„Iznenadna smrt, na Srpsku Novu godinu, mog brata Vlaste, kao poslednjeg svedoka porodičnog stradanja, kom su lokalni komesari, kao bebi od tri meseca u kolevci, uzeli št'ikano jastuče ispod glave, me je potakla da, 75 godina nakon prinudnog otkupa, objavim roman Ljuba, koji govori o tome kako je moja porodica, zbog neizmirenja prevelike obaveze, obeležena kao državni neprijatelj, proglašena krivom i kažnjena konfiskacijom celokupne imovine i zatvorom. Ovaj roman je dokument, ali i fikcija. Ovaj roman je genetski i duhovni kod koji sam posisao sa majčinim mlekom. Ovaj roman i priča o Ljubi prate me od rođenja do današnjih dana, a da ključna čvorišta, kako u njemu, tako i u životu, još uvek nisu razmršena.“

 


NOVI ROMAN RADOVANA VLAHOVIĆA – „LJUBA“ Roman „Ljuba“ Radovana Vlahovića, kao četvrta knjiga Banatske epopeje započete romanom „Bapa“, nedavno je objavljen u izdanju Banatskog kulturnog centra. O novom romanu, Radovan Vlahović kaže: „Iznenadna smrt, na Srpsku Novu godinu, mog brata Vlaste, kao poslednjeg svedoka porodičnog stradanja, kom su lokalni komesari, kao bebi od tri meseca u kolevci, uzeli št'ikano jastuče ispod glave, me je potakla da, 75 godina nakon prinudnog otkupa, objavim roman Ljuba, koji govori o tome kako je moja porodica, zbog neizmirenja prevelike obaveze, obležena kao državni neprijatelj, proglašena krivom i kažnjena konfiskacijom celokupne imovine i zatvorom. Ovaj roman je dokument, ali i fikcija. Ovaj roman je genetski i duhovni kod koji sam posisao sa majčinim mlekom. Ovaj roman i priča o Ljubi prate me od rođenja do današnjih dana, a da ključna čvorišta, kako u njemu, tako i u životu, još uvek nisu razmršena.“

 Da sam onda umro, sad ne bi moji najrođeniji stradali. Oni bi se prikrjali i platili i ono što nemu,

dali bi komunistima danak i pokorili bi se. Ovako, ja sam im bio brana i zbog mene ćedu biti

sirotinja i obeleženi. Al’ Gospod je velik i useliće se u nji’ i oni ćedu kapital opet stvoriti, a i kad i’

na onaj svet budu pitali: „Jer si se u svome zemaljskom životu odrekô Sotone“, oni ćedu

odgovoriti: „Jesam, odrekô sam se, jer je to naš predak Ljuba učinio za nas i, kao Hrist, dao se

kao žrtva za naše spasenje.“


(odlomak iz romana)


Izvodi iz recenzija


Nalik prethodnicima koji čine objedinjeno troknjižje banatske epopeje – romanima „Bapa“,

„1934.“ i „Mučenici“ – i koji evociraju uspomene na međuratni i ratni period, pa čak i naslućuju

događaje koji će se odigrati, a koji će biti opisani u novoispisanom tomu, najnoviji roman

Radovana Vlahovića, naslovljen po glavnom junaku „Ljuba, obuhvata sam kraj posleratne

decenije, tačnije 1948. i 1949. godinu, smeštajući u središte radnje priču o porodici Ljube

Vlaovića, ali i njegovom nepravednom zatočeništvu proizašlom kao odgovor na nepristajanje da

se povinuje novoj političkoj misli tako što će odstupiti od sebe, zanemariti vrednosti za koje se

zalaže, delati na štetu najbližih i izdati Hrista.


Milana Poučki

Vlahović je romanom „Ljuba“ napravio veliki korak u srpskoj književnosti tako što je velikim i

važnim temama pristupio na nov način i otvorio nam nove perspektive viđenja. Učinio je ono što

samo veliki pripovedači umeju: humanost je postavio, negovao i izdigao na pijadestal tako da

književnost štiti od lakog skliznuća u ideološke ili političke okvire i neguje srž njenog bića štiteći


ga od zloupotrebe. Zbog toga roman „Ljuba“ nije samo priča o posledicama rata i promenama

koje je on izazvao u sociumu nekadašnjeg Banata, već je priča koja književnost vraća samoj sebi

na mestu gde se to najmanje očekivalo.


Andrea Beata Bicok

Trenutak u romanu kad stiže poziv ocu porodice da se javi u mesni odbor zbog neizvršavanja

obaveze prema državi, to je trenutak kad jedan čitav svet nestaje. Nastaje tad duga noć

jugoslovenska. Oduzeta imovina postaje opšte vlasništvo koje neće imati snagu da pokrene

ništa, nego će čitav jedan narod pripremiti da u budućnosti postane rob. Očekivati da u trci

pobedi auto sa izvađenim motorom, ravno je onom što su komunisti pokušali. Vlahovićev junak,

potomak vojnih graničara, svestan je onoga što će doći: „Kad im sve dam, onda ćedu me terati

da uđem uzadrugu da mi dirdale i neradeni budu deci brigadiri i da i’ teru na kazan. Ne može

tako… Zar sam to dočeko? Da me pod starost teru na kazan da idem da jem i još i decu moju

tamo da gledim od sramote.”


Nenad Stanojević

Vlahović kada piše o životu u Banatu i te kako proverava svoje teze i činjenice, ali u ovoj knjizi

prvi put unosi zvanični sudski dokument. I upravo tim unosom dokumenta roman se podiže na

novu razinu: književni junaci pred nama postaju stvarni ljudi, opisani prostori postaju kuće i

domovi, strahovi i težina na srcu pred očima nam se obistinjuju i shvatamo da između života i

književnosti postoji samo jedna tanka linija, jedna zapeta, koja ih razdvaja; a zapravo je sve to

lice i naličje. Nakon čitanja sudskih zapisnika Vlahovićev roman gubi na liričnosti, to je istina, ali

postaje i sam autentičan dokument vremena i svedočanstvo o tragediji jedne porodice.

Viktor Škorić

Urednik romana je Simon Grabovac. Roman je objavljen uz podršku Pokrajinskog sekretarijata za

kulturu, javno informisanje i odnose sa verskim zajednicama.

Radovan Vlahović je rođen 1958. godine u Novom Bečeju. Objavio je preko 60 knjiga. Piše

romane, kratke priče, pesme, eseje. Prevođen je na engleski, ruski, nemački, mađarski, slovački,

rumunski, italijanski, francuski, slovenački i makedonski jezik. Član je Društva književnika

Vojvodine, Udruženja književnika Srbije, Udruženja pisaca Exil – PEN, sekcije zemalja nemačkog

govornog područja, i Matice srpske. Počasni je član Društva novosadskih književnika. Osnivač je i

direktor prvog privatnog kulturnog centra u Srbiji – Banatskog kulturnog centra. Vlahović je kao

urednik izdavačke delatnosti ovog centra potpisao preko 650 naslova u oblasti književnosti,

nauke i umetnosti na više jezika. Dobitnik je brojnih nagrada za književni rad i kulturno

pregalaštvo. Osnivač je više kulturnih manifestacija i nagrada. Živi i radi u Novom Miloševu.

