DNEVNIK PISCA Danas je Prvi maj 2026. godine

 Danas je Prvi maj 2026. godine. Pamtim, sigurno jedno šezdeset i pet Prvih

majeva do sad iz različitih vremena, različitih situacija i evo vidim da se mnogo

toga promenilo od onog vremena kad sam sa dejkom čekao brata i sestru i strica i

strinu iz Zrenjanina, pa do ovog jutra kad sam u tišini moje sobe predaka meditirao

i vozio bicikl, sobni bicikl kao trenažer, za moje vrlo slabe noge. Poslednjih dana

viđam mnogo nepravdi i dobijam želju da na njih ukažem, da podviknem u odnosu

na vlastodršce. Međutim, ne uradim ni jedno ni drugo. Jednostavno prećutim i

stavim to negde u stranu, jer starci nisu za ratnike, jer oni ne mogu da se brane i to

je u stvari najveća nevolja. Rat se ne počinje kad si šaka jada koja ne može da se

brani sama, koja čak ne može na duže ni da hoda, koja ne može da potrči. Šaka

jada koja se ne smeje poslednjih dana, već sam nekako utihnuo. Šta mi to treba?

Da utihnem. Pa, ne treba mi, ali moja priroda postaje tiša, moj inteligibilni svet

postaje jači, juče sam otkrio da ponovo vodim monologe. Da. Bože, kako je to

dobro. Čitav život sam vodio monologe u sebi i unutar sebe, a onda sam jedno

vreme sve to izgubio. Korona je zla bolest. Lekovi koje koristim su loši i zli. Oni

uspavljuju um i duh, fasciviziraju. Mislim da su te pumpice koje koristim mnogo

opasne. Ja sam juče nešto računao koliko trošim para na lekove, stvarne lekove, a

koliko trošim para na ove dodatke. Vitaminske i čuda, na šećerne vodice koje su

zaista prevara i ja vidim to. I to je samo stvaranje ružne navike i bespotrebnog

troška. Da... Svakako to moram da osmislim kako ću konzumirati, jer nije potrebno

sve to uzimati tako što će se otići u apoteku i kupiti. Oni su iz tog razloga dozvolili

slobodnu prodaju. Da... Fino nas navade, da mi pacijenti, koji kupuju i za neke

stvari možeš imati para i ne možeš, ali za lekove Bože moj i za suplemente, to

uvek mora da se nađu pare. Kako je druga polovina dvadesetog veka i prva

polovina dvadeset prvog veka učinila da se promeni psihologija pojedinca. Da u

ogromnoj meri postane zavisan od lekova koje konzumira. Šta reći? Kaže onaj, šta

reći, a ne zaplakati? A ne, nema potrebe plakati... Nego, jednostavno treba sebe

ukrotiti na drugačiji način i dovesti se na drugačiji način u situaciju da se može

naraditi i razmišljati drukše. Da... Pronaći ćemo način i model kako da to uradim.

A u stvari razmišljam o vratima koja bi bila napravljena vezano za BKC, međutim,

to nema potrebe. Dovoljno je da ovde odsečem ovo i da spustim vrata do zemlje.

Da, da odozgo do dole, da... Da, baš to. Baš to. Sad vidim, jer onda bi imao sve

ono što mi treba. Sve ono što mi treba, sa šalukatrama. Da, sa šalukatrama prozori

na kipu, veliki, koji mogu da budu i prozori i vrata sa ovim, kako se zove, sa ovim,

za muve... Eto, to ćemo namestiti. To ćemo namestiti, dva prozora, tačno tako.

Bravo. Dobro sam se setio da je u stvari to najbolje rešenje. Prozore sa ulice

pretvoriti u vrata, da, da, da. Okej. Bitno je da sam probudio unutrašnji govor

ponovo. To je Božje delo i Božje čudo da mi vrati taj dar koji mi je dao.

DNEVNIK PISCA Inače, šta reći, a ne zaplakati? Šalim se, naravno.

 Inače, šta reći, a ne zaplakati? Šalim se, naravno. Ovo je čudno vreme. Vreme

raslojavanja. Vreme razbraćivanja. Vreme zavlačenja u ljušture, Vreme kad nismo

više u stanju da ispratimo naše želje, a one postaju svakim danom sve veće i vreme

kad se ja oštro svemu tome suprotstavljam.

DNEBNIK PISCA Nedelja je. Jutro.

 Nedelja je. Jutro. Prilično loše sam spavao, što mi se u poslednje vreme sve češće

dešava. Moram da menjam ritam. Slabim, imam utisak da svakodnevno slabim i

moram da nađem način kako ću da izađem iz ove pasive. Moram u aktivu. Moram

da probudim čula, da vratim volju za životom, moram libido da podignem, nema

mi druge. Bez dizanja libida ništa. Okretanje životu, a ne smrti. Libido, libido.

Podići libido. Vapaj za životom i pokrenuti se, probuditi čula i telo uzdrmati i

razdrmati. Nema druge, nema druge.

DNEVNIK PISCA Danas je peti maj

 Danas je peti maj. Juče sam primio inekciju, nisam baš najbolje poslednjih dana.

Bio je doktor. Zvao sam doktorku Dautović. Ona kaže da sutra idem kod nje oko

pola jedanaest. Ne osećam se najbolje. Ne prija mi, ne mogu sebi da, ne mogu sebi

da osetim i ne mogu sebi da namestim da mi bude ugodno. Puna mi je glava i

prepuna svakakvih gluposti, toliko tog nepotrebno. Ne mogu da se odvojim od

bolesti, da počnem da razmišljam drugačije. Očigledno da moja želja da radim je

skopčana sa onim mojim drugim bićem koje kaže da ne treba da radim ništa i da

treba da se opustim i da sedim i da odmaram, da uživam. Verovatno je to to. Okej.

