O Bodi Krpanu
Moj narod
O pesničkim susretima
Niko kao pesnici ne voli da se susreće, a pogotovu kada je to nekome u čast. Tu se onda svi sjate, naravno, ako ih pozovu, a nekad i bez poziva, usput svrate tek da vide šta se radi, a bogami radi se naveliko. A atmosvera, od rana jutra krcata metaforama, licemerjem sujetom, ogovaranjima i ponekom zajedljivom opaskom, a onom uzvišenom, patetičnom misionarsko proročkom retorikom što se sluša na po uva. Susreti pesnika u onom klasičnom smislu su izgubili svoj smisao jer su se odrodili od publike. Na susretima, a obično u čast nekome pesnici čitaju jedni drugima stihove i pri tome se samoveličaju. Jedni drugima, aplaudiraju, smeškajući se pri tome samozadovoljno u nadi da će i sami dobiti aplauz, koji ujedno znači i priznanje od kolega. Retko me pozivaju na pesničke susrete koji su institucionalizovani i koji se honorarišu, pretpostavljam da nisam dorastao, a i ne umem da se ponašam, previše ozbiljno shvatam literaturu, često vidim i propuste organizatora, a i ne mešam se ja puno, al volem da kažem, a tek onda ne valja. A vidim i nešto u odnosima samih pesnika i pesnika koji su na čelu državnih manifestacija i institucija, zbog čega sam pre četvrt veka otišao da čuvam ovce na Frušku Goru. Kad ćutim nisam dobar prema sebi, kad kažem nevaljam drugima, tako da me verovatno zbog toga i ne uključuju, jer kad sam među njima, ja svašta mogu da vidim, a kamoli nešto da tražim, a kad vidim, onda oću i da kažem, a kad tražim oni ne znu kako da me na ljubazan način odbiju, pa onda moraju da smišljaju razloge, njih je teško pronaći ako ne postoje argumenti. A naravno postoje susreti pesnika koji me podsećaju na socrealističke pesničke štafete. Tu se ništa ne menja već više od pola veka. Svi su na svome mestu i tačno se zna red i koće da govori i šta će da govori. A pesnici se nižu po redu i prosipaju jedni pred druge stihove kao bisere koji se kotrljaju po zemljici mučenici. I tako godinama, pa desetinama godina, pa kad su jubileji. Ne pozivaju me u to društvo, mislim organizatori. A i nemam kad da im se nudim. A možda sam i nedorastao tako važnim i istorijski značajnim skupovima u Novom Sadu, a i okolini. A i izrastio sam iz kratkih pantalonica, izgleda. A vidim nešto i marketing i budžet svake godine se povećava i pojačava, a manifistecija je sve dosadnija i bleđa. Sve pršti i prašti od imena koja su svojim pevanjem zadužila srpski rod, a naroda i publike sve manje i manje. Ispada da su učesnici sami sebi postali publika. Zamislite publiku sastavljenu sve od samih velikana. Od isluženih socrealističkih imena koja se još uvek drže i ne odustaju ni od časti ni od slave, a ni od, bogami, honorara. Na takvim susretima pesničkim, mladi pesnici služe kao vodonoše i dekor za fotografisanje. Kao u Grandu kad pored matore, zbrčkane i olinjale pevaljke stave jednu u kratkoj suknjici mladu i lepuškastu curicu sa otvorenim dekolteom. Pa onda jedan drugoj prave prođu. Lakše su u kombinaciji za varenje. Ali matori pesnici se još osećaju onako narcisoidno i uzvišeno, kao kandidati za nacionalne penzije, pa onda mladi pesnici, a pogotovu pesnikinje štreberke polete da se fotkaju sa tim dotrajalim i isluženim grofovima jezika, koje više niko, pa ni njihove porodice i rodbina ne čita. A da ne govorimo o usamljenim pesnicima koji žive po provincijama, po svojim varošicama i selima, da ne govorimo o onima koji su po periferijama koji žive svoju literaturu, daleko od tako zvučnih i rasipničkih malokrvnih pesničkih susreta koji se upriličuju više da osvetle imena organizatora nego da pokažu poštovanje prema pokojniku u čiju čast se manifestacija pravi. Postoje oni na pesničkim susretima koji jedni druge pozivaju i kad se malo bolje pogleda to je oveći skup jednog društva koje se iz godine u godinu sastaje i koje je sastavljeno od raznih direktora i urednika i oni se ne menjaju. Oni se esnafski drže i lobistički podržavaju. Svi ostali su samo statisti i dekor da bi njihove veličine dobile na značaju i na svakom od tih pesničkih susreta pokazale se u pravom zlatoustom sjaju. Pisac ovih redova ima dovoljno godina da sve to isprati i vidi, a ima i hrabrosti da to javno kaže. Ali teško je odoleti marketinškoj zabludi, pa nam se čini da sve što se reklamira, pa i pesnički susreti, ide direkno na rafove i police večnosti, kako ne bi, ko da večnost nema pametnija posla nego da usvaja uniformisanu književnu nahočad koja se desila kao relikt jednog bezbožničkog vremena i koja po svaku cenu na pesničkim susretima pokušava još malo da otme kroz priču i pevanje o nacionu i tradiciji još nešto od materijalnih dobara iz carstva zemaljskog koje se ruši i obrušava. I što se jače drže sve im je važnije da budu prisutni, da budu viđeni da pre no što ih sveti Petar pozove na istinu još po nešto ugode svom džepu i svom egu. Novo vreme traži nove pesnike. Novo vreme ovo na netu otvara nove mogućnosti i daje šansu istinskim i iskrenim stvaraocima da se iskažu. Mislim DA GOSPOD MENJA Odluku i da je volja njegova da se svakodnevno na fejsu sreću pesnici sa svih strana sveta i da se ovde dešavaju trajni pesnički susreti otvoreni, iskreni i neposredni, na sreću svih nas i publike i pesnika jer u ovim susretima svi bez ličnog interesa učestvujemo. I Bog nas blagosilja sa svojih visina.
