Malopre me zove majstor Lori, ja mu se javljam, reko tu sam, a gde si ti? Ja sam kod tebe u dvorištu, a ja reko` ja sam u Kamenici, u bolnici. Tako da će ostaviti Megana, uzeće Forda, da mu reši pitanje klime i da, na neki način, dovede u red, da mi bude operativan. Inače, šta da kažem? Ja ćutim, malo sam se smirio i mislim da će biti sve okej. Evo, Silvija zove. E, Silvija, je l` majstor Lori bio? Tebe? Ne znam šta sam, otkud znam, kol`ko je sad sati? Dobro... Je l` si se odmorila malo? Pa, dobro... Ne, odmori se malo sad, smiri se, evo i ja sam se malo smirio, primirio. Ko? Pa, on stiže uvek u to vreme, to je njegovo vreme. Ništa, evo ja ćutim, smirio sam se. Nisam mogao da jedem to. Pa, to je riba ona što ti praviš isto, da, da, oslić i neka sa paradajzom supa, paradajz čorba i neki krompir... Nije meni problem ništa, znaš šta je suština? Pojeo sam sada dva parčeta hleba i doneli su mi neki sok i onda sam ta dva parčeta hleba, to sam pojeo i popio i to je to. Tako da, bila je ona tu ono ranije malo i ona je otišla, sad ja verujem da će to biti, ja sam joj izdiktirao lekove, nisam joj sve uspeo reći kako treba. Nije napravila skladnu sliku moje terapije, ali otom – potom. Videću sad ja da nađem načina. On mi je dao neku za neki zaboravio sam lek... Za izbacivanje vode, ne Lasiks, znaš to i nešto, ne znam ni ja šta je, ali mi je u jednom momentu jako skočio pritisak. Otišao je na 160, 170... Ne, ne, to je verovatno posledica, pazi udario mi je injekciju ovu za podizanje, pa je onda udario injekciju u stomak onu protiv zgrušavanja krvi, pa sam onda popio lek taj za izbacivanje vode i popio sam taj lek što sam ti rekao da je neki lek za čišćenje za... Mesto tog Fluimocila... Zaboravio sam kako sam ti rekao. Ali uglavnom to je to. Imam ovde, Brongera Forte. Videćemo sad šta i kako. Pa, dobro. Nije bitno sad. Ti se sad malo odmori, pa ćemo onda dalje sve ostalo. Dobio sam donji deo pidžame, dobio sam gornji deo pidžame, tako da, evo tu sam. Ove nosim cipele na papuče, tako do daljnjeg, a šta ćemo dalje, to ćemo se čuti, pa ćemo se dogovarati. Ne, videćemo šta i kako će biti. Sutra ću videti šta i kako, jer vode nemam, ali ću videti kako do vode da dođem. U kojoj torbi? Pa, ja sam to uzeo, tu moju, ima još jedna kod tebe, ima i jedna Koka kola. Dobio sam sad i sok, pa sam jeo `leba i soka, ovaj... Što mislim da je okej, to mi je nekako prijalo. Ništa nemoj plaćati, ako bude trebalo, ja ću ti reći. Trebaće to da se plati, ja ću videti šta i kako da ide. Znaš i kako će to da radi. Da, da, da... Kad dotera onda će. Ja ću videti kad probam, pa ću videti šta i kako. Kaži, Radovan kad dođe, to će biti regulisano. Idemo dalje, tu smo, pa ćemo onda sve ostalo. Važi, `ajde, ćao, ćao! Da, nisam Silviji rekao da je moj cimer kao naš sin, vrlo sličan, ali otom – potom.
DNEVNIK PISCA Razgovara telefonom A ti si u kom delu grada Zrenjanina?
Razgovara telefonom
A ti si u kom delu grada Zrenjanina? Kod nadvožnjaka, tu imaš stan gore. E, pa to je lepo, to je lepo. Kol`ko si rekla, to je tridesetak kvadrata, je l` da? U, pa to je dobro, to je super. Dovoljno je to. Da, da, da... E, samo trenutak, tu mi je došao tehničar. Videćemo sad šta i kako. Ja snimam. Ovo će biti reportaža ili veristički dnevnik pisca. Život pisca u bolnici. Komunikacija sa onima koji ga zovu, sa porodicom, komunikacija sa tehničarima, sa doktorima. Razgovori jedni, drugi, treći. Pisac komunicira. Pisac razgovara, dogovara, priča. Njega mašta veruje da može čak i ono što ponekad ne zna i ne može, ali otom – potom. Pisac je tu, pa je tu. Da, trebao sam se javiti ambulanti u Novom Miloševu da kažem da ne moraju da dolaze večeras da mi daju injekciju, da ću je primiti ovde u Kamenici. Da. Eto, to je još jedan zadatak koji moram da obavim, pa se, naravno, vraćam na fabrička podešavanja, onima koji će čitati ove moje kratke, informativno – jasne i jednostavne razgovore i dogovore.
