Pripremamo... Da se uključi, da dođemo do ključa. Evo! Uključilo se, ali sad misao koju sam imao, izgubio sam je. Pobegla mi je. Ništa, pokušaću malo da sačekam, da se koncentrišem, pa da je nađem. Malopre mi je bio moj drug iz osnovne škole. Dušan Rakazov, kog je njegov otac zvao Bača, a ja sam ga, pored njegovog oca, zvao Bača. Njegov otac je bio Gliša Rakazov, inače prijatelj i drug mog oca i njih dvoje su zajedno bili u vojsci u Kraljevom bregu i ostali su prijatelji kroz sve ove godine. Kroz sve one godine koje su živeli. Naravno, Gliša je bio vedar čovek i nekako imao je uvek neku energiju koja je bila pozitivna kad sam ja u pitanju. Umeo je da me nekako osokoli, a i nekako mi je pokazivao pažnju i naklonost. Imao je sina svog Dušana, Baču, koji je malopre bio, ali prema Dušanu je bio drugačiji, prema Dušanu je bio strožiji kao otac, a prema meni je bio malo mekši. Mada, mislim da su se to očevi dogovorili da Gliša bude prema meni kao prema drugu, a da moj otac bude prema njegovom sinu Dušanu kao prema drugu. Dakle, da nas na taj način vaspitavaju, da nas uključuju u tajne muškog zanata i u tajne muških života. Tome se trebam posebno osvrnuti i trebam možda posebno obraditi tu temu koja se tiče tog nekako muškog odnosa prema životu. Počev od tog šta mi je ko pričao i na koji način sam čiju i koju priču slušao. Jednom davno mi je i Mile Buljin pričao neke stvari. Dakle, ono što me je podsetilo sad kad je bio Bača tu, to je da, kaže, je l` znaš kolko nas je živi ostalo iz razreda? Pa, ne znam, ja dok smo sedeli tu, ja sam nabrojao četvoro, međutim ne mogu da se setim više nikog. Prosto sam i zaboravio ko je to sa nama bio u osnovnoj školi. Kaže dosta njih je umrlo, a istina. Istina, dosta njih je umrlo. Trebam pogledati na fotografijama i videti ko je bio sa nama u razredu i da se setim i da se opsetim ko je tu sve bio i da onda kroz taj oblik nađem koliko nas je živo. Reko mi je, treba da uzmeš to da vidiš to, ti to se baviš s tim. Da... Interesantno. Da se ja bavim životima ljudi. Kao da se bavim ljudskim dušama. Kao da se bavim ljudskim dušama... Baš je zanimljivo. U poslednje vreme malo sa kim pričam ovako, a ljudi prosto sad kad me vide da snimam, sad će biti još da pravim cirkus neki u tom smislu da nešto radim što možda i nije dobro. Zamisli, ne daj Bože, da nešto govorim protiv vlasti, ali evo sa ovim bolestima i sa ovom dijagnozom, ljudi ne ulaze u to da ratuju protiv vlasti, jer vlast uvek pobeđuje, a kad imaš dijagnozu onda duplo pobeđuje. Jednom, zato što ona nema dijagnozu, jer nema ko da joj kaže, da joj da dijagnozu, ona se brani, a drugo, zato što ti sa dijagnozom vrlo brzo se zamoriš i onda ti dođe da sustaneš, a kad sustaneš onda bi da legneš i čini mi se, kad legneš, bojiš se da ne bude da ne možeš da ustaneš. Tako da, evo, uglavnom, evo rimuje se, ide jedna za drugom priča, da... Moraću da pogledam šta je i ko je sve išao sa nama u razred, da... Evo, vidiš ti kako to ide. Ja se sećam samo jedne godine, to smo Dude i ja pričali, doček Nove godine je bio i na tom dočeku Nove godine, mi smo se fotografisali, kao kolektivna je bila fotografija, ja i Dude smo jednu damu koja je išla sa nama u razred, držali svako za po jednu sisu. Da, bili smo unutra. Njoj to nije smetalo, ona je to prihvatila... A i malo je ona bila naprednija od nas telesno, bila je napredna, a mi smo bili malo mladi, a malo i neiskusni. Tako da... Čudno je to. Miriše trava, Silvija pere bazen, tako da će večeras napuniti vode i onda ćemo pokušati da budemo u bazenu. Da... Voda će se na dnevnom nivou ugrejati i ja verujem da će to biti dobro, a bilo je uvek prijatnih trenutaka u bazenu u večernjim satima zato što ja nisam mogao na sunce preterano, smetalo mi je zbog disanja, ali u večernjim satima mi je prijalo. Pogotovu voda koja nije bila ni vruća, ni hladna. Bila je prijatna. Bilo je prijatno... Senka nije volela što imamo taj bazen tu. Nju je to strašno nerviralo. Ona je želela sve drugo i drugačije. Ona pripada generaciji koja voli firmirano i voli da je iz dućana. Eto, a ja opet volim improvizovati. Volim da improvizujem. Novozenitistički je improvizovati.
DNEVNIK PISCA Dobro jutro
Dobro jutro. Evo, razmišljam oko vremena koje je prošlo i oko vremena koje još imam i delim sa ljudima u prolazu i vidim kako je sve to brzo prošlo, protrčalo prosto, nestalo, izgubilo se. Na moje oči se izgubilo negde u neku maglu, u neki jezički beskraj, u neko snoviđenje da sam sve to proživeo i prošao, a da u stvari i nisam preterano od života tražio. Pa, dobro, malo mi se drema... Merio sam pritisak i on kaže da imam sto trideset i pet. To nije preterano visoko, ali nije ni nisko. Pratiću ga i dalje, da vidimo kako će se izdešavati.
