Pala mi je na pamet priča mog oca. Nova kola.

 

 

 

  Pala mi je na pamet priča mog oca.

  Kaže, od konfiskacije do brionskog plenuma nisam im`o zglavna kola. Sve su to bila neka nastavljana, sve sam to sastavljao.iz delova Jedne,srčanicu mi je dao šogor Slavko, lotre mi je dao Mikec, te od Marinka sam dobio šaraglje, sastavljao sam točkove kako sam znao, nije se imalo za kola, a kod majstora da mi pravi kola nisam mog`o da idem, jer nisam im`o novaca. Bili smo siromašni. A onda sam negde u pedesetim godinama imao mlad par konja, zvali su se Đurko i Frajla i sa njima sam svu zemlju, kad smo pedeset i četvrte, pete godine kuću pravili, svu zemlju sam privuk`o i radili su od zajutra do uveče, da bi pedeset sedme, pedeset osme, kad je Ljuba bio na pastuvsko, kupili dva ometa nonius i zvali su se Sigma i Noni. I oni su bili u pripravnosti, jer toliko je rađeno i toliko su Đurko i Frajla radili da su već bili izrađeni i da nisam bio siguran kol`ko ćedu još moći da izdržu, popušćali su... Đurko je upušćo s nogama, a Frajla je, već isto tako, bila malo sipljiva. Radilo se i po kiši i po zimi i to je sve smetalo...

  Naravno, kola sam poručio kod kolara Ljube. Maka kovač je radio okov na kolima, a Ljuba Budišin, Ljuba kolar je radio kola i sve ostalo. Kad su kola završili, utim su i Sigma i Noni već bili godinu ipo, dve godine dana, dvogoci, al` su bili napredni, uranjeni, okrugli, očešani, a tetak Boško mi je naš`o u Vranjevu opremu, naš`o mi je da kupim od jedne žene koja se više nije bavila poljoprivredom, da kupim amove, kajase, ogrnala i sve ono što je bilo vezano za konje i za kola. Njeni su amovi i usprema ta je stajala, a malo se i osušila i prosušila, a malo je bila i prašnjava, naravno, ja sam to kad sam kupio, ja sam to uz`o, pa sam naviks`o s mašćom običnom i namaz`o, tako da je to odjedanput izgledalo kao novo i vidilo se da je ta usprema kompletna i da dobro izgleda. Sve je dobro bilo i uzdice su bile kožne... Ne  prtene, kožne, a štranjke su bile prtene i one su se menjale.

  Kažem, od konfiskacije do četvrtog plenuma il` koji je to bio plenum, nisam im`o zglavna kola, al` onda sam nekako usp`o da sastavim nova kola, mlad par konja i nove kajase i nova oprema konjska. Met`o sam stari sic na kola, onaj što smo od konfiskacije sklonili kod Čiče, tako da sam met`o taj sic i namestio sam bič od opute. Nisam kupov`o na vašar, to je trošak, nego od opute sam namestio... Kad sam uvat`o konje, su bili mladi, saliveni, kad sam kaz`o Tasi, vikno: Taso, otvaraj kapiju! Ona je otvorila kapiju, a ja sam iz avlije iskas`o sa novim kolima koja su išla, kad sam proter`o velikim sokakom, čoveče! Oseć`o sam se k`o da lebdim! K`o da treperim, oseć`o sam se k`o da me je Gospod pogled`o, da posle konfiskacije, da posle svega, evo teram nova kola, mlade konje, dobre sersane, na dobro sedište sedim, mekano i imam četrdeset godina.

  To je bilo za pripovedati i zato, evo, to i pripovedam! A Lala je iziš`o na sokak i gled`o je kako teram konje, k`o da mi je prvi put, a i Nena je izišla, a ja sam se onda vratio natrag, pa sam kaz`o Tasi: Daj mi Vlastu, da sedne tu pored mene, da ga malko provozam. Vlasta se malo nećk`o, već je bio momčić. Govorio je: Nemoj, Bato, smijaćedu mi se drugovi, ali sam zato ja, Radovan, uleteo: Meti mene, Bato, ja bi zdravo voleo! I onda me je otac stavio i provozao me je kroz selo oko ćoška, oko crkve i kako smo prolazili pored crkve, tako se on krstio i zahvaljivao Bogu, govorio: Fala ti, Bože, da sam i ovo doček`o! I ja sam, videvši da se otac krsti, i ja sam se krstio, jer sam smatrao da je to dobro.