DNEVNIK PISCA Evo, sad su me zvali iz ambulante
Evo, sad su me zvali iz ambulante, nisam se javio da neću doći, da vide da li treba da mi udaraju injekciju, da vide šta sa nalogom da rade. Žao mi je, ja nisam stigao da se javim, a Silvija verovatno još manje, pošto je ona, dok se vratila iz Novog Sada iz Kamenice u selo, pozavršavala sve što je čeka, verovatno ni ona nije stigla. No, šta je, tu je. Verujem da će to sve u sledećoj fazi biti bolje. Vrlo je ljubazno sa njihove strane što su me zvali. Moja je greška, moja je krivica, ja sam se trebao javiti ili pak reći nekom da se javi.
DNEVNIK PISCA Nisam se baš najbolje snašao oko ovih novih bolničkih dana
Nisam se baš najbolje snašao oko ovih novih bolničkih dana u Sremskoj Kamenici tim pre, jer nekako šta da kažem? Malo sam slabiji...
Sestrica:
- Dobro veče!
Pacijenti:
-Dobro veče!
Evo, ovo je ljubazna naša domaćica, ona je vrlo kulturna, vrlo ljubazna, vrlo vesela i vrlo nam prija.
Sestrica:
- Izvolite!
Radovan:
- Hvala Vam, divni ste!
Međutim, hteo sam da kažem da ona prethodna sestra koja je bila, ona je malo stroža, ali je u pravu, jer ona nije samo mogla da shvati da sam ja u lošem stanju i lošem izdanju i onda je samo rekla kako treba da izgleda, da bude čisto, da bude i tako dalje i što je istina i ja tu nemam ništa protiv, ali je sestra malo bila stroža i malo je komesarski nastupila, međutim moj cimer Paljko, kad je video da ona viče, on odma` za kesu svoju s čokoladicama i ponudi sestri čokoladice i sestra prihvati čokoladice, jer čokoladice odma` smiruju dušu. I dižu šećer, stvaraju bolju atmosferu. Tako da sam ja shvatio da moj cimer Paljko iz Silbaša tačno zna šta i kako treba da se radi i ume sa ženama. Paljko, svaka ti čast! Eto, tako, dobićeš priču sad jednu. Ja sam, inače, pisac, je l` to znaš?
Paljko:
- Da, da.
A ti ćeš sad dobiti jednu priču i nosiće naziv Paljko iz Silbaša! I to jednog dana, kad izađe knjiga, onda ću ti dati knjigu. Eto ti, zato što si pokaz`o veliku duhovitost i spremnost šta treba i kako treba raditi. Hvala ti, divan si! Divan si i to me raduje.
DNEVNIK PISCA Ništa, nastavljam dalje, pošto evo Lasiks sam dobio
Ništa, nastavljam dalje, pošto evo Lasiks sam dobio za izbacivanje vode, sada je šest, sedam sati, kol`ko je... Šest i nešto sati. Lasiks sam dobio za izbacivanje vode, šta da kažem? Uveče nikad to nisam radio, ali evo sad su mi dali to tako. Kljukaju me. Da. Postoji nešto u bolnicama strašno. Fašističko. Nešto surovo. Da. Na to treba gledati drugim očima. Postoji to i u školama. Taj rad, red i disciplina. Postoji nešto i u vojsci. Bože, kakve to su strašne, strašne stvari koje se dešavaju. Postoje u policiji, ali to je policija, `ajde kao računaš da mora da bude disciplina, ali u školi. U vrtiću. Taj rad, red i disciplina, kako je to surovo. U bolnici. Sestra tuče naše k`o i njine. Čudne su to stvari. Šta reći? Bogami, komplikovano je sve to.
DNEVNIK PISCA Ja neću da dozvolim da mi bolest
Ja neću da dozvolim da mi bolest pojede vreme na jadikovke i da mi sažaljenja uzurpiraju ono vreme koje mogu posvetiti na slavu Boga kroz stvaralaštvo u njegovo ime i slaviti Njega u ime svih nas kroz reči i kroz moje umetničko delo.