DNEVNIK PISCA Tempo koji sam nametnuo

 Tempo koji sam nametnuo sebi prethodnih dana bio je jači nego što moje telo

može da nosi. Frekvencija, saturacija je bila promenljiva i to je činilo da imam

usporeno razmišljanje i promišljanje koje me je nerviralo, a ono je prouzrokovalo

moje, tako da kažem, moj neki bes i ljutnju i to kako na samog sebe, tako i na

svoju okolinu, a u stvari nema razloga za bes i nema razloga za ljutnju. Treba samo

slušati šta govori telo, a telo govori: Radovane, uspori, Radovane, uspori, polako,

diši. Duboko diši, pravi velike izdisaje i otvori i oslobodi pluća da mogu da prime

što više kiseonika kako bi mozak mogao što bolje da radi. Eto, to je u kratkim

crtama moje viđenje stvari, baš kad ono što sam primio inekcije koje su mi

pomogle da malo ojačam i osnažim telo koje je isto tako vrlo slabo. Dakle, raditi

polako i smireno. Sve će se stići, duga veka, što bi rekao naš narod. Duga veka, ja

ponavljam taj narodni nauk i shvatam ga kao nešto što mi je od Boga dato. Inače,

ja ne smem ništa planirati na duže, jer sve što planiram na duže stvara mi neku

vrstu ushićenja i razmišljanja o tom, a onda ujedno i postoji onaj stalni strah da li

će telo moći da odgovori tome zahtevu. Dakle, bez planova, dan za dan i na taj

način biti smiren, prizeman i jedna je stvar, šta bi ja i koliko hteo da uradim, a

druga je stvar koje su moje moći, a moje moći nisu velike, ali ako se u kontinuitetu

radi, iz dana u dan, i ako se na neki način odredi samo jedan smer kojim će se ići,

mislim da onda, ako se nadovezuje korak na korak, mislim da će put moći da se

prevaljuje i više i bolje, a da nemamo to uzrujanje koje mi ne donosi ništa dobro.

Nemir koji proizvodi ta neka sama zadatost da određena tema treba da se prevlada.

Dakle, polako, bez nekih većih nemira, strpljivo, korak po korak, pa potom

iskorak. Korak, korak, iskorak. Tako mora. Inače, jutros mi je palo na pamet da ne

moram izlaziti napolje iz sobe. Da mogu biti i na prozoru. Na otvorenom prozoru i

diktirati. Ovo je jako dobar način da se glasno razmišlja i da uvedem svoj um u

prilagodljivost svome i moći svoga tela. Da. Nisam bio spreman. Pokušao sam

ranije, ali stalno sam mislio da može više, a u stvari može onoliko koliko može i

ubrzanje u koje sam ušao mora da se polako spusti. I da se smiri. Ono što mi se

dešava poslednjih dana svakako je još jedan na mom, hoću da verujem, budućem,

dugom putu, svakako još jedan trenutak kad se mora biti strpljiv i kad moram biti

prilagodljiv. Juče popodne sam sedeo pred kućom sa komšijom Slobodanom i onda

mi je rekao da je došla je Ankica Ritarova i rekla je da časti, jer joj je Đurđevdan

`78. značio venčanje sa njenim pokojnim suprugom Acom koji je, evo, više od

dvadeset godina kako je preminuo. I, naravno, Slobodan je rekao da je on bio u toj

svadbi buklijaš i da se kao buklijaš opio i to baš mnogo, eto, vidiš, to nisam znao.

Pričao mi je o svom putovanju za Zrenjanin gde čita knjige koje su zajedno sa

novinama Blic slale izdavačke kuće dok je još radio kao trgovac. Zanimljivo je,

da... Kaže, nešto ga hvata, a u stvari ima on valjda dva bajpasa i dogovorili smo se

da, kad izađem na sokak, da ga cimnem, pa da dođe da sedimo. On je jedan od

retkih koje pamtim od kad znam za sebe. Mi smo poslednjih, Vlahovići,

poslednjih, pa može se reći i sto sedamdeset godina, ovde. U ovoj kući, na ovom

mestu, a njegova porodica se doselila 1960. A ja sam se rodio 1958., tako da on

kaže da sam u mom kraju ja najstariji. Dakle, ja sam rođen `58. Živi. A svi ostali su

se doselili u ovaj komšiluk ili su ostali drugi, mlađi. Recini, Klupulovi su se

doselili `76., kaže Jovanka, Ankica se udala `78., Firšini su se doselili `75.,

Belovljevi su se doselili krajem `60 – ih da bi Ratko Berbakov i Sasini se doselili

negde u `60- im godinama. Ne... Tako krajem `60 – ih. `70. Oni se doseljuju Seleta

Persinog inače ima on i nadimak, čak ga ja stavljam i u romane moje i posebno

sam ga stavio u roman Ljuba. Tako da, Komadera. Sele Komadera. Da, on je imao

sinove Tomu Komaderu i Mitu Komaderu. Mita Komadera je bio mašinvođa. Ima

sina Veselina, žena mu se zvala Marija i ona je iz Vilova rodom i moj pokojni otac

Draga je išao u Vilovo sa Mitom da prosi Mariju koja je bila Bačkulja, što je za nas

bilo onako, Banaćane, posebno interesantno. Imala je simpatičan glas i volela je da

karmini usta, što baš i nije bila neka velika praksa ovde kod nas, ali nije ni da nije.

