Cveće II
Cveta je umro i danas u jedan ga sahranjuju.
Inače, on je bio jedan od poslednjih svedoka koji znaju za moje neuspelo samoubistvo. Na bukovačkom putu u podstanarskoj sobici kod Joje Bosanca.
Ja sam tad napisao prvu verziju Samaroplavetnila, otkucao, složio i objedinio. Upakovao priču i pošto sam jednostavno bio vrlo ozlojeđen, neshvaćen, nepriznat, neuvažen. Vrlo nezadovoljan jer sam napustio fakultet da bih se zaposlio na benzinskoj pumpi, jer nisam mogao da se izdržavam. Ozlojeđen... Jer porodica nije bila u mogućnosti da me finansira da studiram, a i fakultet mi se nije nudio kao ono što sam ja želeo. Fakultet mi se nudio kao veliki kurs za profesore književnosti, a ja sam želeo da budem pisac.
Napio sam se bio i piće je bilo moja strast. Tad u tom periodu imao sam 23, 24 godine i nisam mogao da se oslobodim alkohola. Imao sam želju, ali nisam mogao. Nisam imao devojku. Bar ne neku stalnu vezu. Bilo je tu nekih povremenih izleta.
Uglavnom, benzinska pumpa mi je omogućila da zarađujem više nego što sam ikada imao u životu, ali sam video da ta zarada koju imam da nije moralna i da nije poštena. Već tad sam imao tu Gospodnju normu i taj Gospodnji baždar u sebi. Radio sam to, radio sam na pumpi, zakidao sam, potkradao sam, jer su me tako naučili ovi drugi i isto kao i svi drugi, pravio sam viškove koje trgovci, dok uče zanat, prave i onda sam to trošio. Bio mi je to prljav novac. Trošio sam ga na kafane i na ljude sa kojima sam se družio, na lumperajke.
Naravno, posle jedne takve lumperajke već sam bio završio Samaroplavetnilo, pošto sam bio zgađen nad samim sobom i samog sebe sam najviše mrzeo, odlučio sam da se ubijem tako što ću popiti punu kutiju Bensedina. I zaista sam ja popio tu punu kutiju Bensedina i zaspao sam i posle četrdeset i kusur sati, možda čak i četrdeset i osam sati, sam se probudio i shvatio da sam živ i osetio sam neku ogromnu prazninu.
Prazninu koja ječi, koja boli. Nisam želeo da budem živ tog trenutka. Odlučio sam se da nešto uradim i pošto sam prethodni mesec kupio na kredit nov portabl televizor, kupio sam kauč, ormar, sto, stolice za taj stančić. Naravno, odlučio sam da se ubijem tako što će da me ubije struja i odsekao sam gajtan od televizora i skinuo plastiku i uhvatio se za licne. U nadi da ću se ubiti strujom. Još sam imao i neku rakiju koju sam pio. Međutim, struja me je tresla, al` me nije ubila. To me je još više razočaralo i onda sam se setio da će najbolje biti da odem kući, u moje selo, moju kuću i da se tamo na tavanu obesim.
Kad sam pošao u Novi Sad, poneo sam jednu plastičnu, opletenu štranjku koja je visila u mojoj sobi dok sam stanovao u ulici Dostojevskog. Visila je mesto ikone zajedno sa mojom maskom i zajedno sa pojasem sa zlatnim nitima koje sam dobio od ciganskog kralja, to jest predstvanika svetske organizacije Roma Žarka Jovanovića. Naravno, uzeo sam to, ali pošto nisam imao para i sve sam pare potrošio, odlučio sam da odem kod Cvete.
Cveta i Maca su živeli u ulici Heroja Pinkija. Otišao sam tamo, tražio sam da mi daju da pijem, pio sam. Tražio sam cigare i pušio sam i čekao sam da vidim kad idu za Miloševo. Trebalo mi je da stignem u Miloševo što pre, međutim Cveta je morao to veče da ide na Ribarac da radi, otišao je da radi, ja sam otišao sa njim na Ribarac, međutim, tamo mi je davao da pijem i tamo sam bio nesnosno dosadan i on me je isterao napolje. I nije ni mogao drugačije i toliko nebuloze koje sam ja tada u svom ludilu i magnovenju govorio, pas s maslom pojeo ne bi. I ja sam, naravno, krenuo sa Ribarca prema gradu, zaustavio sam taksi jedan kom sam rekao u čemu je stvar, da ja treba da idem kući u svoje selo, u Novo Miloševo, da sam pijan i da ne mogu da pomognem. Molio sam taksistu, daću mu novi televizor, imam i garantni list i sve, daću mu to da me odnese u selo. Televizor je koštao daleko više od te vožnje do mog sela i odlučio sam, nisam mu govorio ništa, ali sam odlučio čvrsto da kad odem tamo u selo da se popnem na tavan i da se obesim, jer sam želeo da samog sebe sklonim. Kad ne mogu da se obuzdam, jer taj problem sa strastima je bio jako, jako složen i teško mi je bilo da se obuzdam i da se solobodim tih strasti i te ogromne patnje koju su mi one donosile.
