DNEVNIK PISCA Ja sam čovek kom

  Ja sam čovek kom su teška vlastita ramena. Dakle, moja ramena su mi teška i vuku me dole. Ne mogu da sedim. Ne prijaju mi. Zvao sam Srđu da dođe da pogleda, da vidi šta je sa ovim... Mene u stvari najviše uznemiri tehnika koja me definitivno razbija. Moja želja da uradim puno, a u stvari ne mogu da uradim. Radim samo malo, što nije dobro. Eto, tako. No, evo sad sam uhvatio tu tehniku, pa evo pokušavam da to uradim. Sad ćemo videti sledeću stvar šta i kako možemo. Očigledno je da treba da uzmemo dva nova telefona i da završimo priču. Sad ću kazati Silviji. Sad ću morati da javim Srđi da ne dolazi, jer sam uspeo to da uradim. Krenula je kiša...

DNEVNIK PISCA Sav od suprotnosti sam sačinjen

   Sav od suprotnosti sam sačinjen. Sve mi je i jeste i nije, a onda opet nije i tako. Ili nikako! Lako mogu stvari da se dese ili da se ne dese. Šta da radim kad je tako... Moji opticaji, događaji, moja čitanja, pogotovu moja čitanja mojih knjiga i čitanja onih koji su me čitali i pisali o meni fale, oni koji su pisali o meni čitanja onog što pišu o meni oni koji su čitali o meni kad me fale. E, to volim. Kad me fale, onda samo rastem. Eto, tako se ja ponašam. Puštam da se biće oslobađa i što jeste i što nije, jer kad je biće neoslobođeno onda nije dobro. Onda je stegnuto. Kad je biće oslobođeno, onda mi je dobro. Da, ali ljudi opet to ne razumeju. Oni bi hteli da bude stegnuto, ali ne tol`ko da bude stegnuto kol`ko treba da bude stegnuto, već da bude stegnuto da bi do toga došlo. Stezanje i popušćanje, a otpušćanje je popušćanje, a popušćanje može ovako, a može i onako. Šta to znači? To znači da se prostor i sloboda proširuju. Oni nemaju pojma koliko se prostor i sloboda proširuju. Znači, ovo što smo otkrili da može i ovako, a može i onako, može i tamo, može i ovamo, može gore, može i dole, može svakojako. To u stvari nije malo otkrovenje. To je veliko otkrovenje, jer smo otkrili da ništa ne moramo k`o što moramo, a mi smo samo mislili da moramo to, baš to što moramo, da moramo kako moramo. E, tu je pomeranje granica ljudskih sloboda! I tu je u stvari veličina svega onoga što hoćemo da kažemo i svega onog, između ostalog, što prećutkujem. Ne treba ništa prećutkivati, treba sve kazali i iskazati. E, sad, evo stiže Nenad, pa ću videti šta kaže moj Nenad.

(zvoni telefon, Radovan se javlja)