DNEVNIK PISCA Tu sam. Slušam Arsena i sećam se Robike
Tu sam. Slušam Arsena i sećam se Robike i sećam se Simona Čudotvorca kad su dolazili kod mene u Krušedol. Robi je imao crvenu Ladu, a Simon je dolazio sa njim i onda smo... Robi je puštao na kasetofonu Arsena, otvarao bi vrata i mi smo slušali muziku. Bila je ista ova pesma O, mladosti. Vrtim sad, poslednjih dana slike i priče koje su vezane za ovo troknjižje koje evo, ako da Bog, izlazi prvo druga knjiga koja je u štampi, onda treća se privodi kraju, a ja u stvari prolazim kroz kompletan prostor kud su prohodali moji romani. To jest junaci iz mojih romana. Kud su prohodali moji podstanari u glavi. Zezam se sa Silvijom, kažem, ti manipulišeš mojim podstanarima u glavi, ti si opasan manipulator. A, u stvari, moji podstanari su moji junaci, a moji junaci su moje ličnosti, a moje ličnosti su moja individualnost koja je sklopljena od mnogih individualnosti i postoji sama sebi najsličnija. Malo ću pokušati još da uključim muziku... (uključuje muziku) Jednu te istu pesmu. Odlazim, odlazim u različite vremenske zone i u različite dimenzije odlazim. Putujem. Muzikom putujem. Putujem osećanjima i to jezikom i govorom. Govorom koji nije običan. Govorom koji je pisanje i pamćenje i memorisanje svega što se duše taklo. Da. Kaže, prevashodno si ti pisac Banata, kaže, uglavnom je Banat tema. Bože, život na selu, Banat, a Novozenitisti su jedna sasvim druga priča. Tu ima i Banata, ali ima i svog drugog sveta. Ima velikih gradova, velikih filozofija, ima velikih misli koje su stigle u mene iz velikih literatura i najznačajnijih mislilaca. Oni su vrlo često anacionalni. Da. Anacionalni, da. Unosio sam likove, priču o Dzem sultanu samo da pokažem da je to pisao neko ko je Srbin, a inače sve drugo mi nije bilo tolko opterećujuće. Šteta. Da li sam ja zaista ušao u problem? Ili su moje sumnje proizvod moje samoće, moje nekomunikacije? Moje izolovanosti od ljudi... Zaista sam izolovan godinama. Da. 2020. godine sam bio u Kamenici januara. Ponovo mi se Kamenica vratila kao tema u život 2026. maja. Da. Kamenica je bolnica koja mi je u jednom delu odredila sudbinu majke, to jest pomogla je, pogotovo onkološko odelenje da ona prebrodi problem sa malignitetom, a onda da ja shvatim da, docnije kad sam pisao priču Sve je u glavi, da shvatim da sam zaista voleo moju majku i da sam imao emociju za nju. Zanimljivo je, zanimljivo je da malo ljudi zna to što znam i o čemu mislim ja. Misao vrluda i ona čini da prolazi kroz različite pore i fore i evo... Evo Bača, moj drug! Znaš šta radim? Evo, diktiram, i ti ćeš biti sad zabeležen ovde, sedi, evo ti stolica.
Bača:
- Šta ti je to?
Radovan:
- Bačo, znaš šta ti je to? To je... To je...
Bača:
- Ugasi to...
DNEVNIK PISCA Mesec je kao jaje
Mesec je kao jaje. Malo zamućeno. I čkilji mi iznad glave. Na terasi sam. Očigledno je da mi prija. Čujem napolju se zatvara neki automobil, to verovatno neko od komšija dolazi, a čujem i da se čuje neka telefonska poruka tamo na kompjuteru iz atrijuma, dolazi prema meni, a ja ništa... Evo, sedim i hladim noge na betonu. Osećam se malo umorno... Da. Palo mi je na pamet da sam rekao da neki moji konkurenti trenutno se ponašaju malo čudno, a ja sam opet zahvalan Gospodu na svakom novom danu. Polako selo ulazi u duboku večer. To je tako normalno. Danas je 27. maj, dan kad sam 1977. godine popodnevnim vozom otišao u vojsku. Ispratili su me moji drugovi, pevali smo vojničke pesme, pevali smo Oj, drugovi je l` vam žao, rastanak se primakao, nosili su me na leđima. Moja devojka nije bila tu da me prati, pa da plačemo i da se ljubimo zbog rastanka, obično se to dešavalo sa ljubavima moje generacije. Iz moje generacije... Oni su odlazili da služe... Titu i Jugoslaviji, a one su ostajale da slušaju rock and roll, da se zabavljaju i veliki broj tih veza je prestajalo da postoji nekoliko meseci posle odlaska mladića u armiju. Naravno, te zakletve i zavere su bile kratkog daha. Nisu imale čvršće osnove. Tog dana kad sam ja išao, bilo nas je nekoliko. Bio je Nenad Šaba, Braša Rakić, da li je bio još neko...? Šaba je išao u Makedoniju, ja sam išao u Hrvatsku. Ne mogu da se setim ko je još išao od moje generacije. Šteta... Mora da sam zaboravio. Mnogo toga... Pitaću Brašu Rakića. Pitaću Brašu Rakića ko je išao sa nama tog dana. Znam samo da smo pili, da smo pevali, da su svirali, da je bilo više harmonikaša, da je svako imao svog regruta na leđima, svako društvo. Da, išao je Dragan Perkov. Bože, molim ti se... Sećam se. Dragan Perkov je bio u kasarni koja se zvala... Ja sam bio da l`Kočkim žrtvama, valda tako, a on je bio u Karlovcu. Ne znam... Valjda u Kamensko. Čoveče, čitav taj život, sve je to bilo tako neprepoznatljivo. To... Ja sad tek vidim da je to bilo pre manje od pedeset godina i da sam sve to zaboravio. Sećam se da smo putovali vozom, putničkim, do Beograda, a onda od Beograda do Zagreba isto, to smo presedali, jedino znam da smo od Zagreba nekim šinobusom išli za Karlovce, pa da su nas tamo sačekivali i nosili po kasarnama. Gde ko pripada... Čoveče... Kako se sve to promenulo. Kolko sam tog zaboravio. Ceo svet taj, jedan koji je bio tu. Od drugova su nas pratili Zdravko, Dragi, Fiškar, Lela, Radaš, moj brat Dule, ne znam ko je još bio tu, otac i mati... Ne mogu da se setim. Gegeš je pevao, Oj, mašino, pusti paru jače, da ne vidim kako draga plače. Bože... Žarica, da, Žarica... Da li je bio tu Dragan Krencli, bio je i on... Čoveče, Bože... Sedamdeset i sedma, sedamdeset i sedma, o, Bože...