Ja se sećam da je moja majka imala karmin crveni i da je mazala usta. Imala je i

neku grožđanu mast kad sam ja bio mali, pa se onda mazala. Od jednog smo otišli

na drugo, a to drugo znači da se spuštam u svet stvarni i vraćam se u detinjstvo, u

vreme kad sam kao mali trčkarao sokakom i sećam se spominjao sam, kad me je

Leksandar Purkara udario ciglom u glavu, kad me je Braca Peruz udario sekirom u

glavu, kad smo pravili na starim pijacama, na starim pijacama smo pravili kućicu

na drvetu na jednoj, na jednom velikom platanu tamo uz Planinkinu i Cvetaninu

kuću. Inače, u `60 – im godinama na bunaru sam se posekao, zapravo, došli su nam

gosti. Deda Boško i baba Ivanka iz Novog Bečeja i sa njima je došla njihova

komšinica Mica Ševićeva, sa čijim mužem Jocom je moj otac bio vojnik na

Kraljevom bregu i onda me je Draga poslao Idi, natoči ladne vode na bunar Mici. I

ja sam u mojoj vrednoći da otrčim, da brzo donesem, se na bunaru spetljao i sa tim

staklenim bokalom, razbio sam bokal i pao, udario se, razbio i isekao prste. Krv je

liptala i kad su videle, žene su se uplašile i otac je brzo izveo konje iz štale, stavio

je glavnik i mene je stavio zajedno sa njim na konja i u galopu je odjurio da me

odnese u ambulantu. A ja nisam razmišljao o mom bolu, već o tome kako

galopiram u očevom naručju prema ambulanti koja je bila u Beodri.

DNEVNIK PISCA U osnovi Novozenitisti su šezdesetosmaši

 U osnovi Novozenitisti su šezdesetosmaši, samoubice, anarhisti, komunisti. Oni

su bezbožnici, nihilisti, oni su sav taj mračni svet koji je proizašao iz jednog

perioda dok sam se ja bavio pesnicima samoubicama i dok sam i sam pokušavao

da iz svega tog izađem i gde sam želeo da završim sa svojim životom i gde sam

želeo da uzmem na sebe ulogu Boga. Ja koji nisam dao život, da uskratim sebi

život i Gospod mi nije dao i fala mu na tome. Fala mu što me je sačuvao od mene

samog, od moje strašne mladalačke gladi za priznanjem, za afirmacijom. Za

samoostvarenjem. Hvala Gospodu što me je sačuvao od svih tih mojih porodičnih

pritisaka gde su me stavljali kao zrno žita, negde u neku polu, uvek na stranu i

vadili su me po potrebi, ajde idi otrč jedan čas, to je bilo u mome detinjstvu, otrči

jedan čas i ti si bio samo jedan mali potrčko i robot koji je trčao čas za jednog, čas

za drugog, čas za dejku, čas za majku, čas za batu, čas za brataša, čas za baba

Velinku, uvek je bilo trčanja za nekog. I to trčanje je docnije rezultiralo željom da,

pored čitanja i sve poezije koju sam iščitao je bila moja omiljena poezija onih koji

su se ubijali mladi i ta, naravno, veza sa Brankom Miljkovićem i za njegovom

poezijom koju sam bolovao i odbolovao i nije se slučajno desilo to da smo objavili

baš mi taj prevod Miljkovića na nemački zajedno sa Johanom i nije slučajno da je

čitava ta priča o šezdesetosmašima i o novozenitistima vezana za priču za

Ljubomira Micića i za njegovog brata Branka gde je moja identifikacija sa

njihovom strašno neprihvaćenom umetničkom pričom bila velika, gde sam ja

osećao velike grehe koje su prema njima počinili srpski nadrealisti, socijalisti i svi

ostali. Naravno, sad shvatam da je i Lena i sve to što se sad vezuje za te moje

romane novozenitističke, ta tegoba koja mi se dešava, da je nastala iz tog jednog

strašnog vapaja za Bogom i verujem da sad kad ovo, da l` će biti četvrtog romana –

ne znam, mislio sam da će biti, ali želim da ova tri izbacim, da izađu, da se

oslobodim toga, da to zauvek stavim tačku, da zauvek to nestane u provaliji, u

provaliji beskonačnoj provaliji slova i reči u vasionskoj biblioteci. Ta mučnina i

sve ovo što mi se dešava u poslednje vreme je proizvod ovih romana. Isto tako

sam, posle Varvarogenija sam imao taj strašni pad i sve ovo što se izdešavalo sa

Noćnim razgovorima sa sestrom, sve što se izdešavalo sa Dnevnikom virtuelnog

zavodnika, sa Gospodinom Snevalo, sva ta novozenitistička priča je u stvari jedna

mračna svest koja se sada ovaplotila kroz knjige i kroz moj um i materijalizovaće

se i verujem da će mi pomoći da se definitivno oslobodim tog velikog i strašnog

bola, da se obožim i dobijem od Gospoda ono što mi je potrebno, a to je blagodat

da se iscelim, da se nadahnem, da ojačam i da ispišem stvarno delo moje u slavu

Gospodnju. Da. Bože, kako si velik i kako mi tek pred opasnošću pokažeš u stvari

šta se dešava. Da. Ovo je izuzetno teško. Sagledavanje svega ovog je vrlo, vrlo

složeno, jer su junaci iz romana Evo čoveka, iz romana Samaroplavetnilo i ostalih