DNEVNIK PISCA Juče sam se čuo sa Mirjanom Danilović i
Juče sam se čuo sa Mirjanom Danilović i malo smo popričali o mojoj bolesti, o njenom životu, o životu njene porodice i dogovorili se da ćemo se i slušati i videti i sresti, a ja sam joj poslao svoje otpusne liste iz Kamenice. Čisto ono da pogleda, malo da vidi šta mi se tamo dešavalo i šta su mi radili.
DNEVNIK PISCA Od jutros sam popio terapiju
Od jutros sam popio terapiju i evo sad malo diktiram, a onda ću pokušati da legnem i da se odmaram koliko je to moguće. Sada ću videti reakcije kakve su u mislima i mozgu kad konzumiram lek za izbacivanje vode. Da li će i kako uticati na moje intelektualne i umne sposobnosti, to ću videti. Mada, poslednjih dana uglavnom pišem zahvaljujući diktatu, ali to uglavnom su dnevničke beleške. Nema tu ništa veliko izumovano... Videćemo u vremenu budućem, još vežbamo i treniramo se do kog ćemo stadijuma izaći, koliko ćemo pročistiti misao i duh, to ćemo videti. Neka se on pričišćava, neka se domišljava i koriguje. Verujem da će sve to biti sve bolje i bolje. Pratićemo situaciju i razvoj događaja. Pratiti, pratiti, nema druge! Koliko tu može biti lepote u jutarnjim satima. Gledam kroz prozor u pravcu Joleta Isakove kuće. Jole je bio kelner i bio je udbaš i za vreme rata je vodio ljude u Mesni odbor, to jest, posle rata, da... Sećanje na sve to je imao i Draga posle rata, brat njegov. Isakovi su se upleli u taj komunizam. Jutarnji sati i gledam, Joletova kuća je srušena, pijani Neša se svetio svojoj ženi za prevaru. Ne daj Bože ta kuća... Pobacao crepove, srušio građu, sve pokrjao. K`o da je želeo da odbaci od sebe svu nevolju ovog sveta. Sećam se, bilo je popodne, on je bio pijan, odozgo vikao i bacao dole. Izravnavao je neke račune sa bratom, sa ocem, sa porodicom, sa ženom. Čudne su to stvari sve. Polako tonem u san... Zanimljivo je da, evo na kraju tek, popio sam sve, tek sad radim uduvavanje (čuje se pumpica). Zanimljivo je da mi je pritisak, čini mi se, normalan, a da u stvari su noge natekle. Dakle, moram rešavati problem vode. Pa, ništa, izvadićemo... Nema nam druge...
DNEVNIK PISCA Kaže mi prijateljica da ne trebam odmah
Kaže mi prijateljica da ne trebam odmah puštati u javnost tekstove koje izdiktiram i koji se objave. Kaže, to je mnogo bolno. Mnogo bolno je za čitanje i onih ljudi koji čitaju. Kaže, nije dobro da to radiš. Najbolje je da to popustiš malo i da to ostaviš da bude za kasnije objavljivanje. Kaže, svi vole da čitaju intimu. Međutim, ti si baš ušao do bola u priču. Ja verujem da je ona u pravu, međutim, ja imam i crne rupe u glavi i one su vezane za povremeni nedostatak kiseonika. Kad nema dovoljno kiseonika u mozgu, onda se uvek javljaju problemi. Da. Nedostatak kiseonika u mozgu proizvodi određene probleme u glavi. Šta reći? Otkrivam da je moj Dnevnik pisca uredan, to jest da ima u njemu, što bi se reklo – duda, a to me raduje! To mi prija! Pogotovu što sam u prilici da otkrivam stvari i razmišljanja kojima se nisam bavio. Da. Radujem se toj spoznaji i otkrivam je i veličam je. Da... Šta da kažem? Odlučujem da pomalo i jedem. Silvija je juče pravila picu, meni se učinilo da je slana. Ona kaže, to je od salame. Možda je i u pravu i ja opet, evo, sad jedem ovu drugu, imam utisak da je malo manje slana, ali da ima i malo manje te salame. Dobro je. Svojevremeno sam ovo vreme prespavao. Danima sam spavao, evo sad ne spavam! 7:48h. To uopšte nije malo sati. Evo, sad sam već nekako budniji. Uzeo sam jednu štanglu čokolade. Jovana mi je donela čokoladu. Donela mi je kafu i čokoladu i Rafaelo kuglice. Bili su ona, Vlastimir, Vuk i Vukova devojka. Raduje me da su svratili. Poklonio sam im Savane i poslao sam roman Ljuba za Nenu. Roman, naravno, pošto sam dao knjigu Vlastimiru, Vuku i Vukovoj devojci, Jovani, a idu kod Nene, onda sam uzeo roman Ljuba i poklonio ga Neni. Za moje Vlahoviće, srdačno Radovan Vlahović. Tako sam napisao posvetu. Što je istna. Tako u stvari treba i da počne roman Ljuba II. Koji treba da počinje tim trenutkom kad šaljem bivšoj snaji kući, bivšoj snaji šaljem... Radovan Vlahović bivšoj snaji 2026. godine šalje roman. Ona je udata i živi u Londonu, ali njena deca su Vlahovići. Da. Pravi razlog. Sa stanovišta njene porodice Lakić. Početak... Da, početak može da ide baš tako! Da počne sa Dnevnikom pisca, sve što dolazi novo, dolazi sa Dnevnikom pisca. Danas su mi bili Jovana, Vlastimir, Vuk i Vukova devojka. Doneli su mi pozdrav, čokoladice, kafu i Rafaelo kuglice. Ja sam njima dao po jedan roman Savane, po jednu knjigu poezije Prolazna soba i za Nenu sam izvadio posebno, na poklon da dam, roman Ljuba koji govori o konfiskaciji i koji govori o jednom vremenu koje je sasvim drugačije. Naravno, kao posvetu sam napisao: Neni za Vlahoviće, srdačno, Radovan Vlahović. I onda mi je nakon tog palo na pamet da to može da bude početak romana drugog dela o Ljubi.
