МИШИЊАК
Више десетина милијарди најразноврснијих васионских тела скрива наша галаксија у својој утроби. Овај податак је познат свим стручњцима за галаксије и планете. Свака од тих планета има суверене господаре који могу бити биљног или животињског порекла. Светови, сваки понаособ имају своју најјачу врсту и живе по братствима унутар којих владају закони и све живо на планети им се покорава. Једино Земља, је мешавина светова са свих планета и такође један бокљук разноразних закона и закончића који су дубоко у својој суштини противуречни и зато на Земљи никад није добро. Сигурни смо да наша планета Земља у својим порама крије све и свашта. На планети по имену Сиротиште Сирољубаца, или у другом преводу Расадник Сироједа, тако ћемо је звати, али скраћено иницијалима услед велике предострожности на Земљи, и тако су на планети по имену РС живели лепо и срећно силберасти мишеви. Људе су сматрали ситним голуждравим и опаким штеточинама. У прво време су планетом доминирали силберасти мишеви и људског накота није било у толикој мери као данас. После прве масовне епидемије која је захватила читаву планету, у стаду се јавило нешто налик позитивној дегенерацији и од тада има све више штеточина и нездравих голуждравих створова, људи. Групи силберастих мишева, баш оним што су у хладним данима били ближе ватри, поче нагло расти глава и длака им се мењала у светло плаву боју. Неколико векова доцније у стаду плавих мишева дошло је до масовне епидемије и најмање отпорни и кочоперни, они млитави и лењи, затворени и плашљиви преобразили су се у беле мишеве. Век доцније бели мишеви су правили историју планете РС и тражили да им се поклони највише пажње и да сви, и силберасти и плави мишеви гаје према њима култ обожавања. И једни и други су тај предлог веома радо прихватили, како и не би кад се разликују само по боји, а беле мишеве је задесила несрећа да буду бели, стално уплашени и слабашни за теже послове. Сви уз покличе прихватише култ обожавања белих и несрећних рођака. На планету још није продрло зло, заправо свест о злу, а са штеточинама попут људи до тада се лако излазило на крај. Бели мишеви болешљиви и жгољави одлучише да мисле у име плавих и силберастих рођака, мада су плави одмах по добијању плаве боје изгубили душу и више је током историје до дана данашњег нису стекли. У почетку је заиста било лепо, и сви задовољни, и сви се воле, и сви се поштују међусобно. Силберасти мишеви су предано радили у пољу, и певали уз рад, стално мислећи на своју плаву и белу браћу. Бели су током историје постајали све умнији и почели су присвајати за себе све више вредности, а плаве су узели као заштитнике за страхове, немоћи и мноштво сићушних потребштина како су то објаснили силберастим мишевима. Силберасти су им се смејали, говорећи кад сте болесни и уплашени нека наши рођаци плави мишеви, који су ограничени за пољске радове, помажу вама око збрињавања вишка вредности. Од тог дана бели мишеви посташе готово несхватљиви читавом мишијем роду. Плаве су обучили и тренирали као војнике, а силберасте су све више презирали. Наједном су бели постали снажни и моћни, а плави су им били телесна стража. Силберасти мишеви су тек тад схватили да им бели кроје капу и да се њихови плави рођаци приклонише белим. Плави мишеви су били глупи и прождрљиви, куће су им без намирница, чак се ни човек, као највећа штеточина, на планети по имену РС није могао окористити, д ау њима омрси бркове. Силберасте мишеве је чудила неуравнотеженост у јелу својих, све даљих рођака. Плави мишеви су за право чудо волели да седе за трпезом силберастих мишева, и као олујина су пунили огромне и незасите бураге. За кратко време су постали крупнији и главатији од свих мишева на планети, чак ни пацови, њихови блиски рођаци, се нису могли мерити са њиховом главатошћу. Бели мишеви су последњих неколико деценија успоставили најсвојеврснији режим противу којег се нико није смео бунити. Силберасте и плаве мишеве људи нису много интересовали, а бели су их веома често узимали као опитну заморчад за своја историјска истраживања. Сви мишеви заједно гадили су се голуждравог гада. Једном се породила женка плавог миша са именом Челник и овај прославивши са плавим друговима дивни дан првог очинства, под вименом женке не примети надчовека. Додуше Челник се увек толико наједе и напије за трпезом силберастих мишева да просто обневиди. Тако је било и овом изузетном приликом. Није приметио веома ретког створа надчовека на планети Земљи, како шћућурен дућка из вимена његове женке са осам сиса. И увек након прве недеље дојења, пошто је Челниковој жени ово пети брак, колико је мање младунчади у накоту, толико јој сисица усахне. Земљанин је на својој планети био огроман, као Гуливер у Лилипуту се кретао међу њима, једнако голуждрав као и дечица Челника. Првих неколико дана мајка мишица, са танким свиленим брчићима и дивном белом звездом на челу, приви га уз своје мале мишиће. Муж и она, због урока, нису хтели гледати децу док им не израсте длака и сама не изађу испод мајчиног вимена. Након неколико недеља на првој страници новина, које уређују бели мишеви, изнесен је случај плавог миша са имеом Челник. Тамо се каже, кад су мишићи већ порасли да више не сисају, надчовек је остао једнако голуждрав и закржљао. Тада се, каже новинар, велики отац и плави миш по имену Челник оштроумно замислио и видевши голуждраво живинче јетко насмешио рекавши: „Зар нигде без људског гада?”