romana, oni su prototipovi određenih junaka i pisaca i literalnih junara, drugih,

većih stvaralaca. Noćni razgovori sa sestrom su ogromna veza sa Trahlom,

Dnevnik virtuelnog zavodnika je u stvari veza sa Sorenom Kierkegorom, Gospodin

Snevalo je veza sa Kafkom, Evo Čoveka je veza sa Fridrihom Ničeom, a

Varvarogenije sa Lučom Mikrokozmom, dok je Samaroplavetnilo spoj kako sa

jedne strane Bokača i Dekamerona, a sa druge strane veza sa Jevgenijom

Zamjatinom, takođe veza sa Orvelovom 1984., veza sa Hakslijem, vrlim novim

svetom, Bože, šta se to sad sve izotkrivalo? Da, da, mnogo tog se tu naotvaralo, jer

ja sam i zaboravio odakle sam krenuo, ja sam to kroz život sve potisnuo na drugu

stranu i odjednom mi se sad vraća. Jednu sad drugim očima gledam, na sve te kako

moje junake, tako i moje književne uzore koji su me ubacivali u filmove kojima ja

možda i nisam dorastao i nisam mogao da sagledam to sve u dovoljnoj meri. Bože,

pa ovo se sad otvara mnogo toga, sve je mnogo jasnije, dovoljno je samo da

pomeneš, pa već postaje jasno, da, kaže Hornajeva, da postaneš svestan konflikta i

onda on nestaje. Da, ja sam postao sada svestan konflikta. Taj konflikt je sukob

između onog demonskog i onog božanskog. Da, jer demonsko je želelo da

nadvlada, a ne može da nadvlada, jer božansko je tu da boguje. Da... Božansko je

tu da boguje, božansko je tu da boguje. Evo, sad vraćam film, sad mi je već mnogo

bolje, sad mi je već odma lakše, sad mi je već odma rešenje bliže, bliskije i na

vidiku. Jer ja sam počistio dvorište, a onda je ostala još kutija pandorina, a iz te

pandorine kutije izlazi sve ova i celokupna ova postmoderna priča koja je vezana

za novozenitiste i to ćemo sada čistiti i oslobađati se toga. Objaviti i zaboraviti. Da.

Objaviti i zaboraviti, osloboditi se. Da. O, Bože, fala ti, Gospode. Fala ti na svesti

da... Gospode, fala ti. Istina je da me oslobađaš. Božansko je tu da boguje.

DNEVNIK PISCA Da je putovao za Zrenjanin

 Da je putovao za Zrenjanin, da je video Makine da putuju za Novi Bečej, da je

usput čitao knjigu i to one što su ranije izlazile u Blicu, što su se besplatno delile.

Knjige su se besplatno delile po prodavnicama uz, naravno, kupljene novine. Ono

što sam još...

DNEVNIK PISCA Vidim da kroz ovo diktiranje

 Vidim da kroz ovo diktiranje vrlo da ni nisam siguran šta sam poslao, šta nisam

poslao, tako da ću morati da namestim i da nađem načina da obrišem i da sklonim

sve ono što mi je do sada bilo i što je smetalo i da, poput onog Bosanca kad je

vodio ljubav sa Mađaricom i kad su se opkladili da će voditi ljubav deset puta, a

onda su se prilikom brojanja zabrojali i nisu bili sigurni da l` su vodili ljubav osam

puta ili devet puta i onda Bosanac kaže Mađarici, kaže: Briši sve, idemo ispočetka!

Tako da, evo ja sad pokušavam da vratim ovo moje diktiranje na početak i da

uhvatim neki red kojim ću slati Nini priču za pričom i ovo moje memorisanje duše

nije loš naziv. Memorisanje duše. Svega ovde ima u ovim beleškama, ima i

preispitivanja, ima ispovesti, toga ima na pretak. Ima razotkrivanje svih mojih

slabosti kojih se ne stidim, a isto tako ima i vapaja za Bogom, samo što ovde i u

ovim diktatima nema molitve. Naravno, sve se nauči, a i ja se obučavam da

prilagođavam logiku razmišljanja i pripovedanja tom nekom narativnom postupku

koji treba da mi se pokaže kao praktičan. Sedenje za kompjuterom mi nikako ne

prija. Ono me spušta i nekako uskraćuje mi količinu kiseonika i ne mogu da dišem,

nemam dovoljno kiseonika i onda mi se stvara volura tu u glavi i dešava se da

imam prekide. Moram namestiti sistem, red, ili ipak da pišem datume ili da

unapred kažem datume. Da naučim da kad otvorim i kad uključim snimanje, da to

traje duže. Da bude tih petnaestak minuta kolko dozvoljava telefon. Da mogu da ga

ispunim, jer šta mi se desi? Desi mi se da ne podesim dobro, pa onda iz više puta

mi se prekine, pa ne uspem da ga uključim kako treba i tako... Sve mi je jasno. Sve

su ovo procesi koji će se usavršavati. Ja ću svakako to da usavršavam. Čuo sam se

juče takođe i sa Aleksandrom Horvat na Senkinu preporuku. Videću... Ona ima

ponudu da ovo dvorište koje je prepuno krtoga da mi predloži neku osobu koja bi

mi pomogla da taj krtog sklonim i da ga podesim da svako bude u nekom svom

redu. Ja već vidim koji su to redovi. Ja već vidim, sama pomisao na krtog je

pomisao na pravljenje reda. Kako je jedan pesnik rekao: Čišćenje oružja. Da. Ne

može se na sto strana, al me je... Ovi su me romani sad povukli, jer su me vratili

daleko u prošlost i dovukli su me do vremena sadašnjeg i uskladili su me na to da

imam svest da je sve to moj život i život moje duše, a da u svemu tom imam jako

veliku istrajnost i da, evo sećam se, jasno otvaram slike svih ljudi i svih događaja i

doživljaja, vraćam film na sve to i u svemu tome, recimo u drugoj knjizi u romanu

