Nikola Kitanović Umetnik kao manjina

 Od najstarijih, antičkih vremena umetnik je posmatran kao neka vrsta invalida, ili, pak, lica sa posebnim potrebama. Tako, na primer, zna se prilično pouzdano da je Homer bio slep, na jednoj strani i na drugoj, da su plemići u Antičkoj Grčkoj svoju decu davali u muzičare ukoliko ta deca postanu invalidi. Taj običaj je zadržan u mnogim zemljama Evrope sve do prve polovine dvadesetog veka. Primera radi, guslari, prenosioci usmene tradicionalne poezije bili su uglavnom slepi ili na drugi načnin invalidni ljudi.

Takodje, kada govorimo o talentu umetnika, tu treba biti veoma oprezan. Naime, talenat jeste nešto što umetnika obeležava, čini ga drugačijim u odnosu na druge ljude, ali taj talenat odredjuje umetnika, on ga primorava na kreativni rad, da stvara velika umetnička dela. Drugim rečima kazano, umetnik nije talentovan zato što hoće da bude tealntovan, već je talenat nešto što se u njemu radja kao odredjujući deo njegove unutrašnje strukture. Tako posmatrano, umetnik nije onaj koji bira i koji ima pravo izbora, već je on odabran sasvim nezavisno od njegove volje (da li on uopšte želi da bude odabran ili ne, sasvim svejedno).

Veoma je važno da se shavti neprihvatljivost sintagme profesionalni umetnik. Naime, postoje umetnosti koje u sebi nose pretpostavke dobrog poznavanja nekog zanata. Tako na primer, vajar mora dobro da poznaje materijale u kojima izradjuje svoje delo kao i tehnologije prerade (pre svega mehaničke) toga materijala. Slikar, takodje, treba da nauči dosta o crtanju, o pokretu ruke dok radi, o bojama i još mnogo toga. Pesnik ili prozni pisac moraju da poznaju svoj jezik na kojem pišu svoja dela. Dobro poznavanje zanata u oblasti u kojoj neki umetnik stvara u praksi se počesto naziva: profesionalni umetnik. Ta profesija je, kao što vidimo, vezana za zanat (a često puta tu se ubraja i poznavanje istorije neke umetnosti što se počesto smatra kao neka vrsta teorijskog znanja), ali nema dodirnih tačaka sa talentom kojeg umetnik nosi u sebi, niti sa snagom njegovih umetničkih dela. Poznavanje zanata za velikog umetnika jeste olakšavajuća okolnost, jer on tada sa mnogo veštine gradi svoja dela, čija suštinska veličina ipak zavisi od snage njegovog talenta i snage inspiracije da takvo delo stvori. Znanje zanata kao i tajne zanatske veštine, jeste nešto čemu može da se obuči svaka dobro posvećena većina. Medjutim, snaga talenta i snaga inspiracije, rezervisana je ekskluzivno i sasvim isključivo za odabranu manjinu. Kriterijumi po kojima je neko odabran nisu poznati čoveku kao razumnom biću. Ova činjenica je uporediva sa sledećom okolnošću: neka mala beba se radja, ali na terenu, u državi, ili okruženju svejedno, gde ona ima drugačiju boju kože ili drugačije potrebe u odnosu na druge bebe koje se tu radjaju. Ta mala beba je u apsolutnoj manjini i ceo njen život je tako predodredjen da će ona uvek biti u manjini. Za razliku od beba druge boje kože ili potreba, beba-umetnik nema neku matičnu zemlju (ili zemlju u kojoj se u odnosu na neku specifičnost i posebnost bebe gleda više blagonaklono; ovo se osobito odnosi na primer seksualnih prava a unutar njih posebno na prava osoba na isti pol) u koju bi kasnije kao odrasla osoba mogao da ode i da tamo bude ravnopravna ličnost.

Države, državni sistemi, sistemi vlasti i prinude imaju veoma neobičan sport u odnosu na umetnika. Činjenica je da ti sistemi prilično revnosno rade na istrebljenju živih umetnika, tako što ih zatvaraju, ubijaju ili još gore – nagone ih na samoubistvo. Dokaze za ovo ne treba taržiti u dalekoj prošlosti (zato što mnogi smatraju da je to daleka prošlost), jer imamo izuzetno sveže primere iz dvadesetog veka. Tokom dvdesetog veka načinjen je stravičan genocid na Jevrejima, Romima, Rusima, Poljacima i mnogim drugim narodima i manjinama. Sve je to bilo tokom drugog svetskog rata u nacističkoj Nemačkoj. Medjutim, tokom celog dvadesetog veka, kako u Nemačkoj tako i u ogromnom broju drugih država, u celoj Evropi, ali i na svim ostalim kontinentima, i pre nacizma, i za vreme nacizma, i nakon pobede nad nacizmom mi smo svedoci genocida nad umetnicima. Užasavajuća parola koju su nekadašnji nacisti imali u odnosu na Jevreje, da je samo mrtav Jevrej dobar Jevrej, preslikala se kao krajnje inspirativan moto celokupnom dvadesetom veku ali i početku dvadesetprovog veka i koji kao takav glasi – samo mrtav umetnik je dobar umetnik (parafraziramo čuvenu nacističku izreku: čim neko kaže kultura, ja uzmem pištolj).

