DNEVNIK PISCA Sveti Ilija je prošao
Sveti Ilija je prošao. Danas je 04. avgust – Dan velikog pogroma kad su na desetine hiljada ljudi prognano iz Srpske Krajine dolazili ovamo. Tog dana sam vodio Rašu Miloševa i njegovu Veru u manastir Krušedol. Za njih je to bio doživljaj, a mi smo putujući prema manastiru sretali kolone koje su dolazile iz Hrvatske i kroz Srem prolazile, išle i razilazili se širom Vojvodine.
Niko tu nije mogao ništa da predvidi i niko nije znao šta se dešava, ali uglavnom reka ljudi je dolazila. I sad, tako, sutradan sam video u osnovnoj školi kod nas su se rasporedili i smestili u salu za fiskulturu kao neki mali prihvatni centar. To su bili ljudi iz dalja. Otišao sam da vidim šta se dešava, može li se šta pomoći. Ono što sam odneo bila je sitnica, ali je ipak značilo, u pitanju je bilo voće. Različito. Banane, jabuke, narandže, nešto manje, mislim da su u pitanju bile breskve, kruške, ne znam čega je bilo na pijaci, to sam uzeo i odneo. Mislim da je taj karavan trajao i doticao i sutradan.
Strašan je to osećaj. Kad čitav život stane u jednu traktorsku prikolicu. Jedan deo ljudi se zaustavio. Oni koji su imali neku rodbinu kod nas u selu i okolini. Snašli su se, evo sad gledam posle trideset godina snašli su se ljudi. Svako je našao neki svoj put. Malo je država pomogla, imaju svoje kuće, imaju svoju stoku, imaju svoje živote, porodice su ponovo bile na okupu i čak su materijalno i napredovali. Tamo dole nisu ništa prodali, a ovde su dobili novo, tako da se život produžio i nastavio se da ide.
Ono čega se sećam četvrtog avgusta `77. godine sam bio vojnik. Prethodno sam bio na odsustvu u selu, a onda sam se vratio nazad u kasarnu, bio sam vrlo tužan, jer sam bio sa društvom, bio sam sa drugarima, bio sam sa svima osim sa onom koju sam voleo i za koju sam mislio da me voli, ali da me ne voli dovoljno, a u stvari, bila je to greška. Mladalačke sujete su štetne. Svakom pojedincu, pa i meni. Kako smo samo naivni... I kako smo spremni da ne verujemo onima koje volimo, a da verujemo svim onim zabludama i umišljajima koje u sebi stvorimo. Šta reći?
Mislim da sam tad, zajedno sa svojim drugarom Valentom koji je bio Slovak, i Ćosom – Markom Ćosićem, koji je bio Hrvat, popio malo više Ožujskog piva, jer to je bila `77. Mi smo bili Jugoslovenska narodna armija vojska. Vojnici... Tek smo prošli obuku... I onda, pošto su se oni na vreme povukli, u stvari Marko se Ćosić na vreme povukao, on je inače bio fudbaler, na vreme se povukao i sklonio iz kantine, ostao sam ja koji sam pio pivo i jeo keks, kao vafl... I onda je poručnik Gajić, on je komandir voda, došao po mene da idem u kasarnu. Od kantine do kasarne, do spavaone, nas je delila pista. I Gajić je komandovao da dođem sebi, da se prizemljim, ne znam ti ni ja šta i ja sam to sve prihvatao i onda, pored mene je to prihvatao i Zlatko Valent, pokojni iz Erdevika. Krenuli smo. Gajić je krenuo napred, a ja i Zlatko smo krenuli za njim, a Zlatko je onda kao pravi redovni Slovak uzeo i, dok je Gajić koračao krupnim koracima prema spavaoni preko piste, a on je uzeo i počeo da ga imitira. Meni je to mnogo bilo smešno i ja sam se smejao, a kako nisam mogao u jednom momentu da se suzdržim, toliko sam se smejao da sam prosto pao na leđa i smejao se. Bio je to jedan od onih arhetipskih smehova, kakvi se doživljavaju samo jednom u životu i koji se pamte kroz čitav život.