O tajnom društvu
Namnožile su se, usled čestih kiša ove godine, žabe avlijanerke za koje se u mome detinjstvu verovalo da ako na koju zgaziš umreće ti mati. Ima i` svugde, a pogotovu u senovitim delovima ispod streha i oko temelja koji stoje okrenuti severu. Ponekad u noćnim satima kad je mesečina, razvesele se izgleda i naprave žurku, pevaju na sav glas. Nisu naročito muzikalne ali pevaju, da se sve ori. Jednom sam krenuo, a bilo je malo pre ponoć,i sa baterijskom lampom u pravcu odakle se čuju glasovi. Sa mnom je bio i Nikasso. I krenuli smo istraživanje po zvuku odakle je dolazio. Ali kad bi se približavali one bi prestajale sa pevanjem. Pod svetlom smo videlo one koje špartaju dvorištem i po flasteru, ali te koji pevaju i mitinguju nismo našli. Razočarani vratli smo se na terasu i nastavili svako svoj posao, ustvari, oboje smo nešto pisali i to ručno po sveskama. Bilo je vrelo predponoćno veče. Kad najednom Nikasso podigne glavu, malo osluhne i gotovo sa filozofskom ozbiljnošću reče: Sigurno je u pitanju tajno društvo. Pogledam ga začuđeno i shvatim da su žabe u svome svetu veoma dobro organizovane čim ih ne uspevamo pronaći. Da, odgovorio sam, sigurno je u pitanju neka zavera. I oboje smo nastavili sa svojim radom.
Postajem zaboravan
Primećujem da se u poslednje vreme sa mojim pamćenjem nešto dešava. To da zaboravljam i nije, verujem, samo posledica cigareta i godina, već nečeg što kao pisac već danima pokušavam sebi da objasnim. Nekada sam odgovore tražio u knjigama koje se bave naukom o duši, ali kako sam video da su sve teorije podložne menjanju i dopunjavanju, odlučio sam da odgovore počnem tražiti na drugoj strani, konkretno u mom životu koji je, da budem iskren, već dobro odmakao od onih početaka kad sam ga morao puniti raznim doživljajima i sadržajima tek da bih osetio da sam živ i da postojim na ovome svetu.
Moje zaboravljanje je postalo toliko očigledno, da u običnom razgovoru sa komšijama, oni moji divni susedi sa kojima svakodnevno provedem na ulici koliko traje pušenje jedne ili dve cigatere, dok se odmaram od kompjutera i gledam u zelenu travu da malo odmorim oči, dakle susedi me upozoravaju da zaboravljam, da prosto izmetnem iz glave ono o čemu su na primer juče pričali. U šali, ali ja im govorim da sam omatorio, a moj komšija Lala, koji je od mene stariji gotovo četvrt veka, se smeje i pita: A šta ja da kažem?
Sve je u glavi, pa i moje zaboravljanje. Naravno da ne govorim mojim susedima kojim prostorima se vera moja misao. Ne govorim im koliko u toku jedne munute krivudavih puteva pretrči moja duša tragajući za večitim odgovorima za smislom i istinom. Ne volim im ni nametati priču koliko u toku dana i sa koliko različitih ljudi u globalnom selu ja razgovaram. Ali jednostavno ne pamtim kad su mi rekli da se neko iz komšiluka ženi. Kad je nedelja i vašar. Ko je bio kome rod i ko je kome pomagao oko košenja trave na ulici. I ko je platio pivo pred dućanom, a ko nije i sve tako.
Ali kad je zaboravljanje u pitanju, da ne govorim o javnim stvarima i o onome što sam pročitao u novinama i što sam gledao na televiziji. Sve te informacije protiču kroz mene neverovatnom brzinom i ne zaustavlju se, odlaze u more zaborava.
Primetio sam da je zaboravljanje korisno i za odnose sa ljudima koji su me povredili na razne načine. I kako nisam zlopamtilo, ja im brzo oprostim i još brže ih zaboravim. Možda jednoga dana napravim posebnu knjigu o tehnici zaboravljanja. Glupo je pamtiti ono što nas ne dotiče i ono što nas ne interesuje.
Držati u glavi gomilu neinteresantnih informacija je kao da hodaš pustinjom noseći na leđima još jednu vreću peska.
I dok ispisujem ove redove, na pamet mi pade jedan tekst koji je čuveni Duca Radak napisao o treningu zaborava i budnosti. I shvatim da zaboravljam samo ono što mi ničemu ne služi i što mi ne koristi u mojim tekstovima i knjigama.
Prosejavanje na više sita
Nekad me razumete
a nekada ne
nekad su vam moji tekstovi
nedorečeni
i meni su
ali oni su tek deo nečega
što će ući u jednu nadam se veću celinu
Tako je bilo i sa Samaroplavetnilom
na planu kako forme tako i sadržine
Dakle sve što je na blogu
vremenom ide u knjige,
Sve što je na blogu je deo jedne velike
knjige koja se godinama stvara
Ta knjiga će proći još
puno ruku
i prosejavaće se kroz više sita.