Sigurni smo da će današnji režimi veoma lako da negiraju pomenutu krilaticu koja je bila prisutna kao opšta praksa sve do pre nekoliko decenija. Nama se, pak, čini da ta negacija dolazi odviše lako, odviše relaksirano, i nada sve krajnje neodgovorno. Naime, zemlje Zapadne demokratije imaju izrazito razvijenu sportsku disciplinu koju bismo mogli da imenujemo kao: marginalizacija živog umetnika. Oni za bavljenje tim sportom imaju jednu veštu podvalu s kojom se koriste kao sistemom argumantacije. Obzirom da je za svaku od umatnosti vezan po neki (ili nekoliko) zanat(a), to se kao rezultat njihovog rada promoviše, stavlja u promet i tumači kao – roba, a sam umenik biva izložen tzv., tržištu radne snage. Obzirom da proizvod rada umetnika ne zavisi samo od zanata i njegove zanatske veštine, već u presudnoj meri zavisi od umetnikovog talenta i snage njegove inspiracije, njegov proizvod po definiciji nije roba već javno dobro. Naravno, kada govorimo o ovom kontekstu onda pre svega mislimo na produktivne umetnike baznih umetnosti, kao što su pesnici, romanopisci, kompozitori, slikari, vajari i slično. Unutar nekih od ovih umetnosti umetnik može da učini kompromis sa vremenom u kojem živi, ili bolje rečeno kompromis sa tržištem, te da stvori popularno umetničko delo, koje može pristojno dobro da proda te da na račun toga živi i stvara svoja ozbiljnija dela. To nije retka pojava u nekim od umetnosti (osobito vizuelne umetnosti), štaviše, neka od veoma bitnih dela po čovečanstvo nastala su na takav način (uglavnom dela nastala po porudžbini bogatih mecena ili političkih i regligijskih vlasti). Medjutim, u nekim od umetnosti takav kompromis jednostavno nije moguć, jer ne postoji ni minimalno tržište takve umetnosti. U zavisnosti od epohe o kojoj govorimo, uvek po neka od umetnosti zapada u tako nepovoljan položaj. Primera radi, u ovo današnje vreme, po svima nazivano postomoderno, uloga kompozitora i uloga pesnika je odbačena na krajnju marginu. Da li danas pesnici pišu poeziju ili da li kompozitori danas komponuju muziku, sa stanovišta globalne politike, ali i sa stanovišta nacionalne i državne politike, to je krajnje marginalno pitanje. Drugim rečima kazano, ako bi svi živi pesnici i svi živi kompozitori ozbiljne muzike danas izvršili samoubistvo, politički sistemi danas to ne bi doživeli kao gubitak. Sama ta činjenica ukazuje da je umetnik danas – suvišna manjina, manina o kojoj niko ne brine. Drugim rečima kazano, ne postoji ozbiljna odgovornost sistema u odnosu na činjenicu da u društvu postoje umetnici te da oni postoje kao manjina. Ta manjina je toliko marginalizovana da na nju ne obraća pažnju ni takozvani civilni sektor, ni medjunarodne organizacije, niti institucije medjunarodnog prava. Zanimljivo je, na primer, da UNESCO štiti globalna javna dobra, da svaka zemlja štiti svoja kulturno istorijska javna dobra i to je dobro. Medjutim, ni UNESCO, ni države kakve su evropske demokratske zemlje, ne poznaju instituciju, niti metodu, s kojima bi bio štićen aktuelni-živi umetnik. Drugim rečima kazano, naša civilizacija veoma odgovorno štiti zakonima ono što smo primili kao nasladje od prethodnih naraštaja, ali ni jednim zakonom ili sistemom ne štiti ono što mi stvaramo za buduće generacije.

Za svakog živog umetnika, pored njegovih dela, odredjujuće su još samo dve okolnosti, ato su: egzistencija i eksponencija. Prva okolnost predstavlja pravo na život, pravno na materijalnu egzistenciju, ono što se u većini sistema nazima kao – život dostojan čoveka. Drugim rečima kazano, umetnik ne sme da bude lovina, koju može da lovi ko god hoće i kad god hoće. Čak i u lovu na divlje životinje postoje zakoni i propisi koji tu materiju regulišu prilično strogo i to s razlogom. Lov na umetnika, naprosto, ničim nije regulisan i on je jedina vrsta, pored komaraca, koju možete da istrebljujete nekažnjeno. Bez obzira da li u spominjanju lova mislimo na direktno ubijanje umetnika, ili, pak, nudjenju njegovog dela kao robe i iznošenju njegovog rada na tržište rada, mi u oba slučaja govorimo o zločinu i to o zločinu protiv čovečnosti, o nehumanom postupanju, o svesnom i namernom zločinu kojeg sistem, društvo, kako globalno tako i lokalno, čini nad manjinskim pojedincima. Jednostavnijim jezikom kazano, prvi princip, egzistencija umetnika, ili pravo na život, jednako su ugroženi danas kao što su bili ugroženi u vreme nacizma, ili komunizma, ili u vreme inkvizicije.