  A docnije su Sigma i Nonika bili kod nas duže godina. Imali su na sebi oznake, žigove, da su sa pastuvske stanice i da su kvalitetna rasa konja. U poslednje vreme vidim u Vranjevu jedna porodica ima tako konje vrane, bez belege i voze ih na parade i kad su raznorazna prikazivanja i smotre konja. Noni je brzo izgubio noge, ali otom – potom, u sledećoj priči koja će nositi naziv Sigma, govoriću o kobili Sigmi koja je bila najduže od onog što pamtim od konja u našoj kući.

Raspusti kosu i kreni u susret mladom suncu,novoj nedelji,kroz osvećenu bistru i čistu vodu, nežno na prstima,pleši emociju,svetlost vekovima čuvanu,kao od boga dar.

Mnogo vremena je potrebno da se izrodi pravi i veliki pesnik, onaj čije će reči same da se izlivaju na smežurane narodne duše. I te reči tog pesnika treba da budu jednostvane, obične, da nikoga ne remete, a da ulivaju ohrabrenje i nadu ljudima kojima su namenjene. Taj pesnik, za kog sam siguran da se rodio i da se rađa svakog časa i trena, je u nama. A sad vidim, mi smo ti pesnici

Dok putujem životom i umetnošću ,umivaš me nedostojnog radošću i osmehom,Gospode.

Na ispitu sam mog poslanstva na zemlji Od jutra do mraka od godine do godine od rođenja do smrti Pred tobom Gospode

Vidim sa oblacima se sunce rve.Telefon zvoni, pod papuču ga stavljam. Žuti kajsijino lišće.Vrguču na mome temenu golubovi. U saksiji (galaksiji), žute jesenje ruže.Prozor je plav, sentimentalno plav i otvoren.

Slavko i Mića

 

 

 

Slavko i Mića

 

  Početkom šezdesetih godina u selu i u zadruzi se dešavao razvoj onako, nagli, pa i kadrovski je kao zadruga jačala, povećavao se broj zaposlenih i svake godine su primani mladi, školovani ljudi, tad se to, kad se završavala srednja škola, podrazumevalo da su to kadrovi koji će koristiti da se poboljša proizvodnja i da zadruga napreduje više.

  U jednoj od tih godina stigla su dva mladića, jedan je završio poljoprivrednu školu, a drugi ekonomsku. Jedan se zvao Slavko i on je završio ekonomsku školu, a drugi se zvao Mićun, Mića. Slavko je Hercegovac rodom, inače odrastao u Sečnju, a Mićun je rodom iz Srbije i naravno moji roditelji su prihvatili da im daju veliku kujnu, to je soba jedna gde će oni živeti i gde će biti podstanari. Tu su kod nas spavali, a kod nas su i dobijali jedan obrok kuvani dnevno, ono šta se kuva. I naravno, to je bio za porodicu još jedan izvor prihoda, pošto smo se kao porodica i mi, posle konfiskacije, dizali u materijalnom smislu te reči, a i prethodnih godina je bila pravljena kuća i bilo je jako važno da se zarađuje na svaki način, da se privređuje. Narvno, moja baka je kuvala i momci, to jest kostoši kako je ona govorila, su bili zadovoljni kako sa hranom, tako i sa sobom. Soba je imala dva kreveta i oni su spavali tu u toj velikoj kujni. Tu je bila hladovina i bilo je prijatno. Povremeno su oni voleli da razgovaraju sa mojim dedom, a deda ih je nudio vina, pa su oni pili vina i deda je video u stvari otprilike predviđao je šta će koji moći da bude.