A tek onda će se pakovati
i štampati
I zato molim za još malo
strpljenja .
Pisao je jedne noći Žigosani...
u svome dnevniku
a nekada ne
nekad su vam moji tekstovi
nedorečeni
i meni su
ali oni su tek deo nečega
što će ući u jednu nadam se veću celinu
Tako je bilo i sa Samaroplavetnilom
na planu kako forme tako i sadržine
Dakle sve što je na blogu
vremenom ide u knjige,
Sve što je na blogu je deo jedne velike
knjige koja se godinama stvara
Ta knjiga će proći još
puno ruku
i prosejavaće se kroz više sita.
A tek onda će se pakovati
i štampati
I zato molim za još malo
strpljenja .
Pisao je jedne noći Žigosani...
u svome dnevniku
Kad se nema šta govoriti, bolje ćutati
Postoje osobe koje vas teraju da trošite reči u prazno. Pričati samo da bi se razgovarlo je navika koju učestalim upražnjavanjem u svakodnevnom životu mnogi ljudi koriste. Pa onda postaju čegrtuše, kao babe na pijaci koje i ne slušaju jedna drugu šta govore već samo jure da iskažu ono što imaju. Da isprazne zalihu reči i događaja koja se nakupila u njihovoj glavi da bi je zamenuli drugom. Kad se nema šta reći, bolje je ćutati. I ne znamo kako reći i osećanja učestalim ponavljanjem u prazno mogu da se istroše. Da postanu toliko obične i svakidašnje, bledunjave i bez snažne emocije u korenu da su kao mrtvo rođena deca koja se bacaju, koju su nekada paorkinje od sramote u đubre zakopavale. Često me ljudi uvuku u razgovor pa i ja počnem da trućam o toliko nevažnim stvarima da samom sebi ispadnem i glup i smešan i dosadan i naivan. Reči su kao mali ljudi koje puštanjem na slobodu iz sebe treba da imaju svoj uzvišeni smisao.One treba svojom značenjem da hrane da snaže naše umove i da čine smislenim naše postojanje.
Postoje ljudi koji vas svojom potrebom da komuniciraju sa vama prosto urnišu. Oni vas muče svojom ljubavlju i stalnim načinjanjem novi tema koje su naizgled interesantne. Ako ste neotporni i emotivno doživljavate takvu komunikaciju, to vas do ludila može dovesti. Svaki razgovor treba da ima svoj početak i kraj, treba da ima svoju meru i povezanost. Razgovor radi razgovora mi stvara teškoće u komunikaciji sa nekom ljudima. Prekidam ga i skrećem pogled na drugu stranu i odlazim.
Rezultati konkursa za Nagradu „Bogdan Čiplić”
Na osnovu konkursa za novoustanovljenu književnu Nagradu „Bogdan Čiplić” za najbolji prozni rukopis na srpskom jeziku, žiri je doneo jednoglasnu odluku da ovogodišnji pobednik, koji će biti nagrađen objavljivanjem knjige u izdanju Banatskog kulturnog centra, bude Ilija Bakić i njegov roman Dvostav.
Pored Ilije Bakića, u najuži izbor ušli su i rukopisi Draginje Ramadanski, Davida Kecmana, Miomira Milinkovića i Jasmine Malešević. Na konkurs je pristiglo ukupno 34 rukopisa iz zemlje i regiona. Žiri je radio u sastavu: Radovan Vlahović, književnik, direktor Banatskog kulturnog centra i predsednik žirija, msr Milana Poučki i msr Nenad Stanojević.
Bogdan Čiplić bio je književnik, prevodilac i upravnik Srpskog narodnog pozorišta, rođen u Novom Bečeju 1910, a umro u Beogradu 1989. Dela: Poljana, Divlje jato, Paorske balade, Mrtva Tisa, Okamenjena stada, Slatko pravoslavlje, Snaga zemlje, Stravična zvona, Na veliko i na malo, Dečaci sa Tise, Sinovi ravnice, Okovi, Jaruga, Đura Jakšić i dr...
Konkurs i nagrada realizuju se u okviru projekta koji je podržala Opština Novi Bečej.
Iz obrazloženja žirija
Dvostav je roman podeljen na dva dela naslovljena: Ležećki i Klekećki, ali je ovo prozno delo po stilu, formulaciji rečenica, poetici koju nosi i mogućnostima za dramatizaciju blisko i pozorišnoj, pa i filmskoj umetnosti, to jest dramskom književnom rodu, što nam je posebno bilo interesantno s obzirom na činjenicu da je Bogdan Čiplić s jedne strane bio književnik koji je stvarao u okviru svih književnih rodova, a sa druge strane i upravnik Srpskog narodnog pozorišta, koji je za vreme svog poslovnog angažmana ponovo uspostavio Operu i uticao na to da se iznova konsoliduje dramski ansambl posle masovnog odlaska eminentnih glumaca u novoosnovano Jugoslovensko dramsko pozorište u Beogradu. Dakle, u iznetim činjenicama iz Čiplićeve biografije pronašli smo vezu sa sadržinom i koncepcijom Bakićevog Dvostava, njegove temeljne ideje i poetičke postavke.