Смоква

 Кад сам тео на Духове

смокву да расадим
Браташ виче
Немој тако макар како
већ по реду
све уради
Нисам тео да
Послушам
јер знао сам
кад по реду
све урадиш
а честито
не намениш
неће увек да
испадне како треба
Ћути кажем
и мани ме
Лепо узмем
три пелцера
Први за Бога Оца
други за Сина
трећи за Светог Духа
Расадим их како
умем и наменим
да ће смоква
својим листом да покрије

мог праоца
и прамајку
Онда узмем па
заливам
Малко дањом
малко ноћом
и суботом
и недељом
а и свецом
пустим воду нека цури
и нек топи
као песма
која добро рачун води
о чистоти
о лепоти
од језика банатскога
Браташ виче
То не ваља
неће од твог посла
бити ништа
само џабе трошиш
воду
Нека мани
нека буде
шта год оће
али биће
ја верујем
биће добро
Кад је прошло

шест недеља
крену смокве из
изданка
Ја заливам лето врело
не попушћам
Браташ гледи
смоква расти
Опет не да он
заправо
Теорија друго каже
у књигама и науци
то не стоји
А ја ћутим и
заливам
Ако Бог да биће
лишћа да
покријем ја срамоту
овог лета
мало моју, мало другог
света
На род нисам
ни мислио
Браташ виче
неће она издржати
кад забрекће
љута зима
Нека мани
говорим му
видићемо
далеко је још
до зиме
Низ кућу сам
пелцер мето
има сунца
има неба
а на зиму заветрине
само добро кад
заливам
примиће се
а и корен ојачаће
говорим му
Пустим воду нека топи
као песма
која добро рачун води
о лепоти
о чистоти
од језика банатскога
Зовем жену
показивам има лишћа
покрићемо
ко праотац и прамајка
нашу нагост и срамоту
Прошло лето, јесен
зима
дошо Ускрс
смоква пупи
Ја заливам
не попушћам
Браташ гледи
не верује
књиге пишу другачије
научници другше збору
смоква расти
ко из воде
на Духове већ
заметке пустила је
Биће рода
кажем жени
а и лишћа
фала Богу
И од онда сваког
лета ја заливам
не попушћам
јер је вода као песма
која добро рачун води
о лепоти
о чистоти
од језика банатскога 


 

Radovan Vlahović: „Banatske pripòvētke“ (drugo dopunjeno izdanje)

 

 

Edicija PROZA
342 str, broš. povez, 19 cm, 2024. god.
ISBN 978-86-6029-649-0

Cena: 1600 din

Poručivanje putem WEB KNJIŽARE ili telefona:
069/783-155


Banat je i reč, i slika, i zvuk, i boja, i mi­­ris, i ukus. Banat je specifični duhovni prostor u Panoniji, spoj estetskog i erot­skog, pre­pli­ta­nje zanosnog i strasnog, umnog i raci­onalnog, ova­ploćenje slatkog pravo­­slavnog i mi­stičnog pa­ganskog, spoj pro­sve­ti­­telj­sko-kla­­sicističkog i mi­litarski ra­spo­jasa­nog, ra­­­z­­barušenog i na­de­ra­nog. Ba­nat je prostor u kome ljubuju tiske vi­le i du­nav­ski vi­le­njaci, prostor duhovni gde se ču­ju zvuci tambu­re i harmonike, gde horovi mo­­naha slave Bo­ga, onako sve­togorski posveće­no i sve­ča­no. Banat je prostor du­hovni gde se o mr­­tvi­ma pri­ča k’o o živima. Banat je u­to­či­šte za do­­bro­tu, za lepotu, za čistotu, za poeziju i ume­tnost. Banat je...

Radovan Vlahović
(pripòvētka „O Banatu)



Kada saberemo sve ove tekstove, a ima ih oko dve stotine, pred nama je i banatski zemljopis, i povesnica, i botanika, i hemija i alhemija, i portret i autoportret, čitav moralni kodeks čudnih nam suseda otpreka. Katalog strahova i bolova. Psihologija i psihopatologija sva­ko­dnevlja.

Prof. dr Draginja Ramadanski


Ove pripovetke Radovana Vlahovića nisu sasvim u saglasnosti sa književnoteorijskom odrednicom. Razlika je u akcentu, ovde je drukčiji: dugouzlazni na drugom slogu sa dužinom na trećem. A to se izgovara kao u odgovarajućem glagolskom obliku: kad deda pripoveda. Time se tačnije određuje ova proza: nisu to pripovetke, ali jeste to pričanje, pripovedanje (u narodnom, paorskom shvatanju). Ono što su nekad stari Banaćani, kad nemaju pametnija posla, na šoru, pred kućom, ili u bircuzu, pripovedali (i po sto puta ponavljali), sada Radovan, njihov komšija pisac, piše po takozvanim društvenim mrežama na internetu („fejsbuk“ i sl.) i potom u štampanu knjigu prenosi.

Anđelko Erdeljanin

Svojim kratkim pričama Vlahović podiže svojevrstan spomenik autentičnom Banaćaninu, pomalo demodiranom i gotovo pretvorenom u endemsku vrstu, i utopljenom u masu novih po­ko­ljenja uniformisanih likova, bezličnih i pra­znih. (...) Vla­hović je svojim pripòvētkama ispisao i svo­jevrstan Terminološki rečnik banatskog sela, leksikon starih banatskih izraza i termina, ko­ji vremenom bivaju zaboravljeni i postepeno, ali neprestano nestaju iz našeg sećanja.

Prof. dr Petar V. Krestić

Poštujući jezik zavičajnog kraja, Vlahović mu se predaje sluhom i duhom vlastitog umeća. On jezik shvata kao kičmu umetničkog dela, a go­vor kao intimnu ispovest svojih ličnosti, ko­je bez obzira kako govore – govore svoju misao i poetiku života.

Prof. dr Voja Marjanović

Banat i Banaćani, lični zavičaj, detinjstvo i komšiluk, banatski duh ovaploćen u ljudskim vrednostima i navikama od vavijeka, ostaju epicentar njegovog interesovanja i ra­zmi­šljanja, jer razume da se iz tog mikrosveta, kao iz klice semenke, razvio i onaj veliki, globalni svet, a da je to najbolji, najjasniji i najkraći put od konkretnog ka opštem,od pojedinačnog ka masovnom, od specifičnog ka univerzalnom.

Jovan Veljin Mokrinski

Radovan Vlahović: „Ljuba“ (nastavak Banatske epopeje, knjiga četvrta)

 


 

Edicija ROMAN
296 str, broš. povez, 21 cm, 2024. god.
ISBN 978-86-6029-651-3

Cena: 1400 din

Poručivanje putem WEB KNJIŽARE ili telefona:
069/783-155



Da sam onda umro, sad ne bi moji naj­rođeniji stradali. Oni bi se prikrjali i platili i ono što nemu, dali bi komunisti­ma danak i pokorili bi se. Ovako, ja sam im bio brana i zbog mene ćedu biti sirotinja i obeleženi. Al’ Gospod je velik i useliće se u nji’ i oni ćedu kapital opet stvo­riti, a i kad i’ na onaj svet budu pitali: „Jer si se u svome zemaljskom životu odrekô Soto­ne“, oni ćedu odgovoriti: „Jesam, odrekô sam se, jer je to naš predak Ljuba učinio za nas i, kao Hrist, dao se kao žrtva za naše spasenje.“
(odlomak iz romana)


Nalik prethodnicima koji čine objedinjeno troknjižje banatske epopeje – romanima „Bapa“, „1934.“ i „Mučenici“ – i koji evociraju uspomene na međuratni i ratni period, pa čak i naslućuju događaje koji će se odigrati, a koji će biti opisani u novoispisanom tomu, najnoviji roman Radovana Vlahovića, naslovljen po glavnom junaku „Ljuba, obuhvata sam kraj posleratne decenije, tačnije 1948. i 1949. godinu, smeštajući u središte radnje priču o porodici Ljube Vlaovića, ali i njegovom nepravednom zatočeništvu proizašlom kao odgovor na nepristajanje da se povinuje novoj političkoj misli tako što će odstupiti od sebe, zanemariti vrednosti za koje se zalaže, delati na štetu najbližih i izdati Hrista.