Draga Saveta mi fali Boga. Fali Boga. Saveta je bez Boga i to meni smeta. Neću

svet bez Boga. Oću s Bogom. Ja oću s Bogom. Ja se zovem Radovan i hoću s

Bogom. Ja sam verujući čovek i samo s Bogom i nikako drukše. Međutim, ovaj

roman me je povukao na drugu stranu, jer tada je to rađeno, junakinja je bez Boga.

Zato i strada na taj drugačiji način. Jasno. Ne treba mi niko da mi to pomaže da

očistim taj krtog. Ja znam šta je krtog. Krtog je to kad izvadiš onaj deo duše koji je

nekad morao da se iskaže na drugačiji način i koji je trebao da bude bez Boga.

Dostojevski kaže da je religiozne delove u Braći Karamazov, kad je pisao, trebalo

mu je puno vremena, a kad je trebalo da ima ove kontra, kad je trebao da govori

crno i kad je trebao da govori protiv Boga i kad je Ivan Karamazov se pobunio

protivu Boga, da je to išlo lako. Kod mene se u Savanima Ivan Karamazov koji je

iz romana Braće Karamazovi prešao kod mene u moje romane o novozenitistima i

koji je tu ideju bogoubice, oceubice pokazao na jedan drugačiji način, ne toliko

vidljiv način, čoveče... A to je zaboravljeno, kakve sam ja tu velike ideje

bezbožničke, nihilističke usadio u taj roman. U duhu sa vremenom moje mladosti,

Bože... Bože, molim ti se. Sad vidim šta je. Da... Da. Ne mogu to da objasnim

nikome, zato što me je sada prosto stid da kažem to. Stid me je da kažem da je Ivan

kod novozenitista nastao kao projekcija, produžena projekcija Ivana Karamazova.

Ja ga ne karakterišem. Svako od tih mojih novozenitističkih junaka je nosio sebi u

osnovi jedan lik iz književnosti. Lena je u sebi objedinjavala Nastasiju Filipovnu i

još neke junakinje, sad moram da se vratim, da se setim, Bože sve sam to

zaboravio. Sve sam to potisnuo i istisnuo. Da, Nastasija Filipovna. Bože... I Miškin

je bio tu i Rogožin, da, da... Dakle, Savani su vraćanje na moju lektiru, jer oni u

osnovi su potaknuti velikim romanima Fjodora Dostojevskog, a jedan od tih

velikih romana je vezan za Nikolaja Vsevolodoviča Stavrogina, jedan od tih

velikih romana nosi naziv Zli dusi. Bože, fala ti na spoznaji. Gospode, uvek si tu da

pomogneš.

DNEVNIK PISCA U dvorištu sam, sunčano je

 U dvorištu sam, sunčano je, gugutke pevaju, ljubavišu na dudu kraj moje kuće.

Ćutim. Prija mi ovo vreme, skuvao sam kafu i seo. Za divno čudo, kafa mi je lepa,

prija mi iako ne pušim. Tako da oni koji žele da ostave cigarete, a misle da će im to

uskratiti užitak pijenja kafe, neka se ne plaše. Kafa prija i kad čovek ne puši. Ne

znaju ljudi šta je dobro. Naravno, bez kiseonika sam i sad sam se navikao na

spoljnu temperaturu, to mi odgovara. Ne vozim bicikl, ali zato pešačim. Ono što mi

prija da jedem to je suvo meso i nešto razmišljam u tom pravcu. Obično kupujem

taj suvi vrat, on je dobar, zato što nije preterano slan, a uspeva da zasiti želudac i

da tu kiselinu pokupi svu. Danas sam odlučio da ću da se malo više posvetim

trećem romanu. Juče sam ga čitao i vidim da postoje neke stvari koje bih mogao

malo da promenim. Nina mi dolazi oko jednog, tako da ću biti u prilici svakako da

iskoristim njen dolazak da neke tehničke stvari završimo. Šta reći? Lep dan celom

svetu i svim ljudima dobre volje.

DNEVNIK PISCA Mnogo tog mi se od tada

 Mnogo tog mi se od tada do današnjeg dana izdešavalo i ta moja polivalentna
priroda je kreirala i lila, kao što školjka lije bisere, tako je lila u sebi junake koji su
se ovaplotili u Novozenitističkoj epopeji. Svaki od tih junaka je nosio po jednu
dimenziju i davao je po jednu sliku sveta na način kako sam ja to sagledavao u
određenim trenucima. Pod terasom sam, čuju se ptice, zalazi sunce, veče je u
nadolasku. Čuju se kumrije, ja sam nekako čudno uzbuđen, ne znam u nekom sam
stanju neobičnom. Silvija isto nije dobro. Isuviše smo zamoreni, premnogo
obaveza se svalilo na naša pleća i bojim se da mi to ne možemo sve nositi, moramo
skidati jedno po jedno. Večeras sam na YouTube – u video, u Matici je program,
promocija Prve knjige Matičinih autora. Što je jako lepo, kažu da su negde oko do
sada objavili oko tristo naslova za ovih sedamdeset godina. Mi u Banatskom
kulturnom centru smo do sada objavili negde oko šezdeset prvih knjiga za
poslednjih šesnaest godina, to uopšte nije malo. U jednom periodu kad je Prva
knjiga u Matici bila zamrla, mi smo bili jedina izdavačka kuća koja je nudila
objavljivanje prve knjige. Ne znam šta reći o ovom vremenu i ovoj situaciji, da li i
kako to izdavaštvo produžavati... Jer ga svakako ne možemo nositi na način kako
smo to činili prethodnih dvadesetak godina. Tad je to sve moglo da ide drugačije.

