ЗАКАСНЕЛИ НЕКРОЛОГ
ИЛИ
ОДЛОЖЕНА ОСТАВИНСКА РАСПРАВА
Необичан
ће бити овај такозвани закаснели некролог. А у њега ћу укључити и оставинску
расправу. Ући ћу у ону „област” у коју се, из пристојности, не улази...
Али,
да почнемо.
*
*
*
У Локу не љубе зиму – говорили су да лакше
пронађу пола квадрата хладовине лети, него неколико кубних метара дрва зими.
Али, долазе нова времена... Све је теже пронаћи пола квадрата хлада.
Сахрана
чика Лазе Чурчића била је половином августа 2025. године, тачно у подне; а
свештеник је водио рачуна о Сунцу које је упекло, па је скратио (или убрзао)
опело. Ни Матица српска није заборавила свог дугогодишњег радника. Говорници су
се смењивали. Уплашио сам се да ће неко проговорити о последњим данима чика
Лазе у Матици српској. Али, нико се на то није обазирао. Не би се на то
обазирао ни чика Лаза Чурчић. Умео је да се не обазире: о томе никад нисмо
причали.
Мени
је било важно да текст почнем помињањем Лока. Јер од чика Лазе сам научио да
нисмо важни ми, него Лок. Све што радимо, радимо у славу Лока! (Када сам у Летопису Матице српске приказао чика
Лазину књигу о Орфелину, његов коментар је био: „Ово је други пут да један
Лочан пише о књизи другог Лочана”. Наиме, приказао је чика Лаза књигу Радмиле
Пешић Ненин.)
Мој
први сусрет са јунаком овог текста био је у Матици српској, 1984. године. Дошао
сам из војске – коју до данас нисам преболео – и видео календар на радном столу
чика Лазе Чурчића, са „војнички” заокруженим данима. Желео сам да радим, посла
није било, па сам се за помоћ обратио ономе за кога сам веровао да ми може
помоћи. Али, у том тренутку, чика Лаза Чурчић, ми је могао само одмоћи: био је
у немилости у Матици српској. (А помогао ми је касније толико да сам могао да
се хвалим како имам личног библиотекара. Моја размаженост је ишла толико далеко
– да сам и оне књиге које сам имао, тражио од чика Лазе. Наравно, само онда
када је требало учинити труд да их пронађем.)
Стогодишњица
Лазе Чурчића пада у исто време када и двестогодишњица Матице српске. И ја не
желим да кварим славље. Само констатујем да је највећи зналац старе српске
књиге последњих пет година радног века провео у Београду. Али, о томе ћемо
следеће године.
Може
ово и ведрије. Писати о чика Лази, а не писати о Марији Чурчић значило би промашити
тему. Једно око Марије Чурчић било је стално отворено за чика Лазу. Поткрепићу
то примером с почетка 21. века. Сада смо у Локу. Даје се полугодишњи помен, а
чика Лазини сестрићи су спремни да пију ракију са ујаком. Марча, тако је чика
Лаза звао Марију, сестрићима скреће пажњу да им је ујак болестан. Убедили су је
да је ракија коју су спремили – лековита. Чиста медицина! Чашице су биле мало
веће и код треће чаше, Марча је дискретно интервенисала: „Није вам ујак баш
толико болестан”. (Одзвања ми у глави: „Марча, Марча, дошао је Миливој. Донео
је књигу. Морамо попити ракију!”)
Када
је чика Лаза некога волео, онда је то било до краја; некритички... На нама је
било да ту љубав не злоупотребимо. Волео сам, понекад, ситно, да искривим оно
што је чика Лаза рекао. Ништа то није било велико, ни злобно, али је било
довољно да га држи будним. Глава му је радила беспрекорно.
Гостовала
је у Тителу Ивана Стефановић. (Представљали смо њену књигу Приватна прича.) И каже нам чика Лаза, после промоције: „Да сам
јуче умро, не бих знао да има овако лепих дама!” Драга гошћа још није стигла да
захвали на лепим речима, а ја сам већ исправљао нашег јунака. (Као да је у
питању откуцан текст – спремљен за штампу.) „Чика Лаза је хтео да каже, да је
јуче умро, не би знао да има овако лепих дана!”. Чика Лазин одговор је био
муњевит (историјско НЕ), а све је деловало као да смо изрежирали дијалог. Ивани
Стефановић је остало само да захвали на поновљеном комплименту.