Miris parfema, pečenog krompira i prolivene rakije od šljiva ovog popodneva se mešaju sa drndanjem kamiona, mukanjem krava i otužnim iz daljine zvukom harmonike.Kad na tren sve zamukne, čujem otkucaje vlastitog srca kako se probija kroz gusti dim popodnevne cigarete. Živ si, kažem sebi, a to je dovoljno jak razlog za dobro raspoloženje.
Da ne peđe u naviku
Kad sam dobio poziv za donatorsku večeru i kad sam ga pročitao na licu mesta sam rekao donosiocu da ću se odazvati kako sa skromnim prilogom tako i sa prisustvom. I veče pre no što sam krenuo pozovem i komšiju Marka koji živi u Subotici a vikendom dolazi u rodno selo da i on ide, jer večera je vezana sakupljanje para za krečenje našeg hrama u selu gde smo svi iz naših familija kako kršteni tako i sahranjivani.Marko je sa zadovoljstvom prihvatio i kad smo se našli u porti već se su se zvanice sakupile.Sveštenik nas je pozvao u hram gde je pročitao molitvu blagodarenja a nakon toga smo posedali za stolove u crkvenoj sali gde nam je iznešen na banatski način pripremljen gulaš od svinjskog i goveđeg mesa.A u jednom uglu sale je sedeo blagajnik koji je sakupljao pare.Ljudi su odlazili do tog stola i predavali novac koji je zapisivan u jednu svesku poimenice i sa iznosom. Prilozi koji su sakupljeni su bili sasvim dovoljni za spoljašnje krečenje hrama.Veče je uspelo i svi su bili zadovoljni, a kad smo se razilazili sveštenik je održao kraći govor i na kraju je rekao;"Hvala vam što ste došli." A jedan od prisutnih mu je ogovorio sledećim rečima; "Hvala i vama oče što ste nas pozvali samo povedite računa da vam to ne pređe u naviku." .
O ljudima je ponekad teško govoriti javno.
O ljudima je ponekad teško govoriti javno. I hteli bi, ali ne da nam se. Njihovo delanje i postupci su nam često u glavi i ne sviđaju nam se, i rekli bi im to, ali nam je nekako mučno da ulazimo u duge i beskorisne rasprave i da džaba mlatimo jezikom.Onda se okrećemo pa pričamo i propovedamo pticama kao sveti Franja Asiški a one veselo lete i cvrkuću i gnezde se i hrane mlade i vole, vole se.
Ponekad ćutimo i pretvorimo se kamen prepun krvi, mesa i emocija što htele bi da prospu po trotoaru.
Radovan Vlahović: „SAVANI: Izdaja: Knj. 3.“
NOVOZENITISTIČKI TRIPTIH
ZAVERA
DRAGA SAVETA
IZDAJA
KONKURS ZA NAGRADU „BOGDAN ČIPLIĆ” 2026.
Banatski kulturni centar po peti put raspisuje konkurs za književnu Nagradu „Bogdan Čiplić” za najbolji prozni rukopis na srpskom jeziku.
