Banatski kulturni centar iz Novog Miloševa dobitnik jednog od najviših priznanja koja se dodeljuju u AP Vojvodini – Pokrajinskog priznanja u oblasti kulture „Ferenc Feher“. Priznanja su uručena na Svečanoj akademiji kojom su obeležene 104 godine od prisajedinjenja Vojvodine Kraljevini Srbiji održane u Srpskom narodnom pozorištu 25. novembra 2022. godine.

Komisija za dodelu Pokrajinske nagrade i pokrajinskih priznanja jednoglasno je odlučila o ovogodišnjim dobitnicima. Pored priznanja u kulturi, Pokrajinsko priznanje u oblasti privrede „Lazar Dunđerskiˮ dobila je kompanija „Gebi“ iz Čantavira; u oblasti obrazovanja priznanjem „Đorđe Natoševićˮ nagrađena je Gimnazija „Veljko Petrović“ iz Sombora; u oblasti sporta priznanjem „Momčilo Tapavicaˮ atletičarka Adriana Vilagoš; u oblasti ravnopravnosti polova priznanje „Milica Tomićˮ dobila je Stanislava Rokvić, osnivač Edukativnog centra „Poletarac“ u Bačkoj Palanci; i u oblasti ljudskih i manjinskih prava priznanje „Ljudevit Mičatekˮ predsednica Nacionalnog saveta bunjevačke nacionalne manjine dr Suzana Kujundžić Ostojić. Najviša Pokrajinska nagrada „Mihajlo Pupin“ pripala je operskom pevaču Željku Lučiću.

Povodom pokrajinskog priznanja u oblasti kulture „Ferenc Feher“, književnik Radovan Vlahović, osnivač i direktor Banatskog kulturnog centra, izjavio je:  „Ovo pokrajinsko priznanje je potvrda da je put koji smo prošli moja supruga Silvija i ja imao smisla – od Pozorišta u prirodi 1985. godine u Krušedol selu, preko Kulturnog dvorišta u ratarskoj avliji moga oca Dragoljuba 1986. u Novom Miloševu, pa preko kreativnih akcija i izdavaštva Novog zenita ’90-ih godina, sve do 2006. godine kad smo uključili ćerku Senku i sina Nikolu i za moto uzeli maksimu Drvo da bi moglo da ide u visinu, mora da ide u dubinu i kad smo našoj institucijiji dali naziv našeg regiona koji se prostire u tri države i u kom se govori na preko 26 jezika naroda koji u njemu žive. Dakle, ovo priznanje je učinilo da zaboravimo sva osporavanja koja su nas pratila u nastojanju da se ostvarimo kao prva privatna porodična institucija kulture u našoj zemlji, a može se reći i u regionu, da istrajemo i izdržimo, i moralno i matarijalno, a nadasve umetnički na putu stvaranja u svetu jedinstvene porodične kreativne industrije, koja ima duboko utemeljenje u našem ličnom stvaralaštvu i u tradiciji našeg naroda i kulture, a isto tako i u tradicijama evropskih i svetskih kultura, koje su nam se, kroz knjige i literaturu, a potom kroz savremene tehnologije, same ponudile da u njih unesemo lepotu, sklad, energiju i kreativnost kako naših ličnih duhovnih pregnuća, tako i naših prijatelja i saradnika koji su naš socijalni kapital iz celog sveta, i definišemo ih kroz koncept banatizacije kao Banatski kulturni centar.

Banatskom kulturnom centru Pokrajinsko priznanje „Ferenc Feher“ za poseban doprinos razvoju kulture

Banatski kulturni centar iz Novog Miloševa dobitnik je jednog od najviših priznanja koja se dodeljuju u AP Vojvodini – Pokrajinskog priznanja „Ferenc Feher“ za poseban doprinos razvoju kulture. Priznanja su uručena na Svečanoj akademiji kojom su obeležene 104 godine od prisajedinjenja Vojvodine Kraljevini Srbiji održane u Srpskom narodnom pozorištu 25. novembra 2022. godine.

Komisija za dodelu Pokrajinske nagrade i pokrajinskih priznanja jednoglasno je odlučila o ovogodišnjim dobitnicima. Pored priznanja u kulturi, Pokrajinsko priznanje u oblasti privrede „Lazar Dunđerskiˮ dobila je kompanija „Gebi“ iz Čantavira; u oblasti obrazovanja priznanjem „Đorđe Natoševićˮ nagrađena je Gimnazija „Veljko Petrović“ iz Sombora; u oblasti sporta priznanjem „Momčilo Tapavicaˮ atletičarka Adriana Vilagoš; u oblasti ravnopravnosti polova priznanje „Milica Tomićˮ dobila je Stanislava Rokvić, osnivač Edukativnog centra „Poletarac“ u Bačkoj Palanci; i u oblasti ljudskih i manjinskih prava priznanje „Ljudevit Mičatekˮ predsednica Nacionalnog saveta bunjevačke nacionalne manjine dr Suzana Kujundžić Ostojić. Najviša Pokrajinska nagrada „Mihajlo Pupin“ pripala je operskom pevaču Željku Lučiću.

Povodom Pokrajinskog priznanja u oblasti kulture „Ferenc Feher“, književnik Radovan Vlahović, osnivač i direktor Banatskog kulturnog centra, izjavio je:  „Ovo Pokrajinsko priznanje je potvrda da je put koji smo prošli moja supruga Silvija i ja imao smisla – od Pozorišta u prirodi 1985. godine u Krušedol selu, preko Kulturnog dvorišta u ratarskoj avliji moga oca Dragoljuba 1986. u Novom Miloševu, pa preko kreativnih akcija i izdavaštva Novog zenita ’90-ih godina, sve do 2006. godine kad smo uključili ćerku Senku i sina Nikolu i za moto uzeli maksimu Drvo da bi moglo da ide u visinu, mora da ide u dubinu i kad smo našoj institucijiji dali naziv našeg regiona koji se prostire u tri države i u kom se govori na preko 26 jezika naroda koji u njemu žive. Dakle, ovo priznanje je učinilo da zaboravimo sva osporavanja koja su nas pratila u nastojanju da se ostvarimo kao prva privatna porodična institucija kulture u našoj zemlji, a može se reći i u regionu, da istrajemo i izdržimo, i moralno i matarijalno, a nadasve umetnički na putu stvaranja u svetu jedinstvene porodične kreativne industrije, koja ima duboko utemeljenje u našem ličnom stvaralaštvu i u tradiciji našeg naroda i kulture, a isto tako i u tradicijama evropskih i svetskih kultura, koje su nam se, kroz knjige i literaturu, a potom kroz savremene tehnologije, same ponudile da u njih unesemo lepotu, sklad, energiju i kreativnost kako naših ličnih duhovnih pregnuća, tako i naših prijatelja i saradnika koji su naš socijalni kapital iz celog sveta, i definišemo ga kroz koncept banatizacije kao Banatski kulturni centar.“