E, Nenade, sad ću te ja... Je l` me čuješ?! E, pa Nenade moj, situacija je vrlo složena – moj telefon je zdravo post`o mator i zdravo pravi cirkuse i zato ga moram menjati, a i menjaću ga! Poručila je mama. Poručila je, a ja evo, sedim i shvatam da ono što ranije nisam shvatao, da to sada i nije kasno da shvatim. Pazi, i ako ne shvatim nije važno, jer što shvatim i što ne shvatim važno je kol`ko je važno dok je važno, a onda se desi da i nije važno. Da, tako moramo malo da se zezamo, ako se ne zezamo nismo ništa uradili. Duvam na škrge i tu sam unutra u ladovini, ne znam di si ti? A vi ste na more? A, neka, a di ste? U avliju? A iza zgrade u šumici? O, čoveče! Pa, to i nije tako loše kad imate šumicu! A, pa dobro, to nije loše, druže moj. Evo, samo sam hteo da ti čujem glas, da vidim da li si u službi, da li radiš? Šta se dešava? A šta to znači? Novi godišnji, to onda i menjaš fabriku? Aha, imaćeš... E, pa dobro, to nije loše, to je gospodski. Evo, mi smo tu, radimo. Izašla je i ova druga knjiga, mada sad ne znam, mog`o sam ti to poslati, to je i... Bolje kasnije. Ne mogu da stignem. Neke stvari ne mogu da stignem. Tako da sam sam, a Silvija mora i dućan, a mora i mene, mora i Nikolu, a mora i Senku. I onda ne može sama da stigne. Imao sam tu neke dame koje su se nudile, ali one se samo nudu kad ima publike. U međuvremenu sam bio jedno pet dana u Kamenici. Da... Eto, vidiš... Bio sam srećan u kamenici i zabavljao sam se tamo i kažu, kako smo srećni što te vidimo! A, ja kažem, kako je lepo videti vas opet! I tako...Uglavnom, tu smo, kući sam, privodimo kraju treću knjigu, pa ćemo da idemo dalje. Ide to svojim tokom, ova druga je izašla, to je dobro i ova treća je tu, čekamo Mladena, mesto tebe je uskočila Kaja. Znaš ko je Kaja? Da, da... Ona je mlada nada srpske književnosti. Doktorirala, ona je rasla u drugim uslovima, nije ona imala k`o ti Radovana. Eto... To je to. Nemam ništa novo, je l` ti imaš nešto novo? Nemaš? Pa, dobro... Onda ćete zajedno na odmor. Je l` znate di idete? A šta raduckaš? E, pa to je lepo, za svaku pohvalu! A, kaži mi ko je u Letopisu sad...? Jela je glavna sad urednica, a ko je s njome? Aha, to je dobro, ja sam njega video, on je tu pričao o nekoj vojsci? Je l` bio on u vojsci, je l` pisao o nekoj vojsci, nije? Ja sam njega pomešao na televiziji. Još jutros sam video, pa sam hteo da te pozovem, ali nisam stigao. Dobro, nema veze... Znaš šta, dobro je to, čim se bave Andrićem... Da. E, pa verovatno, to je dobro. U stvari, znaš kako, to ti kažeš, a ja kažem ovako – ti se bavi Andrićem, ali se malko bavi i Vlahovićem. Znaš? Samo što mi neke stvari nekad vidimo, a nekad ne vidimo dobro, jer Andrić je bio opsesija moje mladosti, pa kao zatvorenost... Onda shvatiš da je isti kurac i jedno i drugo. O, pa da, od njega se može mnogo naučiti! Ja sam učio od njega, al` sam učio od Krleže. Šta da radimo... Istina, ja sam voleo i Kamija i Sartra i čitao sam i jedno i drugo i navijao sam i za jednog i za drugog! A, jebiga... I Zivlaka i Tucića i navijao i za jednog i za drugog. Biće to dobro. `Ajde videću kad izađe, ako mi šalju još uvek Letopis, dobiću ga. Okej, tu smo, moj Nenade, velika priča je nedopričana, mada niko ne ume da ga dopriča... Je l` znaš da Kusturica snima ovde kod nas? U Čurugu. Da, da, da... Kako ne bi bilo lepo, zna Kusturica di su njegovi koreni. Eto, stani iza Andrića i ne boj se!

DNEVNIK PISCA Je l` može? Je l` vidiš?

 

 

  Je l` može? Je l` vidiš? Ako ne, ustani, upali svetlo...

Milkica:

- Sviđa mi se.

Radovan:

- Šta? Kako je uradio?

Milkica:

- Da, sviđa mi se.

Radovan:

- Pa, on je sad sve tri praktično pročitao i za sve tri je pisao...

Milkica:

- Nisam morala da znam malo unapred o junacima u trećoj knjizi, ali dobro.

 

Radovan:

- A šta si znala šta je? O Mariju? Ne, o Josipu?

Milkica:

- Josip Micić.

Radovan:

- A, da, da, Josipa ima puno... Ima puno toga kod Josipa. Josip je zanimljiv lik. Videćemo sad šta i kako. A šta si mi rekla to...? Evo, sad, potpuno sam zaboravio. Kako si mi rekla, Vasa je imao zakopanu robu ispod dućana, dobro, ja to verujem...

(zvoni telefon)

  E, Viktore moj... `Alo? Pa, dobro, šta ima veze, sad sam ja pročitao recenziju, videće u knjizi da l` da je šaljem Kaji... Kaji, da l` da je šaljem? Pa, dobro, poslaću je onda kad bude. Tako da, mi smo je pročitali ovde, protumačili i Silvija i ja i Milkica sada iz prodavnice i Senka iz Kikinde. Eto, tako. Sad ove druge ne znam, eto tu smo. 