Milana Poučki

Vlahović je romanom „Ljuba“ napravio veliki korak u srpskoj književnosti tako što je velikim i važnim temama pristupio na nov način i otvorio nam nove perspektive viđenja. Učinio je ono što samo veliki pripovedači umeju: humanost je postavio, negovao i izdigao na pijadestal tako da književnost štiti od lakog skliznuća u ideološke ili političke okvire i neguje srž njenog bića štiteći ga od zloupotrebe. Zbog toga roman „Ljuba“ nije samo priča o posledicama rata i promenama koje je on izazvao u sociumu nekadašnjeg Banata, već je priča koja književnost vraća samoj sebi na mestu gde se to najmanje očekivalo.

Andrea Beata Bicok

Trenutak u romanu kad stiže poziv ocu porodice da se javi u mesni odbor zbog neizvršavanja obaveze prema državi, to je trenutak kad jedan čitav svet nestaje. Nastaje tad duga noć jugoslovenska. Oduzeta imovina postaje opšte vlasništvo koje neće imati snagu da pokrene ništa, nego će čitav jedan narod pripremiti da u budućnosti postane rob. Očekivati da u trci pobedi auto sa izvađenim motorom, ravno je onom što su komunisti pokušali. Vlahovićev junak, potomak vojnih graničara, svestan je onoga što će doći: „Kad im sve dam, onda ćedu me terati da uđem uzadrugu da mi dirdale i neradeni budu deci brigadiri i da i’ teru na kazan. Ne može tako... Zar sam to dočeko? Da me pod starost teru na kazan da idem da jem i još i decu moju tamo da gledim od sramote.”

Nenad Stanojević

Vlahović kada piše o životu u Banatu i te kako proverava svoje teze i činjenice, ali u ovoj knjizi prvi put unosi zvanični sudski dokument. I upravo tim unosom dokumenta roman se podiže na novu razinu: književni junaci pred nama postaju stvarni ljudi, opisani prostori postaju kuće i domovi, strahovi i težina na srcu pred očima nam se obistinjuju i shvatamo da između života i književnosti postoji samo jedna tanka linija, jedna zapeta, koja ih razdvaja; a zapravo je sve to lice i naličje. Nakon čitanja sudskih zapisnika Vlahovićev roman gubi na liričnosti, to je istina, ali postaje i sam autentičan dokument vremena i svedočanstvo o tragediji jedne porodice.

Viktor Škorić


***

Banatska epopeja Radovana Vlahovića započeta je romanom „Bapa“ 2016. godine. Roman se našao u užem izboru za tri nagrade u 2017. godini: Vitalova nagrada „Zlatni suncokret“, Nagrada „Laza Kostić“ Novosadskog sajma i „Knjiga godine“ Društva književnika Vojvodine. Do sada je preveden na mađarski, slovački, rumunski, francuski i makedonski jezik. Urednik romana Simon Grabovac priredio je knjigu „Kritičari o Bapi“ u kojoj su sabrani književno-kritički tekstovi brojnih autora koji su pisali o romanu. Banatska epopeja je do sada dobila dva nastavka: romane „1934.“ i „Mučenici“. Roman „Ljuba“ je četvrti u nizu. Nastaviće se...

Виктор Шкорић Ехо великих догађаја у породичној трагедији

 „Љуба“, најновији роман Радована Влаховића, није оптимистична књига. Ако је по нечему Влаховићево писање било препознатљиво, то је по простосрдачности и релативној оптимистичности сваке написане речи. „Љуба“ – то није. Од прве странице Влаховићевог романа читалац прати наизглед једноличан и ни по чему буран живот Љубе и његове породице. У слици породице и заједничког вредног рада укућана током летњих послова Влаховић наставља да гради представу о људима са простора његовог родног Карлова (Новог Милошева) као о радишним и побожним људима који имају заједнички интерес – бригу о својој кући, имању, деци и животу у сагласју са вековним обичајима. Међутим, у разговору својих књижевних ликова Влаховић на симболичној равни већ наговештава предстојећу катастрофу. Страх од могуће вечерње олује испоставиће се оправданим, ма колико се укућани трудили да сачувају жито које су мукотрпно уносили. Иако им баш та олуја није наудила, једна већа се увелико спремала.

По чему се „Љуба“ издваја у Влаховићевом опусу? Најпре да кажемо да су неки његови познати проседеи присутни и аутор своје омиљене књижевне поступке и у овом роману обилато користи. Превасходно то је нарација кроз говор књижевних јунака, дескрипција с акцентом на ентеријер и размештање равни приповедања на неколико временских ленти. Радња романа смештена је у период од лета 1948. године преко добијања писма од Месног одбора следеће године до судског епилога у '49. и '50. години. (Имајмо у виду године и историјске околности које су као ехо допрле и до једног села на ободу Баната – чувено Титово „Не!“ Стаљину.) По овим одликама Влаховић остварује континуитет са банатском епопејом из свог опуса, која гравитира око романа „Бапа“, а ова књига јој служи, филмским жаргоном речено, као преднаставак. Везе су веома јасне, и књижевне, и стилске, и генеолошке. У том погледу „Љуба“ је рукавац једне шире приче.

Овај роман, поред овешталих поступака, такође доноси и новитете и мање коришћене тропе у Влаховићевом стваралаштву. У другом делу романа Влаховић приповедање препушта својим јунацима и свако на свој начин, у складу са својим назорима, позицијама и улогама, сведочи о судбини главног јунака. Некада је то међусобна повезаност; некада је то само присуство догађају; некада далеки одјек догађаја; а некада директна укљученост. Баш као на суђењу. Полазећи најпре од женских ликова, испреда се прича о добијању писма из Месног одбора, о одбијању, о страху и несигурности пред облацима пошасти. Да се каже конкретно – пред казном/одмаздом која следи главном јунаку и његовој породици због неиспоручивања уговореног жита сеоским комунистичким властима. То нас доводи и до следеће велике новине у роману, тј. Влаховићевом окретању документу као историјској веродостојности. Влаховић када пише о животу у Банату и те како проверава своје тезе и чињенице, али у овој књизи први пут уноси званични судски документ. И управо тим уносом документа роман се подиже на нову разину: књижевни јунаци пред нама постају стварни људи, описани простори постају куће и домови, страхови и тежина на срцу пред очима нам се обистињују и схватамо да између живота и књижевности постоји само једна танка линија, једна запета, која их раздваја; а заправо је све то лице и наличје. Након читања судских записника Влаховићев роман губи на лиричности, то је истина, али постаје и сам аутентичан документ времена и сведочанство о трагедији једне породице.

И још реч-две о тој велурној лиричности; уопште о ауторовом стваралаштву, можда и најважније. Неколико пута је истицано да су Влаховићеве књиге енциклопедије за упознавање живота у Банату. С друге стране, не може се довољно истаћи чињеница да су оне и „тонски записи“ говора и језика који нестаје. Доживљени као „назадан“ и „искварен“, говори из Баната доживели су најтеже ударе стандардизације с књижевним језиком. Читајући Олгину, Велинкину, Драгину, Милићеву и остале приче из романа, не може се пренебрегнути колико је тај говор развијен, погодан за приповедање са својим бројним дигресијама, језичким каламбурима и сликовитим представама: метафоричност, разгранатост зависних реченица и неправилна употреба појединих падежа и глагола дају овом говору шарм и лепоту. Поезија у прози. Са дискретном дозом туге. То је најновија књига Радована Влаховића.