  Za Slavka je govorio: A, Slave, žito ti poleglo, Ti ćeš biti bankar! Ti ćeš završiti k`o direktor veliki, direktor banke! Direktor banke ćeš biti... A Mića, ti ćeš, Mića nije bio agresivan, bio je tih i bavio se biljnom proizvodnjom, bavio se žitaricama, ti ćeš biti direktor za proizvodnju u zadrugu kod nas. Naravno, Mića to nikad nije postao, a Slavko je u jednom postao direktor banke krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina.

  Porodica ih je prihvatila kao članove domaćinstva i oni su se tako osećali. Ja sam imao dve do tri godine i spavao sam sa roditeljima u sobi. U popodnevnim satima, kad su se oni vraćali sa posla iz zadruge i kad su ručali, onda su tu kao nešto malo sa bratom po dvorištu se šutovali, malo su ponekad u popodnevnim satima, tad se nije spavalo, retko je to bio običaj da se popodne spava. I jednog popodneva su, otac je već kupio ta nova kola koja su išla lako, bila su laka kao pero i onda su oni uzeli Slavko, to je bila njegova ideja, `ajde, sedi gazda! On je mene zvao gazda pošto sam bio mali i stavili su me na sedište da sednem, a on, Mićun i moj Vlasta su gurali kola po dvorištu, a ja sam kao kočijašio i držao sam u ruci bič.

  Dakle, meni je ta slika mutna i danas se ne sećam dobro, koliko se sećam kroz priču da su oni pričali, a i docnije kad sam se sreo sa Slavkom, on mi je pričao iznova tu priču. Te zime, dok su stanovali kod nas, i Mićun se oženio sa Ljiljom Kovačevom. Ljilja Kovačeva je bila lepotica u ono vreme i Mićun je bio lep i Ljilja se udala za njega i pravljena je rakija tu kod nas. U velikoj kujni, gde su oni spavali, sklonjeni su kreveti i stavljeni su stolovi i stolice i bilo je tu još i komšija i još nekih njihovih drugara iz zadruge i tu je obavljeno veselje. A mene su kao malog i kao muško, pošto je bio običaj da se novoj mladi stavi muško dete u krilo, mene su stavljali u krilo kod Ljilje koja je zauvek ostala da se zove Ljilja Mićunova, jer je po njemu dobila ime. Žena po mužu dobija ime. Stavljali su me u krilo, kao sa željom da rodi muško dete. Naravno, Ljilja nije rodila muško dete, prvo je bilo žensko i zvala se Zlatka, a drugo je bilo muško i dobilo je ime Jovan, Jovica po Ljiljinom stricu čiji je kapital docnije Jovica i nasledio. Zemlju i radilo. Slavko je vrlo brzo, kad su iduće godine davali stipendije, zadruga je davala stipendije da se upiše fakultet, uzeo stipendiju i otišao da završi fakultet u Novom Sadu, a Mićun se oženio i dobio je stan u selu i tu je nastavio da radi u zemljoradničkoj zadruzi da praktično bude stručnjak za poljoprivredne poslove i za proizvodnju. Docnije su roditelji primali još neke ljude koji su dolazili tu i tu su stanovali, a kod nas su se i kostirali i jeli, ali otom – potom...

STEVAN MAŠIREVIĆ, MOJ MUŽ 24.09.2022.-24.09.2026. Predivan tekst koji je moj brat Karlo Fuderer napisao: O STEVANU I ZA STEVANA

 

Stevan je bio doktor nauka s mekom dušom paora. Gde god da je putovao po svetu, zvao je kući da pita kako su mu najmiliji i kako mu je njiva. Imao je široku dušu pravog domaćina, uvek željnog društva dragog gosta i malo divana. Bože, kako je Stevan voleo da ugosti. Voleo je slavu najviše zbog gostiju, da ih počasti, da im ugodi. Njegova slava nikad nije bila posna. A osim obilja hrane, doveo bi i muziku, a kad bi dobro raspoloženje bilo na vrhuncu, sam je pevao „Od Bingule Rada”, pa recitovao stihove Josipa Kozarca po kojem nosi ime mala ulica bez ijednog broja na koju izlazi njegov kibic fenster, a na kraju bi otpevao „O, Sole mio”. Sve za drage goste. I večeri indijske kulture koje je Monika priređivala, pretvarao je u večeri srpskog gostoprimstva.