I zaista to sam spomenuo kad sam se čuo sa Zlatkom posle četrdeset godina vojske, zvao sam ga i spomenuo sam i rekao sam mu da se sećam toga i da se sećam njegovih odličnih pesama i poezije koju je pisao tad i onda sam ga zvao da mu objavim knjigu u spomen na staro prijateljstvo, međutim, nismo nikad... Ja nisam stigao do njega, bio sam jednom, al` ga nisam našao kod kuće i nisam uspeo nikako da s njim uspostavim kontakt ponovo. Kad sam drugi put zvao, sledeći put, javila se njegova ćerka i rekla da je preminuo.
Četvrti avgust... Verovatno je još nešto bilo interesantno tog četvrtog avgusta kroz ovih mojih šezdeset i osam godina, međutim, ako se setim da je nešto bilo tako posebno, da ga je obeležilo, svakako ću to i da zabeležim, to jest svakako ću to i da ovde izdiktiram.
Питања за Радована Влаховића
Питања за Радована Влаховића
О новој романескној трилогији „Савани“
1. „Савани“ су нова романескна трилогија, али истовремено и наставак Вашег
дугогодишњег бављења новозенитистима. Шта је у том свету остало недоречено
после претходних књига и због чега сте осетили потребу да му се поново
вратите?
- Нови Зенит је трајан процес, а новозенитисти су уметничка група која је увек присутна кроз сва времена, како прошла тако и будућа, која сам ја у својим књигама и романима дао је само један сегмент живота младих људи стваралаца у другој половини 20 века и почетком 21. века.
Ја Нови Зенит дефинишем као стваралачку жудњу за радошћу бесконачног, а она датира од памтивека до дана данашњег и трајаће и кроз сва времена будућа и зато таман кад помислимо да смо са једним причама завршили да смо и опричали и да смо сад дефинитивно готови, а онда нам се отворе нови пропланци и нови вапаји за оним најузвишенијим и оном најузвишенијом тачком на небу, стваралачком небу, коју зовемо Новим Зенитом.
Приликом давања интервјуа морам да Вам кажем да признам да се плашим да ћу можда рећи нешто што не припада, нешто што је претенциозније од мог нормалног наступа и комуникације у књижевном животу, међутим писци воле да искоче из оног обичног и уобичајеног и воле да помере границе па макар и у корист властите штете.
2. У „Завери“ постоји и дистанца од готово пола века са које се посматрају
некадашњи догађаји и њихови актери. Колико та временска дистанца мења и
Ваш поглед на јунаке – да ли их данас боље разумете, мање осуђујете или,
напротив, јасније видите њихове заблуде?
- Како бих избегао да не будем апстрактан и мање читљив рећи ћу Вам апропо овог питања да сам јуче гледао неки интервју са Љубишом Ристићем који је уметник, шездесетосмаш, револуционар и који је на неки начин преживео и који се и даље труди да јуриша на небо са 70 и кусур година, саблиза 80 година.
Иначе, кад погледам сад са ове временске дистанце на јунаке моје, кад погледам на све њихове трансформације и мене, видим да их је живот ломио на различите начине и да оне прве идеје од којих сам ја кренуо кад сам почео да пишем о њима су се у многоме измениле. Дакле, бавити се и писати роман - идеја то је била моја жеља, али исто тако сам и покушао да пронађем јунаке и ликове који би били прототип мојих унутрашњих бића које сам пронашао, идентификовао кроз литературу коју сам читао и кроз живот који сам живео, а исто тако и кроз снове које сам одсањао.
3. Наслови три романа – „Завера“, „Драга Савета“ и „Издаја“ – већ сами по себи
носе снажан драмски набој. Да ли је у средишту трилогије заправо прича о
једној генерацији и њеним идеалима, или прича о ономе што се са идеалима
догађа када се сударе са животом, сујетама и временом?