DNEVNIK PISCA A onda je moja kuća počela da liči na ambulantu
A onda je moja kuća počela da liči na ambulantu. Ne zato što sam ja to hteo, niti zato što je neko od mojih ukućana to želeo, već se jednostavno desilo i ambulanta se proširivala iz sobe u sobu, iz sobe u sobu, tako da je sad pokrila sva odelenja i kupatilo. I jedno i kupatilo drugo i kuhinju i sobu jednu i sobu drugu i sobu treću i atrijum. Ambulanta je postala dnevna zapovest mene u, tako da kažem, tridesetim godinama trećeg milenija. Vidim da je to postalo tako. Neka svakodnevica i da namestim pet koraka, pa šesti razmišljam o (smeh) ambulanti... Naravno, da li sam izmerio pritisak, da li sam popio lek za pluća, da li sam popio lek za srce, da li sam iskoristio jednu pumpicu, da li sam iskoristio drugu pumpicu...? Da li sam se prestrojio iz jedne sobe u drugu, da li sam stavio kiseonik, da li sam uključio hlađenje, da li sam uključio grejanje, da li mi je vruće il` mi je vlažno, da li mi smeta, pa ne mogu da čitam, da li mi smeta, pa ne mogu da mislim...? Sve mi se isplelo. Poslednjih šest godina u mojoj kući je ambulanta. Poslednjih šest godina i više u kući mog Arkadije, svi su tu, rodili su se i unučadi, ali Arkadije nije u svojoj kući i kod njega nije ambulanta. Ja sam pristao na taj ponižavajući položaj – da mi u kući bude ambulanta. Pristao sam na ponižavajući položaj da mi u kući bude ambulanta! Pa, dobro... Nije to tolko ni ponižavajuće ako si ostao živ. Nikog nisi povredio, nisi se ni sam uvredio, osim što si pristao na život. Nekad si išao protiv, a onda si pristao na život i ne samo da ga voliš, već i demantuješ sebe! Po stotinu puta demantuješ sebe da se otimaš da živiš. Da, da, da, da... Eto, to je to. Sve je to tako. A, znaš šta? Kaže jedan moj prijatelj koji je bio funkcioner, pa je dobro živeo jedno vreme, kaže, mnogo nam je lepo sve ovo, kaže, šteta što se na kraju ipak mora umreti. Da, na kraju se ipak mora umreti. Šta da radimo? Ali, da to nekako odložimo taj kraj, što dalje da on bude... Što dalje od nas. U sadašnjem stanju. Dakle, u mojoj kući postoje dva merača pritiska, postoje dve klime koje se uključuju da hlade, u mojoj kući su sada dva kompjutera, zapravo jedan lap top i jedan kompjuter i jedan kompjuter koji ne radi, koji stoji, jer u njemu samo imamo podataka. Moja kuća je puna knjiga. Onih knjiga koje su mi bile važne pre četrdeset godina i nekih knjiga koje sam dobio sada i koje sam čitao vezano za dodelu nagrade Dušan Vasiljev. Uopšte ne znam čega sve to ima u kući. Najmanje imam garderobe. Najmanje imam mojih ličnih stvari. Imam tu nekoliko flaša sa vodom, otvorenom. Na jedan sto dve flaše, na jednom jedna, na mom stolu u sobi dve flaše, na stolici jedna, na onom drugom stolu dve flaše neotvorene. Vode kol`ko hoćeš... Kakav sam ja to lik. Koka kola jedna otvorena, mala. Bila je i velika, pa je velika popijena. Nikola je popio. Naravno, tu ima i dosta papira. Nešto mojih knjiga, nešto knjiga drugih ljudi. Tu je, naravno, i nekoliko šolja za kafu. Kafa je popijena, ali je... Evo, sad mi je stigla i nova. Moja soba je zaista stanica. To jest, usputna stanica za moje lekove i za terapije koje su čas jedne, čas druge, čas treće. Da. Soba za terapije. Bolesnička soba, ili pak soba koja je sastavljena od svih soba, od više soba, a samo je jedna soba. Eto. Kaže, da oću da te otmem! Pa dobro, ako je to tako. Da me otmeš... Pa, dobro. Dobro, nije to tako ni loše... Nije to tako ni loše, draga moja. Da oću da te ukradem! A, pa to je već poetičnije. Pa, da... To može da bude i terapija. A ja, evo, čekam da mi ženo ustane, a ona okrenula glavu zidu, a ja sam taman teo da završavamo neke stvari. Al` dobro. Otom – potom. O, Silvija! O, Silvija, oćeš da ostaneš da ležiš, da ja mogu da se okrenem na drugu stranu, il` nećeš ništa da to što smo govorili da treba da uradimo, da uradimo?
Silvija:
- Ne čujem šta mi govoriš...
Radovan:
- Reko, oćeš da... A ti nisi tamo?
Silvija:
- Ne, ja sam otišla da izmerim pritisak, da te sad tu ne remetim.
Radovan:
- Jao, pa ti si divna! Ja sam mislio da si ti legla, da si okrenula glavu
zidu... Ja diktiram da mi je žena okrenula glavu u zid.
Silvija (smeh)
- Izvini se publici i kaži da nije uvek tačno to sve što govoriš, ogradi se, molim te! Mene će shvatiti još kao monstruma do kraja. Kad neko pročita... Otišla sam, nisam htela da...
Radovan:
- Je l` si izmerila? Koliki je pritisak?
Silvija:
- 150... Hoću da vidim hoće li spasti, jer sam ležala. Za deset minuta se neće desiti ništa... Crći neću, a i ako crknem...
Radovan:
- Ja se jako plašim tvog... Šta i ako crkneš? Šta će da se desi? Doće neko mene
da ukrade? I Genija?
Silvija:
- Pa ne znam, oko tebe i oko Genija će se otimati, nastaće red...
Radovan:
- Primećujem da se svi oko mene i oko Genija otimaju, da... Ja bih da, ako možemo sad da vidimo da rešavamo ove tekuće probleme, ali otom – potom... Izmerićeš pritisak. Mi da li imamo tekuće probleme? Imamo tu neke sitne, male, ali rešićemo ih... Rešićemo ih sa velikim zadovoljstvom na obostranu korist. Kako sam rekao, moja soba je nalik... Moja soba liči na apoteku, ne... Liči na bolesničku sobu. Liči na ambulantu.
Silvija:
- Ne liči ni na ambulantu, ni na apoteku.
Radovan:
- Na šta liči?
Silvija:
- Apoteka je sinonim za nešto uredno.
Radovan:
- Da.
Silvija:
- Možda po mirisu, a ambulanta opet sinonim za nešto... A tvoja soba...
Radovan:
- Liči na mene.
Silvija:
- Liči na haos.
Radovan:
- Da, istina, liči na haos. Liči na haos.