DNEVNIK PISCA Komplikovano je to što promišljam

 Komplikovano je to što promišljam, a onda mi prsti pobegnu, pa se desi da ne
zabeležim ono što hoću da kažem. Jedna poruka traje petnaest minuta i to je dobro,
to je dobro da ima. Vazduh je čist, još uvek sam na terasi. Drumom se čuju
automobili, stazom malo ko ide. Sutra je deveti maj, Dan pobede. Dan smrti moga
oca. Veče je. Neobično tiho, a tako je bilo i te `89. godine kad je Draga umro u
bolnici u Zrenjaninu u hitnji je bila sva i u strahu baba Neva je pretrčala preko kod
nas i pitala me je, kako je Bati? Kako je Bati? A ne znam zašto imam utisak da je
ona već čula da je on umro, a ja još to nisam znao. Kako su čudne to stvari. I taj
njihov odnos koji je bio neobičan po svemu. Ona je bila starija od njega pet, šest
godina, on je tražio starije, valjda mu je trebao lik majke ili tako nešto... Između
njih je radila hemija. I ta hemija je očigledno bila do poslednjeg dana sa njene
strane, jer nije slučajno da je ona onako unezvereno utrčala u dvorište. Možda se
plašila da majka nije tu negde u blizini, to jest, možda se plašila nje, jer ova ju je
napadala. Išla je da se svađa. Išla je da brani svoje pravo, da brani svoj brak, svoju
kuću, svoju decu. Tasa je imala utisak da joj ova, ne samo da uzima muža, već da
joj uzima nešto više, da joj uzima energiju. Često je bila spremna pogrdnim rečima
da govori o njoj. Čudne su to stvari sve. Obliva me tišina. Nataša mi je rekla da je i
njen otac, kao i moj, umro za Dan pobede. Bilo mi ga je žao kad je umro i danas
mi ga je žao. Bez obzira na to da u nekim trenucima baš mu i nije prijala moja
malena jurnjava po kući i stalno motanje njemu oko nogu gde sam mu govorio:
Bato, Bato! Čudno je to sve bilo. Posle se mnogo toga promenilo. Neke stvari je
sagledavao drugačije, često je bio spreman da me razume. Da. Njegove moći nisu
bile velike, ali kolko je mogao, toliko me je podržavao. Učio me je mnogim
stvarima. I veliki deo tog što pamtim, pamtim iz njegovih usta. I dan – danas se
sećam kad je pevao neke pesme, romanse koje je voleo. A sećam se i nekih priča
kad je išao da se bećari, to mi je govorio Vlasta i kad je u popodnevnim satima,
predveče, mazao opanke sa mašću da se sjaje i spremao se da ide na druženje.
Čoveče... A onda se baba Milena ispreči. Skida maramu, raskopčava košulju, vadi
nedra i viče: Drago, nemoj da kunem! Strašno, ali istinito.

DNEVNIK PISCA Prethodnih nekoliko dana mi je

 Prethodnih nekoliko dana mi je bila vrlo promenljiva saturacija. Tako da sam juče
i danas pozvao lekara i dobio sam dve injekcije, a takođe sam se čuo i sa mojom
lekarkom iz Zrenjanina i bio je dogovor da idem sutra u pola deset, međutim,
odustao sam, jer sam primio sad ove lekove, a i nisam izvadio nalaze da joj
odnesem, tako da ću verovatno moliti i tražiti dogovor da idem neki drugi dan. Šta
reći? Lekovi su i lekari tu da nam pomognu i da nas ojačaju. I, evo, ja sam sad
nakon dve injekcije, juče i danas, imam utisak da sam malo jači. Naravno, u
nedelju sam bio u parku i onda sam to snimao. Šta reći? Park je mesto za koje nas
vezuju lepe uspomene. Ne samo našu generaciju, već i prethodne generacije.
Sećam se moj pokojni brat Radovan Đera kaže, vidiš, kaže, ovaj platan, reko,
vidim, e, kaže, to je bio moj platan i Nadice Kepulove. Mi smo nuz taj platan
stajali. O, pa dobro, reko, lepa priča. Zabeležiću to negde da ste vi taj platan, pod
taj platan stajali, a onda iduće godine, kad su taj platan odsekli, to je bio taj tu
najbliže Lovcu, kaže, eto, odsekli su moj platan, ali nisu odsekli moju ljubav. O,
Bože... Đera je bio zaista, zaista vrlo specifičan. Bio je vrlo specifičan i imao je tu
neku veliku emociju za tu svoju mladalačku vezu. Tako da, eto, kroz sve ove
godine, je uvek bio sklon da o tome govori i bio je sklon da se ispoveda. Tako da,
eto to je to, a za Olgicu je govorio da je ona Baba Roga. I da, ovaj, je ona ta koja je
kao, eto tako nužno zlo. Eto tako, vrlo je bio simpatičan, evo nema ni njega. I
zaista nema mnogo ljudi sa kojima sam bio dobar. Ponekad viđam neke ljude sa
kojima baš i nisam bio u tako velikoj i u prisnoj, drugarskoj vezi i odnosu, ali učine
mi se dragim. Tim pre, jer mi je drago to vreme, mladosti... To vreme kad se
verovalo da je život drugačiji, da je svet drugačiji i da smo i mi sami drugačiji. Šta
reći? Vreme je učinilo da shvatimo mnogo toga što nam ranije nije bilo jasno. Da
shvatimo da oni koji su nam bili najmiliji, baš nam i nisu radili u našem interesu.
Često su bili skloni da nameću svoje autoritete i da od nas traže i da u nama vide
samo ono što oni žele. Ali, šta reći? Život je to. Inače, večeras i kao i prethodnih
večeri gledam Ekatarinu Veliku, volim ruske serije, ruske filmove, volim ruske
pisce i čekam da se desi, međutim, oni to na televiziji Informer vrlo lukavo rade;
nametnuli su tu neki kolegijum, ja naravno, kolegijum stoji tu, on je smanjen i
naravno, tu se vode neki visokoumni razgovori koji su političke prirode i koji su u
svrhu medijske i marketinške kampanje za izbore koji će tek da dođu, a ja evo
čekam da odgledam, evo, tu seriju Ekatarine ili Katarine Velike, jer nekako dopada
mi se čitava ta priča. I prija mi. Danas sam, takođe i bio u prilici da se čujem sa još
nekim ljudima, pošto su mi ovde postavili pitanje šta se desilo sa Fantastom, pa
sam onda zvao sekretara Matice i pravnicu i čuo sam da je Fantast još uvek u
pravnom postupku, dakle još nisu ga skinuli sa Vlade Srbije, Republike Srbije, još