  Jel si ti? Gde si? U Novom Sadu si? A, ti si upravo stigao! A ja sedim ovde, na ovu... U atrijum! Malo mi se menja saturacija, pa sam malo tamo – ovamo. Je l` legla uplata? Žao mi je što nije malo veća, ali sad, šta da radimo, kad... Dobro, nema veze, ali bitno je to... Mora malo da se plati, to nas je Godić još naučio. Neke stvari nas nije naučio, ali... Ništa, tu smo. Drž`te se, srdačan pozdrav! A, kaži mi, kol`ko ostaješ tu? A, onda ako budem bio u prilici... Jao, imaš tu frku, da to si ti meni rekao. U, jebote! Da, videćemo sad ako budemo imali šansu da se vidimo, ako ne opet dobro, jer meni sutra dolazi ovaj doktor jedan, zovem ih kući, ne idem ovamo u Kikindu. Trebaju mi ovi stručnjaci, pa moram da ih zovem kući, pa onda kad dođu kući, onda me tu prigledu, moram tu neku spravu da obezbedim, vrlo specifičnu, tako da, evo tu smo, moj Viktore. E, pa ja bih voleo, ako budeš bio u prilici, ti me cimni, pa ćemo onda sve ostalo. Sutra mi ovi dolaze, e, sad ne znam kol`ko mi dolaze. Čućemo se, Viktore moj, važi. Ćao, ćao, prijatno!

  Za Vasu Cicka kažu da je za vreme rata zakopao u slamu ceo svoj dućan. Imao je tekstilnu prodavnicu i posle rata, kad je bilo, on je otvorio i izneo je u prodavnicu. I čitava ta roba koja je bila u dućanu je prihvaćena i popisana komisijski i sve što je bilo, Vasa je to na pravi način odradio. Kod njega je radio njegov brat Draga, inače pokojnog Cicka, on se zvao Cicko, Cicko, Cicko, Cicko...? Pokojnog... Ne mogu sad da povežem. Dobro, nema ni veze. Evo, tu smo... Tu smo. Nešto sam još znao i nešto je još Milka kazala, ali ja sam zaboravio. Da je neko u Kikindi u nekom vremenu... Ali, otom – potom. Okej, nema druge.

DNEVNIK PISCA Mislim da je u Kruševcu ili u Kraljevu, ne znam tačno

 

 

  Mislim da je u Kruševcu ili u Kraljevu, ne znam tačno, Selimir imao promociju svoje poslednje knjige, a isto tako mislim da je poeziju govorila Lidija Cvetić. Tako da, šta reći? Lidija ide pravim putem, ali ide našim putem. Jasno mi je sve. Stvari se dešavaju tako da se ostavljaju tragovi, a tragova ima svuda i prepliću se oni međusobno. Tragovi sa tragovima! Zanimljivo... Ali istinito!

  Nemam ništa veliko da kažem, osim da je sve u redu i da je sve dobro i da naše misli veoma često zavise od perforacija drugih i ono šta će nam drugi ponuditi kao sadržinu onoga što treba da dođe. Otom – potom. Strpljen – spašen. Uči moj narod. Ne treba ništa veliko i preterano talasati. Treba biti strpljiv i sačekati. Kao što treba biti strpljiv i sačekati ovu situaciju koja se trenutno dešava.

  Dakle, treba spremiti sve one papire koji trebaju. Treba obezbediti sve one lekove i lekarska pomagala koja su potrebna, a isto tako treba imati i volju i milost Božju da možeš da se usmeriš na ono što treba da uradiš, dragi moj Radovane Vlahoviću! Samom sebi pevaš, a samom sebi i popevaš. Da, to može da bude simpatično – samom sebi pevaš, a sebi i popevaš, dragi moj Radovane Vlahoviću.

  Kad je jatiserka... Zaboravio sam taj izraz jatiserka, to je neko koristio... Ne mogu da se setim ko je taj izraz koristio. Sebi pevam, a sebi i popevam. O, Bože, kako je to lepo! Sebi i pevaš, sebi i popijevaš, Radovane Vlahoviću, dični! Kako to izgleda interesantno, ali sada za jednu knjigu koja je vezana za mamuzu pod kapkom, mogu da budu jako, jako interesantni ovi knjigovezački materijali. Da...