Stevan je bio kozer, šarmantni sagovornik koji će vas nasmejati i oraspoložiti svojim pričama i dosetkama. Pričao je sa svima s istim poštovanjem, od piljarice na pijaci do kolega s Univerziteta. A voleo je divan naš bački, gde volimo pričati o ljudima i sudbinama, a malo i o zemlji i vremenu. Voleo je odlaziti u kafane i restorane, ali Stevan nikad nije pio, on je dolazio na čašu dobrog divana. I voleo je muziku, tamburaše, znao je sijaset pesama koje malo ko zna, starinskih, za dušu. I nikad nije išao bez para, uvek je imao u džepu dovoljno da plati tamburaše i počasti celo društvo. Stevan je voleo sve što ga je podsećalo na neka bolja, stara vremena i ljude, bilo to stara pesma, starovenski nameštaj, običaji ili stara jela. Stevan je bio čovek starog kova, poštovao je veru onako kako su je poštovali i njegovi stari koji je se nikad nisu odrekli, ali bio je tolerantan i prihvatao sve bogatstvo saživota svih vera i nacija u Ravangradu. Stevan je voleo svoje najmilije, sina Nikolu, ženu Moniku, svoj posao, svoje kolege, svoje rođake, komšije, svoju kuću u Konjovićevoj, svoju njivu, svoj grad. Voleo je konje i polja suncokreta. Voleo je sve što je lepo, jer je voleo život.

Jedino nije voleo one koji su njegovoj porodici uzeli zemlju, ali im je oprostio, i nije voleo doktore. Imao je tu crtu čestu kod naših ljudi da izbegavaju lekare i predaju se u ruke dragom Bogu ili se sami leče. Doktori u Kamenici su sve učinili, hvala im, ali Stevan je morao otići, jer život na dijetama i tretmanima, ili život u krevetu, za njega bi bio gori nego smrt. Makar je živeo do kraja života po svom, neka je.

Ime Stevana Maširevića će se još dugo citirati, jer je ostavio trag u fitopatologiji, ali još dublji trag je ostavio u našim srcima i sećanju. Zato što je imao veliko i čisto srce, bio neponovljiv, dobrodušan i srdačan, a danas je takvih jako malo.

Tužni smo jer smo izgubili oca, muža, brata, zeta, rođaka, prijatelja, kolegu, komšiju, ostali bez dobrog i dragog čoveka. Nama koji verujemo da smrt nije kraj, ostaje uteha da ćemo se ponovo sresti ili tamo gore, ili u sledećem životu.

Stevan je uvek želeo da kupi salaš i vrati se na zemlju svojih dedova. Nadam se da tamo gore ima salaša, i konja, i tamburaša, da ga čeka njegova Diva SM i da u nebeskim čezama u laganom kasu obilazi nebeske salaše dok ga „prati tamburaš i gajdaš”.

Прикажи мање

Драги Радоване, Милутин Војислав

 Драги Радоване,

Са поносом и захвалношћу примио сам вест да је роман „Брат” ушао у ужи избор за награду за

животно дело коју додељују Матица српска и Банатски културни центар. Чињеница да је мој

дванаестогодишњи, исцрпљујући рад на роману препознат од стране значајних установа за српску

књижевност и културу чини ме изузетно срећним.

Као што знаш, наше пријатељство траје готово пола века. Оно је за мене светиња и једна од

највреднијих ствари у животу. Имали смо неслагања и сукоба. Разлике у мишљењу и деловању на

уметничком "бојном" пољу нису биле разлог да не будемо верне слуге уметности речи и

преносимо њену лепоту на сваком кораку и сваком месту. Управо због ове чињенице, из најдубљег

поштовања према Теби, Банатском културном центру и Матици српској, донео сам одлуку да

изузмете мој роман из даљег разматрања за ову награду.