Nagrada je ustanovljena u znak sećanja na Bogdana Čiplića, književnika, prevodioca i upravnika Srpskog narodnog pozorišta (Novi Bečej, 2. XI 1910 – Beograd, 23. VI 1989). Dela: Poljana, Divlje jato, Paorske balade, Mrtva Tisa, Okamenjena stada, Slatko pravoslavlje, Snaga zemlje, Stravična zvona, Na veliko i na malo, Dečaci sa Tise, Sinovi ravnice, Okovi, Jaruga, Đura Jakšić i dr.
Rukopis u Word dokumentu (do 100 A4 strana, Times New Roman 12) zajedno sa kontakt podacima autora (mejl, adresa, telefon, kratka biografija) poslati na: bogdanciplic@gmail.com
Konkurs je otvoren od 01. 9. 2026. do 30. 9. 2026. godine.
Žiri radi u sastavu: Radovan Vlahović, književnik i direktor Banatskog kulturnog centra, (predsednik žirija), msr Milana Poučki i msr Nenad Stanojević.
Rezultati konkursa biće objavljeni do 30. 10. 2026. godine.
Nagrada pobedniku konkursa podrazumeva objavljivanje rukopisa u izdanju Banatskog kulturnog centra.
Konkurs se realizuje uz podršku Opštine Novi Bečej.
POSTAT ĆEŠ MOJA PJESMA I NJEN DAH Valerio Orlić
postat ćeš najljepši oblak
na dohvat mojih dlanova.
Sneni će bogovi nemirni biti
dok mi budeš pričala
o izvorima ljubavi.
Dotakneš li more
pretvorit ćeš se u val
koji tiho šapuće zvijezdama
i pjesniku sanjaru.
Pomirišeš li cvijet,
postat ćeš ljubičasti Velebit
što ga zorom sunce
poljupcima obasjava.
Postat ćeš izvor bistre vode,
pritok i tok mojih ponornica.
Postat ćeš živi stih,
postat ćeš moja pjesma
i njen dah.
Da to je bilo vreme kad sam se odvojio od moje generacije mladih pisaca sa kojima sam stasavao i kad sam počeo da gradim vlastiti identitet i neku ličnu sliku u javnosti, dakle to je vreme kad sam dobio svoje ime prezime koje nije bilo vezano za određene poetičke grupacije koje su se tada zvale književnim klanovima, vreme kad sam kroz muku i podvig počeo da dolazim do vlastitih spoznaja sveta ne vezujući se preterano za akademske autortete i ne služeći im. To mi je davalo sa jedne strane slobodu i prednost, a sa druge me bacalo ne samo na marginu nego i van nje.Koristeći medijsko interesovanje za moj pastirski život ja sam poslao poruku u ondašnjoj Jugoslaviji Ja sam Radovan Vlahović čuvam ovce i pišem pesme.Ljudi mnogo toga pamte u slikama tako je i ta mitska slika sa mojim likom i imidžom tadašnjim ostala upamćena.Dali sam mogao drugačije i lakše da prođem i da pošaljem na neki drugi način poruku o onome što radim i da se kako se to kaže današnjim jezikom brendiram i da kroz lični performans i šou obeležim sebe kroz čitav život kao i da najavim sve ono što se danas dešava. Прикажи мање
Na terasi sede deda Radovan i baba Silvija.
Na terasi sede deda Radovan i baba Silvija.
Deda Radovan u jednoj ruci drži palicu, u drugoj kiseonik. Silvija priča telefonom sa ćerkom, a oboje slušaju kako Lav reaguje i kako sisa. Baba i deda sede na terasi. Dete se kupalo... Sutra je rođendan Pavlu i Perici!
Razgovor u prostoru se vodi telefonskim putem između Radovana, Silvije i njihove ćerke Senke u vezi unuka Lava Aleksandra.
U svakodnevnoj potrazi za jednom višom realnošću kroz književno stvarnje u prilici sam da oblikujem svet prema svojim htenjima i volji koji je često neshvatljiv nerazumljiv višeslojan i u praktičnom smislu nekoristan.Usud pisanja mi nalaže da pucam iz svih stilski raspoloživih oruđa i oružja kako bi moje reči dosegle one visine i dubine kojima težim.A stvarnost me vuče za rukav i dere mi se u uvo, daj prizemlji se malo! Kao da me samo življenje i postojanje na ovom svetu već nije dovoljno prizemljilo. П
GRAČANICA Marija Miljković (pesma u dahu ispevana nakon hodočašća kosovskim svetinjama, jula 2026.godine)
Gračanice,