Silvija:
- Liči na sobu u kojoj živi puno podstanara. Ja mislim da oni izlaze noću i prave nered.
Radovan:
- Ne, ne... Izlaze noću, to ti njih manipulišeš njima, pa zato to. Ti manipulišeš sa podstanarima (smeh)...
Silvija:
- Da, ja sam moćna žena (smeh)...
Radovan:
- Eto, to je to. Sad ćemo mi polako, ali sigurno da vidimo ovde vezano za ovaj kompjuter i da vidimo vezano, kad budeš... Donećeš jednu Koka Kolu pošto on...
Silvija:
- Al, on sad je ponovo počeo. Jedno jutro nisam zaključala tamo i odmah je ušao i kuvao kafu i šta je sve radio, nisam ni registrovala, a već je dobio kafu, dve kafe... A, sad, kako ovde prošeta, to takvom brzinom izvede i snimi gde je bilo šta što njemu može biti interesantno...
Radovan:
- Znaš šta, ima... To nije detektivski... To je ova, kako se zovu ovi agenti, tajni agenti...
Silvija:
- Čak nije, ja mu stavila dve kriške hleba, to nije tvrd hleb, nije ni otvorio. Pojeo je samo jaje i salatu i kolenicu.
Radovan:
- Da... Je l` ti te kolenice ostalo još?
Silvija:
- Jeste.
Radovan:
- Mogu li ja dobiti jedno parče, zajedno sa salatom mojom?
Silvija:
- Može.
DNEVNIK PISCA Pokušaću da uradim isto
Pokušaću da uradim isto. Dakle, rijaliti šou moj. Maleni. Tekstualno svileni. Moj jezički, blagoblagoljivi live streaming. Wow! Ovo je dobra ideja! Dakle, po diktatu nesvesnog ići i puštati da se stvari odvijaju onako kako se odvijaju. Svojevremeno je Nikasso radio takve priče gde je puštao da iz njega izlaze reči, one koje mu padaju na pamet i one koje se otkidaju od njegovih vijuga i koje mu siđu u grlo i onda ih on izgovori. Dakle, live streaming, to jest, rijaliti šou tekstualne kompozicije i govora onog što se ne mora, ali se ipak mora, jer od skora imamo potrebu da se igramo sa rečima sa jezikom, sa rimama, sa slinama, ohoho, sa svima što su čudni i nečudni. Lepo... Da. Čovek se uvek vrati, u nekom trenutku, na neko mesto koje je novo i neobično. Fala ti, Bože! Setio si me da treba napraviti rijaliti u kom ćeš biti sam učesnik i posmatraćeš svet. Glumac kao kamera, kao objektiv. Da. Fala ti, Bože, fala ti Bože, na darovima tvojim.
DNEVNIK PISCA Ide to sve svojim tokom. Pogotovu sa ljudima koji troše ljude.
Ide to sve svojim tokom. Pogotovu sa ljudima koji troše ljude. Bože, kako su to čudne stvari, ali otom – potom. Pitanje je šta i kako će biti, možda će najbolje biti da sve te koje je skidala priče, govore moje, Nina, možda da ih objedinimo u jedan Word dokument. Da vidimo kako će to izgledati i kako bi to izgledalo i da budu malo krupnija slova, nadam se da će Nina ovo pročitati, tako da moći će da reaguje i da shvati šta je to što je potrebno, ali otom – potom. Evo, sad vidim da je tu i majstor koji malteriše kuću od pozadi, vidim da on je juče malterisao, a da danas kreči u belo. Što ne smeta ništa. Na drugom profilu mom vidim veliki broj ljudi mi šalje poruke i u kontinuitetu mi šalje neke stvari koje mogu da budu interesantne. Evo, vidim da... Nove ideje uvek sa majstorima, tako da, biće to sve dobro i biće sve to kako treba. Evo, šta da kažem? Nema nam druge. Kaže (uključuje na kompjuteru):
Ako su ti prsti slobodni, molim te reci Amin i pošalji ovo osobi koju želiš da primi Božju zaštitu. Tri rečenice molitve Bogu pre vožnje. Prva: Gospode, molim Te, vodi moj put. Druga: Gospode, molim Te, oslobodi me od svake opasnosti. Treća: Gospode, molim Te, zaštiti me i vrati me kući u miru. Ako su ti prsti slobodni, molim Te reci... (gasi na kompjuteru). Videćemo sad šta se dešava. Šta se dešava ovde sa... A šta da radim sad? Neke stvari su vrlo specifične. Inače, ja ne vladam dobro kompjuterom i meni treba neko ko će mi servisirati moje profile. Fakat je to da neke stvari se moraju raditi drugačije. Šta da kažem? Ne mogu da ispratim ove, ne nije to do samo ovog, već i do svega, do svega je... Da, do svega je. Moj Radovane, vidi kako to ide... Kiseonik mora da bude tu. Pričao sam sinoć o live streaming – u. Da. Možemo namestiti knjigu Live streaming nadreala. Nadreala live streaming. To može da bude jako interesantno. Live streaming može da bude vrlo interesantan. To jest, da bude rijaliti šou. Kao deo avangarde. Da. Da! Rijaliti, rijaliti može naslov da bude Kontra – porozno reality... Ne, ne, porozan, porozan, da... Reality sitneš nadreale. Svega ima tu, svašta se može. Svašta se može desiti.
DNEVNIK PISCA Lek Aminofilin smanjuje pronicljivost
Lek Aminofilin smanjuje pronicljivost. Aminofilin ili neki drugi lek očigledno rade na tome da se on pomuti i da bude kao u magli. Ne znam šta je to, ali od jutros osećam da mi je um bistriji. Imam blago osećanje da treba da hodam i bezvoljnost koja mi se dešava je nekako nestala. Šta to znači? Da smanjenjem nekih lekova moje stanje se psihičko popravlja. Evo, sad ćemo da vidimo šta će se dešavati dalje. Da... Moj dvojni pisac se uvek mešao u moj obični život. Uvek je neke druge stvari stavljao na stranu, gurao na stranu, terao me da ih stavim na stranu, da bi on bio glavni. Čudne stvari se tu dešavaju. Zaista, pisac ima ambicije velike. Da... Šta da kažem? Da... Pisac, pisac...