Моји етички ставови ми не дозвољавају да примим признање од установе на чијем је челу мој

близак пријатељ. Свестан сам да би могућа награда, без обзира на књижевну вредност романа

„Брат”, могла да баци сенку сумње на Твоју непристрасност и на исправност самог избора у очима

јавности. Желим да потпуно заштитим Твоју савест и честитост... Срби све више воле да кажу

интегритет.

Морам да заштитим углед и име једног од најважнијих обновитеља српске културе у првој

половини деветнаестог века. Његов рад уз несебичну материјалну помоћ Текелија Саве буквално

спаси Матицу српску од гашења и подиже јој углед. Павловић премину у тешким околностима и

сиромаштву 1854. године у свом родном Карлову. Тек дванаест година након смрти подигнут му је

достојан надгробни споменик у црквеној порти.

Због ових чињеница морам да заштитим и наше пријатељство и несебичну жртву и подвиг

Павловић Теодора од било каквих злонамерних тумачења.

Својом одлуком чиним нешто што је данас незамисливо. Враћам достојанство и тежину и

писаној речи и књижевним признањима. У земљи где има више награда него писаца, награде су

одавно изгубиле свој смисао. Постале су део ситних и крупних поравнања, нагодби и

"пријатељских" рачуница по калупу „ја теби, ти мени”. Част изузецима.

Управо због ових, свима уочљивих чињеница, доказујем и сведочим да ми је изнад свега стало

до чисте књижевне часности, поштења, непоткупљивости и доследности. Роман „Брат” је ушао у

избор због своје врсности, изузетности. Тако ми Ти рече. И то је већ велика победа за књигу. Још

је већа што и наш друг Миливој Ненин тако мисли и осећа.

Овим чином сведочим и указујем на темељну вредност у животу људи-пријатељство. Наше

полувековно пријатељство не могу, не смем и нећу да изложим чаршијским оговарањима.

Ти си мој пријатељ.Твоја подршка мом раду током свих ових деценија није била упитна. Мени

лично је већа и важнија од било ког званичног признања. Надам се да разумеш моју потребу да на

овај начин сачувам чистим наше пријатељство, име и дело Павловић Теодора и књижевни простор

у којем обојица делујемо.

Члановима одбора желим много успеха у коначном одлучивању.

Срдачно, с љубављу и поштовањем,

Милутин Војислав

Tri zvižduljke

Tri zvižduljke

 

  Postoje ljudi koji čitav život nešto zvižde i nešto sviraju sa ustima, a da niko ne može da odgonetne koja je u pitanju to pesma. Često i kad bi njih same pitali kako se zove ta pesma koju zvižde, ne bi odgovarali ili bi nešto promumlali ili pak zabašurili kako ne bi morali da daju pravi odgovor za to.

  Jedan od tih ljudi je Braca Njaca. On je visok, krupan čovek i imao je unuka Račiku, Radovana. Mislim da se i deda zvao Radovan... On je svirao nešto i stalno je zviždućao, bio visok čovek, nosio je opanke i reklicu. Na glavi je nosio šešir i terao je dve kobile o dugačka kola. Onda kad je došlo vreme za špeditere, kupio je špediter od naše Zem zadruge koja je počela da se bavi proizvodnjom špeditera.

  Unuk mu, Radovan je, među prvima počeo da sluša rock and roll i deviza mu je bila ona koja je bila u šezdesetim, hipi, kaže: Živi brzo i umri mlad! Nosio je dugu kosu i na sredini glave je imao razdeljak i kosa se spuštala, bila je riđa, talasasta i spuštala mu se jednim delom čak i preko lica. Mlad se oženio, zaposlio i nekako, kad mu se rodio sin ili je trebao da mu se rodi, sad nisam siguran, vozeći auto, belog Fiću, dok je putovao na posao na Branu u Novi Bečej gde je bio jedan od ljudi koji su sedeli tamo i, ako se ne varam, naplaćivali prolaz, poginuo je.