Andrea Beata Bicok Harmonija pripovedanja redova i belina

 Roman Ljuba vraća nas u prošlo stoleće u vreme neposredno nakon Drugog svetskog rata. Njegove stranice oživele su prostor banatske ravnice,  jedan stari, minuli svet patrijarhalnih zajednica, njihov svetonazor, sistem vrednosti i pogled na društveno-političke okolnosti. Kako se krećemo kroz narativ jasno nam postaje da u fokusu pripovedanja ne stoji radnja kao u klasičnom romanesknom žanru, već je tu sama priča i pripovedanje. Na kraju dela vidna nam je i osnovna poetička namera autora, ona je kao tlo iz kog niču sve ostale kao nijanse značenja samog romana: isticanje moći pripovedanja i priče kao nečega večnog u sveopštoj prolaznosti.

Iz te perspektive proisteklo je i uobličavanje forme pripovedanja. Poznato nam je da je moderna književnost, za razliku od tradicionalne, poverenje prepustila priči po sebi, a pripovedača stavila u drugi plan dovodeći u pitanje status sveznajućeg naratora. U toj pripovednoj promeni u jednom trenutku verodostojnost i istinitost priči donosila su u narativ inkorporirana dokumenta. Setimo se Danila Kiša koji je oživeo snažnu sintagmu „časnih ljudi i pouzdanih svedoka“ oko koje se razvila čitava jedna pripovedna poetika. Autor Vlahović u ovom delu prevazilazi bilo kakvu isključivost u pogledu opredeljenja za jedan od navedenih poetičkih smerova. Kod njega i pripovedač i priča i likovi i dokumenta koja su našla mesto u ovom romanu čine harmoničnu strukturu sastavljenu iz delova koji se savršeno uklapaju jedan sa drugim u celokupnoj slici i poruci dela. Na taj način pripovedanje je došlo do one tačke u kojoj se iz mnoštva perspektiva pripoveda o istom događaju, a svaka, bez obzira što je drugačija u nijasnama koje joj daju likovi koji pripovedaju ili se prisećaju, ostaje nepromenjena u osnovi koja potvrđuje istinitost. Tako je i tema romana potpuno ogoljena i ne preostaje ni jedan neosvetljen ugao u kom bi mesto mogla naći bilo kakva pripovedna namera koja bi osujetila osnovnu frekvencu prirode književnog teksta – da pripoveda istinu o svetu i životu.

U odnosu na ranija dela svog opusa Vlahović se u romanu Ljuba opredeljuje za pripovedni eksperiment na taj način što pripovedne mogućnosti postavlja u određenu shemu. Kompoziciju romana čini kružnom ne uz pomoć događaja ili scene, već koristeći sveznajućeg naratora kao onog ko oblikuje prolog i epilog romana. Važno je istaći da je narator dobio ulogu onoga ko svedoči patrijarhat na njegovom vrhuncu i fazu njegovog sloma, svedoči raspad sistema vrednosti koji su krasili mir, harmonija, uređenost života i red u međuljudskim odnosima zasnovanim na zdravoj hijerarhiji. Njegovo pripovedanje nas vešto uvodi u takav svet, ali nas i izvodi iz njega, zatvarajući mu vrata zauvek.

U tom prvom segmentu romana gde je prisutno pripovedanje u trećem licu tekst obiluje rečima ispisanim kurzivom. One su izvori jezičke autentičnosti povezane sa minulim dobom koja ima naročito snažan efekat. I da bismo do kraja razumeli taj svet neophodno je da konsultujemo objašnjenja nepoznatih termina koja su dodatak ovom romanu, ali takav da su neodvojivi deo celine. Znamo da je jezik jedan od najstamenitijih čuvara sećanja, a Vlahović kao autor neguje tu duboku notu svesnosti koliko je jezičko blago važno sačuvati i koristiti se njime na najplemenitiji način – pretvara ga u postament prošlih vremena.

Veći deo romana pripovedaju likovi. Njihove priče uvek se prepliću na nekom mestu, jer svi su oni deo jednog istog sveta, sveta toplog banatskog miljea gde se ne događaju zapleti i raspleti samo u životima pojedinaca, već oni koji imaju simboliku kolektivnih obrazaca. Lik Ljube spaja sve ostale likove i on nam je ovde dat kao prototip banatskog čoveka koji je posvećen zemljoradnji i brizi za svoju mnogočlanu porodicu. On je simbol stuba patrijarhalne zajednice u kojoj svako zauzima svoje određeno mesto i simbol modela postojanja čoveka predanog božjoj volji, skromnog i zahvalnog za plodnu godinu i sita usta najbližih.

Svi ostali likovi koji se javljaju kao pripovedači pripovedaju svoju ličnu priču, ali isto tako se osvrću na događaje koji su obeležili vreme kasnih četrdesetih godina dvadesetog veka. Svi svedoče da je život samo život, sa svim svojim usponima i padovima, lepim i manje lepim trenucima, ali da je nezaustavljiv čak i kada je tragičan. U romanu čitamo o sudbinama muškaraca i žena, ljubavima i patnjama, samoći i radosti koja se deli sa drugima, a imena koja iza tih priča stoje su jedan naročit odabir karakterizacije likova. Autor romana je njihovu autentičnost pojačao time što im je dao imena i nadimke koji su potpuno u skladu sa hijerarhijskim i socijalnim pravilima patrijarhata.

U opusu Radovana Vlahovića poznata su nam dela u kojima na izvestan način autor neguje svoju porodičnu genealogiju na nepristrasan i prvenstveno umetnički način. Roman Ljuba otkriva nam poveznicu sa „Bapom“. Takođe, pisano svedočanstvo lika iz romana osvetljava istorijski važnu činjenicu o predačkoj lozi autora. Romanu Ljuba stoga možemo pristupiti kao oneobičenoj autobiografiji koja ima za cilj da ovekoveči ne samo genezu istorijskih, socijalnih i političkih prilika na području Banata, već i da priču ispripoveda na način da joj da najviši humani smisao. U tom nastojanju pisac je veliki prostor u tekstu dao deskripciji koja sadrži mnoštvo detalja koji su tu da naraciju učine specifično živom. Autentičnost dodatno obezbeđuje jezik pripovedanja karaktetrističan za Banat onog vremena – lokalizmi, žargonizmi, dijalektizmi, arhaizmi, što smo nagovestili u osvrtu na stil pripovedanja naratora. Uočljivo je koliko je Vlahovićev književni sluh za jezik istančan, a stvaralačka svest zrela, jer pripovedati o prošlosti i velikim temama istorije ne podrazumeva samo oživljavanje minulog doba kroz uobičajene pripovedne postupke. Ono traži srce koje pulsira u posebnom obliku, a Vlahović ga prepoznaje u moći jezika.

U romanu Ljuba  sve se kreće u kontrastu između prirodnog ritma života koji prati ritmove prirode, odiše mirom i izobiljem i onog koji iskače iz tog koloseka i postaje podređen ritmu novih pravila koja propisuje vlast poratnog doba. Iz sveta patrijarhata, uređenog po pravilima koja su tu da donesu red i harmoniju za sve, ulazi se u svet u kom  krivicu ne merimo duhovnim ili moralnim načelima, već presudama onih u službi vlasti. To je svet gde očigledna istina postaje nevažna, gde ljudska reč prestaje da bude sveta, gde je zakon prirodne slobode nejak pred zakonom nehumane vlasti. To je svet gde bti pokoran i savijati kičmu znači preživeti. Ljuba kao predstavnik onog svetonazora koji se ruši biva osuđen kao kriv i odveden u zatvor kao najgori zločinac jer je branio ljudsko dostojanstvo i istinu.