Velikim sokakom pada sumrak. Duško Sikan vozi špediter u koji je upregnuta vrana kobila. Lakim kasom je prodefilovao kraj mene. Zagledan u modro zelenu travu odmarao sam oči. Sa kajasima u rukama, nakrivljenog šešira, ličio mi je na uparađenog momka, a već je prešao pedesetu. Videvši me kako stojim sam, zagledan u drum i zamišljen, on mi je doviknuo; AJDE MALO DA TE VOZAM, DA TE VETAR IŠIBA PO LICU, DA TE BRIGE PROĐU. Ponuda mi se dopala, ali nisam PRIHVATIO vožnju. Uplašio sam se vetra koji šiba i od kog brige prolaze
DNEVNIK PISCA Kažem Silviji
Kažem Silviji, Simon se ljuti na mene. Bar tako se ponaša, a kaže ona, a što ima da se ljuti? Pa, reko, ljuti se zato što sam preteko. Što sam doživeo da me Gospod skloni grobljaru s lopate. Smeta mu što se slikam sa Andreom. Kaže, imaš novu urednicu. Mora da je ljubomoran na urednicu, ili mu smeta što ne radi on te poslove. Dakle, ono što je bitno da su pre mene umrli i Đera i Radak, a eto, ja doživljavam Gospodnju milost da sam još uvek u trajanju i ne mogu da oproste to. Da sam umro, sve bi mi bilo oprošteno, ali pošto nisam umro, ništa mi se ne prašta. Ništa nisam umro.
Silvija:
- Ne mogu da razumem, al` ajde...
Radovan:
- Ne možeš da razumeš? Pa, dobro... Sve se razume.
Silvija:
- Pa, njega ne mogu da razumem.
Radovan:
- A ne... Kako da ga ne razumeš? Sve se razume.
DNEVNIK PISCA Ne možeš se ti na mene toliko ljutiti
Ne možeš se ti na mene toliko ljutiti, koliko ja mogu biti uporan kod Boga da ga umolim da mi ti oprostiš. Ne možeš me naljutiti, kolko ja od Gospoda mogu umoliti tvoje oproštenje, ili pak tvoj oproštaj. Svašta se dešava u odnosima bliskih ljudi. Često dvosmislena poruka učini da sve bude ozbiljnije i drugačije u odnosu na ono kako smo mislili kad smo se šalili. Šale krive smisao. Smisao daje ozbiljnost, a ozbiljnost ponekad postaje teret sa kojim ne možemo da se nosimo. Šta reći? Razmišljam o Savanima. O tome kome sam ga dao na čitanje i ko mi je vratio sa čitanja i rekao par reči o romanu. Niko ništa veliko, osim moje žene. Živo me interesuje da dobijem taj povratni feedback. Da dobijem tu povratnu informaciju. Niko kao moj Sever. Sever je razgovarao o romanu. Sever i Iskra su moji ozbiljni čitaoci. Bože, zar je moguće da me izjeda to? Oko Savana. Moja žena je čitala u dahu. Roman... Dakle, imam razumevanja u porodici. Bitno je kad Nina kuca da budu krupnija slova, ali meni je važno da mogu da neke rečenice pretvorim u maksime. Da od njih napravim da budu aforistične, da budu filozofične, da budu mudrohumorne, a uzasve čitljive. Ovo upražnjavam svakodnevno. Sa diktatom. Pravim inverzije reči, menjam ih, menjam ih na različitim pozicijama kao šahovske figure. Rečima pravim obrte. Počeću da ih kujem, da pravim kovanice. Nekad sam ja to radio – pravio kovanice i pisao. Šteta. Velika šteta od svega! I sa svim... A često pomislim da sam odbačen, a onda vidim koliko me ljudi prate. Da... Vidim koliko me ljudi prate. Oni su očigledno očekivali da ću završiti i da ću baciti kašiku, ali evo, ne da Boga na me. Pa da...
DNEVNIK PISCA Danas sam bio u Kragujevcu
Danas sam bio u Kragujevcu kod doktora za kog kažu da se na poseban način bavi bolešću pluća i da postoji mogućnost da preko njega izdejstvujem biološku terapiju koju Amerikanci daju i dali su našima kao donaciju. I ti prvi koji uđu u to da postanu pacijenti, dobijaju tu biološku terapiju besplatno. Ja nisam siguran kako će biti sa mnom, a sad uopšte nisam ni siguran da ću dobiti biološku terapiju, jer mi je doktor Čekerevac promenuo i terapiju i neke lekove koje sam ranije imao mi je skinuo, a za neke mi je rekao da su bili jako loši i štetni, da su loše delovali na moje mišićno tkivo, takođe i na moju psihu, a isto tako i na moj vid. U pitanju je taj Aminofilin, kog sam pio i prepodne i popodne i koji sam dobijao zajedno sa injekcijama, kad su dolazili zajedno da mi daju. Mnogo tog sam shvatio danas u Kragujevcu i šta reći? Vratio sam se kući sa svešću da se otvara jedno sasvim, sasvim novo poglavlje u mom životu. Baš kao što se otvorilo i onda kad sam prestao sa cigaretama. Sad ću malo da se odmorim, pa nastavljam kasnije.