Vidi, da li piše na netu

  Svu noć sam vodio rat, pravi psihološki rat sa tajnim službama koje su po svaku cenu želele da me uvuku u svoju mrežu saradnika, i ne samo to, što i nije tako loše, već i podanika, i poslušnika, i vernika koji se čitav stavlja u njihovu službu. U početku mi to nije bilo pravo, ali bio sam zarobljenik i bio sam okovan, i nisam mogao nikuda. Laki okov koji mi je bio na rukama i nogama zveckao je pri svakom pokretu. Spavao sam u ćeliji koja je ličila na sobu i nije imala rešetke. A i bez toga bio sam zarobljen i služio sam kaznu za koju uopšte nisam bio kriv. Moj poznanik iz mladosti ritski paor Bogdan, inače, veoma hrabar i na pare alav čovek, što se verovatno desilo kao posledica teškog paorskog salašarskog detinjstva, je u svome gazdinstvu  prao pare jednom i medijima čuvenom narko dileru  zvanom Panta Če. Za njega je kupovao zemlju po Banatu i obrađivao je besplatno nekoliko godina, a onda bi je Panta Če legalno prodavao, a Bogdan je na istu zemlju dizao za sebe državne subvencije. Bio je to odličan biznis i trajao je nekoliko godina sve dok se lokalni isnspektor policije Šmega nije ubacio kod Bogdana i počeo da ga reketira. I ma koliko para da je imao, i ma koliko traktora, mašina, kuća i automobila da je nakupovao i prigrabio sebi, Bogdan je i dalje ostao onako salašarski sitničav i škrt kao što je bio i dok je orao zemlju konjima i plugom od jedne brazde i to onako o sebi. I kako Šmega nije dobio što je očekivao, mislim, nije valorizovao svoje ćutanje o poslovima Bogdana od Rita i Pante Čea, podneo je prijavu o nesrazmeri Bogdanovih prijavljenih prihoda i onoga što je stvarno oprihodovao, te se poveo sudski proces i Bogdan je bio osuđen na globu, ali to nije znao pošto je presuda objavljena na sajtu suda. Ja sam kao ideološki robijaš radio po kazni na Bogdanovom gazdinstvu i to su vlasti tretirale  kao vaspitno popravni rad. Bilo je nas više ideoloških zarobljenika koji smo prevaspitavani na takav način. Uglavnom smo radili fizičke poslove. I jednom prilikom, a bilo je to kad je slutio da će se desiti presuda, Bogdan me zamoli da pogledam da li piše na netu njegva presuda. I pokušao sam, ali je  provajder bio loš i nisam uspeo da otvorim sajt. Te večeri jedan od pripadnika tajne službe mi je rekao da zna šta mi je Bogdan tražio. Bio sam ozvučen a da to i nisam znao. I pružio mi je jedan smotuljak sa žicama preko kojih sam mogao da se konektujem...itd itd... Uglavnom, probudio sam se kraj upaljenog kompijutera, shvatio sam da sam slobodan i na netu već odavno. Kakva sreća, kakav san.   

Uzvišeni smisao

  Moje tumačenje života i sveta oko mene inspirisano je sa stalnim pokušajima da dosegnem nevidljivo , da spoznam nespoznato, ono duboko zakopano u meni u nama, da ga otkrijem definišem osvetlim i iskažem, kako bi bar na tren dao svemu ovome što proživljavam i što proživljavamo dao neki uzvišeniji i produhovljeniji smisao.

Poslanstvo

 Prepoznajem

znamenje
Na ispitu sam mog
poslanstva na zemlji
Od jutra do mraka
od godine do godine
od rođenja do smrti
Pred tobom Gospode

Konkurs za Nagradu „Teodor Pavlović“ 2022

 Banatski kulturni centar iz Novog Miloševa, u saradnji sa Maticom srpskom iz Novog Sada, pod pokroviteljstvom Opštine Novi Bečej, organizuje kulturnu manifestaciju Dani Teodora Pavlovića koja će se 23. put održati decembra 2022. godine u Banatskom kulturnom centru u Novom Miloševu.


Manifestacija se održava u slavu i čast značajnog kulturnog pregaoca srpskog naroda Teodora Pavlovića (1804–1854, Karlovo, današnje Novo Miloševo), reformatora i obnovitelja Matice srpske, njenog prvog sekretara, urednika Letopisa, osnivača Galerije Matice srpske i prve muzejske zbirke, urednika više listova i novina, rodonačelnika žurnalistike u Srba, advokata, književnika, prevodioca...

Povodom manifestacije, organizator tradicionalno raspisuje konkurs za Nagrade „Teodor Pavlović“: 

Nagrada „Teodor Pavlović“ za životno delo

Nagrada „Teodor Pavlović“ za životno delo je svojevrsno društveno priznanje koje se na predlog institucija, udruženja građana i grupa dodeljuje istaknutom pojedincu za vrhunske rezultate postignute u određenoj oblasti. Ova nagrada se daje za sledeće oblasti: nauka, umetnost, sport, privreda, poljoprivreda, javni (politički) rad. 