Dvostav Ilije Bakića temelji se na ideji o sveopštem krivotvorenju i falsifikovanju, prožet je lažiranjima i prekrajanjima istine svake vrste, natopljen je maglovitom, a opet kristalo jasnom atmosferom društvene egzistencije u kojoj preovladavaju nelogičnosti, neistine i plasiranje demagogije. I iako je reč o umetničkom, fikcijskom delu, sam kraj unosi i notu dokumentarnog i realističnog – Bakić pominje prijatelja i pesnika Duška Vlajkovića Mitrovanova sa kojim je došao na ideju za priču o svetu u kome se iznajmljuju knjige/ljudi dok u pozadini konstantno svira državna himna sa kojom se i završava poslednji čin, to jest roman. Otvoren kraj – simbolično – ostavlja mogućnost za preispitivanje i promene, te nada za novim, boljim izdanjem – i ovoga puta – umire poslednja.
Msr Milana Poučki, član žirija
Biografija dobitnika nagrade
Ilija Bakić (Vršac, 1960) je pesnik, pripovedač, romansijer, kritičar i urednik. Član je Društva ljubitelja fantastike Lazar Komarčić, Srpskog književnog društva, Društva književnika Vojvodine. Saradnik mnogih eminentnih izdavačkih kuća i periodičnih izdanja u Srbiji. Njegove književne aktivnosti i stvaralaštvo vezani su za fantastičnu i avangardnu književnost. Njegova dela su objavljena ili samostalno ili su zastupljena u više značajnih antologijskih izbora fantastike. Potpisuje veliki broj kritičkih tekstova i eseja na temu fantastike, na taj način je značajno doprineo popularizaciji tog žanra.
Objavio je preko dvadeset knjiga: Resurekciona seča početnog položaja (poezija) 1993, Ortodoksna opozicija alternative slobodnog izbora - Artefakt 1 (poezija) 1995, Prenatalni život (roman) 1997, 2005, 1999, Želite li besplatno da letite (poezija), koautorski sa Zvonkom Sarićem, 1997, Novi Vavilon (proza brutalis) 1998, 2000, Koren ključa, naličje ravnodnevnice (poezija) 1999, Dole, u Zoni (izabrane priče, priredio Zoran Stefanović) 2000, Slava dekadnog sistema ili o A E I O U (poezija), 2000, 2002 (vizuelna poezija) 2002, Protoplazma (poezija) 2003, Jesen Skupljača (izabrane priče) 2007, Filmovi, poezija, 2008, Bagra diše, zbirka priča, 2009, Nastaviće se... (stripopriče br.1), 2009, U odvajanju, zbirka priča, 2009, Led, dvoroman, 2010, Mudrijaši: svemirska ujdurma, pucačina, vizueloroman-roman/grafički roman, 2012, Futurista u odstupanju ili Unezverijada, roman, 2012, 101 lice fantastike: leksikon žanrovskih pisaca, 2015, Čitanje signala, književni prikazi, 2017, Od i do, poezija, 2017, Četiri reke izviru u raju i ine plovidbe, 2019, Perfektni perfekt, roman 2021.
Dobitnik je više nagrada: Nagrada Srpskog društva za naučnu fantastiku iz Beograda za najbolju srpsku dugu priču; Nagrada društva za naučnu fantastiku iz Beograda Lazar Komarčić za najbolju kratku srpsku priču, Nagrada Društva književnika Vojvodine za najbolju knjigu godine, Nagrada Stanislav Lem za fantastiku u književnosti, Nagrada Festivala fantastične književnosti Art-Anima za doprinos popularizaciji fantastike.
Karlovčanka
Kad sam je prvi put upoznao, imala je devetnaest godina i pozamašno devojačko iskustvo. Pio sam kafu kod Vajte u poslastičarnici, a kraj mene za stolom, Fruškogorski Čarobnjak je gledao u šolju gimnazijalkama koje su čekale u redu da im najčuveniji beli mag u okolini kaže nešto o njihovoj budućoj sudbiini. Kad je ušla i videla red kraj mog i Čarobnjakovog stola, sela je kraj nas. Pružajući mi ruku rekla je svoje ime glasno, fiksirajući me pravo u oči. Ja sam Jelisaveta, rekla je i izvadila cigaretu i zapalila. Radovan, odgovorio sam joj pijuckajući kafu. Ordinira, šapnula mi je tiho i usput me šakom uhvati za koleno, kao naslonila se. Eto, vidiš već, odgovorio sam joj. U pitanju je bio veliki odmor i kafa i gatanje su bili naručeni, a Čarabnjak je žurio da svakoj od devojaka kaže nešto lepo i utešno. Jelisaveta poruči sebi jednu kafu. Ti si onaj pisac što se skoro doselio. O tebi sam mnogo slušala, rekla je. Nadam se nešto lepo, rekao sam. Uglavnom, odgovorila je. Ćutali smo i pušili dok čarobnjak nije završio, to jest naprasno je prekinuo pošto je zvonilo i devojke su pojurile na čas. Došla sam da mi pogledaš u šolju pošto idem na audiciju kod jednog poznatog kantautora iz Novog Sada. On je veoma popularan i trza na mene. Ali mislim da je loš u krevetu pa bih da vidiš da li se upuštam sa njim u priču. On ima nekoliko pesama, bolje reći pesmica i primetila sam da trza na mene, ali ja mislim da je on šmokljan kojem se, eto, posrećilo. Čarobnjak ju je gledao smirenim i dubokim pogledom, i kad se šolja dobro ocedila, kad ju je uzeo u ruke, dugo i zamišljeno ju je gledao i ćutao. Da se ne foliramo, govorila je, hoću istinu, da li ću ga zbariti ili neću, želim odmah da znam. Govorila je otresito slobodno i neopterećeno kao da se radi o nekom običnomi svakodnevnom poslu. Čarobnjak je ćutao. Pa kaži devojci nešto, zamolio sam i ja prijatelja Čarobnjaka. Sutra neka dođe na kafu pa ću joj reći, danas nije njen dan. Ali ja sada idem na sastanak, dolazi po mene Aca kolima. Ti danas ideš kući, reče joj čarobnjak, lagano i zapovednim tonom. Kažeš da ne idem danas, a ja sam obećala. Danas ostaješ. Propustiću šansu, rekla je. To nije tvoja šansa danas. Ako ti sutra šolja drugačije kaže i ja ću ti onda reći drugačije, reče Čarobnjak. Jelisaveta je ostala te večeri u Karlovcima i docnije je završila sa Kurtom, lokanim boemom pijana na čardi kraj dunava. Aca koji je te večeri trebao da je vozi za Novi Sad se kolima survao u provaliju kraj Puckaroša.