DNEVNIK PISCA Doktor me je naučio da trebam
Doktor me je naučio da trebam dnevno biti na kiseoniku, i do četrnaest časova. Takođe je rekao da može i do osamnaest časova. Na kiseoniku... Inače, takođe mi je rekao i da moram da, kad jedem, nosim kiseonik, izbacujem Aminofilin koji mi šteti. Znači, Aminofilin je učinio da ne mogu da hodam. Da mi jede mišićno tkivo, Aminofilin je učinio da ne mogu da mislim. On me survava. Psihički. Aminofilin mi je činio isto tako da mi se smanjiva vid. Čak i na vid utiče. Aminofilin je zaista u jednom periodu uticao čak i na pokretanje uteroznog kolitisa. Zanimljivo da sam prvo počeo da pijem Aminofilin, pa sam tek onda nakon toga dobio kolitis. Mnoge stvari su se izdešavale, jer nije definisana bila u dovoljnoj meri moja bolest po pitanju pluća. Mi smo akcenat stavili na to da što pre ostavim duvan. Da se oslobodim đavola, a uza sve nisam vodio računa koji su to lekovi, šta su lekovi, da li su lekovi štetni ili nisu štetni, računam – doktori znaju. Međutim, doktori baš i nisu sve znali. Svugde su mi davali Aminofilin i u Zrenjaninu i u Kamenici i u, ovamo, u ovoj Kovid bolnici... A isto tako i u Kikindi, a i doktori su mi prepisivali samo jedni te isti i dopisivali taj Aminofilin koji ovaj doktor kaže da nije dobar. Fakat je da je on mlad, ajde da li je mlad ili nije, ne znam, sad ne mogu mu odrediti doba, ali fakat je da uči nove teorije i nova naučna dostignuća i da prati i fakat da on sigurno da zna više od ovih naših lokalnih lekara. Šta da kažem? Ideja je dobra. Isto tako mi je rekao da ne moram svaki dan da se uduvavam sa Berodualom. Da mogu do osam puta dnevno da ga iskoristim, da treba da na poseban način se uduvavam sa Berodualom, a poseban sa Trimboom i sa ovom drugom pumpicom koja služi za to da se lečim njome, jer tebe pumpice leče. Triksea i Trimbou, one leče, a ova samo širi vene, ova Berodual. Takođe je još i zabranio doktor da koristim ove, kako se zovu, da koristim ove svakodnevno, ove... Da se, jao, kako... Vidiš kako mi stane mozak, nemam... Fali mi misao. Nešto se dešava. Znači da ne koristim ove miksete i miksovanje svakodnevno, da nema potrebe da se sa tom spravom uduvavam, ali je za kiseonik rekao svakako da treba da ga bude do četrnaest, možda čak i osamnaest časova dnevno. Što, u stvari, uopšte nije malo da ga imam na sebi, jer kiseonik će mi pomoći. Ono šta je još zaključio i primetio, to je da imam problem sa srcem i da mi polako jedna komora slabi. Takođe je primetio da moram da vodim računa o pritisku, što ja naravno vodim računa, a isto tako i o tom koje lekove pijem i šta pijem, jer fakat je da moj organizam je dosta oslabio. Moj pokojni brat Vlasta je često govorio da treba da pratim probleme srca, jer je smatrao da postoji mogućnost da i ja imam problem sa srcem isto kao i on, isto kao i naš otac pokojni. Doktor mi je merio, merio mi je tamo krv i merio mi je kiseonik i onda mi je još rekao da ne mogu oni meni da mere kiseonik gasno, ovaj... I da mi mere gasnu... Funkciju u krvi, kad ja odem autom tamo i kad nisam na kiseoniku. Jednostavno, on kaže da ja moram da budem na kiseoniku i to nije ispravno merenje, kad mi oni mere na gasnu analizu kad mi mere. Ja odvezem auto i onda malo posedim tamo bez kiseonika i onda idem da merim kiseonik gde se opet vidi da kiseonik fali. Da nedostaje. Dakle, to isto tako ne može da bude, da to mora da se radi drugačije. Tako da, sad ne mogu da se setim o čemu još treba da brinem, ali ću se setiti svakako još nekih drugih stvari koje su po pitanju lekova vrlo važne. Kad se setim, javiću se.
DNEVNIK PISCA Draga moja doktorko
Draga moja doktorko, evo vratili smo se iz Kragujevca. Upoznao sam doktora. Malo smo popričali sa njim, a Silvija će ona sad poslati šta ima tu od onoga što je on napisao i kakve on izmene predlaže i šta i kako misli da bi najbolje bilo kad je u pitanju moje zdravlje. Inače se veoma pohvalno o Vama izrazio, onda sam mu ja rekao da ste i Vi veoma pohvalno o njemu govorili. Tako da smo svi jedni o drugima govorili veoma pohvalno, što je jako lepo.
DNEVNIK PISCA Imam u nosu kiseonik i isto tako sam stavio naočare.
Imam u nosu kiseonik i isto tako sam stavio naočare. Ne vidim. Primetio sam da mi vid slabi i to već više od nekoliko godina. I tu sam se onda zaustavio nekako, mislim da je to bilo još kad sam se vratio iz, posle Korone... Iz bolnice koja se nalazi... Nikako da uvežem tu priču, Kalvariju i Mišeluk, a u stvari sam živeo u blizini Kalvarije i prolazio sam prema Mišeluku, kad sam živeo na Bukovačkom drumu i na kraju Petrovaradina, ali ne može tu čovek da bude pametan, to je bilo pre četrdeset i pet, šest godina. Čoveče... Tamo sam živeo `82. Eto... Kod Joje, na Bukovačkom drumu. Evo, Joja, ali ne mogu sad da uvežem priču šta i kako. Sećam se da je on imao podstanare, u jednom stanu dole i gore, imao sina Mirka... Sa kojim je radio podstanar, a njegova supruga je volela Miroslava Ilića i prepirala se sa ovima koji su voleli Mitra Mirića od narodnih pevača. Kupovali su ploče, slušali su muziku. Ja sam preko puta živeo u tim malim sobama koje su bile nekako čudne. Tu je bila soba, kuhinja, kupatilo... Zaboravio sam kako je to i kad je bilo. Da... Evo, ja sam zvao neki dan Sanju Obradović, ali... Sanja Obradović... Neki dan sam je zvao, očigledno je da je ona bila na moru ili tako nešto, pa nije bila u prilici i u mogućnosti da se javi. Da... Vidim je, nasmejana je sa mužem. Baba Sanja... Bogami, nisam siguran šta se tu sve izdešavalo... Da, da, da, da...
DNEVNIK PISCA Nešto se prekinulo... Nastaviću...