nije prešao na Matičino vlasništvo. A neki su već hteli da kupe to zaveštanje
Bogdana Dunđerskog. Evo, oko svega se čujemo još, a daće Bog i da se vidimo.
Pročitao sam ono što si mi napisala i shvatio ono što treba da razumem i da
shvatim. Želim ti lepu noć i do sledećeg javljanja.

DNEVNIK PISCA Na terasi sam, prija mi

 Na terasi sam, prija mi. S jedne strane Žuća, mačak iz komšiluka, a sa druge
strane Silvija dejstvuje tu stalno, estetizira, pravi kako je lepše, a ja evo sedim na
Dan pobede, Silvija, daj mi taj moj... To što... Piće to... Doktorka mi je preporučila
ono piće bebi, pa ja to pijem, a inače, imamo mačka tu koji... Šic! Mačka koji evo
tu se nešto folira i pokušava da nam se nametne. Možeš ti to i zatvoriti, Silvija, ova
vrata, da ti ne ulaze... Da joj ne ulaze muve u atrijum, a ja sad evo ovde čuju se
vrapci, vrapčići, negde su se zavukli pod terasu. Vrapčići. Kad sam bio mali onda
smo vadili vrapčija gnjizda i oni su obično bili, ta gnjizda su vrapčija bila obično
ispod streje zavučena tu negde kod rogova i tu su se vrapci zaglavljivali. A imali
smo i laste. Laste su bile isto ovde kod streje i tu oko štale, oko štalskih vrata.
Laste su uvek se vraćale u svoja stara gnjizda. Eto, to je lepo. Inače, danas je Dan
pobede i evo ja osećam, čim sam ovde, i čim sam bez trenerke, papuča i donjeg
dela, nekako osećam kao svoju pobedu. Prija mi da sedim napolju. Malo mi je
vazduh jači i malo se oseća to moje disanje neobično, ali uzgred budi rečeno, kad
se dobro namestim, onda može i da funkcioniše drugačije. Znači, mogu da to
nosim. Naravno, Silvija me je danas u više navrata fotkala, zato što želim da vidim
svoj odraz drugačijim nego što jeste. I da vidim šta mi se to dešava i da vidim kako
je to i na koji način funkcioniše moje telo. Nisam siguran u celu ovu priču. Mačak,
skloni se, pozdraviću te sad, mačak. Pozdraviću te sa palicom. Pozdraviću te kao
Lav Tolstoj što je pozdravljao decu koja su mu se vrzmala oko nogu. Šic! Ali neće
on, naravno, on sedi tu, on je naviknut, on čeka Nikolu, jer Nikola ga hrani, a
Nikola ga i mazi, al ga isto i džanga, zavrće mu rep i onda ovaj jauče, ali ćuti,
Nikoli ćuti, Nikoli sve ćuti, tako da... Podne subotnje... Evo, cvrkuće vrabac jedan i
svi oni vrapci iz mog detinjstva koji su se sakrivali po šupama su mi sad u glavi.
Zaista su neobični i gugutke. Gugutke su tu, čuju se i baš ih volim i odgovaraju mi.
I u mojim tekstovima ih mnogo spominjem. Valjda je to jedan od zvukova koje
sam, kad izađem iz kancelarije, slušao, a sve sa pažnjom i lepotom koju su mi
gugutke, dok vrguču, donosile. Da... Svega tu ima. Jutros sam ponovo iščitavao
neke stranice iz romana i vidim da je on ne samo dobar, nego i mnogo bolji od
onog kakvu mu ja važnost pridajem. Desi mi se nekad da iznenadim i samog sebe.
Jer jednostavno, tekstovi budu, prođu... Oni su proizvodi mog iracionalnog, izađu,
iskažu se i onda zaboravim. Jednostavno zaboravim i tek docnije, kad slučajno
nađem i naiđem na njih, vidim da oni su bolji i kvalitetniji i vredniji od onog
koliku sam im ja važnost pridavao. Spremam jednu knjigu rukopisa koja nosi naziv
Dnevnik pisca i to su ovi diktati. Diktati utisaka, diktati stanja, diktati obrisa duše
dok sedim pred kućom i razgovaram sam sa sobom u nedostatku pravog društva sa
kojim bih komunicirao. Neko bi u šali rekao da dobro je to kad pričaš sam sa