Kraj romana je oneobičen neočekivanim raspletom. Scena u kojoj se odvode u zatvor oni koji su bili neposlušni prema naredbama vlasti i koja nosi sve potencijale sukoba, razrešava se bez drame i razvoja situacija kakve bismo inače očekivali. Ono što je najšokantnije je činjenica da je Ljubu izdala njegova ćerka kao predstavnica vlasti koja sprovodi novi nehumani zakon. Iz perspektive različitih likova gradi se atmosfera pomirljivosti i dubokog poštovanja i ljubavi koju oni osećaju jedni prema drugima. Nema zameranja i nema klasičnog momenta izdajništva kada je u pitanju ova tema. Izbegavanje sukoba perspektiva likova dovelo je do jednog sasvim novog poetičkog pristupa velikoj temi književnosti. Vlahović maestralno nudi novi oblik dobro poznatog narativa koji je zauzeo veliko mesto u opusu dela srpske književnosti.

Nije lako pisati o osetljivim temama koje su obeležile neku istorijsku epohu. Vlahović je pronašao inovativan način da pripoveda o velikim i važnim trenucima u kojima je svet menjao svoje lice i koji nisu ni malo lagani ni prijatni. Autor vešto izbegava bilo kakvu politizaciju, ideologizaciju ili zauzimanje određene strane. Na kraju dela uvodi konkretan događaj konfiskacije imovine koji je poslužio kao trenutak da se prenese mnogo dublja poruka. Ovde priču ne pripoveda ni lik ni narator, pripovedaju je dokumenti koji su umetnuti u tekst. Oni su potpuno verodostojni, što možemo videti po originalima koji se nalaze u dodatku romana. Nehumanost ulazi na velika vrata u do tada mirnu i idiličnu atmosferu banatskog života. Sam inventar koji je oduzet poštenoj Ljubinoj porodici govori nam mnogo. Stičemo utisak kao da on sam po sebi ulazi u dijalog sa novom ideologijom tog vremena – ako se čak i detetu u kolevci uzima uzglavlje, o kakvom tom novom sistemu vrednosti je reč i gde je tu mesto običnom čoveku?

Vlahović je romanom Ljuba napravio veliki korak u srpskoj književnosti tako što je velikim i važnim temama pristupio na nov način i otvorio nam nove perspektive viđenja. Učinio je ono što samo veliki pripovedači umeju: humanost je postavio, negovao i izdigao na pijadestal tako da književnost štiti od lakog skliznuća u ideološke ili političke okvire i neguje srž njenog bića štiteći ga od zloupotrebe. Zbog toga roman Ljuba nije samo priča o posledicama rata i promenama koje je on izazvao u sociumu nekadašnjeg Banata, već je priča koja književnost vraća samoj sebi na mestu gde se to najmanje očekivalo.

 

Nenad Stanojević: ДУГА НОЋ ВЛАХОВИЋЕВИХ ПАОРА, Радован Влаховић, Љуба, Банатски културни центар

 Роман Радована Влаховића, Љуба, у себи сабира читаво прозно стваралаштво аутора, али и одлази даље у односу на претходна дела, укључујући стварност на један посебан начин у приповедачки поступак. Не само тако што укључује документ у прозно ткиво, него још више, по духу којим његово приповедање у овом роману кореспондира са будућим догађајима и стварношћу приповедача, потомка јунака романа. Догађаји након Другог светског рата, промена спољнополитичког курса комунистичке Југославије, конфискација имовине, представљају оквир у који ће се сместити прошлост једне породице, али, истовремено, и њена далека будућност. За разлику од дотадашње предвидивости, у будућности која долази као невреме, полако али страшно и неумитно, главни јунак не може да види јасно ни себе ни своју фамилију.

Влаховића као приповедача интересују прекретничка времена. Не зато да би испитао понашање јунака у новонасталим околностима, него да би открио шта је велика историја учинила његовим јунацима, али и њему као писцу. Дакле, разлика у односу на раније приповедаче, који су испитивали околности и догађаје да би објаснили различите токове велике историје, Влаховића интересује све оно што је претходило њему као приповедачу. Шта је то што га конституише, а шта је то што га је деструирало и декомпоновало. Иако се нигде дословно, именом и презименом, не налази у роману Радован Влаховић, ми га видимо у сваком од главних јунака његових великих романа (романима о Бапи, као и овом роману о Љуби), и сви су јунаци, са својим грешкама, добрим одлукама и уопште паорском животном филозофијом, у души аутора (филозофијом којом су ближе сину нимфе Дриопе и бога Хермеса, него човеку велеграда). Влаховић са својим јунацима води ванвременски дијалог, водећи дијалог на тај начин са самим собом и светом око себе. На један специфичан начин, велика историја неће бити само објашњена – она ће постати надиграна. Читалац који буде читао овај роман, видеће јунаке и њихова прегнућа која остају запамћена упркос историји која је желела да их избрише.

Велика историја појављује се као делатност Нечастивог у очима главног јунака: „... свака од слика му је парала мозак и чинило му се да је све као у Светом писму и да је земљом, и нашом и другим светом, овладао хаос и да је Сотона узо ствар у своје руке и да је, ево, почо да прави реда којем се нико није надо. А све је почело сас комунистима кад су руског цара убили и кад су почели отимати од они што иму и да дају оним што ко бајаги нему.

 

Кад се нађе пред околностима које најављују промене устаљеног реда, јунак Радована Влаховића готово несвесно ће се вратити својој старој љубави, можда јединој, а можда другачијој од оне коју представља његова супруга Марија, са којом има већ одраслу децу, породичне људе. Какве су то околности? Какве су то врсте љубави?

Устаљени ред, након великих промена изазваних Другим светским ратом, након којег се живот вратио, упркос великим променама, у ипак један познат ток, прети поново да се поремети новим променама изазваним заокретом у спољнополитичком курсу комунистичке ЈугославијеОкретање ка Западу, тачније измештање из патронизујућег односа Русије према Југославији, у један други, једнако кобан загрљај, биће једна од оних промена које ће дугорочно изменити не само околности у којима ћемо живети, него и одредити животни пут генерацијама после тог догађаја. Нови сукоб, као најава, а још више нејасне последице свих тих догађања, у свести јунака Радована Влаховића изазивају пометњу, немогућност да се до краја домисли смисао свега, сопствене улоге оца породице који неће имати више никакве прерогативе моћи да било шта одлучи у сопственом животу, нити у животима његових најближих. Обучен да води и брине о другима, Љуба бива деградиран на пацијенса којим управља невидљива сила.

У тренуцима суочења са новом надолазећом белосветском пометњом, након вршидбеног дана, у поноћ, између ноћи и дана, као између два света, једног који нестаје и једног који настаје, у том процепу у којем свест позива у помоћ несвесне садржаје, не знајући ни сам куда иде, Љуба се одлучује да иде (или тачније бива вођен) не код своје супруге, Марије, него у кућу несуђене жене, Данице. Љуба бива вођен унутрашњим силама овог пута, за разлику од оних сила које споља желе да преуређују његов свет – сила у виду политичких промена. Даница је удовица, мученица која је сахранила и сопствену децу. Дирљива је сцена у којој Влаховић описује како из Даничиног наручја вире чекиње Љубине оштре кратко подшишане косе. Ова сцена као да је централни део Влаховићеве новеле, и све остало, што представља живот главног јунака, као да је припрема за ову сцену. Спољнополитичке промене као да позивају главног јунака да се врати изнова себи, несуђеним женама које нуде Влаховићевом јунаку потиснуту слику сопства.

Даница је Љубу привила на груди, као дете, њега који је до тог тренутка отац породице, онај који све окупља и теши, који раздељује послове и улоге. Љуба постаје дечак, а његова несуђена љубав његова заштитница. Њихов однос није приказан као еротски, он се пење на ниво изнад платонског односа, јер у том сакривању мушкарца у женске груди постоји нота еротског без еротике. Влаховић нијансира ову сцену накнадним описом њиховог случајног (да ли случајног?!) сусрета пре много година, док су били деца. Он седам година старији од ње, она девојчица коју ће младић чекати да дорасте за заједничку срећу.