Nagrada „Teodor Pavlović“ za najbolju knjigu

Nagrada „Teodor Pavlović“ za najbolju knjigu dodeljuje se za knjigu iz oblasti književnog, publicističkog, kulturno-istorijskog, naučnog i prevodilačkog rada objavljenu na srpskom jeziku u 2021. i 2022. godini. 

Žiri će raditi u sastavu: dSava Damjanov (predsednik), dr Srđan Šljukić i Radovan Vlahović, književnik. 

Knjige i predloge u po 4 primerka poslati do 1decembra 2022. godine na adresu: Banatski kulturni centar, JNA 35, 23273 Novo Miloševo.

Evo ako me je video slikar Milorad Knežević.

 


ИЗВЕШТАЈ О РАДУ ЖИРИЈА ЗА ДОДЕЛУ ЛЕНКИНОГ ПРСТЕНА НАГРАДЕ ЗА НАЈБОЉУ ЉУБАВНУ ПЕСМУ

 Седница жирија за доделу Ленкиног прстена, награде за најбољу љубавну песму, одржана је у Новом Саду, 9. новембра 2022. године.

Жири, у саставу: др Зоран Ђерић (председник), др Драгана В. Тодоресков (чланица) и Биљана Пушкар (чланица), пратећи песничку продукцију између две доделе награде, у периодици и самосталним збиркама, запазио је већи број песама савремених српских аутора на љубавне теме. Издвојио је у ужи избор седам аутора и наслова:
1) Драгица Стојановић, „Откад те не волим“, објављена у књизи Глувонема, Градска народна библиотека “Жарко Зрењанин”, Зрењанин 2022.
2) Радован Влаховић, “Теби што на песму личиш”, објављена у књизи Соба што ноћу светли, Банатски културни центар, Ново Милошево 2022.
3) Катарина Пантовић, “Игра”, објављена у књизи Ритуал пред спавање, Суматра, Шабац 2022.
4) Александра Батинић, “Живина”, објављена у књизи Сваштојед, Народна библиотека “Стефан Првовенчани”, Краљево 2022.
5) Лазар Букумировић, “La Cylpa (Прошла времена)”, објављена у часопису Траг, број 70, Врбас, мај 2022.
6) Биљана Миловановић Живак, “Трећа упала плућа”, објављена у часопису Кораци, 7-9, Крагујевац 2022.
7) Јасмина Малешевић, “Мали ноћни пси”, објављена у часопису Траг, број 69, Врбас, март 2022.
На седници која ће бити одржана 15. новембра биће донета одлука о најбољој песми, док ће награда Ленкин прстен бити додељена 19. новембра 2022. године, на свечаности коју ће организовати Дом културе у Србобрану.

KUMSTVA (Objavljeno u sada više nepostojećem novosadskom časopisu "Pisac" (Književna zajednica NS):

 KUMSTVA

Vuk Stefanović Karadžić i Jernej Kopitar
Jovan Cvijić i Ljubomir Pavlović
Miloš Obrenović i Đorđije Petrović - Karađorđe
Josip Broz Tito i Stevan Krajačić
Slobodan Milošević i Ivan Stambolić
Stevan Stanić i Petar Savković
Vuk Drašković i Vojislav Šešelj
Draško Ređep i Jara Ribnikar
Slavko Gordić i Jovan Zivlak
Vujica Rešin Tucić i Jovica Aćin
Ban Jelačić i Buda Budisavljević
Jovan Opačić i Dušan Zelenbaba
Svetozar Stijović i Zoran Stojanović
Ljubiša Despotović i Nebojša Kuzmanović
Milorad Grujić i Jova Regasek
Dragomir Popnovakov i Bora Milić
Borislav Mihajlović Mihiz i Dejan Medaković
Borislav Mihajlović Mihiz i Živorad Stojković
Milorad Grujić i Marjan Zorić
Moma Dimić i Slobodan Mašić
Vladimir Nastić i Vojislav Maksimović
Radovan Jeknić i Aleksandar Nogo
Janko Brajković i Momir Bulatović
Uroš Stepanov i Radomir Miljojković
Slobodan Kostić i Dragiša Bojović
Dragan Tomić i Ivan Stambolić
Dragomir Đorđević i Miroslav Cera Mihailović
Rajko Petrov Nogo i Milisav Savić
Mošo Odalović i Jevrem Brković
Jaša Prodanović i Radoje Domanović
Vidosav Stevanović i Dragiša Pavlović
Pavle Stanojević i Stojan Trećakov
Draško Ređep i Mile Isakov
Nenad Čanak i Miodrag Kostić
Miodrag Koprivica i Nedeljko Šipovac
Dragan Džajić i Milovan Đorić
Milorad Grujić i Milorad Milosavljev - Pozderov
Ivan Lerik i Bogdan Čiplić
Dušan Todorović - Dujac i Mladen Marinkov
Đura Đukanov i Dobrivoj Vujin
Rodoljub Malenčić i Raša Popov
Milutin Ž. Pavlov i Dragan Musulin
Vladimir Dedijer i Veljko Mićunović
Zoran Joksimović i Branko Banjević
Prota Mateja Nenadović i Miloš Obrenović
Radovan Ždrale i Radomir Rajković
David Kecman i Zoran M. Mandić
Predrag Marković i Rajko Lukač
Jovan Zivlak i Franja Petrinović
Goran Rem i Delimir Rešicki
Milan Davidović i Vasilije Vaske Jovanović
Boža Ilić i Ivan Ivanović
Ljubisav Andrić i Jovan Lukić
Radivoj Stokanov i Branislav Ćurčić
Želimir Žilnik i Sveta Udovički
Milorad Crnjanin i Mario Faneli
Duško Stošić i Krste Dimitrijević
Milorad Grujić i Viktor Dragić
Laza K. Lazarević i Vladan Đorđević
Vojislav Ilić i Josif Marinković
Laza Kostić i Laza Dunđerski
Vladislav Petković Dis i Milan Gavrilović
Milutin Uskoković i Jovan Skerlić
Milorad Grujić i Ivan Radovančev
Petar Kočić i Rista Zita
Borisav Stanković i Lazar Mladenović
Milorad Grujić i Dragan Slijepčević
Branislav Nušić i Desanka Stanković
Branislav Nušić i Brana Cvetković
Branislav Nušić i ruski konzul Demerik
Janko Veselinović i Stanko Stanković
Jovan Jovanović Zmaj i Jovan Đorđević
Dušan Benka i Đorđe Pisarev
Sava Damjanov i Ivan Negrišorac
Milivoj Nenin i Dušan Radak
Đorde Kuburić i Zoran Đerić
Srba Mitrović i Jovan Zivlak
Nikola Knežević i Nedeljko Mamula
Miodrag Kajtez i Dušan Patić
Milovan Marčetić i Nenad Grujičić
Oto Horvat i Laslo L. Blašković
Dragoljub Zbiljić i Radosav Stojanović
Milorad Grujić i Milan Dimitrijević
Radovan Jeknić i Veroljub Vukašinović
Ivo Andrić i Aleksandar Vučo
Miroslav Krleža i Milan Begović
Vitomir Vuletić i Momčilo Krković
Dragan Jovanović Danilov Milenko Pajić