  Naziv za jednu knjigu može da bude i Knjigovezac. Eto ti! Knji – go – vezac! Da... Malo gleda, malo i zagleda... O, Bože, molim Ti se. Moja žena, malo gleda, malo i zagleda i prolazi po visini i širini, po dubini i stranama. Levo, desno i sporedno. Sve da vidi i otkrije, šta je gore, šta je dole, a lepo je kad sve saznaš iz običnog ligeštula i sve doznaš, a sve pamtiš. Kad mamuza pod kapkom se razbijati stala. Lep dan!

DNEVNIK PISCA Evo, evo, evo!

 

 

  Evo, evo, evo! Evo, evo, šta si `teo, moj jarane, Radovane?! Moj prijatelju dragi, šta si `teo, šta si smeo? Šta si mogao, a šta nisi? Ovo neka bude priča koja treba da se priča, jer će doći ako il` će moći, ove noći, ovog dana. Stići, stiće priča, ali sama, jer ja `oću, ja `oću da se vratim u mamuzu pod kapkom. Da se vratim u samaro, samarja, samaroplavetnila! Samaro, samarja, samaroplavetnila! A nit je dan, nit je noć, već je dan, već je noć, al će ovo brzo proć`!

  Ponovo mi se vraćaju misli o igri krizmalicama. Da, da, nije to ništa nenormalno. To je to! Nema ničeg nenormalnog. Jezik. Jezik! Jezik crnošuma, prozomerje. Da, da, vraćam se sad nazad i učim sve ono što sam ranije znao. Da, da, da! Vidiš ti šta je to? Vidite vi šta je to, dragi moji?

 Silaze mačke, silaze mačke, silaze mačke u moje dvorište, silaze mačke! U moje dvorište silaze mačke! Silaze mačke, silaze mačke, silaze mačke u moje dvorište, silaze mačke. Sleću ptice! Sleću ptice! U moje dvorište sleću ptice. U moje dovrište sleću ptice! Sleću ptice, sleću ptice, u moje dovrište sleću ptice. Silaze mačke, silaze mačke.

 U moje dvorište niče bagrem. Bagrem beli, bagrem žuti. U moje dvorište niče bagrem. Bagrem beli, bagrem žuti! Bagrem beli, bagrem žuti, u moje dvorište silaze mačke, bagrem beli, bagrem žuti. U moje dvorište silazi sunce. Moje dvorište nadleću ptice. Moje dvorište je kao lice ministrice. Ljubavnice! Crtačice, pevačice, slikarice, muljarice, bećarice, suše i rođuše! Čega ima, čega ima u moju avliju. Skadarliju. Bojaniju. Svega ima u tu moju avliju.

  Baš sam dobro osetio. Čega ima, čega ima, čega nema, čega nema, čega nema. Da! Ponovo se vratiti jeziku. Slične stvari je Vladan radio. Da, da, da! Mislio sam da ću da Nikolu snimam. Da njegove slike koristim, mislio sam da njegove slike koristim, ali to nema potrebe. U, čoveče, koliko tu stvari ima! Moram da vidim sa Ninom šta i kako. Kako stoje stvari. Da, da, da... Sad kad smo završili sa Savanima i sad kad sam izašao iz racionale, kad sam potrošio racionale. Kad sam potrošio svu ozbiljnost racionale. Šteta, šteta velika.

(zvoni telefon)

  Radovan Vlahović je. Da. E, Jovanka, izvolite! Dobro. U ponedeljak prepodne u 9? Dozvolite mi da vidim sad kakva je situacija... Ja ću napisati, Jovanka, da je ovo Vaš telefon. A od Poliklinike je? Dobro. Važi, važi, Jovanka, hvala Vam, divni ste! A, znači Vi ste iz Ostojićeva? E, pa to je lepo... Ja sam imao rođake u Ostojićevu, Gigu i Tomicu. Popovi. Da, da. Ne, živeli su tu kod mađarske crkve. Imali su sestru koja je bila u Sarajevu, pa je izbegla. Ne znam sad šta su radili... Ovo su Giga i Tomica, dve kuće. Ništa, evo, Jovanka, tu smo pa ćemo biti na vezi. Divni ste, Jovanka, hvala Vam, Jovanka.

  Zanosna Jovanka...