Drugi princip, eksponencija, je malo teži za shvatanje i pokušaćemo ovde da maksimalno pojednostavimo tumačenje toga principa, svesni rizika da preterana pojednostavljivanja stvari mogu da dovedu do banalizacije u njihovom poimanju. Čovečanstvom već vekovima, a možda i milenujumima, kruži jedna opasna i sasvim netačna krilatica koja bi mogla da se sažme u sledeću tvrdnju: ako je neko delo zaista vredno (misli se na umetnička dela), onda ono ne mora da bude aktuelno u svome vremenu, ali, kad-tad, to delo će da naidje na svoje prave tumače, možda vekovima posle smrti umetnika, te će to delo tada biti prihvaćeno i slavljeno. Postoje i neki retki primeri koji idu u prilog ovoj tvrdnji, ako govorimo o razdoblju od više vekova. Ako govorimo o manjim razdobljima, tada je slava umetnika nekoliko decenija nakon njegove smrti veoma učestala pojava. Na prvi pogled, ona krilatica koja kruži svetom po svemu je tačna i pravedna. Medjutim, čak i kada bi bila tačna, ova krilatica nikako nije pavična, osobito nije pravična prema umetniku, jer on nije u mogućnosti da uživa u slavi koju je dobilo njegovo delo nekoliko decenija nakon njegove smrti. To je pravično sa stanvišta nas, naknadnih čitalaca, posmatrača, slušalaca, to jest konzumenata umetničkog dela, ali to nikako nije pravično sa stanovišta tvorca toga dela. Medjutim, ovde se ne završava korpus eksponencijalnih prava umetnika, jer je reč o mnogo široj oblasti, a mi ćemo ovde dotaći još samo jednu. Činjenica je da je tokom ratova ili kakvih drugih destruktivnih aktivosti čovečanstva stradalo nedopustivo mnogo znamenitih umetničkih dela. Imamo odličan primer, još od antičkih vremena, a to je spaljivanje Aleksandrijske Biblioteke. Tokom dvadesetog veka bilo je zatrašujuće mnogo takvih primera. U tome kontekstu, slučaj Aleksnadrijske Biblioteke nije izuzetak, već pravilo. Takodje nije retka pojava da umetnik koji ceo život živi na marginama društva, da u stanju povišene mentalne tenzije uništava svoja dela, te da smatra da je zbog toga što je umetnik ustvari zakinut u nečemu, da je invalid, da mu tu invalidnost stvara njegov talenat. Nije redak slučaj da su veliki umetnici koji su živeli na marginama društva uništavali svoja dela, a da su nakon toga često dizali ruku i na sebe. Posmatrajmo za trenutak sudbinu važnog umetničkog dela, koje je stvorio umetnik sa društvene margine. Takvo delo od momenta stvaranja, te tokom života umetnika, potom posle smrti umetnika, pa sve dok ne bude prepoznato kao javno dobro, ono (umetničko delo) ima bezbroj pretnji po njegovu egzistenciju. Istorija, ali i pravna nauka, nemaju baš nikakvu pretpostavku koliki broj važnih umetničkih dela je uništen u tako osetljivim okolnostima. Naprosto svaka spekulacija o broju takvih dela bila bi po definiciji nehumana. Ono što takozvana pozitivna praksa pokazuje, sasvim je sigurno da je taj broj znatno veći od onog broja koji je uspeo da preživi taj osetljivi period. Zbog toga je princip eksponencijalnosti od suštinske važnosti za ljudsku civilizaciju, za buduća pokolenja, jer je to naše pravo na konstruktivnu participaciju u budućem vremenu. Drugim rečima kazano, mi kao ljudska bića, koja žive u ovom vremenu, imamo pravo na to da umetnici koju stvaraju u našem vremenu dela za buduća pokolenja, da ta dela budu predata budućim generacijama. Njihova dela su i naš legat, to je i naša civilizacijska ostavština za budućnost. U tome kontekstu, društvo mora da preuzme odgovornost u odnosu na umetnika i umetničko delo, te na taj način princip eksponencijalnosti umetničkog dela nije samo lični umetnikov princip, već je to cilizacijska univerzalna norma koja bi morala da se poštuje. U protivnom, naše vreme u nekoj bližoj ili daljoj budućnosti može da bude vrednovano onako kako mi danas vrednujemo srednji vek.

 

Ratnici

 Ratnici

Iz legende bi

u stvarnost

ljubičastu

da preliju

otrove

što vekovima

skupljali su

kao pelin

u životima

za tuđe

ciljeve

potošenim

Mitovi su

literatura

a ostalo

je život

Dosadašnji dobitnici nagrade Karolj Sirmai

 

  • 1976. мађ. Németh István: Lepkelánc
  • 1977. Александар Тишма: Повратак миру
  • 1978. мађ. Brasnyó István: Tükrös Madonna
  • 1979. Александар Тишма: Школа безбожништва
  • 1980. мађ. Gobby Fehér Gyula: Másokat hívó hang
  • 1981. Милица Мичић-Димовска: Познаници
  • 1982. мађ. Dudás Károly: Jártatás
  • 1983. Петко Војнић Пурчар: Прстеновани гавран
  • 1984. мађ. Juhász Erzsébet: Gyöngyhalászok
  • 1985. Бошко Петровић: Приповетке
  • 1986. мађ. Herceg János összegyűjtött novellái
  • 1987. Милорад Грујић: У поноћ из неке мрачне куће негде у свету
  • 1988. мађ. Tolnai Ottó: Prózák könyve
  • 1989. Душан Белча: Смрт Антонија Михајловића
  • 1990. мађ. Majoros Sándor: A visszhangkísérlet
  • 1991. Радивој Шајтинац: Банатска читанка
  • 1992. мађ. Kontra Ferenc: Nagy a sátán birodalma
  • 1993. Павле Угринов: Кристализација
  • 1994. мађ. Lovas Ildikó: Kalamáris
  • 1995. Вида Огњеновић: Отровно млеко маслачка
  • 1996. мађ. Szathmári István: Ünnepnapok
  • 1997. Јудита Шалго: Да ли постоји живот и Зоран Мирковић: Тријумф врлине
  • 1998. мађ. Harkai Vass Éva: Így éltünk
  • 1999. Јовица Аћин: Неземаљске појаве
  • 2000. мађ. Németh István: Ima Tündérlakért
  • 2001. Васа Павковић: Последњи штићеник ноћи
  • 2002. мађ. Vasagyi Mária: Silentium album
  • 2003. Михајло Пантић: Ако је то љубав
  • 2004. мађ. Nagy Abonyi Árpád: Tükörcselek
  • 2005. Драгомир Попноваков: Контра Ге
  • 2006. мађ. Aaron Blumm: Csáth kocsit hajt
  • 2007. Милутин Ж. Павлов: Ципеле враног коња
  • 2008. мађ. Bordás Gyözö: Az Úr órája
  • 2009. Бошко Крстић: Квазимодо
  • 2010. мађ. Jódal Kálmán: Agressiva
  • 2011. Фрања Петриновић: Траума[3]
  • 2012. мађ. Bencsik Orsolya: Akció van![4]
  • 2013. Ђорђе Писарев: Велика очекивања[5]
  • 2014. мађ. Nagy Abonyi Árpád: Kolumbusz és én[6]
  • 2015. Игор Маројевић: Београђанке[7]
  • 2016. мађ. Major Nándor: Utcasarkon, ha hátranézünk[8]
  • 2017. Ото Хорват: Као Целанови љубавници[9]
  • 2018. мађ. Balázs Attila: Szökés a bolhacirkuszból[10]
  • 2019. Милан Мицић: AB OVO[11]
  • 2020. мађ. Jódal Rózsa: Az éjszaka megérintése[12]