Na DANIMA MILOŠA CRNJANSKOG u Muzeju Kotarka u Novom Miloševu. Sa leva na desno ; Zoran Đerić, Milan Micić, Dragan Stanić, Sava Damjanov ,Selimir Radulović, Nenad Šaponja, Radovan Vlahović i Perica Milutin.

 


Leteći krevet ili jedna sasvim izmišljena priča

  Juče sam kupio gomilu stvari što lete. Jednostavno sam ušao u prodavnicu i spucao čitavu kreditnu  karticu.Oko mene je videvši da trošim pare nemilice glavni menadžer supermarketa igrao ćurkov ples. Dodvoravo mi se i smeškao da mi je došlo da naredim mom telohranitelju da ga kresne onako s guza  u kabini za presvlačenje. Ali nisam, jednostavno sam pustio da mi se uvlači, a i prijalo mi je da me neko draška ispod jaja.Novac daje čoveku posebnu moć, a ja je evo trošim na kupovinu stvari što lete. Bilo je tu svega što sam nakupovao, a najviše mi se dopado leteći krevet za mog džukca, koji je doduše plemenite rase, ali je džukela. Sere gde stigne,plaćam mu dve berbi siterke. One samo nose krpu i sprej da po čitavoj kući gde on zapiša koju stvar odmah očiste. Volim moć i novac, a ljude malo manje. Oni su tu samo da mi služe, a ponekad im nešto i platim, ali ne puno da se ne osile, da kojim slučajem ne pomisle da mnogo vrede.Leteći krevet sam stavio u leteću kućicu za pse  koja je povremeno bila vezivana za plafon moje vile kao luster.O ostalim stvarima da vam ne nabrajam i nema se  šta govoriti, to možete videti u mome za internu upotrebu   spotu. A, nisam vam rekao, ja sam inače umetnik, slikam, slikam slike od prilike. Moja dela kupuju u poslednje vreme samo vlade zemalja u tranziciji  i čuvaju ih u mizejima, koji nisu dostupni javnosti.Jednom sam naslikao leteću vladu. Imali su bestežinsko stanje. Lebdeli su kao naduvani baloni.Ta im se poza  svidela i na slici i u stvarnosti.Inače u poverenju ja kupujem, ja sve kupujem, jer imam novac, a on je moć, moja moć.A kako uspevam, pa slikam slike sa hipnotičkim formulama za sreću.I sami znate da je sreća svima potrebna, a pogotovu onima koji rasplažu sa tuđim parama.Što skuplje plate moju sliku više će im se sreće desiti u životu. Najlakše se troši tuđe,a mene možete zvati i prodavcem leteće sreće, ili jednostavno slikarem,čiji je moto, što više platiš više delimo.A sada ne želim više o poslu, i o slikama to mi je dosadno, a jedno me veseli novac koji  je moć, moja moć. Ja inače ne volim da pričam, više volim da se ljuljušakam  u letećem ljuljuškalu  za koje sam naredio da se posebno za mene izmisli.  

Trening

 Mnogo je mojih prijatelja sa kojima sam pričao protivu fejsbuka. Oni, ne samo da ga ne prihvataju, već beže od njega kao od jeftine zabave. Govorim o ljudima koji su vrsni književnici u godinama, koji su ostavili traga u istoriji moderne srpske književnosti. Ne ulazim sa njima u polemiku. Prihvatam njihove stavove i mišljenje, ali postupam uglavnom suprotno. Fejsbuk pisanje shvatam kao svojevrsni trening i vežbu, kako pisanja, tako i komunikacije sa čitaocima.Taj i takav trening shvatam i kao mogućnost za tematske stilske i retoričke korekcije. Moji prijatelji koji ne veruju u ovakvu vrstu literature, smatraju da je u pitanju varka  i samoobmana, i da ozbiljni pisci ne treba i nemaju šta tražiti na ovakvoj mreži. Ima tu istine, ali ja sam odlučio da fejsbuk koristim kao trening i vežbu, kao opipavanje pulsa i onoga što bi čitaoci voleli da čitaju. A takođe i suočavanje sa onim što čitaoci nebi voleli.Takođe mi svakodnevno pisanje pomaže da jasno sagledam i šta je to o čemu bih ja voleo da pišem.Kažem im da pisac i ne radi ništa drugo, već čitavog života trenira kako da napiše što lepšu i bolju od prethodne knjigu.    Moji prijatelji, oni koji su u čitankama mi ne veruju,osećam da mi se smeškaju iza leđa.Ironišu i pričaju o produktivnosti,o kvalitetu tekstova, o tome da je hartija daleko trajnija od ovih virtuelnih  igrarija.Govore mi da trebam ići kroz institucije i da samo tako mogu do čitanke i nacionalne penzije kao oni. To me je malo naizgled zabrinulo, pa sam se nasmešio i oćutao da je fejzbuk postao  čitanka  u trećem mileniju.Šta ćeš, svi imamo prava da bezgranično verujemo vlastitim zabludama.A dok se one ne realizuju, bar da treniramo. 