Влаховићеви јунаци, мушкарци, и иначе (понавља се тај мотив у више његових дела), у сомнабулним тренуцима обраћају се подсвесном, чију метонимију представља жена из прошлости или друга жена. Тај тренутак као да открива и поред оне дневне сређености и мирног животног темпа потребу за нечим неоствареним, нејасним, што баца сенку, или тачније, што разоткрива установљени ред.

Потиснуто је све оно што би могло да утиче на устаљени ред. Критичари (критичарке) патријархата заборављају или превиђају важан сегмент патријархалног живота, у којем отац породице, онај који брине о свима, негира сопствено постајање потискујући сопствене жеље и пориве зарад заједнице. Одрећи се дела сопственог интегритета један је од сегмената паорске животне филозофије. Становник велеграда не познаје елемент одрицања – зато се, неодричући се ничега, одриче свог суштинског живота. Паор поштује Бога, јер зна да онај ко не поштује Бога не може да поштује ни човека („Није волео људе који Бога и цркву не поштују. А комунисти су у Русији, чуо је то он од Селета Комадере, комшије му преко пута, били у стању у цркву коње да утеру и тамо шталу направиду. Они су само гледали у њиног Лењина.). 

Тренутак у роману кад стиже позив оцу породице да се јави у месни одбор због неизвршавања обавезе према држави, то је тренутак кад један читав свет нестаје. Настаје тад дуга ноћ југословенска. Одузета имовина постаје опште власништво које неће имати снагу да покрене ништа, него ће читав један народ припремити да у будућности постане роб. Очекивати да у трци победи ауто са извађеним мотором, равно је оном што су комунисти покушали. Влаховићев јунак, потомак војних граничара, свестан је онога што ће доћи: „Кад им све дам, онда ћеду ме терати да уђем узадругу да ми дирдале и нерадени буду деци бригадири и да и теру на казан. Не може тако... Зар сам до дочеко? Да ме под старост теру на казан да идем да јем и још и децу моју тамо да гледим од срамоте.

Човек је надигран од света који је створила његова душа, каже Јунг. У том смислу, као и светски ломови, такође рефлексија одређених психолошких и духовних ломова, не обрнуто, откривају где се, или шта је изгубио човек. Тежина командне одговорности не разоткрива овде оца породице као неког ко живи погрешан живот на дневној светлости, колико открива потребу да ноћ буде саставни део његовог дана. И не само његовог. Будући да је он онај који на брдо стоји, његова се патња интензивније или раније појављује на хоризонту. Поставља се онда следеће питање: колико су политичке околности узрок а колико последица таквог „дана?

Радован Влаховић је мајстор приповедања, способан да у наизглед ефемерним сценама открије ванвремене догађаје, у којима се преплићу различити слојеви, мреже и нити недокучиви обичном оку, и истовремено способан да све то уобличи књижевним средствима, на малом простору, тако да читаоцу омогућава да се огледа у душама његових јунака и њиховим међусобним односима. Ово је модерна прича о прошлости, али и о садашњости. Радован Влаховић инсистира на прошлости управо због њене упадљиве сличности са садашњицом. Историја се не понавља, увек је све исто. У пресеку прошлог и садашњег, где не остаје много, оно што остаје сачувана је лепота..

 

 

 

Msr Milana Poučki Svedočenje Banaćana

 Nalik prethodnicima koji čine objedinjeno troknjižje banatske epopeje – romanima Bapa, 1934. i Mučenici – i koji evociraju uspomene na međuratni i ratni period, pa čak i naslućuju događaje koji će se odigrati, a koji će biti opisani u novoispisanom tomu, najnoviji roman Radovana Vlahovića, naslovljen po glavnom junaku Ljuba, obuhvata sam kraj posleratne decenije, tačnije 1948. i 1949. godinu, smeštajući u središte radnje priču o porodici Ljube Vlavića, ali i njegovom nepravednom zatočeništvu proizašlom kao odgovor na nepristajanje da se povinuje novoj političkoj misli tako što će odstupiti od sebe, zamemariti vrednosti za koje se zalaže, delati na štetu najbližih i izdati Hrista.

Na početku ovoga romana saznajemo da Ljubina porodica broji sedam članova: pored poslušne, smerne, tople i brižne supruge Marije, on ima dva sina – Jeftu i Radu – i tri ćerke. Sva deca, kako dolikuje tradicionalnoj zajedinci, imaju svoje porodice, te će u ovom ne samo istorijskom već i porodičnom romanu, osim centralnih, biti prikazani i epozodni likovi s ciljem da posvedoče o značaju svakog pojedinca i njegovog gledišta na određenu situaciju koja se zapravo tiče celokupnog društva. Mnoštvo raznovrsnih junaka autentičnih karaktera, koji se neretko međusobno – što je svojstveno ljudima podneblja o kojem se govori – oslovljavaju nadimcima, reprezentuju tipične predstavnike banatskog čoveka čiji je život obeležen porodicom, radom, specifičnim mentalitetom i patrijarhalnim načinom života u kojem su astal, sokak, kafana i dućan centralne tačke u okviru kojih se odvijaju svi događaji koji njihove živote čine šarenolikim, ali i mesta na kojima se u potpunosti ogole tajne, neželjene osobine i sve zakulisne radnje o kojima se ćuti. Slika poštenog i vrednog seljaka čiji je prioritet da očuva svoje provejava kao dominantna i imperativna težnja od koje se ni po koju cenu ne odustaje, dok sama priča, premda je obojena snažnim emocijama i stavovima, kao i život u ravnici, teče natenane.

Prvo poglavlje počinje opisom seoskih poslova koje Ljuba i Marija obavljaju, a posredstvom kojih se predočavaju socijalna pravila koja su nalagala sledeće: neko je moro o svemu da vodi račune i nekog su svi morali da slušu, taj neko se zvao starešina, suptilno upoznavajući čitaoca sa tradicionalnim manirom prema kojem je slika doma i porodice omeđena avlijom i njivom u okviru kojih se odvija život i u kojem su jasno označene uloge: žena je poslušna, brižna i umirujuća, puna razumevanja i podrške, okrenuta domu i pripremi hrane i nadasve podređena suprugu kojem ni u čemu nema slobodu da protivureči: Znala sam i odmalena sam učena kako žena sas mužom treba da se vlada i kako treba da se šnjime ophodi – Marijine su reči; dok je muškarac odgovoran za opstanak porodice i donosilac je važnih odluka. Slika porodične idile kojom započinje roman u funkciji je naglašavanja da je potrebno napraviti otklon od sumorne atmosfere koju vezujemo za Banat i ravnicu jer je ovo podneblje mnogo bogatije od tmurnog i ubogog pejzaža koji mu se često kao jedino obeležje potpuno nepravedno pripisuje, a težina i neveselost samo su jedna od njegovih nijansi koja svedoči o teškom koraku koji je banatski čovek održao u najizazovnijim istorijskim previranjima. S tim u vezi, opisom trpeze na kojoj se služe mnogima omiljena jela: paprikaš i gibančice, ali i naznakama o plodnom zemljištu, bujanju i rađanju prirode i radovima u polju i na njivi iznova se akcentuje misao Branka iz romana 1934, koji podseća da smo od zemlje postali i da od iste živimo, te da ćemo u njoj i završiti – stoga je ona jedino što je neprolazno i što za seljake predstavlja sigurnost, utehu i nadu, ali i beg od dokonosti i najvažniju lekciju: posla uvek ima za onog ko želi da radi, a onaj ko seje i ubira plodove svog zalaganja – uvek će imati i o tuđe se nikada neće otimati. Dakle, kao i u celokupnom stvaralaštvu Radovana Vlahovića, i u ovom romanu deskripcija i pejzaž su neizostavne note kojima se aludira na sva osećanja i ubeđenja, ali i sve ono skriveno i nevidljivo u ljudima posredstvom čijih se sudbina i priča ispisuje enciklopedija života u Banatu, narodnim običajima, verovanjima i ustaljenoj svakodnevici.