Аутор: Стеван Давидовић
Животопис Исидора Павловића из
Новог Милошева
У серијалу „Наши великани“ о знаменитим личностима Новог
Милошева објавили смо више биографија, правника, књижевника и првог секретара
Матице српске Теодора Павловића, свештеника и књижевника Милутина Трбића,
конструктора млазних авиона Драгољуба Бешлина, лекара, универзитетског професора и
једног од оснивача Медицинског факултета у Београду, др Ђорђа Јоановића. Данас нашим
читаоцима поклањамо причу о правнику Исидору Павловићу, који је у другој половини
19. века заузимао запажено место међу виђенијим Србима Аустроугарске царевине.
Биографија
Исидор Павловић, рођен је у Карлову (данас Ново Милошево), 5. марта 1838. године, од
оца Јована, и мајке Јекатарине. Исидоров отац Јован био је син Павла Павловића, познатог
занатлије чизмара, који је био дугогодишњи биров (сеоски кнез) у Карлову, а поред
Јована (1806-1873) имао је и сина Теодора (1804-1854).
Према Црквеном попису парохијских кућа (домовни протокол Карлова 1825-1867) кућа
Павла Павловића водила се на редном броју 45. У време пописа у кући су живели: мати
Јелисавета, девојачко Матић, Теодор, Јован, ж. Јекатарина и син Исидор (Мр археологије
Бранко Б. Белић: „Два села у северном Банату, Беодра и Плавна (Карлово, Драгутиново)
данас Ново Милошево“ (Историјски архив Кикинда, Кикинда, 2011, страна 226).
Отац Јован
Мада не баш имућног стања чизмар Павле из Карлова желео је да његова деца изуче
школе. Тако је Јован, према писању Васе Стајића („Великокикиндски диштрикт 1776-
1876“, Нови Сад, 1950. стр. 266), био ђак Карловачке гимназије 1837/38, а када се вратио у
Карлово бавио се трговином. Као школован и угледан мештанин, у више наврата био је
члан скупштине Великокикиндског диштрикта и председник Црквеног одбора у Карлову.
Да се ради о веома образованој породици потврђује податак да су и Јован и Теодор били
пренумеранти (претплатници) другог издања „Српског рјечника“, Вука Стефановића
Караџића, који је (1852) издат у Бечу, под пресама штампарије Јерменског манастира. На
страни 851 (другог издања), међу пренумерантима из Беча (било их је укупно 56), поред
кнеза Михаила М. Обреновића, Светозара Милетића, Бранка Радичевића, Јована
Јовановића (касније Змаја) и др Јована Суботића је и „Теодор Павловић, биши уредник и
издаватељ Српских народних новина и Летописа“, а из Карлова (страна 856) „Јован
Павловић, за свог сина Исидора“.
Школовање
Пошто је Исидор одрастао у породици која је велику пажњу поклањала образовању и
култури, сасвим је очекивано да је после основног школовања у месту рођења, седми и
осми разред гимназије похађао, најпре у Будиму, а потом Пешти и Бечу. Исидор се попут
свог стрица Теодора одлучио за правне науке, које је почео у Дебрецину, а окончао у Бечу.