Prošlo je od tada više od trideset godina, jedna druga dama je uletela te večeri u naručje čuvenom kant autoru i ubrzo posle toga se udala i decu je izrodila, a on je svakim danom postajao sve značajniji i popularniji. A Jelisaveta se tek posle Acine sahrane uplašila, a ujedno i obradovala videvši da je je izbegla tragičnu sudbinu. Iste jeseni se udala za lokalnog vinogradara iz Golubovića kuće. Decu je sa njim izrodila i sve jednako verujući da joj je Čarobnjak pomogao da izbegne prst zlehude sudbine koja je zadesila njenog prijatelja u automobilskoj nesreći. Postala je obična karlovčanka koja ponekad sama izađe bez muža i dece u grad u kafanu i sedne za sto poruči vino i pozove tamburaše, tek da proslavi što je još uvek živa.
Padu sam bio sklon
U narodu postoji jedna poslovica koja kaže; Ne jebu ni lepi ni kurati već uporni, ispoveda mi se prijatelj, a ja slušam i beležim.
Koliko je ova narodna tačna ja ne bih sada govorio i proveravao,govorio mi je u ushićenju, ali mi se jutros javila kao kontra odgovor na jednu slatku nasilnu akciju koja se mi se desila i bila je uprena na moju ličnost.Kao odgovoran čovek prihvatio sam da me zaokupe poslovi, nešto iz nužde, a nešto po slobodnoj volji.Ali sa poslovima idu i problemi koji nisu veliki ali traže vreme. A onda se pojavila jedna osoba koja je želela da ćaskamo, a i malo da se volimo.Ona je bila uporna u svojim nastojanjima da još u opštoj frci i ljubavi poklonim pažnju koja je značila vreme. Izvinuo sam se i rekao da žurim, a ona mi je pripretila. To me je naljutilo.Rekla mi je da me voli, zahvalio sam se. Rekla mi je da me stvarno voli i da sam ja centar njenog univerzuma. To su bile prejake reči i malo su me bunile, jer ljubav se nikad ne odbija, ali šta ću.. Izvinuo sam se rekao da malo ona mene kao i sve pisce idealizira, da ja inisam tako savršen kakvim me ona vidi i da imam milion mana.A i teško se uzdržavam i nemam baš kade. Nije me poslušala već mi je govorila o poljupcima i nežnosti,i tražila je dajoj kažem da je volim. Volim te rako sam joj ali kao sestru i ne mogu nikako da prihvatim promiskuitetan odnos između nas kako nebih unesrećio ljude koji su nam bliski iz naših porodica. Ona je bila uporna, a ja preslab da bih se odbranio..
Sve sam ostvaio i prihvatio da budemo zajedno.
Ništa joj nije bilo važno osim da utolimo strast jedno u drugome. Nije joj bio važan ni muž, ni deca, niti ju je interesovala moja porodica. Želela je da se skroz otkačimo da sve zaboravimo i da do kraja istinski pripadnemo jedno drugom u tenutku koji nalikuje večnosti. Da se oslobodimo svih kočnica i postanemo jedno telo koje grči i previja u orgazmičkom ropcu.
Pao sam vidim,a padu sam izgleda bio sklon.Svi smo skloni padu tešio sam prijatelja, a i lagarijama, to sam pomislio. Tipična muška posla.
Povratak u sobu predaka.
U sobu predaka doneo sam sve moje artefakte. Uredno sam ih složio na policu vodeći račina o hronologiji. Sve moje sam doneo nakon dugih godina stranstvovanja i lutanja. Sastavio sam sve moje živote u sobi predaka. Drugi ih nisu poznavali celovite. Nisu ih nikada videli jasno. Ni prijatelji, ni žene koje sam voleo i koje su me volele. Artefakti su bili tu samo da spolja pokažu, da materijalizuju ono što se u duši dešavalo. Da pokažu kako se putovalo kroz život. Kako se patilo i radovalo.
Čujem ptice kako veselo cvrkuću. Prozori su okrenuti suncu. Ovde je sada sve kao u muzeju gde sam postao eksponat i kustos i portir. Sastavljeni na jednom mestu, svi moji životi u slikama opričanim pokazuju da sam se najviše bavio sobom. Da sam mnogolikosti svojih lica sam preobražavao u jedan veliki portret. Osećam energiju kao mi se vraća u dušu i u telo. Sastavljam se i gradim iz haosa iznova. To me veseli i raduje. Podižem se iz pepela. Vaskrsavam u sobi predaka. Svi putevi su bili, sad vidim, put do ove sobe. To me smiruje. Lutanju je kraj. Sad sledi otvaranje riznice, otvaranje vlastitog dosijea o snovima, o ljudima, o svetu, o meni koji sam omilovao život kroz razne oblike i različite uloge.
