Najuži izbor za nagradu "Dušan Vasiljev" 2026
Poštovani,
na svojoj današnjoj telefonskoj sednici žiri za dodelu
nagrade "Dušan Vasiljev" u sastavu:
Radovan Vlahović - predsednik,
Selimir Radulović - član
i
Đorđe Pisarev - član
doneo je jednoglasno odluku da u najuži izbor uđu sledeće tri knjige:
1. "Sve su smrti (samo) deo našeg sata: 77 pesama o smrti" - Zoran Bognar
2. "Anđeli u kapi mastila" - Gordana Đilas
3. "Krtice" - Vladimir Kopicl.
Ove godine na konkurs je pristiglo 62 naslova.
Konačna odluka biće doneta 22. marta.
Srdačan pozdrav,
Radovan Vlahović.
Samoća ledi NN
Pobegneš u život
Od sebe izmakneš
utiske otisnute
na servisu za
ručavanje
samotih smrtnih sati
ostaviš
Iz plićaka
virkaš
iz treperavih zvona
smeha i suza
svega i ničega
nevažnog
kad ogledaš se
na slomljenom
špiglu
Misliš lepa si
zavodljiva i poželjna
a sve je
slamajuća samoća
i vašarski vapaj
da sjediniš se
Сенке се купају у прашњавом бетону
Сенке се купају
у прашњавом бетону
Кроз прсте као кроз решетке
звездани завежљај неба
Гледа
У стакленом оклопу светиљке
Самоубице
Около живе с лептирима
лете мушице
Траже у светлости време
рока и чакшира
олупина и чадрља
летилица и таљига
Бетонске шуме и црве на
крановима
У животу у хрпи ситница
понеки дечак крај пута убере
Цвет
Наслони га на груди удахне
о како би волео да срећан
буде свет
Август / септембар '78.
Knjige Radovana Vlahovića možete poručiti preko sajta:
Чеко сам тебе или поштара
С готово дечијом распамећеношћу
извиривао сам кроз
и пратио аутобусе
што у хуку беже испред погледа.
Дан блистав с прохладним ветром,
првоистинском нотом јесени
што бије пожутеле листове
и разголићене гране.
Чеко сам тебе
или поштара са писмом
на чијој полеђини пише
нешто познато
и мени драго.
Знам,
одавно си пустила корене
своје благости
у моме бићу.
Ја сам их готово несвесно хранио,
на почетку са неком песмом
појио вином
топлио тамбурашима кафанским димом
крепио касном серенадом
под твојим прозором
са друштвом
што воли ноћу да лута
и пева до суза.
С надом сам синоћ легао у кревет,
улицом су се таласали узвици
баш ко и звиждук воза.
Тама се у калуп надамном слила.
Беспомоћан сам у надањима,
у рикњави непремошћеног
зачараног круга.
Треба изаћи кибицерски,
стати по страни,
гледати ватру што дави срце.
Уснио сам те,
пробудио се, чио, немиран,
с мишљу да је синоћ неко певао
и гурао бицикло рапавим фластером.
Борио сам се с прошлошћу
с данашњицом,
лутао по машти и стварности,
црпио из сећања бисере радости
и просипао их по
укалупљеној помрчини моје собе.
Зближила нас је самоћа
и мноштво снова упућених
ничему.
Кад сам ти први пут рекао
лаку ноћ драга
она су нашла своју мету.
Збиља сам те јуче чекао.
Радећи по дворишту
ветар,
та бездушна јесења варалица
надимао је
својим раскриљеним плућима
бисаге авлинских врата.
Она су лупкала,
ја се окретао.
Надао сам се руци
што хитро пушта кваку,
осмеху...
Колико ме је само пута преварила
та давнашња варалица.
Кад немир замре,
заблеје овце,
крмаче рокћу роштавим асфалтом,
трактори се лебуре.
У мени с крвљу село заструји.
Нада се попе за степен више,
можда ћеш поћи
са млађом сестром вечерас у шетњу.
Шта је то можда?
Дављеник се удавио.
Можда се могао спасти.
Пијанац се обесио.
Можда се могао истрезнити.
Онда је село изуло опанке
и домаћице растрвише кревете.
Умор се неки свалио од ноћи.
Пођох да освежим бележницу
усахнулом реченицом.
Јуче сам те жељно чекао.
Да слушам стару варалицу,
ветар како калеми
на старе младе,
нове наде.
