Sećanje mi malo vredi

 Danima već vraćam film na proživljeni život u poslednjih pola veka.Pokušavam se setiti svake od godina ponaosob. Tražim događaje po kojima ću je pamtiti. Teško mi je da tačno razlučim kad se šta dogodilo u dan u mesec i godinu.Pamćenje je varljivo i to mi se kao i mnogo puta do sada pokazuje kao velika istina.Čestim selidbama izgubio sam mnogo dokumenata i sad kad sam se konačno skrasio u kući mojih predaka vidim da mi nedostaju kao materijalni dokazi koji će mi dati tačne podatke.A prijalo bi mi da bar za ličnu i intimnu upotrebu imam svoj proživljeni život kao na dlanu.Ostale su mi samo slike kako fotografije tako i one u glavi koje ponekad kao kaleidoskom vrtim i promišljam nebili se bolje i pouzdanije uputio u sve postupke, dobre i loše koje sam u životu činio. . 

O sitničavosti

 Nije dobro biti preterano sitničav i sebičan, potrošiš se prosto u cepidlačenju, govorio mi je Rođeni dok smo se vozili u belom 2ooD mercedesu.  Od duge na smenu vožnje čoveku i ne preostaje ništa drugo do da vodi različite razgovore. Rođeni i ja smo putovali već više od šest sati. On je kao stariji pričao, a ja sam slušao. Govorio je o životu, o svom odnosu prema prijateljima, prema stvarima, politici, rodbini, a ponajviše prema ženama. Inače, ženio se više puta. Ne volim kad su ljudi stipse, govorio mi je, sa takvim ljudima je veliko zlo. Oni stalno mere i premeravaju šta je ko kome učinio i dao i stalno su nešto u nekim proračunima i predračunima. To me nervira, govorio je, i takav svet nikada ništa ne može da ostvari i da se odmakne od svoje bede. Naravno kad je Rođeni u pitanju, on je zaista lako raspolagao sa parama. Voleo je da troši i da zarađuje. Bio je spreman i da poslednji dinar potroši na društvo. Ko lako daje, govorio je, taj lako i prima i tome lako i dolazi. Nikad ne bude nikakao već stalno bude nekako. Rođeni se se ženio tri puta, a kao sublimaciju svojih iskustava sa ženama počeo je da piše roman koji je nosio naziv Tri žene. Obećao je da će mi ga dati još u rukopisu da ga pročitam, samo da ga završi. Svideo mi se naziv i pretpostavljao sam da kad je u pitanju njegov život mora biti veoma zanimljiv. Za odnos mušakarca i žene mi je govorio: Čitav zajednički život muškarca i žene je gluma. I jedni i drugi glume vernost do prve prilike. Jedino što ti moraš voditi računa da tvoje prilike budu češće. U pričanju je Rođeni bio neobično uverljiv i sugestivan, a kao i svi ljudi koji se bave politikom, imao je veoma veliki dar govorništva. Govorio je lako i jednostavno, tako da vam se činilo da verujete i kad mu ne verujete. Nekoliko godina posle smrti Rođenog, setio sam se njegovih reči o sitničavosti i shvatio da nas prilike sećaju na reči, a reči na ljude, a ljudi na nas same, i odnose koje smo imali sa ljudima.

Junakinja

 U pesmu hoće ili u priču da se ubaci. Duhovita je inteligentna i puna ljubavi. Spremna je da se da i da se preda zanosu bez rezerve.Voli da komunicira sa piscem da ga zapitkuje o stvarima običnim životnim. Pisac je uvek mrzovoljan. Ponesen brigama  istorijskim, nebeskim ponekad i nevažnim.Junakinja ga voli vidi to pisac, ali je ipak izbegava.Ona ume i nasilno da voli kao i sve junakinje. Da ga izaziva na smeh, na bezazleno druženje, na ljubavisanje za  koje je misli pisac klopka je.A ona, junakinja ne odustaje, ne predaje se ni pisac.A vreme leti leti...