„Despotica Angelina Branković” pesniku Igoru Miroviću

Književna nagrada „Despotica Angelina Branković” pripala je pesniku Igoru Miroviću za knjigu pesama „Svetlo u svetioniku” (Laguna, Beograd, 2022). Nagrada će laureatu biti uručena u okviru književne manifestacije „Slovo ljubve” koja će se održati 17. novembra 2022. godine od 18 časova u Domu kulture Opštine Novi Bečej.


Manifestacija „Slovo ljubve” 

Manifestacija pod imenom „Slovo ljubve” i književna nagrada „Despotica Angelina Branković” podsećaju nas na manje poznat deo srpske istorije: period kada je ovaj deo Banata kao i naselje Arača u blizini Novog Bečeja i Novog Miloševa bilo u posedu srpskih despota Stefana Lazarevića i Đurđa Brankovića, kao nastavljača nemanjićke tradicije severno od Save i Dunava. 

Negovanje sećanja na porodicu Branković, Banatski kulturni centar započeo je 2011. godine osnivanjem manifestacije posvećene despotici Angelini Branković „Sija knjiga majke Angeline” (u Sečnju) i osnivanjem književne nagrade sa imenom Angeline Branković (u Krušedolu), dok je Književna manifestacija „Slovo ljubve” proistekla iz svečane akademije koja je, pod istim imenom, održana 2017. godine na Arači. 

„Slovo ljubve” organizuje Banatski kulturni centar Novo Miloševo u saradnji sa Domom kulture Opštine Novi Bečej, uz podršku Opštine Novi Bečej. 

U programu učestvuju: laureat Igor Mirović, prof. dr Dragan Stanić, predsednik Matice srpske, Saša Maksimović, predsednik Opštine Novi Bečej, Radovan Vlahović, direktor Banatskog kulturnog centra, prof. dr Zoran Đerić, predsednik žirija, Dragan Jovanović Danilov, pesnik i kritičar, Milica Dosković, članica hora Opere SNP-a, Sonja Damjanović, prvakinja drame SNP-a, Tatjana Miražić, voditeljka programa. 

Nagrada „Despotica Angelina Branković“ 

Nagrada „Despotica Angelina Branković” se dodeljuje na osnovu kokursa koji je raspisao Banatski kulturni centar. Žiri za Nagradu čine: prof. dr Zoran Đerić, predsednik, Perica Milutin, pesnik i prethodni dobitnik ove nagrade, i Radovan Vlahović, književnik i direktor Banatskog kulturnog centra. Žiri je jednoglasno doneo odluku da nagradi knjigu pesama Igora Mirovića Svetlo u svetioniku (Laguna, Beograd 2022). 

Igora Mirovića na nagradu su predložili: izdavači Zoran Kolundžija (Prometej) i Zoran Gutović (Pravoslavna reč), i književnici: prof. dr Sava Damjanov, Franja Petrinović i Nenad Šaponja. 

Nagradu će dobitniku uručiti prof. dr Dragan Stanić, predsednik Matice srpske, a nagrada se sastoji od povelje i ikone Prepodobne Mati Angeline, autorke Silvije Vlahović. 

Iz obrazloženja žirija

U knjizi Svetlo u svetioniku, Igora Mirovića, izabrane su njegove pesme iz prethodnik pesničkih knjiga – Nebo nad Vizantijom (1994), Kremen plamen (2004) i Povratak u logos (2020), kao i ciklus novih pesama, „Izlazak iz senke“. Ova knjiga svedoči o pesnikovoj razvojnoj liniji, ali i ističe njegove najviše i najubedljivije pesničke domete. Igor Mirović je pesnik koji često problematizuje sam lirski subjekt, koji je zamišljen kao „dinamičko biće koje sebe neprestano proverava i traži adekvatne pojavne oblike sopstvenih doživljaja“, kako ističe Ivan Negrišorac u inspirativnom predgovoru „Poezija Igora Mirovića ili spasavanje ljudskosti pred iskušenjima ovoga sveta“. Najviše mesta u izboru zauzima poezija iz zbirke Povratak u logos, u kojoj su dominantni motivi: Zemlja, Nebo i Ljudi. A među njima je niz istorijskih likova, „nosilaca svetla iz svetionika“: Đurađ Crnojević, vladika Danilo, patrijarh Arsenije Čarnojević, Dositej Obradović, Zmaj, Svetozar Miletić i niz drugih, kojima se pridružuju u novim pesmama: župan Nemanja, Sveti Sava, Miloš Obilić, Kraljević Marko, Karađorđe, Sveti Petar Cetinjski, Njegoš, Branko Radičević, Đura Jakšić, Laza Kostić, sa kojima pesnik stupa u dijalog. „Ovakvim instinktom autor se suočio s velikim zadatkom – povratkom samome sebi. Suočavajući se sa sobom, sa savremenim čovekom i savremenim svetom, otvorio je, širom, dveri pokajanja. A da bi pokajanje bilo delotvorno, ono mora biti Logosno, kako bi vodilo ne prosto životu, već večnom životu, lišeno fantazija, oholosti i samoprecenjivanja, okrenuto ka Gospodu Bogu, Gospodu Hristu“ (zaključuje u pogovoru ove knjige Selimir Radulović). 

prof. dr Zoran Đerić

 O dobitniku

Igor Mirović je rođen 1968. godine u Kruševcu. Objavio je četiri pesničke knjige: Nebo nad Vizantijom (u izdanju Književne zajednice Novog Sada, 1994. godine), Kremen plamen (u izdanju Prometeja, Novi Sad 2004), Povratak u logos (u izdanju Prometeja, Novi Sad 2020) i Svetlo u svetioniku (u izdanju Lagune, Beograd 2022. godine). Zastupljen je u antologijama: Srpski sever, dr Draška Ređepa; Pelud sveta, Pere Zupca; Pesnici Novog Sada, dr Zorana Đerića i Novi Sad – pesnička prestonica, dr Zorana Đerića. Pesme su mu prevođene na rumunski, mađarski, slovački i makedonski jezik. Živi i radi u Novom Sadu.