Nešto se prekinulo... Nastaviću... Nešto smo kao požurili da idemo što pre za Kragujevac, kao u razgovorima našim, da kao, dok se ne desi da bude pretoplo, međutim ono juče, merimo, ovaj dečko što je vozio i ja, 34 stepena. Tako da, nije to ni malo. Uglavnom, imam dosta novih saznanja oko tog kad bude ću ti govoriti jednom drugom prilikom. Mislim da ne treba paničiti kad je u pitanju Ivan, treba samo spustiti loptu i malo oladiti. On je sada u naponu snage, pa želi da stvara, želi da iskaže i u svakom slučaju mu je važno nastupa i ne samo to, nego da oprihoduje na neki način te rezultate i te uspehe koje je imao na festivalima. U svakom slučaju, on ima svoju publiku i ima svoje fanove. On i zajedno sa prijateljima i to je jedan deo. Međutim, drugi deo kaže da treba se tu malo i zaustaviti, ako već stvari zaškripe, malo se zaustaviti i malo spustiti loptu, pa otići na pregled, malo poslušati lekare, a isto tako i malo smanjiti hladno piće i pogotovu cigarete. One su opasne i one su zaista demonska stvar koja nas osvoji i zagospodari nama tako da često nismo u stanju da kontrolišemo sebe pod kolkom smo vlašću demona. To jest tog đavola iz duvana koji nas drži pod kontrolom. Kontroliše nas i zapoveda nam šta da radimo. Mi kažemo nećemo više, a on nas lupi po ramenu i kaže, oćete, oćete, oćeš, oćeš... Tako da, eto to su neka moja iskustva. Šta reći? Napolju je toplo. Doktor mi je preporučio, u Novi Bečej dolazi jednom nedeljno njegova prijateljica iz pokrajinske bolnice, tako da ću danas popodne ići za Novi Bečej da joj se javim i ona će mi onda napisati tu još neke lekove koje treba da koristim i otpisaće mi neke koje ne treba više da koristim. Moja saznanja o bolesti i o svim ostalim stvarima su vrlo podeljena. Doktori imaju različita mišljenja, a ja imam i jednu potrebu – da zalečim boljku i da učinim da mogu da opstanem. Uglavnom sam nekako tužan poslednjih dana. U petak smo pustili drugi roman iz ove triologije o Savanima u štampu, tako da ćemo videti šta i kako će biti. Treći sam dao da se pišu recenzije, što mislim da su i dve gotove, čekam treću i ide prelom, ide ilustracija i potom u štampu i taj treći da to skinem s` dnevnog reda, pa da mogu da se okrenem na sasvim drugu stranu. Važno mi je da izađem iz tog filma i da se oslobodim te priče o samoubicama koje me proganjaju godinama. Maj mesec je i pre neki dan sam napunio četrdeset godina od kako sam namestio prvi program. Napravio Kulturno dvorište ovde, u Miloševu. Bilo je to `86. godine 24. maja kad sam doveo prvu postavu s Duškom Trifunovićem u Miloševo kod mene u Draginu avliju. Dakle, bio je tu Duško Trifunović, Vujica Rešin Tucić, bila je tu Jagoda iz Zagreba, Dara Sekulić iz Sarajeva, Darinka Jevrić je bila tu iz Prištine, sa Kosova i Metohije. Zaista, bilo je to jedno prelepo veče, ja sam prošle godine planirao da ću, kad sam pravio pola veka od prvog štampanog teksta, planirao da ću da ove godine napravim taj jubilej. Četrdeset godina. Međutim, odustao sam i mislim da je mudrije možda da ne forsiram i da ne pravim veliku priču oko toga. Možda, ako bude tamo kasnije namestim nešto, ali za sada ništa, s obzirom da smo konkurisali za neke projekte i do sada još ništa nije prošlo, tako da smo u čekanju šta i kako će se izdešavati, a ja opet ne bih da talasam i da pravim velike troškove sad u ovom momentu, jer to mi ništa veliko ne donosi. Tako da, jubilej, jubilej, ali ako bude. Dovoljno sam uradio na tome da je Nina povadila sve fotografije i sve programe je skinula sa sajta, tako da je to praktično, od BKC – a, tako da je to praktično dvadeset godina skinuto i s druge strane je sve novinske članke koje smo imali od ranijih dana na jedno mesto je kompletirala, pa ćemo videti kad budemo pravili tu knjigu o BKC – u, videćemo da to na neki način posložimo i da ostavimo da bude kao trajan dokument. Ne mogu reći veliki tiraž, ali dovoljno je samo da zabeležimo i da to ostane uknjiženo. Da ostane materijalizovano. Šta reći? Drago mi je da se čujemo, ti ćeš javiti posle večerašnjeg susreta sa doktorkom, a verujem da ću u vremenu sledećem moći još neke stvari da nove saznam oko svega. Molim te, budi podrška Ivanu, a ne treba da se sekira. Neka malo i zaustavi. Neka spusti malo loptu. Neka, slobodno može sad, ne mora da se otima da nastupa na koncertima, može sad da sedi i da komponuje kući i da piše, ništa ne smeta to. Polako, sve će se otvoriti. Gospod nam obično jedna vrata zatvori, a druga otvori. Tako će i kod njega biti, samo opušteno, tu smo... Neguj i lalaj devojke i biće to sve kako treba. Tu smo. Srdačan pozdrav za tebe i za sve ostale iz porodice. Ćao, ćao.
DNEVNIK PISCA Polako spremam sve i evo sad idem na to
Polako spremam sve i evo sad idem na to... Radim na tome da zaključam, da se primi moja poruka, a inače...
U pozadini glasovi porodice.
Zvoni mobilni telefon. Radovan se javlja.
`Alo... Samo da ti čujem glas. Pa ništa, evo tu sam, sad sam... Reko` zvao sam te sinoć, nema te, ne znam di si bila...? A Milani rođendan, aha... Aha, pa dobro... Neka, to je lepo, to je lepo. Neka, neka, neka... To je lepo. Neka, bila ova Milanka, jal? Pa ne... Da, da, pa da, pa problemi, pa da vidiš ti... S Mađaricom... Pa, o Bože, o Bože... A kaži mi, ko...? Da. Ko kaže? Sin? Pa, verujem, verujem. Pa, dobro... Kurjak? Kurjak, Slobodan Kurjak, znam, pa dobro... Evo, tu smo. Znaš, ja sa mislio da si ti išla kod Bečenjevi na rođendan. Da. Da, da, da, da, da... A kad je to bio rođendan? Pa, da... Nisam ja, ja nisam... Šta da radim...? Pa, dobro eto, kad Senka nije mogla, šta će? Senka neće, šta ja da radim sad...? Šta ću, a ja nisam da idem. Ja sam prošli put na Batin rođendan prvo iš`o da primim... Ja primama injekcije. Znaš ti da ja primam injekcije? Pa da... Pet dana... Znaš... Znam, ja ne mogu, ja zdravstveno nisam dobro. Pa nisam dobro, mislim ne mogu, kako da ti kažem, ne mogu ja sad da uzimam na sebe kumovanje, je l` tako? Mislim, šta sad, to niko... A nemoj me zvati, zato što, sutra idem ja opet doktorka mi dolazi jedna, pa idem na kontrolu znaš... Pluća, da, da, da... Tako da, ne mešam se. Vidi, da ti kažem, ja nji volem, poštujem, međutim... A gde da se pokažu? S čime da se pokažu? Pa, dobro, ja to poštujem, ja nemam ništa protiv. Da. Da, pa Džems Bond, da, da, da... Pa da. Nisam ja, vidi, mene generalno niko nije zvao, znači oni su zvali Senku, znaš... A onda, posle tog su kazali šta znam, Senka neće da ide, Senka nigde ne ide, znaš, e tako... Pa sad, trenutno je situacija takva. Pa dobro, šeta ona, njoj je park i bašta od jezera...