- Моји романи су почети као моја кореспонденција са једним временом које је митологизовано и као такво понуђено мојој генерацији да ту причу доживимо као борбу читаве те генерације мислим на `68. Као борбу за неке велике и наднаравне идеале, наравно пишући о њима ја сам кореспондирао са литературом коју сам тада читао и везивао јунаке за одређене карактерне црте које сам налазио и у мом унутрашњем бићу. Сваки писац жели да направи свој покрет уметнички и уопште писци воле да таласају и да буду важни читава та генерација и `68. пратимо и одакле је излазила та неавангарда се потрошила, она је пала у сенку једног новог времена са падом берлинског зида много тог се променило тако лако као у временима кад су студенти тражили младог Маркса и говорили да Тито није довољно лево. То је та нека комесарска левица која је желела да нам одреди судбину у оном времену, а истина да нам је добрим делом одређивала судбину и у овим временима која сада живимо
Политички идеали те генерације су потрошени и нестали су у прах и пепео , док су уметнички новозенитистички идеали остали. Мада су новозенитисти почели да се остварују на друге различите начине прихватајући нове технологије и улазећи у нове перцепције како онога што су сами стварали тако и свега што им се нудило као уметничка понуда.
4. Ваши Новозенитисти налазе се негде на граници стварности, књижевне фикције,
личног искуства и својеврсне митологије коју сте око њих годинама градили.
Где је у „Саванима“ граница између документарног и измишљеног – и да ли Вам
је уопште важно да је читалац препозна?
- Нозенитисти су кроз све ове године у којима их пишем и објављујем отварали и отворили једно велико питање то је питање самоубиства, то јест питање вере у стваралаштво и вере у свој уметнички геније и наравно они су, схвативши да не могу своју поетику да остваре, они су донели одлуку да изврше самоубиства. Наравно нису се убијали, међутим отворили су једно велико питање - питање да ли треба умрети за уметност на начин како је то прошлом времену.
У саванима не постоји граница између фикције стварности. Дакле, између литературе и комуникације са литературом, између сањаног, проживљеног, доживљеног, из живота виђеног и покупљеног, дакле саваницу трокњижје које нам показује да су Новозенитисти од тренутка кад су били нихилисти и безбожници кроз све ове године прошли један огромни пут да кроз епархију доживе да постану верници и да се пројектују као појединци. Сава је од бога измолио да брину и штите васколики српски род.
5. Од „Ноћних разговора са сестром“, „Дневника виртуелног заводника“ и „Господина Сневала“ до
„Савана“, новозенитисти прерастају оквир једне књиге и постају читав књижевни свет. Да ли их
данас доживљавате као својеврсну генерацијску хронику или као причу која је одавно престала да
припада самогенерацији из које је настала?
- Моји романи о Новозенитистима, почев од првог до ових последњих, и моји романи о Новозенитистима се састоје из три триптиха; први је везан за романе „Ево човека“, „Самароплаветнило“ и „Варварогеније“, други је везан за романе „Ноћни разговори са сестром“, „Дневник виртуелног заводника“ и „Господин сневало“, док је трећи роман, трећи триптих носи називе „Издаја“, „Завера“ и „Драга савета“, то јест хајде да идемо редом „Завера“, „Драга савета“ и „Издаја“.
6. Када читалац затвори последњу књигу „Савана“, шта бисте волели да остане као
кључно питање трилогије: шта се догодило Новозенитистима – или шта се
догодило са идејом да књижевност и уметност могу да промене свет?
- Када читалац склопи све три књиге „Савана“ и покуша да открије у себи шта се збило и шта се десило са читавом једном генерацијом која се успут истањила и потрошила и просто нестала са лица земље остављајући за собом мит који, сад кад гледамо нормалним очима без идеологија, видимо да је превазиђен и потрошен Југославије све сасвим другачије, осим што је та уметничка жудња за радошћу бесконачног која се може досегнути стваралаштво.
Priprema za intervju - Radovan Vlahović
Priprema za intervju – Radovan Vlahović
Kada je u pitanju moja Epopeja o Novozenitistima mnogo toga se promenilo u poslednjih više od četrdeset godina od kad ih pišem, a i u poslednjih više od šezdeset godina od kako su bila dešavanja 1968. godine i uopšte dešavanja u šezdesetim godinama.
To je bio svet bez Boga. `68. je tražila mladog Marksa. Studenti i revolucionari su želeli da pokažu da Tito nije dovoljno levo, već da treba da bude još levlje. To je svet kad je Niče rekao: Bog je mrtav! I stvari se nadovezuju dalje.