Od ponedeljka 29.novembra,od 20,30 h na Drugom programu RTS bice emitovano sest polusatnih epizoda o osnivanju Matice Srpske i o osnivacima.Prva epizoda je posvecena LETOPISU Matice Srpske,druga Matici kao ustanovi, a sledece cetiri su portreti Jovana Hadzica,Teodora Pavlovica ,Save Tekelije i Jovana Naka.

 


ПРОГРАМ МАНИФЕСТАЦИЈЕ - ДАНИ МИЛОША ЦРЊАНСКОГ 2021.

 

ПРОГРАМ МАНИФЕСТАЦИЈЕ

 

ДАНИ МИЛОША ЦРЊАНСКОГ 2021.

 

29. новембар у 12 часова

Свечана сала Матице српске

Уводно предавање:

Иван Негришорац

Тумачи дела Милоша Црњанског

 

29. новембар

Писци у новосадским средњим школама:

Сава Дамјанов

Ђорђе Писарев

Ненад Шапоња

Зденка Валент Белић

 

29. новембар у 17 часова

Свечана сала Матице српске

Промоција монографије о Милошу Црњанском

Агон и меланхолија (живот и дело Милоша Црњанског)

Горана Раичевић (Академска књига)

Говоре: Фрања Петриновић, Миливој Ненин, Зоран Ђерић, Бора Бабић и ауторка

 

29. новембар у 19 часова

Свечана сала Матице српске

Писци о Милошу Црњанком

(Сава Дамјанов, Ђорђе Писарев, Ненад Шапоња, Зденка Валент Белић)

 

30. новембар у 10 часова

Свечана сала Матице српске

Округли сто:

Дневник о Чарнојевићу“

поводом 100 година од првог објављивања

 

Учесници:

 

Бојан Јовановић (Ниш)

Александар Петровић (Београд)

Александра Стевановић (Крагујевац)

Младен Шукало (Бања Лука)

Милан Мицић (Нови Сад)

Лидија Мустеданагић (Нови Сад)

Горана Раичевић (Нови Сад)

Зоран Суботички (Бечеј)

Горица Радмиловић (Нови Сад)

Бојана Поповић (Нови Сад)

Настасја Писарев (Нови Сад)

 

30. новембар у 17 часова

Песничко уздарје Милошу Црњанском

(Јелена Марићевић Балаћ, Горица Радмиловић, Мина Кулић, Растко Лончар, Милан Ћосић, Урош Павлов, Милош Марков, Лазар Букумировић)

 

30. новембар у 18 часова

Свечана сала Матице српске

Додела награде Бескрајни плави круг Слободану Владушићу за роман Омама (Лагуна, 2021)

 

1. децембар у 19 часова

Банатски културни центар, Ново Милошево

Претпремијера сценске поставке Дневника о Чарнојевићу

 

уредник програма

др Зоран Ђерић

Ako kažeš

 Katreno masni direk - poboden duboko u zemlju, u Karlovu, u Banatu, što koreni se sve dublje, i razlistava, i razgranava se sve više - biću to ako poželiš. Crni petak za one što trguju svetinjama, što preprodajući ćare malo moći i pričine, aplauza od jecaja isčinjenih na mukama od naroda vaskolikog, vaseljene moje rodne. Ako kažeš maljčikboj biću što iz nedara vadi pticu rugalicu, da pevajući razgoni strvinare i nečiste, što propovedi o usrećenju drugih drže, a samo na sebe misle. Ako kažeš, ćutaću kao zaliveni i hladni stećak i pljunuti usrećiteljima u facu čemer sveta vaskolikog. Da se sklone, da nestanu, da se potru među sobom i postanu crna fleka na porubu od čakšira maljčikboja. Ako kažeš zvono, muzika ću biti osunčana mlada i svečana arija što radost ljudskim srcima donosi.