sobom, bar ti se niko ne protivureči, onda si tu najpametniji, najlepši, najzgodniji,
najumniji i tako dalje i tako dalje... Naravno, danas sam sav u nekom humornom
fazonu. Sklon sam da se šalim, da se zezam, da izmišljam kojekakve kerefeke.
Evo, vidiš, izraz – kerefeke. Reč kerefeke. Da... Sve su to asocijacije, kerefeke...
Za rečnik, moj rečnik miloševačkog kerefeke. Prija mi sok, a iskašljavam pomalo,
to je dobro, to je dobro. Tako bolest ume da čoveka potkači i da ga potčini sebi.
Bože, molim ti se... Da... Pričam sam sa sobom. U Piščevom dnevniku, a imam i
sliku, dokaz da sedim na terasi i sedim i govorim. Govorim, govorim Piščev
dnevnik.

DNEVNIK PISCA Evo pokušaću da snimim neka jutarnja razmišljanja

 

  Evo pokušaću da snimim neka jutarnja razmišljanja koliko je to moguće. Javio mi se Sever Bešlin, kaže, književniče, kako si, je l` mogu da dođem, da li si dovoljno zdrav? Pa, reko, Severe, dođi. Dobrodošo! Kaže, književniče, ja bi da dođem. Pa, reko, samo izvoli dođi. Tu sam za nekih deset do petnaest minuta ću biti u prilici da te sačekam. Voli da mi kaže književniče. Sever. Valjda mu se sviđa taj izraz za komunikaciju. Inače, Sever je iz Miloševa, moj drugar, ako smem da ga nazovem drugarom, koji je kupio i pročitao najveći deo mojih knjiga. I naravno, ne samo to, nego se vezao za junake i prati junake i čak neke junake koji su odavde, iz sela, i prepoznaje. On je radio jedno vreme u Hinomu, rođen je 1965. godine, otac mu se zvao Vlada i bio je krojač, u stvari obućar, sarač, krojač za, radio je te amove za konje u ono vreme dok je to bilo i bio je u Zadruzi, posle toga je otvorio privatnu radnju i to nazad, u jednom delu kuće i tamo je, u večernjim satima dolazilo društvo, donosili su vina, pili su vina, pričali... Zezali se i tako dalje... I jednom prilikom je dobio posao od Zadruge da pravi amove, što je on i uradio i od tog posla, kaže, mogao je da živi mesec dana. Sever ima sestru, ona je udata u Kumanima i šta reći...? On je neko ko je zaista drugačiji u ovom selu. Bio je malo bolestan, na psihičkoj nervnoj bazi, i bio je u bolnici. Sad ne znam tačno gde, da li u Zrenjaninu ili gde je bio... Ono što je posebno interesantno kod Severa je da je neobičan i evo, ja ga sad čekam, malo ću popričati sa njim. Pokušaću da ga snimim, ako bude želeo. Ako ne bude, onda ću prepričati ono što smo pričali, tek da ostane zabeleženo ono šta se piscu dešava u slobodnom vremenu u svojoj kući u selu.

DNEVNIK PISCA Kako zračiš – tako i privlačiš. Istina.

 

  Kako zračiš – tako i privlačiš. Istina. Vidim svet koji se oko mene kupi. Postaje mi jasno da to nije dobro. I moram da tražim rešenje kako i na koji način da izađem iz svega toga. Da. Šaponjica je jednom rekao da treba ići s pobednicima, jer s pobednicima imaš šansu da pobediš, a situacija je takva da često, kad si s gubitnicima, onda postaješ gubitnik i postaješ nevažan. I jednim, i drugim i trećim. Da. Nikako ne treba se družiti s gubitnicima, jer to nije važno, to nije merilo. Treba se družiti s pobednicima. Da, baš tako. Šaponjica je u pravu. No, Mario mi je bio i kaže da sad zaista mora da se zaposli, zaista traži posao, ali ga nigde ne primaju. Svi traže vezu, svi traže da ima neku vezu. Tamo gde je nekad mogao da se zaposli, sad više ne može. Sve te firme. Želeo je i on da se zaposli, a i brat je želeo da se zaposli. Međutim, mislim da već na prvom razgovoru sa njima, svako ko ih vidi, vidi nestalnost karaktera mladalačkog, nedostatak stabilnosti i to onda postaje problem. Moj domaćin kao da se razočarao kad je čuo da sam angažovao Čenu da me vozi za Novi Sad. Da. Šteta... To nema veze uopšte... Da... Da objavim ove knjige što imam i da se okrenem na drugu stranu. Sledeći romani će biti oni kakve bih sad želeo da čitam romane. Imaće lepu priču, toplu, liniju, naracije, pozitivne junake, imaće svoju tačku zapleta, put raspleta, kulminaciju svoju i lagani završetak. Da... Baza. Baza mora da bude priča o ljubavi. Da... Priča o ljubavi. I tu priču treba da ispriča Kova(?). Da... Kova(?) treba da ispriča priču o ljubavi. Da. Baza. Čuo sam se sa Sašom, mi smo savremeni... Ponudio sam mu trideset knjiga. Čudne su stvari to.