Naravno, taksista je pristao. Dao sam mu televizor i došli smo do Novog Miloševa. Nekoliko kuća dalje kod Mline sam tražio da se zaustavi, ja sam sišao, uzeo sam moju štranjku, doašo sam kući. Nisam ulazio kroz kapiju, već sam preskočio zid tako da me ni kera ne čuje i popeo sam se polako na tavan. Već sam se bio polu – otreznio, ali još uvek sam imao čvrstu veru da treba da samog sebe kaznim.
Popeo sam se gore i stavio omču oko vrata... Prvo sam je uvezao oko pajante, pa onda stavio oko vrata i u tom trenutku se pojavila moja majka meni iza leđa. Nije palila svetlo, nije bilo ni sveće, ni šibice... Ničega. Jedino je spolja dopirala mesečina. Kazala je, Radovane, pile moje, nemoj to raditi! `Ajde dole da ti spremi mama nešto da ješ. Bio sam besan. Besnirao sam. Nešto sam govorio pogrdno. Nešto sam govorio pogrdno i za oca. Tražio sam da ustane i on je ustao, sedeo, ona je spremala hranu, on je dao rakiju da pijemo. Tražio sam od njih da pevaju, oni su pevali. Bio sam veoma bolan. Bio sam veoma tužan. Imao sam ogromnu vasionsku patnju u sebi. Izbacio sam Samaroplavetnilo, ispisao tu priču, ali sam ujedno i razdražio svoju stvaralačku maštu i zaboravio sam da sebe na drugačiji način trebam spoznavati. Kroz knjige sam to čitao, ali jednostavno nisam dovoljno sve to usvojio.
Bili smo tu u kujnici, malo sam čak nešto i jeo i pili i pevali, sve do devet, pola deset kad sam otišao u Lovački dom i tamo sam uzeo sto, tražio sam pare od roditelja, uzeo sam sto i poručio sam sedam pića i govorio sam, sedam pića za mojih sedam demona! Nisam davao nikom stolice. Taj dan je Lovački bio napunjen i došli su tu gosti iz Kikinde, tada funkcioneri, Paja, Backo, bilo je tu još funkcionera ovih opštinskih, bili su tu i neki političari i tako dalje... Tražili su stolicu i nisam im dao. Bio sam pijan i nisu znali šta da urade sa mnom.
A onda se pojavio Zdravko. To je pop iz Novog Kneževca. Završio je bogoslovije, ali se nije oženio, nije bio sveštenik u pravom smislu te reči. Video me je tamo i onda je došao i seo sa mnom. Ja sam sa njim se sreo, počeli smo da pijemo i on me je utešio, smirio i on mi je vratio veru i poljuljano samopoštovanje. Vratio mi je bogobojažljivost koju sam ja imao genetski u sebi i onda me je tako smirenog odveo kući gde sam ja legao i zaspao.
U međuvremenu, Cveta i Maca, njegova supruga, su došli u Novo Miloševo. Oni su bili kod Cvetinih i naravno Maca je videla na ulici moju majku i pita da l` sam stigao, kaže ona došao sam, a Maca nije htela da kaže da sam bio kod njih i da sam bio problematičan i tako dalje... Kaže, mi idemo večeras, pa ako će ići, može da ide sa nama i naravno, majka me je pitala kad sam se probudio, pošto sam bio zaspao to popodne, da li ću ići, rekao sam da hoću i onda sam sa Cvetom i sa Macom se vratio nazad za Novi Sad.