Док је био у Дебрецину (1867), према запису Васе Стајића („Светозар Милетић, живот и
рад“ Нови Сад, 1926, стр. 203) „Иса Павловић је организовао ђаке у друштво „Тићевци“,
које је у једној школској години држало 25 седница“. Исидор је са успехом положио и
„ригороз“ (усмени строги државни испит за постизање докторске адвокатске титуле).
Могло се догодити да Исидор уместо адвокатуре уплови у професорске воде. Према
писању др Јована Савковића („Милетићева Народна странка и Новосадска српска
гимназија 1866-1873“, Нови Сад 1928, страна 77) „Професорски збор српске гимназије у
Новом Саду предложио је свом патронату да Исидора постави за професора те школе, јер
је свршио 4 године права, положио два државна испите и један „ригорозум“, сем тога је
своја знања усавршавао у Паризу и Берлину. Чланови збора су истакли и то да Исидора
познају „као даровита и примерена младића, који је одушевљен за све што је лепо,
племенито и узвишено“. Међутим вероватно пошто је био велики поборник идеје
Светозара Милетића, до овог избора није дошло.
Исидор је по окончању студија живео у Великој Кикинди, где је једно време сенатор
Великокикиндског диштрикта, а потом је одлучио да отвори адвокатску канцеларију. Као
житељ Велике Кикинде биран је у три наврата (1869, 1872. и 1881) за посланика црквеног
сабора, а био је и члан Епархијске конзисторије (духовног суда, помоћног органа епископа
при вршењу њихове судске власти) у Темишвару.
Породица
Према подацима које је објавио Александар Влашкалин, у свом делу („Јован Пачу и његов
круг“,1996, стр. 218) Исидор се венчао у Темишвару (1868), са Волгом Шишман (рођеном
25.10.1845), ћерком Бугарина Ставре, имућног темишварског трговца и мајке Регине, рођ.
Јовановић. У браку Исидора и Волге, рођени су у Великој Кикинди, син Чедомиљ (1868) и
ћерка Даринка (1872), док је најмлађа Меланија, рођена у Руми, где је Исидор био сенатор.
Син Чедомиљ је као питомац Јована Јовановића Змаја завршио права, а потом радио као
адвокат у Огулину и Загребу, где је умро. Најмлађа Меленија удала се за Михајла
Панајота, поштара, који је био члан Матице српске, а живели су у Немет Бокшану (данас
село у близини Темишвара у Румунији). После смрти Исидора у Сремској Митровици,
Волга се преселила код своје сестре Меланије, која је живела такође у Немет Бокшану, где
је умрла 29. јануара 1912. године.
Ћерка Даринка
О старијој ћерки Даринки Павловића, мало је података (сем да је рођена у Великој
Кикинди 7. августа 1872), али у писма, које је Исидор упутио из Сремске Митровице (16.
септембра 1888) свом пријатељу, апотекару у Великој Кикинди Димитрију Пачуу, он
пише: „Даринка је од јуна месеца (1888) код мајке у Софији...она је већ велика девојка“
такође наводи да је учила реалку у Сремској Митровици и да је била врло добар ђак.
У „Женском свету“ (бр. 6. од 1. јуна 1889), проналазим вест да су Исидор Павловић и
мајка Волга Павловић, рођ Шишман, одржали (25. маја 1889) парастос поводом погибије
Исидорове таште Регине Шишман и ћерке Даринке Павловић. Трагом ове вести
проналазим да су, у пролеће 1889. године, Регина Шишман, са својом унуком Даринком
(са непуних 17 година) биле у гостима у Софији, код Регининих синова и да су (априла
1889) обе убијене. У кривичном поступку против убица, потегло се питање одговорности
Ленке рођ. Петровић, прве жене Милана Шишмана бугарског дипломате, брата Даринкине
мајке Волге, због кривичног дела подстрекавање убиства. Биле су то недоказане индиције,
а сва каснија настојања Исидора да то добије судски епилог била су неуспешна.
У новосадском лист „Браник“ (број 56 од 13. маја 1889) под насловом „Јавна
благодарност“ објављена је захвалност Исидора Павловића и његове супруге Волге, после
тронедељног боравка у Софији, где су погинуле, а потпом ту и сахрањене Регина Шишман
и Даринка Павловић..
Политичке активности
Као студент права Исидор Павловић се дружио са знаменитим Србима тога времена, па је
често био у друштву Светозара Милетића, Лазе Костића, Јована Јовановића Змаја,
Александра Сандића, Марка Миљанова и др. Посебно је био наклоњен идејама Светозара
Милетића и дуги низ година био му је верни сарадник и поратилац. У „Застави“ (број 141
од 11. септембра 1866), проналазим податак да је Светозар Милетић, у септембру 1866.