Evo, pristajem na još jedno izgnanstvo od sveta. Jer onima koji stvaraju svevremenost na jednom mestu i ne preostaje ništa drugo. Sve ostalo su teme. Literatura koju ja treba u vremenu budućem da dam. Ono što je stvoreno je kao pređeni put koji treba da me navede na onaj posledni koji me vodi u večnost. U sobi predaka moj razgovor sa Bogom je inspirativniji nego na drugim mestima. Iskrenost i racionalnost kojom su ispunjeni naši dijalozi samo su put za moje samoosvešćenje, za samospoznaju Gospodnjeg nauma sa mojim životom.
Odustajem
Evo već godinama se trudim da odustanem od bavljenja, onako amaterski i diletantski svetskim problemima , a i domaćim državno društvenim brigama. Sa ljudima gotovo nikada ne načinjem tu temu, a i kad je neko u društvu pomene izbegavam da o tome govorim i da se palim i uprežem um da mlati prazni slamu od koje niko nema nikakve vajde. Događaje na koje nemogu uticati njima se i ne trebam preterano baviti. A onda me je iskustvo naučilo da i u običnom svakodnevnom životu ne mogu puno uticati kako na ljude tako ina događaje i to me je u jednom trenutku malo uplašilo i zamalo bacilo u neku tugu.A onda sam shvatio moja moć kao pojedinca nije velika ni kad samo sebe treba na nešto da nateram, pogotovu na nešto što ruši moj ustaljeni klasični milje navika. I tome je pomalo uplašilo i pokušao sam izvuđi iz podpameti neki inadžijski voluntarizam koji sam mislio da uvek imam spreman i uvideo sam da je i to samo još jedna od varki kojima sam se samobmnjivao.A onda sam počeo skrušeno da očajavan nad vlastitom nesavršenoću.I nije me to dugo držalo, počelo mi se mutiti u glavi, prebirao sam uglavnom jedne te iste varke po svojoj duši. A onda sam počeo da zapisujem da pojašnjavam sebi vlastite nedoslednosti. Osetio sam olakšanje, a učinilo mi se da nešto veliko i vredno radim, a i da to ima neki novi smisao. Dakle odustajući idem dalje.
Kod tetke u Iđoš
Mi smo ode u Banatu oko nas u svako selo imali roda. A kad smo bili deca, odlazili smo da se gostimo po rodovima i celo leto smo kod nekog bili, što kažu samo da nismo kući. I to smo se uglavnom gostili oko slava i prid slave. Znao se red kad krenu slave kod koga ćemo kad biti. Tako su nas naši stari izučili, a i posle kad sam se udala, smetalo mi je što nejdemo više tako često po rodovima. A sad, u ovo vreme, nejdemo nikako. Tako mi je jednog popodneva počela priču Jovanka Milovanova. A od svih gošćenja najviše pamtim kako smo jedno leto, o žito radnje, bili kod tetke u Iđoš. Bilo nas je sedam, osam deca. Spavali smo u prednju sobu popreko na krevete, čelo nogu smo mećali stolice, jer su kreveti popreko bili kratki i da nam ne visu noge dole, stolice su bile baš potaman. Kolovođa je bila moja sestra Mira iz Kumana. Ona je bila najstarija i nju smo morali svi da slušamo. A ona je bila, i onda i danas, nemeš posebne vrste. Muškarača prava i umela je i da se tuče a i kad opali nije žalila. Mene je posebno volela pošto sam ja bila iz Vranjeva, a mi smo se Vranjevčani uvek malo ko gospodskije držali. I nismo mi bili neka gospoda, al eto, malko smo se držali na višlje. I jednog jutra, a kosilo se žito, i svi su iz kuće otišli na njivu, i tetka je ručak odnela u tri cegera i gurala ga je na kolica drvena, ona što se čistila štala, samo su bila oprana. A žito se kosilo sas kosačicom i tog dana je na njivi bilo dve kosačice, tetak je sprego sas jednim čovekom da brže budu gotavi. A bilo je i društva da žito slaže u krstine da ne stoju snopovi po njivi. Leto, pripekla zvazda, a mi deca sami kući. I svašta smo se već sigrali i pravili smo bunare od čokanja, i konje i lutke smo pravili od čokanjica i sa svilom smo lutkama pravili kosu, mi devojčice, a naša braća su pravila konje i sas istom svilom su im pravili grive i repove. Al kad je vrućina i kad su krenule muve, to nam je dojadilo i mi uđemo unutra i Mira nam predloži da se sigramo sarane. Mi koji smo bili mlađi i nismo znali šta se tu dešava, i šta treba da radimo, ali sestra Mira iz Kumana je sve govorila šta ko treba da radi. Brata iz Bašaida, koji je nekako bio najgnjecaviji, smo položili na krevet koji smo izvukli na sred sobe i sve smo mu namestili ko da je umro. I ruke smo mu sklopili i pokrili smo ga do glave sas jorganom, tako da se posle sav ušmuro, i metili smo mu krst preko grudi. Sa strane smo našli parče sveće od sveca, a bila je zabodena u čirak na šifoner karaj ikone, i upalili smo je i još je Mira izvadila u kađonicu malko žara iz šporeta koji je bio u šupici i na njega je metula tamjana i počela da kadi sobu, kao da se čita pravo jevanjeđelje. Nama, ostaloj deci, je dala zadatke šta ko treba da radi kako bi igra sarane u potpunosti uspela. I mi smo se tako zaigrali i tako smo se uživili da mi se u jedan ma činilo kao da je stvarno. Tako smo se zdravo derali i zapevali da smo skrenuli pažnju jednoj komšinici koja nas je, kad je ušla unutra, zatekla kako svi jaučemo i zapomažemo i plačemo, a na sredini je bio krevet sas kobojagi samrtnikom. Zatečeni u igri koja se nije baš preporučivala deci, malo smo se poplašili šta će kazati tetka koja je bila uvek naježena i besna. A tetka se nismo bojali jer on nije bio strašan sas decom. Sve smo mi sklonili i sredili sobu i kad je tetka došla s radnje i kad je čula kako smo cirkus od kuće pravili bilo je bogami strašno. Najveću ofojnu je izvukla Mira kao kolovođa, a ja sam samo nekolko puta dobila po nogama sas bičom. Posle smo se sigrali i svega je bi bilo ko kad se sastane čopor deca, al više nikad nikog nismo saranjivali.