Август / септембар '78.
Knjige Radovana Vlahovića možete poručiti preko sajta:
тражио сам те јуче нашим улицама,
хеј девојко,
хеј девојко
незаборавна,
одавно те нема,
куд си отишла,
хеј девојко,
тражио сам те јуче
нашим улицама,
изгледа
не враћаш се више
старим путем
има у овим вечерима
туге, бола, замрлог чара,
самоћа убија,
прошетај још једном ,
напред,
напред,
хеј девојко,
врати се,
помилуј ме ветром,
жељан сам,
пасји сам жељан твоје руке
девојко незаборављена,
ако ти не дају
сакриј ме у лишћу,
у сени очију твојих,
зашто је овај круг
и непотребно нудимо дугима
дај, дај,
дај те ми мало снаге
да станем на пут свему том,
дајте ми снаге да је заборавим,
сатрем из главе,
ја не могу,
зашто,
ех кад бих имао снаге,
снаге,
снаге да је заборавим
да бежим куда да умрем
зашто,
ох,
а од куд ти ненадно у сусрет,
баш ти ненадно у сусрет самном,
пошао сам код друга
и да се прошетам,
зашто си баш сад наишла,
не знаш кад ћеш на факс,
можда идућег месеца,
зашто си сад наишла,
баш сам се извукао
из мишије рупе
с црвеним светлом
и танким завесама,
дрхтао с ветровима,
био издајица младости,
есам ил нисам,
куда после самоће,
у врт или ђубриште
и да спавам с цигаретом у устима
и неплативим осмехом
чак и у осами,
доћи ћу к теби
да плачем и певам
и кидам неоткинуто месо
са бутина теби под прозором,
без реклама и светла
ненадно рећи ћеш да сам ђубре мангупско
и плакати самном
сад и заувек,
опростио сам ти једну лаж
да сам одавно заборављен у срцу твом,
оно припада сад неком другом младићу,
блудниче, песниче,
оно припада другом,
знаш да сам те волела,
сад у сусрету склапам очи,
видим тужан си и чекаш
да пружим цвет
само кад би знао
да је моја љубав нашла срећу
у наручју новом,
да само знаш
у наручју новом,
доста си мирисао косу,
љубио груди,
у наручју новом срећу сам нашла
у безнадежном
не, никад не спомињи да смо се волели
не, никад више
он ће ме чекати на кршу и на кеју,
пусти га
видим да ме желиш,
видиш ме а нисам ту,
прошло је, заборављено,
нема нас више на списку сеоких љубави
ја код друга а где си ти,
изгубила си боју,
здраво прошлости,
остављам те јуначки,
без освртања на срамеж
због охолости да остављаш ме девојко
и крећеш у светлост блештаву
да узмеш до краја понуђену суму живота
у магловитим јутрима
ја не подносим поразе,
никад, никад да,
ужасно их не подносим,
више не пијем с пријатељима,
празан сам,
без пара смуцам се,
отварам машту некој новој цури,
тебе заборављам као њиву затрављену,
неплодну,
видиш ми очи, сјаје се,
дају и оне и руке љубав,
непоновљену,
буде ме из сна
касаћу за вама док не изађе сунце
мој непријатељ,
а онда стати,
баш као и сад и рећи
хајдемо,
идемо брзо,
још трен и касно је,
нема нас опет спавамо заборављени,
знам, чекала си ме у сну
да те носим на рукама,
била си болесна,
тешко болесна
ил мислила да ћеш умрети од бола,
у срцу викала си не остављај ме,
не иди, тешко сам болесна,
срце ме боли, не остављај,
не остављај ме,
нећу ти више нудити црнину у самоћи,
не нудим ти више
без предрасуда
ма како ти било,
морала сам напред,
сећала сам те се некад
кад је падало сунце,
здраво прошлости заувек,
здраво,
правим лепезу од непотребних сати
и машем невођеним пролазницима,
гинем у замку наде,
све ми говори,
заувек,
пријатељи збогом,
с црвеним вином у рукама већ сам ислушан,
неплодан,
нека вам буде и све у ноћ сну
о срећи и љубави
хеј, девојко,
јави се писмом,
црвеним, плавим,
само се јави,
ја још чекам у прах и пепео
Август / септембар '78.