био на Беседи са културним програмом у Ст. Бечеју, а да су између осталих у његовој
пратњи били Лаза Костић и Исидор Павловић.
Крајем августа 1866. године, на иницијативу Српског академског друштва „Зора“ из Беча,
од 15-18. августа, одржана је у Новом Саду оснивачка скупштина Уједињене омладине
српске, којој је присуствовало, преко 3000 ђака, студената и представника певачких
дружина „ради јединства српске омладине“.
У „Застави“ (бр. 56, од 20. августа 1866) у извештају са овог скупа пише „Ту си могао
видети браћу са Цетиња и Требиња, браћу Србијанце са свију крајева, а понајвише
аустријске Србе“. Оснивачкој Скупштини присуствовао је и архимандрит са Цетиња
Нићифор Дучић, а скуп је отворио и водио др Бранко Стефановић из Беча, председник
Српског академског друштва „Зора“.
Да је Исидор Павловић био међу главним организаторима овог скупа, потврђује податак
да је један од аутора програма названог: „Предлог одбора целокупне омладине за радњу
уједињене омладине“. Поред њега у комисији за израду овог документа, који је прочитан
присутнима, били су др Бранко Стефановић, председник „Зоре“ из Беча, проф. Јован
Бошковић и Владан Ђорђевић из Београда и Милан Кујунџић. Прелиставајући извештаје,
које је тада доносила „Застава“, види се да је Павловић био активан учесник овог великог
скупа.
Женско питање
Запажено је његово излагање другог дана рада (16. августа 1866) када је у дискусији изнео
да је за Уједињену српску омладину „главно неговање народне уметности, развијање
здраве друштвености и поучавање женскиња, па предлаже да одсад чланови омладине не
буду само удварачи код женскиња, него да им буду браћа и васпитачи“. Његова
констатација „Наше женске треба да као сестре сматрамо, па да их као такве волемо и
изображавамо, јер оне су будуће сапутнице живота нашег и матере будуће деце наше“,
наишла је на одобравање присутних, па се у сали чуло громогласно (Живео!)
Исидор Павловић био је уз Влајка Мајинског главни организатор IV скупа Уједињене
омладине српске, који се од 5. до 9. септембра 1869. године, одржао у Великој Кикинди, а
ком је присуствовали преко 3000 људи. На тој Скупштини између осталих донета је
одлука да се оснује омладински часопис „Млада Србадија“, што се и реализовало.
Лист Уједињене омладине српске за књижевност и науку „Млада Србадија“, излазио је
(1870–1872), најпре у Новом Саду, а од бр. 1/1871. у Београду, када мења и поднаслов у
„лист за науку, уметност и јавни друштвени живот“. Често је био цензурисан и
забрањиван. Сарадници су били Лаза Костић, Јован Јовановић Змај, Ђура Јакшић,
Светозар Марковић, Стојан Новаковић, Нићифор Дучић, Миленко Грчић и др. У
Библиотеци Матице српске чувају се и доступни су читаоцима примерци овог часописа.
Уредници „Младе Србадије“ били су од оснивања Антоније Хаџић и Милан Кујунџић, од
бр.1/1871.
Оснивање листа „Застава“
Вођа Српског народног покрета у Војводини, др Светозар Милетић, почетком јануара
1866. године написао је Објаву о покретању политичког листа „Застава“, као симбола
народне политичке свести Срба, у аусторугарској царевини. Аустријске власти су то
одобриле, пошто је Милетић сакупио довољно новца за обавезну велику новчану кауцију
(депозит), а како је био изабрани и за посланика Угарског сабора, власт није могла лако
забранити издавање штампе на српском језику.
У Пешти је први број „Заставе“ изашао, 9. фебрура 1866. године, са „Прогласом и
позивом“ на првој страни, коју главни уредник др Светозар Милетић, завршава речима: „И
тако нека се вије „Застава“ српска са бедема Пеште-Будима и на славу имена Српског, док
се у српски град не пресели“.
У почетку је „Застава“ излазила два пута недељно (средом и суботом) у Пешти, у великом
тиражу од 1.200 примерака. Жеља покретача да се лист пресели у неки српски град,
остварила се, маја 1867. године, када је 46. број „Заставе“ штампан у Новом Саду.
Сарадник „Заставе“
Као проверени Милетићевац, Исидор Павловић је и у „Застави“ добио своје место, као
редовни сарадник. О избору сарадника за своје новине Милетић у првом броју пише:
„Међу онима који ће у „Застави“ своје мисли разлагати, биће редовни главни сарадник
госп. Глиша Гершић, такође Милан Манојловић, Јован Живковић, др Стеван Павловић,
Ђорђе Димитријевић, Драган Петровић, Милован Јанковић, др Михаило Полит, Лаза
Костић, Исидор Павловић, др Стева Димитријевић и други“.