  Deda je tad, posle smrti unuka kog je obožavao i koji je živeo sa njim za razliku od sina i snaje koji su živeli u drugoj kući, deda je prestao da zviždi pesmu koju je stalno zviždio. Nekako je zamuk`o, povuk`o se i nije mogao da više zasvira. Praunuka je voleo, ali nikada nije otišao kod snaje da ga vidi.

 

  Druga zvižduljka koja je bila posebna je zvižduljka Nede Beljušike klonfera i harmonikaša čija žena Kata je nekada bila pevačica, a u starosti je učila decu harmoniku da sviraju i kod nje su đaci odlazili da sviraju. Kaže, ko te je naučio da sviraš? Kaže, naučila me je Kata Beljušikina. Neda Beljušika je bio klonfer i u ono vreme kad se posuđe nije kupovalo, kako se govorilo svake mešnje, kad se kaže svake mešnje, mislilo se na mešnju hleba koji se jednom nedeljno mesio. Dakle, kod njega su nošene šepre i on je sa velikim nitnama i na svoj, majstorski, zanatski način, zapušavao rupe. Pogotovu ovo veće posuđe koje je dobijalo i imalo rupe.

  Neda je zviždućao jednu pesmu blizu šezdeset godina, pošto je i za vreme stare Jugoslavije bio harmonikaš, bio je muzičar, a nama deci je govorio, čiji si ti, jebem ti babu tvoju?! Naravno, nama je on bio interesantan, onako bez zuba sa stalno nameštenim za svirku ustima i sa tim njegovim psovkama koje su bile sočne i nisu bile svakidašnje.

  Živeli su u sokačetu u dužnoj, zemljano zidanoj kući, tu pored Bačije Lavićevog koji je bio stari kafanski čovek i koji je onako visok kao jablan često bio u prilici da, sa palicom, sedi u kafani koja je bila puna sveta i da, sa rukama i bradom na palici, gleda kako se kartaju, kako viču, kako psuju i kako jedni druge nadgovaru. Nedu sam izgubio iz vida negde krajem šezdesetih godina. Nestao je on, umro je, a umrla je i njegova supruga Mara. Jedino je ostala ta priča koja kaže, on je učio da svira `armoniku kod Kate Beljušikine... Što je bilo nešto posebno.

 

  Treća zviždaljka je bila zvićdaljka mog ujaka Mikeca koji je bio majstor, mašinbravar po struci, bio je oženjen iz Beodre sa Velinkom. Sa njim je živela i moja baba Zorka i ja sam često odlazio kod njega i kao mali i sam i odlazio sam i sa majkom i ocem, a on je, videvši da je Keka Grbićeva rođaka njegova, sa kojom je u zajednici i napolici otvorio kruparu u Kekinu kuću i u Kekin lokal, on je videvši da je to dobar i unosan posao, rastao se poslovno sa Kekom, koja mu je inače sestra i otvorio je kod sebe u kući u lokalu kruparu. Dok je krupio, on je zviždio. Kad je izlazio iz krupare napolje, opet je zviždio... Usta su mu stalno bila nameštena na zvižduk.

  Jednom prilikom mu je brat moj, kad je već prošlo tu puno vremena, kazao, a naravno bili su na njivi i vršilo se žito. Inače, moj ujak Mikec je prvi u Jugoslaviji od Zmaja kupio privatni kombajn i Zaharije Trnavčević je dolazio da ga intervjuiše i pošto su njegovi sestrići i bratići bili kod njega da rade i da vršu, pitali su je l` su zadovoljni, šta bi voleli? A moj brat je rekao, ujo, vol`o bi da znam koja je to pesma što zviždiš? Mi nikako ne možemo da odgonetnemo koja je to pesma. Mikec nije odgovorio svom sestriću. Nastavio je i dalje da svira istu pesmu. Ušao je u legendu kao čovek koji je kupio prvi privatni kombajn u Jugoslaviji i slikala ga je televizija, što je bilo tad jako veliko i važno, a pesma koju je svirao i zviždio do dana današnjeg nije ostala i postala poznata.