Kao najveći živi baštinik duhovnog, emotivnog, psihološkog i materijalnog blaga Banata, Vlahović vešto i potpuno prirodno pretače u svoje stvaralaštvo realističnu sliku ovoga parčeta zemlje, stoga ne čudi što su mnogobrojni redovi njegove proze natopljeni tipičnim razmišljanima i jezikom čoveka ovoga podneblja. Tlo na kojem su piščevi junaci odrasli, sazreli i vek proveli odlikuje se i jedinstvenim govorom koji je ukras najvećeg broja pišćevih rečenica u kojima se izražava ravničarski mentalitet i oslikava porodična seoska atmosfera koja je upotpunjena svakodnevnim pričama, susretima sa komšijama, divanom pred dućanom i nezaobilaznom kafanom koja je, kao što je već istaknuto, neretko središte događaja i mesto na kojem se sve doznaje. Naravno, poznato je i to da je česta upotreba lokalizama svakako jedna od najznačajnijih poetičkih crta Radovana Vlahovića, koji na taj način čuva jezik, govor, ali i tradiciju od zaborava i to je nesumnjivo jedna od najvećih vrednosti koja ostaje iza njegovog pera, a koja je i tek će biti od neizmernog značaja za celokupnu srpsku kulturu i književnost.

Ukoliko bismo pak želeli da sumiramo sadržaj prvog dela romana Ljuba, rekli bismo da je on u nekoj vrsti dijaloga sa pomenutim troknjižjem i u znaku je podcrtavanja posledica posleratnog sunovrata i nezavidne egzistencije koja je prouzrokovana strahovitim stradanjima jednog od najupečatljivijih istorijskih perioda, a koje se ogledaju u psihičkim, emotivnim, duhovnim, pa i socijalnim i ekonomskim lomovima u koje je celokupno društvo zapalo, istovremeno akcentujući značaj kontinuiteta i saglasja između predaka i potomaka. Među velikim brojem likova ovoga dela, Ljuba se izdvaja kao junak koji sluti nesreću i čija zebnja svedoči o strahu za najbliže: u prizvuku oružija, on shvata da nije uzalud radio i živeo, da je porodica blago, te da je rad ono što čoveka spašava. Čitaoci doznaju i to da je odmalena sklon dumanju, da je vaspitan tako da bude privržen crkvi i Hristu, te je sasvim logično da se ne slaže sa komunističkim stavovima i političkim stremljenjima koja nakon rata dobijaju zamah.

Uslovno rečeno starinski stavovi koje ime i evociranje uspomena posredstvom kojih se priseća prošlih vremena u službi su ukazivanja na vrednosti skladnog doma i iskrene vere, a razmišljanja o ratu zapravo sažimaju istinu o njegovoj prirodi: on pustoši sve, pa i emocije, zbog čega ljudi ostaju gladni ljubavi – što se u romanu posredno prikazuje neprestanim spremanjem obroka. No, važno je naglasiti da glad nije samo fizička, već i duhovna i emotivna – što je aluzija na nedostatak svake vrste, ali i poziv na okupljanje i zajedništvo, što u potpunosti odgovara istorijskom trenutku o kojem se govori.

No, ne samo Ljuba, već i ostali junaci ovoga romana apostrofiraće najvažniju ideju koja se proteže kroz celokupnu banatsku epopeju: svedočenja različitih junakinja i junaka, ispričana u prvom licu, otpočeće Miloradovom ispovešću u kojoj saznajemo da 1944. godina donosi nadu u konačno i potpuno oslobođenje, te se već tada pojedinci u okviru društva razilaze u stavovima: naivni poput Drage veruju da će zemlja pripasti seljacima, dok iskusni i oni koji pamte prošlost – kao što je to Rada – znaju da je reč o osmišljenoj propagandi kojom se skriva istina i prava situacija, a ona podrazumeva zaoštravanje odnosa sa Rusijom.

Politička situacija prepliće se sa svakodnevnim i običnim dešavanjima, te u jeku bura, neizvesnosti i mnogobrojnih briga i slutnji, Banaćani ipak ne odustaju od verskih praznika, slavljenja svetaca i okupljanja na seoskim slavama, što za njih predstavlja implus života. U ovom romanu je dan Svetog Ilije istaknut kao važan za Karlovo, no pominjanje za vernike posebnih dana primetno je u celokupnoj prozi Radovana Vlahovića, koji tim činom ukazuje na važnost vere srpskog naroda, koji je istu očuvao i u vremenima kada se njeno ispovedanje zabranjivalo, sankcionisalo i oštro kažnjavalo.

Kada govorimo o drugom delu romana, on se odnosi na period od 1949. godine i odlikuje se iskazima o događajima koji su prethodili Ljubinom i Radinom policijskom pozivu da dođu u Mesni odbor, te putu u zarobljeništvo na odsluženje kazne deda Ljube, ispričanih iz ugla prvenstveno ženskih junakinja: Tasike, Olge, Velinke, Ivanke, Milene i Marije. Nijedna od njih, prema pravilima zajednice, ne prihvata policijski poziv i ne potpisuje dokumente – jer je to „muška stvar” – no upravo u tom naizgled naivnom i socijalno uslovljenom činu ženskog izbegavanja da se mešaju u „muška posla” i razmišljanjima koje imaju, krije se jedna vrsta mudrosti pomoću koje čuvaju svoje najmilije. Iako naizgled marginalizovane i u pozadini, žene zapravo doprinose opstanku, očuvanju i blagostanju svih članova ognjišta, što se potvrđuje u Draginoj priči u vidu priznanja da žena čuva obraz kuću, mužu i deci. Vernost i privrženost suprugu, ali i svim ostalim karikama domaćinstva, neizmerna je vrednost zbog koje se Branka, koja misli u ime države i sve podređuje njenim očekivanjima i uslovljavanjima, vrednuje na potpuno drugačiji način. Uloge i položaj jediniki unutar tradicionalne patrijarhalne zajednice iznova se potvrđuje poslednjim Marijinim svedočenjem u kojem ona nedvosmisleno ističe da je suprug Ljuba njen starešina, te odlučno kazuje da na svoje ne da: – Nemoj protiv oca da govoriš kćeri moja, pa još pridamnom, jer ja ne dam na mog starešinu, čemu podučava i ćerku, koja je sa tim vaspitanjem saglasna: – Ne dam ni ja na mog starešinu, u čemu se ogleda snaga, jačina i podrška koju je samo porodica u stanju da pruži.

Pri samom kraju ovoga romana priloženi su Dokumenti, to jest Presude iz kojih saznajemo da su Ljuba i Rada proglašeni krivima zbog navodne sabotaže u predaji dogovorene količine žitarica državi, premda njihova namera nije bila da ne ispoštuju dogovor i oštete narod, već su, zbog nedostatka na koji nisu mogli da utiču, iz čega naslućujemo koliko je bio nezavidan položaj srpskog seljaka i sa kakvim nerazumevanjem se součavao u potrebi da najpre prehrani svoje najbliže, doneli odluku da stradaju zarad očuvanja svojih familija. Izuzev presuda, od velike važnosti je i Spisak oduzete imovine kojim se, suptilno i nenametljivo, iako je njegova pravna namena potpuno drugačija, svedoči da je mnogo toga, što nam se u prvi mah čini beznačajnim i što podrazumevamo, zapravo u našem posedu i da smo neretko nesvesni da raspolažemo sa svim što nam treba i da imamo čak i više od neophodnog da bismo preživeli – drugim rečima, čitajući spisak postajemo svesni koliko imamo i koliko je moguće da izgubimo, a da to nismo osvestili, u čemu se zapravo krije Božja milost, promisao i ideja da se o svima nama brine.