О томе колико и шта је Исидор објавио у „Застави“, немамо података, пошто се многи
текстови нису потписивали, али је познато да, када је др Светозар Милетић по други пут
изабран за градоначелника Новог Сада (10. маја 1867) и престао да уређује „Заставу“,
Исидор Павловић био више ангажован око новина, а у периоду 1867/68, био је потписан
на последњој страни „Заставе“.
Члан Матице српске
Одмах по пресељењу Матице српске из Пеште у Нови Сад (1864) Матица је постала
стожер културног окупљања и деловања Срба, па је тада Нови Сад понео назив „Српска
Атина“. Многи виђени Срби, посебно из реда студентске омладине, свој културни
идентитет тражили су управо у кругу Матице, а међу њима и Исидор Павловић. Тако је на
Главној скупштини Матице српске, која је одржана августа 1866. године, како је писала
„Застава“, (бр. 59, 31. августа 1866) присутан и Исидор Павловић из Карлова, који је
приложио донацију 10 форинти, а потом и изабран за редовног члана Матице српске.
На седници Књижевног одељења (19 - 20. августа 1867), предложено је Главној
скупштини да се за члана Књижевног одељења Матице српске изабере Исидор Павловић
из Велике Кикинде. Тај предлог је потом потврђен на Главној скупштини Матице српске
(21-23. августа 1867), како је записано у „Српском летопису за 1867, 1868. и 1869“, књига
112. на страни 525.
Надзорник Текелијанума
Текелијанов завод, познатији као Текелијанум, основан је 1838. године у Пешти од стране
великог добротвора Саве Поповића Текелије (1761-1842). Ова задужбина, којом је Матица
српска од оснивања управљала, била је значајна културно-просветна институција за
образовање српских ђака, о којој се старао надзорник, којег је бирала Матица српска.
На Главној скупштини Матице српске (октобра 1872), српски социјалиста и књижевни
критичар Светозар Марковић (1846-1875), који се преселио у Нови Сад, молио је да буде
постављен на упражњено место надзорника Текелијанума у Пешти „где се тражи човек
који је квалификован као књижевник“. Међутим, највероватније због његових
социјалистичких идеја и стремљења, Марковић није изабран, место привременог
надзорника добио је Исидор Павловић из Велике Кикинде.
Надзорник је имао дужност да води бригу и надзор над свим питомцима, који су боравили
у Текелијануму, где је надзорник становао и био стгарешина ове задужбине. После овог
избора Исидор се са женом Волгом и децом Чедомиљом и тек рођеном Даринком
преселио у Пешту. Податак да су Исидор и супруга Волга живели у Пешти проналазим у
књизи Живана Милисавца „Историја Матице српске 1864-1880“, књига II, страни 359
(Нови Сад, Матица српска, 1992), где пише да је Управни одбор Текелијанума брачном
пару Исидору и Волги Павловић из Велике Кикинде, који живе у Пешту, одобрио јануара
1874. године, зајам од 1200 форинти. Позајмицу је брачни пар тражио највероватније за
покривање трошкова после смрти Исидоровог оца Јована (брата Теодора Павловића), који
је умро у Карлову (данашње Ново Милошево), децембру 1873. године.
Исидор Павловић је на дужности надзорника био кратко. На Главној скупштини Матице
српске, септембра 1873. године, која је требала да реши питање надзорника Текелијанума,
пријавила су се два кандидата, Исидор Павловић, који је већ обављао ту дужност и др
Константин Пеичић. Водила се на седници дуга расправа по том питању, да би „по
подужем претресу одлучено да Исидор Павловић остане надзорник до краја првог течаја,
шк. 1973/74, а потом да надзорник, наредне две године буде др Константин Пеичић.
Највероватније да је до смене дошло због жалбе докторанда права Јована Бураза из Арада,
који је после сукоба са Павловићем у Текелијануму, у жалби написао „нови надзорник
(мислећи на Исидора Павловића) с таким понашањем питомце, па и саме ригорозанте
предусрета, да се то са његовим достојанством ни најмање не слаже“.
Павловић је после смене био огорчен, па се жалио наредној Скупштини, наводећи да то
звање неби ни прихватио да му је било предочено да је то само привремено решење.
Наравно жалба му није прихваћена, па је последњи извештај Надзорном одбору поднео
априла 1874. године, а после тога се са породицом вратио у Велику Кикинду.