O sladunjavosti i muzičkoj novoj godini.

 Postoje ljudi koji se vežu kao krpelji za vas.Svoje prisustvo u vašem životu pravdaju ljubavlju i spremnošću da se žrtvuju za vaše dobro.Od njih to nikada niste tražili, ali eto oni se preporučuju i ne samo to već vas terorišu i mobinguju svojim zahtevima da im kao omiljena igračka budete pri ruci.To je veoma mučno i dosadno, to iznurava duh i čini ga mekim i slabašnim.I kad pristanete na to vampiri ljubavi se ne odmiču od vas,cede iz vas energiju i snagu, i isisavaju vam kreacije i čine ih nevažnim obesmišljavajući ih kroz nametanje svojih patetičnih i srceparajućih zahteva u vaš život.Teško  se oprostiti-Osloboditi. Ali ipak verujem moguće, kaže mi prijatelj telefonom.Njegovo ime je Stevan, a zovu ga Braša.Gitarsta je i kompozitor, a i popularan je u našem kraju. Zvao me da idem na muzičku novu godinu koja se svake godine održava u hotelu Tiski Cvet, a usput mi ispričao svoju muku.Ma to su slatke muke, kažem mu ja, vole te i otimaju se za tebe dame raznih dobi. Ha ha ha, nasmejao mi se glasno, ne nasedam ja više na te trikove. Ja sam muzičar već dvadeset godina i primetio sam da me uvek jure pogrešne žene.Kad se upustim u neki aranžman sa njima uvek završim nakon toga pijan u nekom periferijskom ćumezu na kraju varoši.Pa dobro, pitao sam šta ćeš uraditi.Ništa odgovori mi on, odsvirati svoje  i otići na spavanje. Pa to i nije tako loše, pomislim, i Hamlet je govorio; Spavati, možda sanjati, a eto moj prijatelj je još i odsvirao svoje.


Др Слађана МИЛЕНКОВИЋ: ДЕТИЊСТВО - ЛУЧА ДРАГОЦЕНОГ ИСКУСТВА (Објављено у Летопису Матице српске 2022)

 ДЕТИЊСТВО - ЛУЧА ДРАГОЦЕНОГ ИСКУСТВА

Радован Влаховић, Све је у глави, Банатски културни центар, Нови Сад 2020 

Деца као читаоци чине врло хетерогену групу чији је распон од првог разреда основне школе, кад тек науче да читају, па све до 14 или 15 година до завршетка средње школе. Веома често, писци кажу да нема писања без читања, да се читање наставља у писању код креативних људи, низање прича овде је она Аријаднина нит живота, која нас води путем самоспознања. Млађи читаоци, књижевно дело доживљавају више психолошки, хедонистички, са уживањем, притом, њихова способност уживљавања у уметничко дело је већа јер им је машта бујнија у односу на одраслог читаоца. Код њих илузија која се одвија у причи, понекад догађај који се приказује, јесте стварност, за децу је прича неодвојива од живота, онаје нешто стварно, насталау целини њихове перцепције живота, они књижевно дело доживљавају између имагинарног и реалног и то у заносу који је својствен само неисквареној дечјој природи.

Радован Влаховић (1958, Нови Бечеј) у књизи Све је у глави пише о деци и детињству са озбиљношћу из перспективе одраслог и зрелог ствараоца који је у себи сачувао вечитог дечака. Овај српски књижевник и велик прегалац у култури, познат је и признат како по издаваштву тако и по сопственом стварању у области лепе књижевности. Разноликом ауторском опусу од око 50 књига прозе и поезије, додао је још једну, чи- тања вредну књигу о детињству у равници. Књига, збирка приповедака, прича, уланчаних и повезаних ликовима и радњом, ово дело води ка новели или још обимнијој и компликованиој форми, ка композицији романа. Обојена је реалистичним сећањем писца на детињство, које није онолико безбрижно колико човек воли да верује. Иако се тематски држе истог оквира, од почетне жеље за хумором и личном анегдотом, кроз реминисценције на прву љубав све је еволуирало у правцу веће зрелости и чвршће постављених ликова. Фабула је једноставна, приче су сегменти јунаковог детињства, а радња углавном тече линеарно. Сабрао је сопствена сећања на детињство и храбро погледао у прошлост, не улепшавајући стварност испричао како се калио у човека.

Његове топле приче о војвођанској равници можемо поредити са прозом Вељка Петровића или стиховима Мике Антића, а по мотиву - детињству са приповеткама Иве Андрића из збирке Деца. По Аристотелу, у уметничком делу, битна је истинитост, мимезис - опонашање ствар- ности и то наш аутор поштује. Иво Андрић у Разговорима с Гојом наво- ди да је уметник неискрен и да му, чак и кад скине све маске, нико не верује, опет, други писци, међу њима и Влаховић, мисле да је искреност важна. Паралела коју уочавамо између Андрићеве приповетке „Деца" и Влаховићевих приповести јесте управо у приповедачкој ситуацији, наратор је један од ликова, и сам је актер догађаја, приповеда у првом лицу. Прича се одвија из исте перспективе, са дистанце животног иску- ства, неко ко је данас одрастао сагледава догађаје из прошлости, сећа се свог детињства. Док је Андрић био између гонича и прогоњених, морајући да се опредељује против своје воље, не желећи да буде ратник, а опет жудећи за признањем својих другова, дотле је Влаховић био прогоњен, није имао избора, он је био једна од умешаних страна, наравно, био је потлачен, дубоко осећајући неправду, социјално раслојавање и понижавање некадашњих кулака. Оба дечака, оба јунака, показала су људскост узмичући пред притиском околине, изабрали су очување нај- виших хуманих вредности. Такође, горак укус непријатног искуства и понижења остаје код оба јунака, који су истовремено и антијунаци, јер не желе да повреде другог зарад своје моћи, свог успеха, те зато ипак, на крају, постају прави хероји. Њихов поступак потпуно је оправдан и по- казаће се као праведан, као једини исправан пут, а сећање на ове горке успомене детињства биће им подстицај да даље стварају. Сценографија за радњу код Андрића је градска улица, урбани сокаци, а код Влаховића село, банатска непрегледна равница у којој се одигравају болни догађаји из детињства.