Treba biti posebno snažan intelektualno i odupreti se svim prizemnostima kojima sam sa svih strana napadnut bez mogućnosti da se odbranim
očigledno je da malo koga interesuje moje stvaralaštvo kao da svi očekuju da se ono završi da nestane da ja se sklonim sa onim delom sebe ispred njihovog vidokruga a sve su dobili i ništa ne poštuju u onoj meri kako bi to trebalo da bude žalosno ali istinito
Oduvek je tako bilo što sam se više trudio sve sam manje bio uvažavan što sam bio bolji prema bližnjima činilo se da sam gori što sam želeo više da pružim to su oni sve manje videli bolna istina
И као да је време стало
У мемоаре напуштене, старе
ушла је ноћ и уклесала
иконску слику
на страницу галерије мојих снова.
Пуцале су накинђурене гране
од пролећног снега.
Чинило се да је ноћ,
а зора је кукурикала
у пеленама са првим петловима.
Стајали смо на раскршћу
са рукама испруженим
једно према другом,
баш као месечари.
И као да је време стало
и да ће мало,
само још мало, трајати зора.
Неки вранци прођоше у пени
носећи на кочијама
познате бераче вишања.
Минуше крај нас,
ми остасмо неми.
Видео сам очи уморне и снене.
Црну, дугу косу исплетену зором,
познао сам руке са путничком торбом.
Зар је могућ сусрет без речи?
Зар смо ми све једно другом рекли?
Има ли наде у њеним очима,
топлоте сачуване на уснама
и нежности у додиру рукама,
за мене?
Ти знаш да сам војник,
да сам исцедио једанаест месеци
војниковања.
Ситно,
ситно до куће девојко моја.
За тебе сам дошао.
Да ли ме је стварно
римско право потисло
из твојих мисли?
Ти си знала, веровала,
а ипак стојала и ћутала.
Без реда се пуне и празне плућа
новим дахом,
сањам ли или сам будан.
Сећам се.
Под покривачем
на тврдом лежају
ноћу
тражио сам гутљај самоће
и слушао како уморно дишу
прозорска окна.
Растали смо се и лето је издахнуло.
Стајао сам пред тобом у дилеми.
Баш као дечачић што је јурио
за осталим дечацима у жељи да се игра
они га нису хтели.
И он тужно гледа пут
одбеглих другова.
Знаш да сам био ништарија,
бекрија, бегунац из школе,
дегустатор многих животних ђаконија.
Волео сам Андрића,
не као тебе,
његов Еxпонто и Немире.
Писао сам ти песме,
била си ми инспирација.
Рекао сам ти да ћеш ми донети славу
кад ме оставиш.
Не верујеш.
Једном кад усахнем
и рука моја нову руку тражи
немој ми рећи да смо стари знанци.
Још мало је стојала,
ћутала и гледала у мене,
веровала да је волим.
Видим да ме голим, испијеним,
празним погледом као у здели
баца у сенку сеоских срамота.
Ти иди,
уђи у утробу
што је крцата кожом
и што ће одрикати у чекану светлост.
Па нека.
Ја нека се ломим.
Август / септембар '78.
Knjige Radovana Vlahovića možete poručiti preko sajta:
Полети човек некад високо
У мрклу ноћ тоне круг
ледену кишу просипу облаци
Крај мене самоћа ко верни друг
без сузе у оку расуше се зраци
Поглед ми лута по празној соби
и старе свари пребира редом
Шта хоће куд ли ме води
Проклети живот зачињен бедом
Полети човек некад високо
ко гавран црни рашири крила
Ту се онда нађе соко
закрешти гласно до свемира
О људи људи пакосне звери
зашто вам злоћа из ока вири
Газите оног што се већ јери
у шљам гнусни дубоки и сиви
Зар вас није срамота људи
заспалом псићу ланац трзате
Срећни сте док се не пробуди
и зажели да му дужници плате
Тако далеко а близу хук нас
Живота носи мртвима се буђење
неда а живе нас пропаганда
коси
Ми опет људи грцамо у блату
и док се једни купају у зноју
Други за новац гину у рату
кад славље дође опет смо
на броју
Кад весеље загрли нам мисли
кад на све имамо право
Опет смо се сви заједно
стисли
опет нам је једно другог жао
Казаљке на сату склопише очи
ударац жвона резак и болни
Шта ћу ја сам у овој ноћи
кад спавају остали кловни Август / септембар '78.
Knjige Radovana Vlahovića možete poručiti preko sajta:
Пријавите се на:
Коментари (Atom)