Čitavo moje stvaralaštvo dosadašnje se deli u dve kolone. Ima dva stuba glavna. Prvi je onaj banatski i to su Banatske priče i epopeje, a drugi je ova Novozenitistička epopeja koja se sastoji iz tri triptiha, romana. Prvi triptih počinje romanom Evo čoveka, Samaroplavetnilo i Varvarogenijem. Drugi triptih se vezuje za romane Noćni razgovori sa sestrom, Dnevnik virtuelnog zavodnika i Gospodin Snevalo, da bi ovaj treći triptih romana nosio sledeće nazive: Zavera, Draga Saveta i Izdaja.
U novijem vremenu i u dvadesetom veku revolucije su česte i tako je i jedna revolucija koju smo mi imali ovde 1968. godine, Studentske demonstracije, primljena i preuzela pelcerje od Francuza koji su s kraja šezdesetih godina imali masovne demonstracije, studentske, za koje nisu znali ko ih je potakao, a bila je to CIA koja je pokazala da Francuzi i niko na svetu više ne sme da pita zašto Amerikanci štampaju pare bez pokrića u zlatu.
Svaki od tih romana iz Novozenitističke epopeje se može na više načina tumačiti kao i sama epopeja koju možemo tumačiti kao moju korespodenciju sa lektirom. Dok u romanu Evo čoveka korespondiram sa Fridrihom Ničeom i sa Emilom Sioranom,sa oOtom Vajnjegovom filozofijom, sa njegovim nihilizmom, a i svešću da Boga nema, isto tako u romanu Samaroplavetnilo korespondiram sa negativnim utopijama koje su u vremenu budućem te koje će pokazati koliko smo kao ljudi i kao čovečanstvo zastranili i koliko smo otišli u svet koji nikako ekološki ne možemo da opravdamo. Treći od romana je korespodencija sa Sen – Džon Persom i nosi naziv Varvarogenije, sa Lučom Mikrokozma Njgeoševom i sa Andreaom Židom.
Dok u sledećem triptihu roman Noćni razgovori sa sestrom korespondira sa Georgom Trahlom i sa tom pričom gde su šezdesetosmaši, to jest Novozenitisti dali sebi imperativ da će, ne budu li uspeli da svoju poetiku plasiraju i da pokažu na pravi način da je svetu ukažu i iskažu, da će izvršiti kolektivno samoubistvo.
Naravno, sledeći od romana nosi naziv Dnevnik virtuelnog zavodnika i bavi se mojom korespodencijom i komunikacijom sa Soranom Kjerkegorom i sa Stendelom i isto tako pokušava da otvori tu neku novu priču u eri kad postoje nove digitalne platforme.
Sledeći roman nosi naziv Gospodin Snevalo. On je moja korespodencija kako sa Francom Kafkom, tako i sa Jungom, a sve u želji da rasvetlim i pronađem koji su to čudni i neobični porivi koji su se izdešavali u životima mojih junaka.
Poslednji triptih nosi naziv Savani i prva od tih knjiga Zavera vraća nas u `68. i govori nam o tome da je Jan Palah, u želji da potvrdi svoju veru, u svoje ideje i u revoluciju, sam se spalio i oduzeo sebi život kako bi svojim životom potvrdio da je stajao odgovorno za ono što je govorio.
Sledeći roman nosi naziv Draga Saveta i on je moja komunikacija sa Sartrom i sa Simon de Bovoar koja je govorila da se ženom ne rađa, već se ženom postaje. I treći od tih romana nam otvara jedno pitanje sa kojim se nismo do sada suočavali, to je da postoji mit da je Sveti Sava od Boga izmolio za vaskoliki srpski rod da mu Gospod da posebne ljude i da se oni smenjuju u sledećih osam vekova koji će imati zadatak da štite i da brane vaskoliki srpski rod.
Treći roman pod nazivom Izdaja govori da su u stvari ti levičarski principi, mladalački, koji su bili nekada odbačeni i da se kroz katakombnu fruškogorsku eparhiju, o kojoj gotovo niko ništa ne zna, na jedan vrlo duhovan način desila transformacija da su Levičari i Komunisti shvatili da Boga ima i počeli su u njega da veruju.