Gurblanje

 Postoje prijateljstva koja se održavaju stalnim gurblanjem. Nisam u to verovao, kad mi je jednom rekao moj komšija, da on tako funkcioniše sa nekim svojim prijateljima. Činilo mi se da on izmišlja i da od toga pravi vic. A onda sam ja jednog dana primetio da sa jednom damom koja mi se preporučivala za prijatelja imam veoma sličan odnos. Ona je umislila da sve ono što radim ima veze sa njom i da je ona moja gurbla i da me ona pokreće na duhovnu aktivnost. Malo me je to iznenadilo i malo me je, da priznam, i uplašilo, pošto sam za sebe verovao da funkcionišem sasvim drugačije. Ali eto počeo sam da se družim sa njom i ona mi je veoma često naturala svoje predloge i sugestije oko tekstova. Vrlo laskavo se prema njima odnosila, stalno hvaleći ih i diveći im se, sve do momenta dok nisam prozreo njenu nameru, a ona je bila veoma jednostavna i kao sneg čista. Želela je da bude gurbla, da bude moje drugo ja. Sugerirala mi je mnoštvo ulagivačkih hvalospeva kojima me je pridobijala svakim danom sve više za prijatelja. A ustvari je izvlačila iz mene energiju, razotkrivala me i veoma vešto tražila načina da iz daleka upravlja mojim stvaralaštvom. I primetio sam da je u pitanju igra, ali sam puštao da vidim dokle igra gurblanja može da ide. A otišla je predaleko, tako da sam shvatio da sam navikao da se palim na gurbli i pomalo sam izgubio one stalne vitalne porive duha koji su me pokretali na aktivnost. A to nije bilo dobro, a i treći milenij je i vreme da se gurbla stavi na stranu. Da se odloži u muzej, stavi na počasno mesto zajedno sa ostalim gurblama. 

Susret s Riđobradim

 Nekako iznenada poslao mi je zahtev za prijateljstvo. Mnogo ljudi sam sreo na fejsu, ali se njemu nisam nadao, ali svakako obradovao sam se, i ne samo to, već me je ponovni kontakt vratio na sve ono što sam pisao o novozenitistima, o onome što sam na tu temu objavio i ono što mi još uvek stoji u rukopisima. Gotovo više od dvadeset godina nismo imali nikakvih kontakata, a ja sam čak počeo da zaboravljam i njegov lik, geste, glas koji je ponekad bio kao rafalna tirada ekspresije i hiperbole koja je kuljala prosto iz njegovih usta. Nije mi se ustvari predstavio, a znao sam da je to on i da se  sigurno sprema da mi ispriča svoju priču i ne samo to već da dopuni žitije koje pišem već više od tridestet godina o njegovoj umetničkoj grupi koja je trebala da napravi jednu novu umetničku revoluciju u varvarogenijskom i konstruktivističkom maniru. Ovoga puta mi se predstavio kao umetnik koji pravi kolaže, i to uglavnom od bajatih svetskih novina u kojima reciklira i u svom maniru predstavlja događaje. Bio je veoma neupadljiv i na profilu je pisalo da je Srbin, da je ateist i da živi na Novom Zelandu. U omiljenim stranicama sam video da voli Pol Klea, a od filozofa Maksa Štirnera. Od muzike je posebno stavio stranicu Riharda Vagnera, a kao omiljenu knjigu stavio je Volju za moć  Fridriha Ničea. Bilo je tu puno opštih mesta na njegovom zidu i svako je mogao da bude on, Riđobradi, ali ja sam ga prepoznao po jednom citatu, može se reći po autocitatu iz Samaroplavetnila,koji je glasio RADOST JE IZVAN SUŠTINE I BESKRAJA. Obradovala me je i sama pomisao na to da je živ. Da se moj roman i epopeja o novozenitistima nastavlja, jer se priča o glavnom ideologu nastavlja, i ne samo to, on je živ i javio mi se. I nema mi druge do da nastavim pričanje priča o njemu i njegovim prijateljima, shvatio sam.Nadam se ne previše kasno.

O suvim kajsijama u jesen

 Kad su ih sadili i kalemili na dud, Komaderini koji su u tom vremenu pre sedamdeset godina živeli u mojoj kući na kraju sela, ni slutili nisu da će im vek biti toloko dug. Znali su da će trajati duže nego da su ih kalemili na šljivu, ali kad se kalemi i kako se kalemi kajsija na dud, to su čuli od jednog Švabe kod kog su pre rata drugog povremeno radili o žitu radnje u Bočaru. Švaba se zvao Peter i imao je preko dvesto jutara zemlje, i imao je svoju prodavnicu tekstilne robe. Sejao je svake godine na polovinu zemlje pšenicu a na drugu polovinu kukuruz. I kako je svake godine manjao plodored, a Komaderini su mu dolazili na ispomoć  za vršidbu žita i u jesen kad je berba kukuruza, a išli su takođe i kad je oranje da oru sve dok se može do svetog Nikole. Peter je imao jedan veoma uobičajen način života i nije mnogo šta menjao osim kad su u pitanju određene tehnološke novine, za ono vreme veoma prisutne u poljoprivredi. Zahvaljujući rođacima iz Nemačke doneo je prvi konjski plug od tri brazde, a takođe je imao konje rase nonijus koji su bila krupni, teški i mogli su da vuku daleko bolje od ostalih domaćih konja. I Komaderini su zahvaljući godinama služenja kod Petera uvatili takvu rasu konja jer su na svoje kobile pripušćali Peterovog ajgira. Saradnja je svima odgovarala, Komaderinim jer ih je bilo puno u kući a zemlje malo, a Peteru jer su on i žena bili sami, pošto je decu školovao, jednog sina da studira agronomiju, a drugog medicinu  u nemačkom gradu  Minhenu. Komaderini su kod Petera radili još od ubistva kralja Aleksandra Karađorđevića i nekako se sve bilo ustalilio,  jedni na druge su se navikli, a Komaderini su videli da dobro napreduju i svake godine su pored toga što su živeli mogli da kupe još po dva jutra zemlje, što je za ono vreme bio veoma lep napredak za jedno paorsko domaćinstvo. A pred sam rat kad su posadili kajsije nisu ni slutili ko će i kad će ih neko brati, i da će one promenuti više gazda, i da će evo na mene doći red da ih u vremenima u trećem mileniju kao suve zajedno sa izbeglicom Milom koji ima motornu testeru sečem i koristim za grejanje. U našem narodu je uvek važilo pravilo kad u pitanju sadnja voća - ti posadi, a neko će već od te voćke imati koristi, neko će je brati. A i ja evo sečem nešto što je drugi sadio, ali svakako da ću na proleće kad dođe na to red posaditi nove kajsije, a braće i seće ih neko jednog dana kad mene više ne bude, kao i porodice Komaderinih, koji su jedni pomrli, a drugi se iselili iz našeg sela.   