Овде
морам убацити жену чика Лазиног дугогодишњег пријатеља, Боривоја Маринковића,
Миру Маринковић, која је имала једноставна решења за компликоване ситуације.
Када је 15. марта 2023. године, пронађено „загубљено” Буђановачко јеванђеље,
госпођа Маринковић је поентирала поводом чика Лазиног кукања због дужине
живота: „Ето, Лазо, да си јуче умро, не би знао да је нађено Буђановачко
јевнђеље”.
Могао
је само да се сложи!
Закључак
се сам наметнуо: боље је умрети сутра, него јуче.
Али,
заборавили смо на Марију Чурчић.
Покушаћу
да реконструишем њен први долазак у Лок – као нове младе. Да ли се све баш тако
догодило не могу да тврдим; али, све се тако могло догодити... Сам улазак у
село, кроз шпалир јабланова, деловао је свечано. (Какав Дучић, какви бакрачи;
није Дучић видео лочке јабланове!) О селу које је дочекало Марију Чурчић,
умивено, чисто, окречено, нећу писати. (Можда бих могао проговорити коју реч о
благотворној води у Локу. Половина села је доносила воду са старе водице и тај
део села је имао породице са по седморо-осморо деце. А друга половина села је
пила воду са нове водице и имали су „једно или ниједно дете”. Али, и то „једно
или ниједно дете” је личило на ове из дела села које је користило воду са старе
водице. Пошто се о укусима не расправља, још увек не знамо која је вода боља.)
Свети
Илија је могао да уради оно што ниједној власти није пошло за руком: да окречи
сваку фасаду. А у Локу тих година није било празне куће. Датум смо открили – 2.
август. Средина лета. Век, онај, прошли. А Марију Чурчић је дочекао снег!
Истина, снег се видео само делић секунде, али призор се није могао
заборавити...(Снег што са[х]рањује кад љуби, рекао би Црњански!) Наиме, свака
кућа у Локу је имала чопор гусака. (Верујем да је чика Лаза био поносан као да
је сам режирао улазак у Лок.) Нећу скренути са теме и писати о ровашу гусака и
како смо их препознавали. Знало се и ко хоће да задржи гуске на конаку – ноћ
после које понека гуска не осване... Али, и са тим се живело.
Прећутао
сам и мирис прашине.
Наравно
да се жута, гушчија маст, у Локу тих година, за лек грудоболној деци, добијала
бесплатно.
Тек,
гуске су се белеле на пустари.
Описаћу
и свечани славски ручак. Село је живело за тај дан у години; а у Локу се љубав
увек изражавала храном. Најлакше бих описао славски ручак тако што бих у
класични недељни ручак убацио и пуњене паприке. Пазите, пишем о прошлим
временима: данас је тешко бити домаћица и у Локу. Наиме, уништише нас рођена
деца: вегетаријанци, вегани и послужена паучина на столу. Враћам се ономе што
је најважније: за славу су приспевале и лубенице. Чини ми се да је у кући
Чурчића, која је дочекала госте, морало бити и лубеница! Да ли да опишем како
су се онда јеле лубенице? Кад се лубеница начне, уколико није слатка,
завршавала је код свиња... Лубенице су се трудиле да буду слатке. (Добро,
признајем, претерао сам, те прве лубенице баш и нису завршавале у свињцу, чак и
ако нису биле идеално слатке.) Укус првих лубеница чекао се читаву годину.
Данас тај укус не постоји – јер су лубенице доступне стално. Што се човек више
удаљава од природе, све је мање човек. А стара добра времена су заправо слатка
добра времена.
Лок
је био чувен као бостанџијски крај. Имао је идеалан положај. Тиса је била близу
(дереглије су биле спремне да се код Сланкамена пребаце у Дунав и упуте за
Београд); а железничка станица у Локу је имала спремне теретне вагоне за превоз
лочких лубеница по целој Југославији. Данас је од свега тога остало само оно
што је смислио неки сеоски шерет. Причало се, наводно, да Београђани када се
истоваре лубенице из Лока, питају да ли су лубенице из Барбе или из Видраша.