Stilski gledano, svih devet romana su, svaki ponaosob, na drugačiji način pisani i oni su u stvari jedan mozaik stilski u kom sam ja, iskazujući različite modele pisanja, pratio zbivanje i događaje oko mojih junaka i gde sam uveo već od samog početka u roman velikog sporednog junaka koji se zove Radovan Vlahović i koji je nepisac, već je neko ko i sam učestvuje u toj novozenitističkoj priči.
Koji traga i koji kupi određene informacije i koji isto tako kupi tekstove novozenitističke, a sve sa željom da otkrije šta je to bila njihova misija i šta je, na neki način, manifest njihovog pokreta i šta je to što su oni u stvari želeli da ljudi slede u poslednjih šezdeset i više godina.
Novozenitisti su bili opsednuti samoubistvom i tek u jednom trenutku su doživeli preumnjenje, bilo je pitanje kad je i kod koga se desio taj okidač i onda su shvatili da Boga ima i da ta neka njihova korespodencija i komunikacija sa Dostojevskim i sa dostojevštinom kroz čitave njihove živote, kroz sve te njihove stavroginovske impute koje su uzimali i koje su imali, odjednom se sve to okreće na jednu sasvim drugu stranu.
Dakle, Novozenitistička epopeja je jedna ogromna korespodencija i jedan omaž romanu Zli dusi Fjodora Mihailoviča Dostojevskog. Odakle je čak i jedan junak, Ivan, pobegao i pridružio se Novozenitistima. Ivan Karamazov, koji je bogoubica, a onda su se svi transformisali! Svako ponaosob. Niko tu nije imao jasnu predstavu šta i kako će to biti, a bilo je.
Nakon prethodnih šest novozenitističkih romana ono što je ostalo nedorečeno to je da se otkriju novozenitisti. Da se otkriju junaci u pravom smislu te reči, da se pokaže koja je bila njihova zavera, a isto tako i da se kroz Savane pokaže na koji način su oni izdali sebe, vlastita uverenja, a isto tako i uverenja vlastite generacije kojoj su pripadali.
Naravno, kad smo mladi onda vrlo često idemo putevima koji nisu naši i putevima koje ne poznajemo. Tako je bilo i sa Novozenitistima. Oni su zenitističku estetiku i tu pobunu protivu tog slogijanstva srpske moderne francuskoj kulturi okrenuli na jednu sasvim suprotnu stranu i pokušali su da, kroz svoj manifest Novog zenita i kroz svoje traktate o radosti gde su umetnost shvatali kao potragu i žudnju za radošću beskonačnom i beskonačnog, a onda se docnije ispostavilo da to beskonačno je Bog i da su oni kroz svoje stvaralaštvo i sve ono što su radili, u stvari samo Boga tražili.
Naravno, nisu oni bili i prikazani kroz moje romane kao bogotražitelji. Oni ruski bogotražitelji koji su se usmeravali ka Bogu na jedan svoj pravoslavni način. Religiozno – pravoslavni način. Oni su, za početak, krenuli sa tim da pokažu snagu, hrabrost. Da pokažu da, ako nisu živeli u pravom času, da mogu da umru u pravom času kako ih je to podučavao u jednom trenutku Fridrih Niče, a i u ogromnoj meri je čitava novozenitistička priča, pa i ovi romani, ovaj triptih Savani su vezani za moj život.
Vezani su za moje mladalačke poglede na svet, vezani su za one trenutke kad smo se, opčinjeni i zaljuljani poezijom, još u kolevci zaljuljani poezijom Branka Miljkovića, poželeli da dosegnemo neku slavu.
Naravno, Novozenitisti su bili i slavoljubivi i častohlepljivi. Bili su isto tako i okrenuti ka tom nekom zlatnom teletu, a nisu želeli da priznaju.
Ako bi me neko pitao kako da definišem Novozenitiste, ja bih rekao da su oni personifikacija svih kreativnih mladih, na samom početku stvaralaštva, umetničkih grupa i grupa prijatelja koji su bili okrenuti tome da će kroz umetničko delo i da će kroz ono što oni stvore zadiviti svet, promeniti svet i pomoći učiniti da svet izgleda drugačije. Dakle, da će ga popraviti.