Vidi, da li piše na netu

  Svu noć sam vodio rat, pravi psihološki rat sa tajnim službama koje su po svaku cenu želele da me uvuku u svoju mrežu saradnika, i ne samo to, što i nije tako loše, već i podanika, i poslušnika, i vernika koji se čitav stavlja u njihovu službu. U početku mi to nije bilo pravo, ali bio sam zarobljenik i bio sam okovan, i nisam mogao nikuda. Laki okov koji mi je bio na rukama i nogama zveckao je pri svakom pokretu. Spavao sam u ćeliji koja je ličila na sobu i nije imala rešetke. A i bez toga bio sam zarobljen i služio sam kaznu za koju uopšte nisam bio kriv. Moj poznanik iz mladosti ritski paor Bogdan, inače, veoma hrabar i na pare alav čovek, što se verovatno desilo kao posledica teškog paorskog salašarskog detinjstva, je u svome gazdinstvu  prao pare jednom i medijima čuvenom narko dileru  zvanom Panta Če. Za njega je kupovao zemlju po Banatu i obrađivao je besplatno nekoliko godina, a onda bi je Panta Če legalno prodavao, a Bogdan je na istu zemlju dizao za sebe državne subvencije. Bio je to odličan biznis i trajao je nekoliko godina sve dok se lokalni isnspektor policije Šmega nije ubacio kod Bogdana i počeo da ga reketira. I ma koliko para da je imao, i ma koliko traktora, mašina, kuća i automobila da je nakupovao i prigrabio sebi, Bogdan je i dalje ostao onako salašarski sitničav i škrt kao što je bio i dok je orao zemlju konjima i plugom od jedne brazde i to onako o sebi. I kako Šmega nije dobio što je očekivao, mislim, nije valorizovao svoje ćutanje o poslovima Bogdana od Rita i Pante Čea, podneo je prijavu o nesrazmeri Bogdanovih prijavljenih prihoda i onoga što je stvarno oprihodovao, te se poveo sudski proces i Bogdan je bio osuđen na globu, ali to nije znao pošto je presuda objavljena na sajtu suda. Ja sam kao ideološki robijaš radio po kazni na Bogdanovom gazdinstvu i to su vlasti tretirale  kao vaspitno popravni rad. Bilo je nas više ideoloških zarobljenika koji smo prevaspitavani na takav način. Uglavnom smo radili fizičke poslove. I jednom prilikom, a bilo je to kad je slutio da će se desiti presuda, Bogdan me zamoli da pogledam da li piše na netu njegva presuda. I pokušao sam, ali je  provajder bio loš i nisam uspeo da otvorim sajt. Te večeri jedan od pripadnika tajne službe mi je rekao da zna šta mi je Bogdan tražio. Bio sam ozvučen a da to i nisam znao. I pružio mi je jedan smotuljak sa žicama preko kojih sam mogao da se konektujem...itd itd... Uglavnom, probudio sam se kraj upaljenog kompijutera, shvatio sam da sam slobodan i na netu već odavno. Kakva sreća, kakav san.   

A bila je...švargla

 Bila je nasmejana i podatna i još se izdavala da je mlađa nego što uistinu je, švargla od svinjskog mesa sa alevom paprikom. Nastajala je u lakim i virtuoznim potezima majstora za švargle, kasapa prvog naše propale lokalne mesne industrije, mešanjem otpadaka od gronika, od rebara, ispod pabušine, od ugrka, džigerice, i obraza. Sve je to sečeno i bareno, potom začinjavano i nadevano u sveže opranu džegu koja je ličila na ogromni bubreg, potom je dimljena i vešana na promaju da uzre, a potom, kad su je načeli, podatno se smešila, uistinu prava švargla, doduše malo starija, ali ipak prava. 