DNEVNIK PISCA Lagano se spušta veče
Lagano se spušta veče. Dud je prerodio ove godine i mnogo zelenih dudinja je na njemu, mada još nisu krenuli čvorci da dolaze, da ga napadaju, da se bore za njega. Mnogo duda otpada dole. Ja neću sakupljati plodove i nemam tu želju da pečem rakiju od duda. Zanimljivo je da, za ovih blizu četrdeset godina, koliko je taj dud prisutan u mom dvorištu od kad je izrastao, svake godine ga kratimo i krešemo, on sve više buja i sve se više razvija i postaje sve jači i jači svakim danom. Kapija mi je otvorena i sa ulice vidim prolaze drumom automobili, a upravo su jedan mačak i jedna mačka došli ovde ispod mog auta, nešto mjauču. Nisam siguran da li se pare, ljubavišu ili šta rade. Silvija je u BKC – u, spema neke knjige i danas mi je rekla da se povremeno oseća loše. Ja joj verujem, zato što je prenapregnuta oko svih poslova. Međutim, ja se nadam evo, intenzivirali smo tu neku moju, moj rad na iscelenju, tako da ću ja moći da preuzmem deo poslova kad bude da se malo zacelim i da se malo uvatim prega, tako da je mogu osloboditi. Bar onog što mene i kad mene treba da pazi. Ja verujem da će to biti uskoro i hoću da verujem i čudo i čuda će se i desiti kaže, ko veruje u čuda, njemu se čuda i dešavaju, ja hoću da verujem da će mi Gospod dati čudo da se oslobodim ove boljke na jedan drugačiji način, jer, evo ono što mi sada preporučuju lekari je malo drugačija terapija, pa verujem da će biti malo i poboljšanja. Inače, prethodnih godina sam koristio različite pumpice i sad kad se setim, kad vidim koje su to pumpice bile, vidim da sam mnoge i zaboravio, a jedno vreme sam ih u početku čak i sakupljao, al` to je bilo tamo negde pre desetak godina. Danas, kad sam otišao u Novi Bečej kod doktorke na preporuku doktora iz Kragujevca, kod doktorke koja dolazi iz Kamenice, on joj je već rekao i da sam pisac i da sam vrlo interesantan čovek i tako, a i rekao joj je da sam mu dao knjige neke, kaže ona, kad sam je upoznao i malo smo popričali oko bolesti, rekla mi je da moram da idem u Kamenicu, kaže jedva čeka da dođem u Kamenicu, pa da pričamo. Reko, dobro, raduje me. Eto, to je to. To je način na koji doktorka ume da kupi pacijenta, pa čak i da je on pisac. Kaže, pričitao je doktor, kaže da piše poznati srpski umetnik i kulturni javni radnik. Kaže za mene. O, Bože, pa dobro sad. Tako je, kako je, šta da radimo? Niko nikad i ne može da predvidi kad će koje književno delo da osvoji koju čitalačku publiku i kad će da se pojavi i da sa neke margine iskoči u pravi plan. Mi to ne znamo. Čitaoci su ti koji će odlučiti, koji će kazati kad će šta da izađe, kad će se šta čitati i kad će šta biti praćeno. Teško da ja mogu sad bilo kome ovde iz moje najbliže okoline govoriti nešto o ozbiljnijim ovim novozenitističkim knjigama. Razloga za to je mnogo. Prvo, moje komšije i susedi nisu spremni da to vide, a pogotovu nisu spremni da to čuju iz mojih usta, jer ne osećaju da su moja usta dovoljno gospodska kako bi govorila tako uzvišene reči. Za njih se najuzvišenije reči izgovaraju u gospodskom odelu i sa, naravno, dobrom šminkom i sve ostalo. Čudne su to stvari, čudne su to stvari, da... Ja, u stvari, ne želim da koristim manir. Građanski manir koji je bio ideal za pamet, za gospodstvo, za... Zlato, srebrnina, kangar odela i tako... Nisam za cipele od teleće kože, nisam opterećen... Jednostavno, meni je dovoljno bilo da postoji odeća, obuća i da su one udobne, da postoji kultura, umetnost i literatura. Da postoji stvaralaštvo koje nije uobičajeno i koje nije svakidašnje. Šteta što ljudi u sredini u kojoj živim tako malo znaju o umetnosti. Čudne su to stvari. Danas mi je u ambulanti u Novom Bečeju, u Domu zdravlja prišao Čeh Zoltan. Zolika inače svira, gitarista je i rekao mi je da je prišao, da je mnogo tog naučio u Vatrogasnom duvačkom orkestru, da je tamo razvio pluća, da mu je supruga bolesna, da boluje od pluća, isto kao i ja, govorio mi je o tome kako se sreće sa bendom svojim iz Starog Bečeja koji je nekada bio jedan od najboljih ovde kod nas, zove se Sigme. Zaista su bili sjajni muzičari, a isto tako mi je govorio i o grupi Omega koja je svirala u Novom Bečeju, gde sam ja gledao kao mali zadivljeno u to kako sviraju. Moja omiljena pesma koju su pevali i koju je Dani pevao je Melancholic man. Znači, kako da kažem, melanholični čovek, to je sjajna pesma bila. Šta da kažem? Zolika je, naravno, malo tu pričao mi kako pravi neke emisije za televiziju iz Hamburga, pa reko, to je super, koja radi sa Mađarima iz celog sveta. I to je super, rekao sam mu, a on ima neki studio gde snima ljude koji sviraju, što mislim da je sve okej. Rekao sam mu da ću mu dati pesme neke na mađarskom jeziku moje, pa može da ih čita tamo. Šteta, šteta... Naravno, spominjao mi je i kako i na koji način je grupa Pir pala od udarca Zeke i kako se čak i Bata sklonio zbog Zeke i tako... Mnogo toga mi je ispričao za kratko vreme. Ja, naprotiv, stvari vidim drugačije. Vidim da grupa Pir je nastavila da radi i da Čeda nosi priču i da sve to ide nekim svojim tokom. Tako da mislim da je to skroz okej.