Naravno, takvih popravljača sveta kroz sve ove godine, to jest kroz hiljade godina kulture i umetnosti je mnogo. Ovde ja pokušavam da ispratim jednu generaciju koja se desila u mojoj duši kroz polivalentni oblik moje komunikacije kako sa Stepskim vukom Hermana Hesea, tako i sa idejama koje su se nudile u jednom vremenu.
Šezdeset i osma mi je, onog trenutka kad sam počeo da pišem i da se bavim Novozenitistima, a pogotovu sada kada sam uradio i završio i objavio Savane, ona mi je bila pogodna zato što je to najbliži termin bio kada su se dešavale neke studentske pobune i kad se govorilo da komunisti namerno na jedan kraj prave fabrike, a na drugi kraj studentske domove, da se ne bi sastali radnici i studenti, jer u tom slučaju će vlast da strada.
Dakle, moja polivalentna priroda je osetila tu potrebu da kroz likove koji su u stvari moji karakteri iskaže likove i da pokaže da u stvari njihova potraga za nečim beskonačnim je u stvari veoma, veoma iskrena i duboka, a onda, ako se vratimo da su Novozenitisti počeli da nastaju u osamdesetim godinama, do tada nije bilo ni jedne revolucije koja je bila bliže, a i `68. se činila nekako interesantnom, a onda sam otkrio da i dan – danas živimo tu `68. Da nas šezdesetosmaši vode.
Oni su nas uvukli u ratove. U podele. Oni su nas uvukli u neke novokomponovane nacionalne porive koji baš i nisu trebali nikome.
Kroz celu Novozenitističku epopeju često uranjam u nesvesno mojih junaka. U Savanima je to takođe prisutno i kroz to nesvesno pokušavam da doprem do nekih spoznaja koliko do spoznaja mojih junaka koji su u toj prvoj, može se reći, revoluciji posle rata, pa do današnjeg dana ne jedinoj pokušavali da otkriju i da spoznaju sebe i svoje najdublje unutrašnje, duhovne, estetske i religiozne pojmove i porive kako bi to izneli na svetlo dana i kako bi kroz sve to iskazali se pred Bogom i ljudima.
Naravno, posle te `68. godine bio je jedan pokušaj `81. godine da se desi revolucija i da se desi promena tim pre jer se već desila pobuna na Kosovu gde su se Šiptari pobunili i gde su to komunisti vrlo vešto zataškali i rekli da je to u stvari bila pobuna studenata zbog toplog obroka i zbog ishrane u menzama.
Zapravo, već tad govoreći jezikom komunista se desila ta kontrarevolucija. Isto tako se pobuna i događanje naroda desilo posle toga `88. godine sa Jogurt revolucijom u Novom Sadu i sa željom da Srbija iz tri dela opet bude cela. Da bi već negde 9. marta `91. godine se desila nova pobuna i nova revolucija, da bi 2000. godine se desila još jedna kojom je svrgnut diktator Milošević sa vlasti da bi, evo, 2024. se desila nova revolucija.
Moji junaci su prošli sve te revolucije, ne kao akteri i kao učesnici, ali su bili u prilici da ih prate. Takođe i ja pratim sva dešavanja i zbivanja i vidim koliko iluzija u svemu tome. Vidim koliko su stvari nerealne tim pre jer juče slušam na vestima da je pet hiljada revolucionara u Francuskoj u Parizu zatvoreno, a ovde kod nas kad je policija zatvorila nekoliko blokadera, pokazalo se da je to velika jeres i veliki greh što se tiče policije.
Dakle, u mojim romanima, pogotovu u ova tri, se otkriva jedna priča koja govori o junacima koji su isprva krenuli od želje da samoubistvom potvrde snagu i veru u svoje ideje, veru u svoju poetiku, da bi na kraju završili svako na nekom različitom mestu, a jedan od njih je završio i kao čobanin, pošto je prošao ratove kod Pede Barbula na salašu u Mesiću, to jest u blizini manastira Mesić.....