Свака Влаховићева прича открива богат унутрашњи свет главног лика, дечака, било да је то весеље и усхићење, било туга и сета, која по Исидори Секулић није за децу јер им одузима детињство и чини га не- срећним. Ова књига говори, како о његовом тако и о детињству његових вршњака и о онима који су тада били деца. Самосвојна осећајност потцртава емотивни слој дела у којем има и елемената игре, и неизбежног, прекопотребног хумора. Дело ће отворити нове хоризонте малим читаоцима, у дидактичком слоју усмерено је да развије и продуби позитивне људске особине, да оплемени и развија осећај за хуманост.

Ишчитавамо приче које су сваралачка игра, животна игра јер игра је за децу начин сазнавања света, овде се препрлиће двојство маште и реалиости, а ипак је све то као јединствено исказано приповедачким по- ступком. Стваралачки чин носи нешто од безазлене дечје природе, од иманентне радости која носи потребу за покретом или игром. Ове приче зраче безазленом радошћу, упућују нам једноставне људске поруке које су у ствари основне животне истине, нудећи нам разноврсност осећања, бујан приповедачки свет саткан претежно од слика природе, биљака и животиња, љубави према ближњима, потом мотива другарства, усамљености, прве љубави, размишљања о одрастању и животу. Емоције навиру кад се ишчитају пасажи о породичним односима пуним топлине и поштовања, а приповедање проткано хумором осваја, тако да никога не оставља равнодушним, породица је топло гнездо, насупрот суровом свету, поручује Влаховић. Његово приповедање се одликује наивношћу и маштом, али и неком благом сетом, која није увек карактеристична за овај жанр, што приповести чини оригиналним. Ова збирка прича, веома спретно уланчаних у низ повезују главни јунаци, веже их равница, као место и оквир за радњу и време које може да буде универзално, неодре- ђено, а све то чини, да дело може да се посматра и као роман. Тада би приче биле поглавља која у читаоцима буде дубоке емоције, изазивају осећања, узбуђења и напетост.

Дечак започиње приповедање, у првом лицу, почетком распуста и сећањем на прве симпатије, учитиљичине ћерке у причи „Гуливер у Лилипуту". Оне су старије и више дечака је заљубљено у њих, а често долазе на часове код њих и помажу мајци. Прича која отвара збирку зачињена је хумором, кад дечак пун поноса саопшти укућанима да је одличан, отац му развеје срећу речима да је деда давао шунке учитељи- чином мужу, ветеринару. Жељено признање добио је од комишнице, васпитачице Драгице. Поред дечака, који је уједно и приповедач, као ли- кови појављују се отац, мајка, деда, баба, брат, разни другови, мештани села, радници, али и омиљени кућни љубимци, животиње. Брат је био добар ученик и није волео да ради рукама, постигао је касније велик успех у животу. Приче о Рибелу, псу и дечаковом најбољем пријатељу, прича о његовом рођењу како су му причали, „из нужде", о доживаљајима под прозором удовице Кате Мандарине, о томе како је ишао први пут са оцем код бербера, као што је Лаза Лазаревић ишао с оцем на јутрење, део су хронике једне војвођанске породице, приче о породичној историји, свакодневици и на најбољи начин сликају како се некад живело и какво је дивно и помало сурово детињство било испод широког војвођанског неба. Доста прича показује колико је дубоко укорењена свест о неправди у детињству, сликовито и градацијски приказује раст бола и муке којима сведочи дечак.

Влаховић приповеда тихо и смирено. Он не улепшава ни живот, ни људе; не воли дугачке описе нити развучене разговоре. Све што каже - каже једноставно и јасно, тако да је разумљив и малом и одраслом чи- таоцу. Због тога његове приче иду у ред књига антологијских писаца за децу: Ивана Цанкара, Прежихова Воранца, Бранка Ћопића, Стевана Раич- ковића и других. Иако је Иван Цанкар у легендарној „Десетици" описао школовање дечака, одвојеног од куће, тема детињства, дечаштва и љуба- ви према породици, конкретно мајци, доводи га у везу с нашим савре- меником. Код њега су, у писму, мамина слова тако „драга", невешта и управо из епитета се види мајчина љубав и брига, тако је код Влаховића, деда тај лик који их обасипа љубављу и саветује како се треба владати у животу. Радња је, као код Воранца смештена у село, у прошлост, суочен је са сиромаштвом, као и многи његови другови мора да ради, сноси део послова и помаже родитељима. Такође, попут Воранца, попут плејаде ликова Чарлса Дикенса, уочава неправду и упркос притиску околине успева да се избори за своја права. Влаховић се разликује првенствено по истинитости његових доживљаја, све написано јесте и проживљено и доживљено, што код поментуих писаца није случај. Сликовити описи збивања читаоце доводе у стање узбуђености и дубоког саосећања. Искрено, до суровости, приповеда:

После рата и почетком педесети' година смо сви били сиротиња. Нисмо били гладни, ал' се на живот мало давало. А све што смо имали вишка, држава је носила за обавезу.

У причи „Шегртовање" и „Обавеза" главни лик је кренуо, са десет година, да учи занат после школе код Лале Радујковог у радионицу где је као најмлађи морао све да слуша „и мајстора, и калфу, и старије шегрте". Тај исти мајстор имао је вршалицу и кад би долазили машинари у њи- хово двориште, то би за децу био извор доживљаја, попут оних у причи „Чика Мили" Дечји доживаљај пали су у сенку одношења овршеног жита у задругу јер дете види да је отац био „здраво озбиљан и намргођен" и да се деда плаши да ће бити као у Русији, како им је рекао комшија чији је брат био, на непријатељској страни, у Принц Еуген дивизији. Споредни ликови попут машинара „сви су из Торде, Мађари, поштени и вредни", укратко су, али доста снажно приказани. Главни јунак доживљава промену, метаморфозу која води ка зрелости. Чика Мили отац његовог друга, после отимања жита, преображава се у дечаковом доживљају и постаје „наједаред тако страшан". Онако крупан са

водњикаво плавим очима и са штофаним качкетом на глави, са свеском тврдог повеза у рукама, личио ми је на неког ђавола који је ушо у нашу авлију и нешто командује.