Kako da definišem naviku

 Između zubobolje i svakodnevne navike pisanja na fejsu gotovo da i nema neke sličnosti, osim možda u jednom, u vlasniku koji, kao što vidite, mogu biti i ja. Zubobolja je stvar na koju, i pored svih briga i preporuka lekara, u nekim satima ne možete da utičeta pa ma koliko o zubima vodili računa i ma kakvu volju za zdravljem zuba imali. Kad se pojavi bol, postanete svesni koliko je vaše telo na čelu sa zubima podložno propadanju, a kad još počne da vas boli i kad počne da kljuje direktno u mozak i još kad to krene pred spavanje, onda vam i ne preostaje ništa drugo do da junački i pored svih lekova protiv bolova izdržite i prebrodite noć, a tek ujutro da se javite kod zubara. I naravno onda odete kod čika zube i on vam ili zub leči, ili ga popravlja, ili ga vadi, i tu, nakon nekog vremena, bol prestaje. A nama onda ostaje navika da ih svakodnevno peremo i čuvamo kako nam se nebi ponovo desilo da trebamo da osećamo taj nesnosni bol  koji smo eto, može se reći, preboleli. Sa pisanjem je malo drugačije, ono vam prosto uđe u krv i kad ništa ne zabeležite i kad se ne javite sa nekim pa ma i najmanjim tekstom, osećate da vam nešto ne dostaje, da vam nešto fali, da vas nešto u duši svrbi, i to traje, a ponekad vas natera da se uzvrpoljite i da prosto ne znate kud ćete sa sobom. Ozbiljni ljudi, veliki pisci, naučnici, inženjeri, političari, sveštenici sa misijom, filozofi, pisanje na fejsu ne shvataju dovoljno ozbiljnim, za njih je to i dokolica i razbibriga i dovoljno nestvarna pojava da tome ne pridaju nikakvu važnost. Oni drže do sebe i do svojih razmišljanja i stavova i ne iznose ih, ni lako, ni jednostavno, a pogotovu ne pred onima koje ne poznaju lično i sa kojima nisu bili u prilici da komuniciraju u stvarnom životu. Mi koji smo stvorili naviku da svakodnevno pišemo na fejsu na sve to gledamo drugačije, i znamo da svaki naš tekst na fejsu u osnovi ima neki od naših unutrašnjih doživljaja. Za nas su kompjuter i fejs samo sredstva preko kojih iznosimo iz sebe sve ono što se godinama nataložilo u nama i tako pokrećemo naš duh na kreativnost, naš um na samodisciplinu, a našu podpamet na oslobađanje od nesvesnih doživljaja i pamćenja koja nam se nehotice mešaju u stvarni život, te činimo ponekad i ono što nikako ne bismo želeli. Ali da se vratimo početku ovoga teksta i vidimo da zaista zubobolja i pisanje na fejsu nemaju nikakve veze, osim možda ponekad u akterima, a među njima sam ja, a možda i vi, kažem ponekad.      

Srbobran danas. Mladim kolegama, ali i brojnim posetiocima manifestacije, obratio se i Radovan Vlahović. Pisac sa tako dugom i plodonosnom karijerom imao je šta da poruči naraštajima koji stasavaju u poeziji.

 


„Sabrali smo se ovde da slavimo ljubav, da sa mladom generacijom koja tek dolazi, pokušamo pružiti odgovor na tu najuzvišeniju, najlepšu, najgospodskiju i najbožanstveniju reč, ljubav. Prethodne večeri je slavodobitnik ‘Lenkinog prstena’ rekao kako je počeo da piše pesme zahvaljujući neostvarenoj ljubavi iz srednje škole. Ja sam mu tako poverovao. Slična stvar se i meni desila, ali sam u toj mojoj mladosti ja bio zaljubljen u devojčicu koja mi je bila par u osnovnoj školi. To je za mene bilo tako lepo, tako obično a opet tako uzvišeno. Od tad je prošlo više od pola veka. Ispisao sam od tad stranice i stranice, i uvek mi se činilo da pišem tom mom paru, toj mojoj ljubavi iz školske klupe, gde su i najobičniji slučajni dodiri bilo nešto za šta je vredelo živeti“, objasnio je Vlahović koliki je značaj emocija i ljubavi koju osećaju mladi ljudi, kako prate čoveka kroz ceo život jer su izuzetno jake.

Sinoć u Srbobranu

 


O zaverama i novokomesarima književnosti

 Oduvek su se dešavale, a bilo ih je svuda i na svakom mestu i kroz sva vremena. Zavereništvo je uvek  tajnovito i primamljivo, i ljudi su skloni da učestvuju u zaverama kao u nečem što je uvek više na pijestalu ljudskih vrednosti od običnih i prosečnih samoorganizovanja. Međutim, u poslednje vreme, pojavilo se tajno društvo mladih komesara estetike. U javnosti su, ali ih ljudi baš ne razumeju dovoljno, ali im oni i ne daju prilike, jer deluju skriveni iz paravana i na licima nose maske. Novokomesari,  kako ću ih zvati u daljem tekstu, imaju svoju dugogodišnju tradiciju, koju su nasledili od predaka njihovih Inženjera duša, a potom od bližih predaka iz Agit propa, pa do novih koji su se zvali Mladocrnorisci, i sve tako u duhu dobrog ukusa i duge i mnogopoštovane tradicije. Novokomesari su na zakletvu sa sobom nosili miševe i tastature svojih kompjutera, a pod pazuhom gomile nenapisanih knjiga koje su odražavale njihovo neslaganje sa urlicima opštosti, nosili su svoju pobunu protivu nekog reda na zemlji, a takođe i maske iza kojih su jedni od drugih krili lica. Bili su krupni i lepi, kako momci, tako i devojke. I kako nisu imali definisanu poetsku ideologiju, rešili su da, već na prvom sastanku, odmah nakon polaganja zakletve krenu u borbu i, kako ih je gospod dao bezobraznim i militantnim, krenu da udaraju gde koga stignu sa bejzbol palicama. Mnogo je ljudi i žena dobilo po nogama, a među njima i ja sam malo bio okrznut na par mesta po člankovima. Novokomesarska zavera je ovovremena i prisutna, tek posle nekoliko udaraca sam shvatio. Setio sam ko su im roditelji, ko su im dede i ko su im pradede. Kod nas u Banatu se uvek gleda ko si i čiji si i ko ti je familija. I po tom te gledaju i cene. Setio sam se da estetika nije etika i stavove novokomesarske ne treba doživljavati previše ozbiljno.