Књижевне активности
О раду и активностима Исидора Павловића у Књижевном одељењу Матице српске
проналазим само две забелешке. У „Застави“, број 139 (11/23. септембар 1883) пише да се
Исидору Павловићу одређује награда од 10 форинти, пошто је „Летопису“ послао „Једну
песму Саве Текелије“, коју је Текелија спевао у Араду 1838. године. На истој седници
задужен је члан Књижевног одељења, филозоф, књижевник и академик Александар
Сандић (Велики Бечекрек 1836 - Нови Сад 1908) да објави кратки увод за ту песму и да се
она објави у „Летопису“.
На седници Књижевног одбора (24. септембра 1884), књижевник и покретач више
часописа и листова, а познатији, као аутор Химне о Светом Сави, Ђорђе Рајковић (1824-
1886) дао је веома негативну оцену о рукопису „Радња српског народног сабора за годину
1769“, коју је за „Летопис“ написао Исидор Павловић. Рукопис му је враћен и никада није
објављен.
У време док је био сенатор у Руму, после смрти књижевника др Стеве Димитријевића
(1831-1885), Павловић је писао некролог, а како је записано „На опелу опростио се са њим
Иларион Руварац, архимандрит манастира Гргетек, Антоније Хаџић, секретар Матице
српске, а на гробљу Иса Павловић, сенатор општине румске“ (др Стева Димитријевић
„Приповетке“, Нови Сад, 1893, страна IX).
Телеграм
Када је 16. септембра 1888. у порти православне цркве, посвећене Арханђелима Михаилу
и Гаврилу у Карлову (данашње Ново Милошево), подигнут споменик Теодору
Павловићу, његов синовац Исидор Павловић није присуствовао том догађају, али је на
руке Љубомира Лотића, перовође Одбора за подизање споменика Теодору Павловићу
упути следећи телеграм:
„На жалост не могу доћи, али сам у духу међу вама, те вам на гробу стрица мога стискивам
пријатељску руку и изричем вам у име моје и мојих свима: Хвала! Покојнику трајни аманет, што га је
оставио Србину брату, био је у њему заиста девиза кроз цео његов трудни, бурни и паћенички живот,
те је у ово улагао сву своју љубав, сву своју снагу. Ако је и ко, то је заиста и он у пуној мери заслужио
вашу и целог нашег народа љубав, признање и овако сећање. Па нека је и мени, као и његовом
синовцу дозвољено, да се из даљине придружим вашем: Слава му!“
Исидор Павловић
Овај телеграм био је и последњи запис, који се могао пронаћи, када су у питању
активности Исидора Павловића, који је у то време био сенатор у Сремској Митровици.
Талентован и образован
Да је Исидор Павловић био талентован и образован човек потврђује и Теодор Стефановић
Виловски у својој књити „Светли и тамни дани“ (Бранково коло, год XV, стр. 473) када о
Иси Павловићу пише: „Живахан, никад не мирује, који је час овде, час онде, који све уме
и све зна, који је свачији пријатељ и који је рад сваком да помогне, сваког да развесели.
Сваком да учини како год услугу, једном речју, који је у свакој чорби мирођија...Иса је
вредно и много радио и био је талентован и образован човек“.
Породична трагедија и губитак ћерке Даринке итекако су утуцали на здравље Исе
Павловића, који је умро у Сремској Митровици, 22. априла 1891. године. Подужи
Некролог поводом његове смрти објављен је у „Бранику“ (бр. 43/1891), а нешто краћи у
„Застави“ (бр. 56/1891). Уместо Некролога у „Јавору“ (бр. 19, од 12. маја 1891) на страни
303, проналазим вест: „Књижевни одбор Матице српске имао је 24. априла 1891. године
свој састанак. Секретар јавља тужан глас да је преминуо слависта др Фрања Миклошић,
почасни члан МС и Исидор Павловић, члан Књижевног одељења“. У Записнику
Књижевног одељења тада записано је да ће се на свечаној седници о Св. Сави говорити у
почаст овим покојницима. Мада је Исидор Павловић заслужио тај некролог, то се у
Матици српској никада није реализовало.
Извор: „Енциклопедија Новог Сада“, књига 18, стр. 285 (Нови Сад, 2001), Живан Милисавац:
„Историја Матице српске 1864-1880“ II део (Нови Сад, 1992), Летопис Матице српске, Александар
Влашкалин: „Др Јован Пачу и његов круг“ (Библиотека Града Београда, Матица српска Нови Сад,
Желнид Београд, 1996), Васа Стајић: „Светозар Милетић живот и