Чује и критику због тога што иду у цркву недељом, а отац је касније морао да прода једног коња „да купује жито у Бочару од колониста" који су имали и борачке пензије, и којима су остављали довољно жита. Његова изјава да је он за њих закон, делује на јунака застрашујуће и он мења поглед на свет. Неку врсту сатисфакције главни јунак добија када чује ружне ствари о Милију због чега је по селу пукла брука. Никад се није јављао Чика Милију кад је поред њега пролазио на улици, а на Милијево питање зашто, јунакова мајка је одговорила да вероватно није заслужио.

Социјално раслојавање које постаје све јаче, све веће и прави вели- ки јаз међу људима описао је Влаховић у више већ поменутих прича, а социјална компонента се провлачи кроз цело дело као лајт-мотив. Социјални јаз огледа се, рецимо, у томе што дечак, главни лик романа, пореди себе са сином мајстора код којег је дошао да учи занат, улази у њихову кућу и види да су њихове собе патосане, да тај дечак, његов вршњак никад не улази у радионицу, нема потребе да ради, да увек има боље чакшире од његових и он ту већ осећа да су они различити, да имају различито социјално порекло и осећа неко незадовољство. Дидактички моменат је свеприсутан, истакнут у причама попут оне о занату:

И други људи из паорски' кућа су давали децу да иду, у то време, за шегрте, само да не раду земљу и да се не мучиду ко они са обавезом и задругом.

У тој причи открива став према занату и поучава читаоце: „ Занат злата вредан, говорио је мој брат пословицу из књиге". Деда као извор мудрости у дечаковом сноводетињству саветује га да се „занат краде и да се само тако може научити". У поучној причи о занату читаоце саветује да се тако може наћи срећа у животу.

Узимање обавезе, које је у оно доба значило да се животиње, али и пољопривредни производи дају у задругу, на дечака је оставило дубок траг и своју књигу завршава једном песимистичном, скоро мучном сликом како долазе да узимају обавезу и одвозе им супрасну крмачу. Осликао је социјалне оклоности, друштвене прилике после Другог светског рата у војвођанском селу. Колико има топлине у причама о породици, толико су описани и проблеми и мучне ситуације у којима су се тадашњи сељани налазили у покушајима да опстану и да преживе. Неке карактеристике свог приповедачког талента које је показао у претходним књигама, сада је учврстио. Дате из визуре детета, прожета збиљом, његове приповести носе печат животности, снагу узбудљивости и разноврсност понашања и преживљавања јунака.

Испричани речником какав је био у то време у Војводини, посебно у том делу Баната, говором обичних људи, доживљаји добијају плас- тичност и прича оставља дубок траг. Језик је проткан локализмима, који доприносе топлини приповедања: „Било је летње доба прид Госпојину кад је баба Милка дошла кроз башћу код мог оца". Локализми, углавном, потичу из сеоског амбијента, доминирају у управном, директном говору, ликови се изражавају онако како се говорилио некад. Село је доследније сачувало њихову изворност и разноликост и данас их ту више има, ту су некадашње речи дуже живеле и боље се одржале што и наш аутор приказује. Део речи је призван из сећања аутора, део је донело слушање говора око њега, а мањи део претпостављамо да потиче из писаних трагова, из литературе. Написане су разумљивим, говорним језиком, протканим локализмима као упливом у спецификум времена и људи, толико су нам блиске да се чини да је описао и неке наше доживљаје. Детаљи доприносе реалистичком казивању о деци која нису одвојен свет, за себе, него су интегрисан део заједнице са свим осталима.

Нови Бечеј, Кикинда, Ново Милошево и околина, то су простори нашег дечака, насељени добрим људима, ликовима ослоњеним на чврсте моралне основе и дирљивим сећањима на доживљаје од пре више од пола века. Влаховић није само ове приче писао, он их је проживео, оне су у њему изазвале јаке емоције, да би им се у зрелом добу поново вратио као упливу у спецификум времена и људи и лучама драгоценог искуства. Ове приповести премашују литерарни, приповедачки смисао корпуса књи- жевности намењене деци, оне нису само за децу, њих могу и треба да читају и одрасли. Приказане су сложене ситуације, ликови исказују развој, расту кроз патњу, атмосфера најранијег животног доба је само оквир за психолошко стање одраслог јунака, па и читаве људске врсте. Структура прича и књижевни израз нису слојевити, нису компликовани, али то не значи да су наивни, него јасни и једноставни, разумљиви и снажни, књи- жевном делу за децу основ за доживљаје су осећања, утисци и реакције на подстицаје из прочитаног текста. Стилске фигуре попут симбола, ме- тафора или алегорија дате су тако да за њихово тумачење није потребно велико животно искуство већ моћ асоцијације и домишљатост чега деца имају напретек, зато им се ове приповести допадају. Доминирају чисте песничке слике, једноставне и зато упечатљиве, уживљавањем у приче деца и млади спознају себе, понекад разрешавају неку тајну или догађаје који заокупљају њихову пажњу или нпр. налазе излаз из неке ситуације. Ова романескна творевина представља и писано сведочанство о животу некадашњих младих који су суштински не разликује много од данашњи- це, а поред тога што је извор уживања за читаоце сладокусце, представља и драгоцен извор за будуће истраживаче и књижевне тумаче. Књига пред нама је и својеврсни чувар баштине, трајно сведочанство о животу у рав- ници, деци и младима и њиховом одрастању.


Др Слађана МИЛЕНКОВИЋ

Висока школа струковних студија

за васпитаче и пословне информатичаре

- Сирмијум

Сремска Митровица