U autu mi je Maca pokazala taj utikač od gajtana od televizora i kaže, ovo ja čuvam, ovo će imati jednoga dana jako veliku vrednost. To je kad ti budeš pisac i književnik slavan, ovo će imati jako veliku vrednost i ja ovo čuvam. Naravno, posle tog očaja, posle te strašne moje samoponištavajuće situacije osetio sam nekako da to što Maca govori, možda to i bude tako, a i poželeo sam da to bude tako. Nisam bio siguran, samo sam poželeo, a želja možeš da imaš kol`ko hoćeš...
Moj drug Cveće je bio tih, smiren, učestvovao je sa mnom kada smo snimali u Krušedolu. Govorio je delove iz Samaroplavetnila pošto smo uradili dramatizaciju Samaroplavetnila i snimali smo posle tog. To je bilo `85. Znači, ovo je bilo `81., a ovo je bilo` 85. godine smo radili, snimali film o dopisnom pozorištu Mladena Dražetinog i snimali smo predstavu i dramatizaciju Samaroplavetnila kog je uradio doktor Mladen Dražetin. Glumci smo bili ja, moja supruga Silvija, glumac je bio Čova, to je prijatelj Cvetin jedan i Čovina supruga... Ne, i Cveta. Bilo je nas četvoro. Bila je to jedna lepa priča snimana na minus sedamnaest.
Nakon toga 1986. godine, `85. se već porodila Silvija i vratila se u Miloševo, a `86. godine sam ja napravio Kulturno dvorište u mojoj avliji. Čitava ta priča oko mog samoubistva je nekako nestala, a u međuvremenu mi je do ruke pala, Svetozar je tad čitao knjige iz psihologije, čitao je vrlo popularna knjiga je bila Zen budizam i psihoanaliza gde je, ne mogu sad da se setim ko su autori... Suzuki i ne znam, čitao sam to... Tome je sad prošlo, evo, četrdeset godina. Tako da sam zaboravio, ali je tu bilo i Junga i bilo je tu i Adlera je on čitao, a bilo je tu i Hornaja koja je imala tu neku dobru... Ja sam zaboravio kako se zove knjiga... Čoveče, sve zaboravljam!
Dakle, Cveta je zaista čitao tu vrstu literature, ja sam se više okretao književnosti, Jovica se okretao filozofiji, jer nas troje smo se družili i često smo se nalazili, vodili razgovore i često su bile polemike. Jovica je voleo da polemiše sa Cvetom vezano istočna i zapadna filozofija. Ja nisam, ja sam u međuprostoru bio, pošto sam se bavio književnošću i imao sam potrebu da vizualizujem misli kroz jezik i kroz reči.
Moja priča o samoubistvu je nestala. Zaboravila se. Potisnula se i sinoć kad sam pričao, setio sam se da je Cveta bio jedan od onih koji su znali, još jedino jedna osoba je ostala koja to na neki način pamti, verujem da pamti, pitaću je. To je njegova supruga Maca. Marija. Koliko je to ostalo zapamćeno... Nadam se da je zapamtila.
Moj drug Cveće danas odlazi na onaj svet i verujem da će ga tamo dočekati Jovica. Tamo će ga dočekati Živko koji je nedavno umro ovog leta. Živko koji je bio divan čovek i evo, ja sam u situaciji da gubim prijatelje. Gubim prijatelje, a molim od Boga milost da mi Gospod da još dana da ispišem delo moje u slavu Njegovu, jer zaista bez Gospoda ništa i taj neki trenutak kad sam osetio i kad sam osećao da moj rad na pumpi i ti veliki bakšiši koje smo mi sami pravili i da te rabote koje smo radili, koje su mene naučili, jer ja to ništa nisam znao su u stvari vrlo prljave i da to sve nema potrebe da imamo. Šta se dešava? S jedne strane, u toj mojoj mladosti su bili egzistencijalistički filozofi i nihilisti, a s druge strane su bile ove raznorazne psihoanalitičke stvari i parapsihološke priče, tako da iz svega toga je trebalo da se izađe... Godine 1981. je bilo to neuspelo samoubistvo, `82. sam u Sremskim Karlovcima već bio oženjen i počeo sam da pišem Dragu Savetu, a `83. godine sam već pronašao mesto na Fruškoj gori u Krušedol selu, osetio priziv blagodatni Majke Angeline i preselio se u Krušedol i tamo bio u prilici da se u ogromnoj meri oslobodim tog demonističkog, samorazarajućeg i lošeg poimanja, inata i percepcije života.