O ceđenju
Vreme je spremanja zimnice uveliko počelo gospodariti po kućama onih koji još uvek veruju da to ima smisla, a i materijalnog efekta. Danas bih govorio o kuvanju paradajza bez čijih se nalivenih flaša u mome detinjstvu ni jedna kuća u mome selu nije smatrala domaćinskom. Sejao se na njivi u kućicama. Naša porodica je je uvek imala dobro parče od po par stotina kućica. Sazrevao je u ranu jesen i u tom periodu ga niko nije sadio iz rasada, kao što to danas čine baštovani. Paradajz moga detinjstva nije bio ujednačenog oblika kao danas, već je priroda vajala svaki zametak na svoj način. Branje se vršilo u nekolko nedelja, kako je zreo, a u isto vreme se i pasulj čupao i krompir vadio. Mene su različiti oblici ubranog paradajza posebno interesovali, dok je moja baka, koja je umela da ga kuva, samo gledala da li je zreo i da li je zdrav. A ja sam odvajao posebno izvajane primerke i stavljao ih na stranu. Bile su to prirodne skulpture koje sam stavljao na sleme od šupice i iz daleka sam ih posmatrao. Svaki me je po svojim neobičnim konturama na nešto podsećao. Činilo mi se da imaju priču. Da kad ih gledam poređane imaju čak i neku vizuelnu komunikaciju među sobom, kao da razgovaraju, da se spremaju da zaplešu, da samo što nisu zapevali. Ja sam u njima video jedan svet koji je nešto meni hteo da kaže, koji kao da mi poručuje i daje mi do znanja da o njima trebam posebno voditi računa. Uzimao sam svaki od njih i zagledao ih sa svih strana. Ponesenost oblicima nebi dugo trajala, jer je baka uglavnom prekidala moju istraživačku maštariju. Radovane, mani se sigranja, idi mi jedan čas otrč, donesi jednu korpu čokanja da malko jače podložim pod katlan, ove ogrizine su slabe i nikad mi neće provriti! Prekidao sam moju posmatračko istraživačku i maštarsko pripovedačku zanesenost i u trku jurio da poslušam baku. Kad sam se vraćao, iluzija je nestajala i njie mi bilo druge do da ih dajem na sečenje, pa na kuvanje, pa na ceđenje, pa na flaširaje sa sve celofanom umočenim u belance od jajeta da se dobro slepi. I ovo sećanje je samo jedan mali omaž na sve one skulpture od paradajza koje sam sakupljao, sa kojima sam se družio, ali ih nisam sačuvao, osim evo u sećanju.
O stanju
Redovno je kao u glavici kupusa. Lista se i bokori iz korena menjajući pri tom nijanse zelene, od modre do gotovo providne.Listovi su prepuni žilica, grančica koje se rašljaju čineći vizuelno mrežice koje se prepliću i sve se završavaju u korenu.O kupusu obično ne govorimo osim kad moramo, kao i o našim vanumnim i prosnevanim doživljajima.A oni se takođe listaju i svaki list se grana i svi opet vode ka korenu našeg bića, ka proekcijama prekognicijskih događaja koje očekujemo od svakog snevanja.Ne znam zašto ali čitav taj snevački univerzum liči mi zaista na beskrajnu glavicu kupusa. Čak i snove pamtimo kao kad skidamo list po list,u zavisnosti od našeg raspoloženja i spremnosti za percepciju. Listovi su ili krti i kruti i lome se pa nam onda ko od slomljenog stakla ostaju samo krhotine sna , ili su kao kad je kupus prokola meki elastični i savitljivi, pa nam ostavljaju pomalo kiselkasti ukus u ustima. A ponekad ih rendamo a pogotovu kad nas unervozi svakodnevica pa onda oni postaju isitnjeni i isčinjeni tako da im se gubi jedinstvo i harmonija slika i zvukova i mirisa prosnevanog .