O Lazi Purkari

 Bio je odadžija na Šuvakovom salašu čim se oženio sa prvom ženom. Onako mlad i vredan i pouzdan služio je verno gazdu, a na salašu mu se rodili i sinovi, i sve je bilo kako treba, dok mu se jedne noći u ranu jesen ovce nisu napele u detelini i gotovo polovina čopora se naduvala i pocrkala. A kad se probudio izjutra i kad je video šta se desilo, hteo je da se obesi o pajantu, ali se žena uhvatila njemu oko struka i nje mu dala, sve jednako plačući i vukući ga dole sa lotre. Onako ljut odgurnuo je toliko snažno da je pala i udarila glavu o tučani kraj katlanke i na mestu ostala mrtva. Sa salaša je otišo samo sa parčetom slanine, pola leba i dve glavice luka, i sa dva sina. Dugo ih niko nije video unašem selu. Kažu da je negde preko Tise u Bačkoj služio kod nekih Mađara, i još su govorili da je malo bio kao dirnut u glavu posle naprasne smrti žene, za šta je sebe krivio. U želji da prehrani decu, lutao je od posla do posla, tako da je stigao i do Pešte gde je jedno vreme prosio sa sinovima. Laza je ostao upamćen po nekoliko svojih stihova koji su se sačuvali u pamćenju do naših dana. U Pešti je deci govorio: Kupi, Vaso, i ti, sine Aco, kupte ovo što je svet pobaco. A kad se naizad iz sveta vratio u naše selo, zapevao je: Možeš ići čak do neba kad u svoje selo nemaš leba. A kad je napravio zemunicu, bugaricu, i kad su mu sinovi već malo poodrasli, rešio je da se oženi. I našao je ženu, doduše udovicu, siromašku kao i on, i kad ju je doveo do kuće, a ona je nosila naočari, zapevao je: Skidaj, ženo, cviker naočare, evo kuće tvog Laze Purkare. Njegovih bećaraca i distiha je u ono vreme bilo daleko više, ali evo, ovih nekoliko se sačuvalo i do danas. Priču o Lazi sam čuo još u detinjstvu, a neke od njegoviih pesmica sam sačuvao kao priveske zaboravljene i zaturene negde u podsvesti i dok sam tražio neka druga sećanja i pričice koje sam čuo oni su mi najednom izronili i ponudili se kao pamćenje koje je, ( a ni grob mu se nezna) ostalo na Lazu Purkaru.    

Demon strasti

 Danima već obilazi oko moje kuće.Posmatra me iz daleka, krišom iz tamarike, iza rundela sa jesenjim ružama, pokušava na svaki način da se uvuče u moj  život i kuću.Nisam mu prijatelj već godinama i ne prihvatam ga u svoje društvo i ne podležem njegovim čarima pa ma u kom mi se obliku nudio.Uporan je i ponekad besomučno kidiše na moje srce.Ono se brani verom u Boga i tihovanjem, literaturom.

Međutim demon je uporan i kad ne može da se nosi samnom kreće na moje bližnje, kako u porodici tako i među prijateljima.Neumoran je vidim i zato treba biti oprezan.

Kad se uvuče u kuću,tada za kratko vreme ovlada životom kako vašim tako i onima koji su vam bliski.

  A viđao sam ga u nekim prijateljima, prepoznavao u porodicama koje je nemilosrdno razarao težeći svom ovaploćenju i gospodarenju njima u potpunosti. Viđao sam ih kako se ne snalaze jer on menja lice i oblike, on se često maskira i kamuflira tako da naizgled maske nevinosti i haljine čednosti oblači i tako zavodi. Ponekad se i žrtvuje kako bi učvrstio poverenje kolebljivaca u sebe. 

   Kad sve razori i kad iza sebe ostavi patnju I pustoš uvek traži novu svežu žrtvu. Za demona strasti narod je govorio, MEČKA IDE SOKAKOM, A PRID NEKU KUĆU STANE PA SE VALJA.

Rastužim se ponekad

 Majka je bila u bolnici, a ja i otac smo šetali gradom, kako bi potrošili vreme do dolaska njegovog autobusa. Bilo je rano proleće, a otac je imao godina koliko i ja danas. O svemu čega smo se takli pričali smo onako usput, pomalo poverljivo kako to umeju činiti otac i sin u nekim retkim trenucima kad ih nevolja, nedaća i tuga približe i pokrenu na iskrenost. Tog popodneva grad je vrveo od ljudi, a žene su kao na modnoj pisti prolazile kraj nas, onako graciozno i izazovno. Izlozi su se, nakinđureni, šarenili pred našim očima, a vozila sa druma su rikala kao pobesnela marva. Mnoštvo utisaka je učinilo da se otac osećao pomalo zbunjenim i u jednom trenutku se zaustavio pred izlogom robne kuće Stoteks. Gledao je u jedan platneni šeširić za koji nije mogao da veruje da je tako skup. Potom je pogledao dole i kraj nogu je video parče nepojedene, a bačene kifle, a u istom trenutku jedna dama očešala se i prosto ga odgurnula u stranu, žureći nekim svojim poslom. Pogledao me začuđenim i tužnim pogledom i rekao: A GLE KRPA, A GLE LEBAC, DRAGO, DRAGO, DI SI TI VEK PROVO.