Na samom kraju, u Epilogu, posredstvom Ljubišine ispovesti saznajemo o izdaji zbog koje, između ostalog, deda Ljuba seda u voz i upućuje se na izdržavanje kazne u pratnji psa Bundaša, životinje koja se učestalo pojavljuje kao motiv u Vlahovićevoj prozi, simbolišući biće koje predoseća buduće nemile događaje i saoseća sa čovekom koji ih preživljava.

I premda sam kraj u prvi mah deluje uobičajeno, mnogobrojne su poruke koje se kriju iza njegovih redova, a jedna od njih svakako je ideja o trpljenju, prolaznosti, (ne)pravdi i kasnijem blagoslovu. Naime, kako smo već naveli, ovo delo možemo posmatrati kao zaokruženu i samostalnu celinu, ali nećemo prevideti da ono istovremeno predstavlja nastavak enciklopedije o životu u Banatu i naporima ljudi da ga očuvaju, što potvrđuju, kao i do sada, reči kojima se i ovaj roman okončava: Nastaviće se, a što opet odgovara Andrićevoj ideji o cikličnom ponavljanu istorije koji zanavek prati mantra: I to će proći, koja naslućuje postojanje sunčane strane.

Osim pomenute devize, važnost priče i pripovedanja koja provejava Vlahovićevim stvaralaštvom takođe se podudara sa Andrićevom mišlju da o svetu i ljudima saznajemo upravo zahvaljujući onima koji o svemu i svima imaju da kažu poneku reč, no najvažnija priča srpske književnosti, prisutna u svim kanonskim, pa i ovom delu, ogleda se u navodima da Srbi, od davnina mučenici, iskreno i časno ljube Hrista, te rado – jer je maleno zemaljsko carstvo – idu u vojnike u potrazi za slobodom, no specifičnost junaka banatske epopeje, pa i romana Ljuba je u tome što oni, svedočeći sunovratu prve polovine dvadesetog veka, potvrđuju ukorenjenost banarskih Srba na panonskom tlu i iskazuju nasušnu potrebu da na njemu opstanu svojim radom nikada ne zaboravljajući svoje pretke, jezik, veru i tradiciju. Koreni koji stvarne ljude ovoga podneblja do danas drže na okupu pretočeni su u junake Vlahovićevog stvaralaštva, koji bez sumnje mogu biti bezimeni, jer svi oni zapravo predstavljaju spomenik svakom Banaćaninu koji kazuje vapaj za prošlim vremenima i poznatim redom, koji još uvek neguje toplinu i snagu doma insistirajući na značaju očuvanja tradicionalnih vrednosti i koji odvajkada poštuje reč, zemlju i vernost – blaga koje nijedan rat ne može da poništi i odnese u nekom od svojih razarajućih vihora..

 

Olivera Petković izveštava, za "Subotičke novine" iz "Krupare":


 Kultura

U Krupari u Bačkom Dušanovu, krajem maja promovisan novi roman Radovana Vlahovića
Kreativne eksplozije „Varvarogenije“
11.06.2015.
Ljubitelji pisane reči, imali su priliku da se u Restoranu „Krupara“, u Bačkom Dušanovu, 30. maja, upoznaju sa književnim radom Radovana Vlahovića, pisca, esejiste, pesnika iz Novog Miloševa, osnivača prvog privatnog kulturnog centra u Srbiji, Banatskog kulturnog centra.
Domaćin večeri i recenzent knjige Đorđe Kuburić i autor
romana „Varvarogenije” Radovan Vlahović
Vlahović je istakao da je roman „Varvarogenije” nastao u kratkim pričama, te da korespondira avangardom iz dvadesetih godina prošlog veka, konkretno sa zenitističkim pokretom.
-Varvarogenije je treći u nizu od šest romana koje sam napisao, a do sada su tri objavljena, “Evo čoveka”, drugi “Samaroplavetnilo” i treći ”Varvarogenije”. Karakteristično za sve moje romane je upravo ta stvarna veza jedne novozenitističke umetničke grupe, koji su zaverenici, šezdeset osmaši, generacija koja je duboko verovala još 1968. a sa revolucijom koja je potaknuta Markuzeom, krenula je iz Evrope i bila jedno vreme i kod nas poznata. Moji romani su nastali još u periodu između 80-tih i 90-tih godina, u vremenu, kada sam kao “mladi pobunjenik”, koji je bio svestan da vremenu totalitarne ideologije, kao pojedinac, neću da služim. Čuvao sam ovce na Fruškoj gori. Bio sam sluga i napoličar manastira Krušedol. Iz tog periodu potiču moje kreativne eksplozije i tada je nastao roman “Varvarogenije”.
Prethodio mu je roman “Samaroplavetnilo”, koji nosi tada avangardne ideje depolitizacije društva, desakralizacije, deharmonizacije.
-Roman govori o grupi mladih ljudi u orvelovskom vremenu, koji su pobegli u prirodu. Pričajući priče, počeli su da stvaraju mit i junake koji se zovu “osuđenici na večnost”, a u sledećem romanu “novozenitisti”. Interesantno je da sam ovaj roman osamdesetih ponudio “ Matici srpskoj”. Urednik je tada bio Raša Popov, koji mi je na gospodski način rekao..” Pa Radovane, ti tu pominješ Velikog brata, te roman nije tada objavaljen, a trideset godina nakon toga, Raša i ja smo odlični prijatelji.
Radovan Vlahović za svoje stvaralaštvo kaže, da ne svira na jednoj žici, te da njegov roman “Samaroplavetnilo”može da bude poema, drama, može da se dramatizuje i da se čita kao jedna duga pesma.
- To je neka moja potreba da se poigravam sa žanrovima, da budem nedosledan, u odnosu na ono što nudi teorija književnosti. Međutim, odjednom sam se našao u problemu, da je roman teško razumljiv, da nije čitljiv, da ima puno aluzija i da ima raznih skretanja, koja nisu odgovarala ondašnjoj prozi. Zato sam tu priču nadovezao romanom “Evo čoveka”, gde sam sve doveo u stvarnost.
Prema rečima Vlahovića, šezdesotosmaši su se nadovezali na zenitistički avangardni pokret Ljubomira Micića, iz 20-tih godina prošlog veka.
- Moji zenitisti su smatrali da uvek mora da postoji neka tradicija. Sa druge strane, zenitistički pokret Ljubomira Micića je zaista odigrao veliku ulogu u sveobuhvatnoj srpskoj, jugoslovenskoj, pa čak i evropskoj književnosti. Kasnije su nadrealisti preuzeli tu pobedničku funkciju, a moji zenitisti žele da iznesu vrednosti koje je nudio Micić. A on je govorio, da je Evropa “matora frajla” koja bi mogla da oživi, ali mora da se balkanizira, a i da će se u budućnosti pojaviti jedan “varvarogenije”, kaže autor 28 objavljenih knjiga, od kojih su mnoge nagrađivane i prevedene na engleski, ruski, nemački i mađarski jezik.
Promocija knjige obogaćena je video projekcijom crteža, slikara Miodraga Nadlačkog i Silvije Vlahović, inspirisanih romanom.
O.P.