O podsticaju
Uvek dolazi kad ga ne čekamo, pa ma na koju se našu aktivnost od odnosio. Postoji materijalni podsticaj i verbalni, ali ja neću danas govoriti o ovim opšte poznatim pokretačima našeg pojačanog delanja. Postoji jedan koji ja zovem podsticaj iz konteksta ili pak onaj koji dolazi iz naše zaumosti i iz vanuma.On nam se javlja ko bljesak munje u svesti kao slika reči i rečenica koje smo naslutili iz nečijeg govora i iz nečijeg razgovora.I kako smo duboko ogrezli u stvarnost, skloni smo da neverujemo tim slikama koje nam se poput ringišpila provrte u umu.Čine nam se kao obmane, ne prepoznajemo ih i skloni smo ih u svakom javljanju zanemariti i potisnuti običnim primitivnim svakodnevnim poslom koji radimo kako se to kaže na leru.Naš um od nas traži više, a mi ga zauzdavamo i povlačino u nazad kajase, kočimo ga samo da nebi i sami otkrili tu zaumnu i vanunu sliku koja iz nas izbija kao unutražnji podsticaj na spoznaju.Takve slike nam ponekad daju mogućnost da govorimo i o onom što ne znamo. Što i nismo lično iskusili. Što nas i nije dotaklo u čulnom svetu. One su verujem gospodnji signali u nama i ne trebamo im se opirati i ne trebamo ih se plašiti,već ih priglimo svom silinom našeg uma i otkrijmo šta nam to govore i poručičuju, na što nas one to podstiču.
O nerviranju
Saučestvovanje i življenje među ljudima,a pogotovu među najmilijima veoma često donosi nam lepe trenutke i radost, a još češće brigu,zabrinutost i nerviranje.Nismo uvek spreni da sve prihvatimo sa smeškom i gotivljenjem. A posebno postoje trenuci kad ne želimo da učestvujemo u događajima, da se u njih uklučijemo na način kako nam se oni nude, već radimo suprotno pa ma nas to koštalo i živaca i nerviranja, ali ipak uradimo.Tako mene nervira i već unapred strepim kad najave da će nestati struje.Postao sam zavistan od nje i prosto sama najava i na nekoliko sati čini me nervoznim.Nebi trebalo, da se nerviram, ali nerviram se.I nikoga znam da ne mogu kriviti što se dešava tamo negde neka popravka, ali moja zavisnost od nje čini me nemirnim, nespokojnim i uza sve nervoznim.
O beleškama koje se nikada ne završe
Pišući svakodnevno, i tako danima nedeljama i godinama primetio sam da snaga i intenzitet misli i energije sa kojom želim određene događaje života i duše da zapišem nisu isti.Razlozi tome su različiti i nebih se bavio njima. Primetio sam listajući sveske i kopajući po beleškama da imam veliki broj onih koje su počete, ali nikada nisu završene.Satima sam ih isčitavao i sve u želji da pronađem neku manu kako bi ih obrisao, ili pak bacio papir u kantu za smeće, nisam našao ni jedan pravi razlog. Odlučio sam, možda jednog dana objaviti knjigu od nedovršenih beleški.
O gladi
Prenaseljeni smo, govori mi onako usput braša Grujin penzionisani veterinar sas ulaznih vrata od dućana. Polovina planete gladuje, ako potraju ovakve vremenske nepogode još nekoliko godina, svi ćemo gladovati.Naučnici su i pre tako nešto govorili, a ja im nisam verovao.Sad vidim da su možda oni u pravu, rekao mi je i ušao u prodavnicu. On svakodnevno čita Blic dnevne novine i vozi bicikl kroz selo i usput obavlja i nabavlja ono što mu je za kuću potrebno.Davno je već prešao osamdesetu, vitalan je i veselog duha.Prenaseljeni smo i bićemo gladni, odzvanjale su mi doktorove reći u glavi dok sam laganim korakom išao kući noseći u najlon kesi veknu hleba i sveži jogurt.
Zamrzili su se
Kad čovek nema šta da radi u poznim godinama i nema mu druge do da se svađa sa ženom. Tako je sećam se bilo i sa mojim ocem i majkom. Kad smo se mi razišli iz kuće i kad su ostali sami da žive i kad postali upućeni jedni na druge najednom se u njih uvukla neka razdražujuća energija kojom su jedno drugog počeli da razaraju. Nisam bio siguran odakle ona dolazi i nije mi bilo jasno otkuda to, ali da su se svađali svađali su se.Ja sam mislio da će oni pod starost biti u prilici da se više posvete jedno drugom i da kroz pozitivnu energiju daju jedno dugom do znanja onako hrišćanski da je ljubav jedno što im je u starosti ostalo. Ali desilo se suprotno. Oni su izgleda jedno drugom sve svoje priče ispričali. Mane ovog drugog su im bile preblizo i na oku da bi pokušali vlastite da prevaziđu.Svađali su se od ranog jutra, do kasne večeri. Nisu postojali vremenski intervali kad su bili sami a da se ne posvađaju.Jedino kad je bilo nekoga u kući i kad su imali neke obaveze koje su im se činile veće i važnije od njihovih međusobnih zađevića, prestajali su.
A onda sam primetio da se slične svađe dešavaju u mome komšiluku, pa kod mojih rođaka, pa kod rođakovih rođaka.To me je uplašilo i rešio sam da se ne ženim. Nije da mi se žene nisu sviđale i da ih nisam obožavao, ali to sam činio samo izdaleka. Sad sam dovoljno star i iskusan da vidim kako se i moji prijatelji i moje komšije i moji rođaci svađaju. Brak znači trpljenje i svađu. Tako sam shvatio, a i zašto da se ženim kad ću svakako u starosti da zamrzim ženu.To mi i nije strašno, to sam već nekako mogao da podnesem, ali ako bi ona zamrzila mene, to već nikako nebih mogao da podnosim onako učestalo kako se to čini u drugim brakovima koje sam viđao.Dakle,nisam se i neću se ženiti,a i što bih to činio kad sam razmenuo sedmu banku.I ovako je prošao vek,a i ne svađam se i ne mrzim onu koju sam u mladosti voleo..
Пријавите се на:
Постови (Atom)