u jednoličnom i monotonom ritmu bez nade da se išta, osim u snovima, može istinski izmeniti.
Podižeš u visine kapke očne kao vatromet fenjer crveni što pucketa svetli i pršti poput bajke U zimskoj noći šibica u ruci sirote devojčice
Podižeš u visine
Vekovi što minuše iza nas osobeni su svaki po nekom velikom događaju o kome nas uči istorija. Pamtimo ih, beležimo i izučavamo po nekom fenomenu, a prvi vek trećeg milenija ćemo se sećati po pojavi društvenih mreža kad se iz dana u dan sve više otkriva večna, od pračoveka do danas poznata, slika lovca i lovine. U minulim vremenima to i nije bilo toliko očito i vidljivo, jer se u prostranstvu zemljine šare događalo svakodnevno na milione osobenih lovačkih situacija. Od trenutka kad se pojavio Gugl i kad je praksa društvenih mreža stvorila zavisnost i naviku virtuelnog življenja, lovci i lovine su postali vidljiviji, a predatori su postali naša svakodnevica iz koje se događaji šire i vezuju nas u čvor, koji je samo prikrivena nit u tom beskrajnom klupku planetarnih događanja i planetarnog predatorstva. Прикаж
DNEVNIK PISCA Evo, prošlo je više od nedelju dana kako sam stigao kući iz bolnice
Evo, prošlo je više od nedelju dana kako sam stigao kući iz bolnice. Kažu da su me odneli hitnim kolima i da sam bio u izuzetno lošem stanju. Takođe, kažu da sam bio, ono kada su me odneli, šest dana u šok sobi od kojih sam dva dana bio na respiratoru u komi, a druga dva dana sam bio slobodan u komi, gde su kontrolisali stanje i situaciju u kojoj se nalazim. Nakon toga sam još dve nedelje ležao u bolnici i onda su me doneli kući.
Poslednjih dana u bolnici su mi javili da se Senka porodila i da imamo malog unuka koji se zove Lav Aleksandar. Naravno, kad su me doneli kući, onda sam bio u prilici da povremeno vidim Senku i malog na snimcima koje mi je slala.
Ja sam trenutno u fazi intenzivnog odmora i čuvam se, ne talasam ništa, ništa veliko ne počinjem i ništa veliko ne uzimam u razmatranje i razmišljanje. Niti bilo kakvu ideju, niti bilo kakav posao. Za sada mislim da je sasvim dovoljno da se odmorim. Nakon ovih dana očekujem da dobijem masku. Podneo sam zahtev, maska, kažu, to je sprava neka kroz koju dišeš i udišeš i izdišeš, ali isto tako i izbacuješ ugljen – dioksid iz sebe, iz krvi. Naravno, nisam to do sada, to sam imao, ali u Korona bolnici, ali nisam do sada obraćao pažnju na to. Tamo sam imao to nekoliko dana i onda su to sklonili. Naravno, ja sam bio, dok su mi to držali, tu masku, bio sam u nekom bunilu, tako da nisam nešto veliko zapamtio. Sad ću videti, ako bude bilo da dobijem, da naučim i da se obučim oko toga, kakvo je to i šta je.
Šta reći...? Ovo stanje sada koje mi se desilo je neobično i verovatno će uticati na moje stvaralaštvo, na moj rad, ali ja ću pokušati da, ono koliko mogu da toliko radim, a da ništa veliko ne forsiram. Ništa na silu... Ništa na silu!
DNEVNIK PISCA Radovane, kažem sebi, smiri se, Radovane!
Radovane, kažem sebi, smiri se, Radovane! Opusti se i budi spreman da darove prirode, koji ti baš i ne prijaju, prihvatiš na jedan topal, prijatan i ljudski način.
DNEVNIK PISCA Dobar dan, evo upravo sam ustao
Dobar dan, evo upravo sam ustao. Šta reći? Napolju je vruće, ja sam zamračio sobu i sad ću uključiti klimu, a onda ću još malo da ležim. Ne idem čak ni do kompjutera. Jednostavno odmaram, tihujem i pomalo sanjam i sanjarim.
Neki dan sam imao tako divan san. Prelep san! Pun ljubavi, nežnosti. Pun neke metafizički neodređene energije koja me je učinila strašno radosnim. U pitanju su bile drage i davno drage osobe. To me je mnogo radovalo.
Ne znam da l` se tebi ponekad desi tako da sanjaš neki neobičan san? Pun ljubavi i nežnosti... U ovim godinama kad je život surov i u sadejstvu sa bolestima učinio da se ne osećamo baš najbolje, u stvarnosti ti snovi koji ponekad naiđu i prođu nas razvesele zaista. U poslednja tri dana su nam stigli gosti. Silvijin brat i snaja. Tako da pomalo sedim sa njima i pričam, ali ne preterano, jer oni su tamo u onom drugom delu u Senkinom apartmanu, onda kad dođu ovde kod mene u atrijum onda tu kao malo popričamo i tako.
Oni izlaze uveče, međutim, mi smo u kući. Senka je u Kikindi, povremeno nam šalje fotke i vidim da se nekako i ona i Lavić osećaju dobro i pozitivno. Nisam siguran da ću za Svetog Iliju ići do centra, mada mi je neki dan bio Čeda tu, Žeravica, on, Žika i još jedan dečko sviraju za Svetog Iliju. Ineč, Čedomiru je to oduvek bila opsesija – da bude glavni muzičar za Svetog Iliju. Evo, sada se to dešava. Inače, Mesna zajednica gotovo da i nema para, pa onda će Čeda to nekako volonterski svirati.
Šta sam hteo da kažem? Oko svega ćemo biti na vezi. Piši mi kako si ti? Kako su tvoje unuke? Kako podlosiš sve ovo vreme? Ove vrućinčine u gradu? I šta još da kažem...? Piši mi. Piši. Što više – to bolje, jer volim da komuniciram sa ljudima, sa ženama pogotovo sa kojima vezujem mladalačke dane života, a i te puste energije koju smo tada imali verujući da nas nikada ona neće prevazići i proći, a onda se desi da dođu godine ove i vidimo da smo u nepovrat potrošili mnogo toga.
Lep dan ti želim!