(Због лубеница су научили и лочке локалитете.) Једнако је вероватна и анегдота
из Зенице – како је један Лочан, на високој функцији, наредио да се затвори
водовод у Зеници док Лочани не продају лубенице!
Сигурно
се питате чему читава ова прича. Па, подносим чика Лази рапорт о новостима у
Локу! А највећа новост је да је ова година прошла без иједне једине кућице за бостан
направљене у Локу. Последње кућице су у Локу направљене у години чика Лазине
смрти. (Захватио је четвртину 21. века.) Гуске, које су на издисају – још се
држе. Мада, чујем да се жута, гушчија маст – чак и као лек – продаје.
Од
новости које видим у Тителу, могу се само, најгрубље, задржати на повећаном
броју празних кућа. Ако Тител овако настави да се празни, није искључено да га
припоје Банату. Пре него што почну коментари у публици да пишем којешта –
подсетићу вас да Хоргош више није у Бачкој, него у Банату. Препливао је Тису
још у прошлом веку и заборавио да се врати. (И у политици постоји мода: зна се
шта се носи и ко се скида.)
Умало
да заборавим. После неколико година у којима смо у фудбалу губили од Вилова,
коначно смо их победили. Сада они немају довољан број играча, па смо их
надиграли – службеним резултатом!
Фудбал
је ипак као лакмус! И ту сада почиње оставинска расправа, коју сам најавио.
Доказни поступак. Решавам питање да ли је чика Лаза Чурчић из Лока или из
Титела! Признајем да је рођен у Тителу, да је добар део живота провео у Тителу
и да је сахрањен у Тителу...
Али,
кључни аргумент је тек сада дошао на ред!
Када
би се играла фудбалска утакмица између Лока и Титела, а играна је много пута,
кључно питање је за кога би чика Лаза Чурчић навијао. Срце неће лагати.
Као
да га чујем како ми с поносом прича о фудбалским утакмицама између Титела и
Лока и победама Лока! Те утакмице су игране за сеоску славу и биле су
пријатељске. А пошто су утакмице биле пријатељске, онда је на њима, у екипи Лока,
могао да наступи и Душан Клипа – заједно
са браћом. (Попунили би више од трећине екипе!) Видео сам Душана Клипу два или
три пута, али што време више пролази, све сам мање сигуран да ли је уопште
постојао. Вероватно је у Локу настала прича о томе како се Душан Клипа кладио у
којем ће минуту постићи гол. Али је, у исто време, постојала и прича о опакој
болести која га је спречила да оде на светско првенство у фудбалу и буде
најбољи играч... Одвео је, као најбољи стрелац, ФК „Нови Сад” у прву лигу! (А
ондашња друга лига била је неколико пута јача од садашње прве лиге.)
Одлазим,
коначно, на сајт Фудбалског клуба „Нови Сад”. И одмах, чини ми се на првој
фотографији, видим Душана Клипу окруженог четворицом играча „Динама” из
Загреба. А препознао сам једино петог: голмана Златка Шкорића, који је чврсто
држао лопту! (Осећам да се утакмица играла у Загребу.)
Лагано
се назире крај текста.
Што
сам старији, све лакше лажем. (Уосталом, шта је друго литература: уверљива или
мање уверљива лаж?)
Али,
не могу лагати у тексту о чика Лази. Наиме, одједном нисам сигуран од кога сам
чуо причу о победама Лока и о Душану Клипи: од оца или од чика Лазе?
Заљуљала
се моја оставинска расправа. Данас нећемо донети коначну одлуку.
Ново
рочиште се одлаже за следећу годину!
А
ја се још једном враћам лубеницама и преко лубеница покушавам да објасним због
чега ми је важно да је чика Лаза – Лочан.
Остаћемо
у Загребу. Када су Лочани продавали лубенице у Загребу, путовали су, најмање, у
пару. Једноставно, тако им је било лакше. Због тога ми је у Загребу важан чика
Лаза као Лочан. (Нисмо важни ми, важан је Лок, рекао је главни јунак, још негде
на почетку овог текста.)
А
признаћете да дупло лепше звучи када се каже да су, чак, двојица Лочана у
Загребу, у 21. веку, објавили књиге – ћирилицом!
У
свет се иде у пару, поновићемо и то.
Миливој Ненин