Da krotim pobesnele konje

 Otac je umro na dan pobede

ČETVRT VEKA DOCNIJE
otrgao sam se
iz njegove ruke i pojurio
hrabro i odvažno
u nepoznatu štalu
da krotim pobesnele konje

Preko nužnosti
u krevetu postojećeg
obnažen i hladan
možda mrtav i beo
rastačeš se po eteru

Šmauz

 Tako su ga zvali oni koji ga poznaju i oni koji su od drugih čuli njegovo ime. Voleo je dobro da živi i malo da radi. A umeo je satima da priča o poslovima koje tobož sprovodio i koje je radio sa tamo nekim ljudima. Kad sam ga prvi put video, bilo mi je čudno kako izgleda, ali nisam bio iznenađen. Kažu da je njegov pokojni otac pre poznanstva sa majkom mu bio lečen od sifilisa. To se docnije i na dete odrazilo, a ponajviše na njegov fizički izgled i karakter. Šmauz je još kao mladić otišao iz našeg sela. Dolazio je obično o velikim verskim praznicima zajedno sa gastarbajterima i uvek je umeo da ispriča po neku fantastičnu priču o svojim doživljajima tamo negde u belom svetu. Niko nikada nije imao želju da proverava njegove priče i doživljaje. Seoske badavadžije, kafanci i ispičuture slušali su ga pažljivo dok je imao para da plati piće. Oni su ga uvažavali i igrali oko njega pipirevku i hvalili ga dok ne potroši ono što je doneo. A kad Šmauz ostane bez para, onda su mu se podsmevali, zezali ga i podjebavali. Pamtim jednu njegovu antologijsku izjavu o zaljubljivanju i ljubavi. Govorio je damama: Volim te, ali ne zbog tebe, već zbog sebe. Volim da volim da sam zaljubljen, da pijem i da patim. Čak mi je nekada i bolje da je ljubav neuzvraćena, onda ja mogu da dam mašti na volju. Tako je govorio Šmauz.

O krečenju

 Od davnina su naše kuće krečene dva puta godišnje. Jednom pred Uskrs, a drugi put pred Đurđic u jesen. Staro pravilo je bilo da kreč čuva lep, a da lep čuva zid, a zid drži kuću. Ni jedne godine, od kad je pamtio a priča mi  deda Straja, nije se promašilo i to je bilo pravilo koje se držalo godinama. Svaka kuća je u prošlosti imala svoje interne pravilnike i svoju tradiciju koju je godinama primenjivala u praktičnim stvarima. Znalo se kad je najbolje da se seje pšenica, kad kukuruz, kad je najbolje da se sadi vinograd, u kakve kućice da se seje ludaja, na koji način da se stavlja meso u salamuru i još na desetine drugih pravila koja su se prenosila sa oca na sina, sa dede na unuka. O krečenju, o izboru boja, o visini podboja su žene, domaćice posebno vodile računa i to se retko menjalo. Ljudi su se identifikovali sa kućama koje su za njih bile svetinje, nekada veće i od crkve. Retko je koja domaćica menjala boju na kući. Znalo da se boja menja kad kuća dobije novog gazdu. Jer svaki gazda je imao svoju boju i način kako je bojio. Vreme je krečenja i moja žena koja se voli igrati bojama, primetio sam, svake godine menja boju. Tradicija držanja jedne boje kojoj se dugo godina slepo pokoravala moja majka je nestala. U novom vemenu ljudi vole promene, pa se i krečenje odvija u skladu sa njima. 

O poslovima

 Samozaborav  u poslu je lek za sve one koji pragmatičnije pokušavaju da odžive svoje pikolo živote. Ja sam jedan od onih što na poslu voli da energetski izgara i da se daje.To je kodeks ponašanja koji sam čini mi se posisao sa materinim mlekom odmah po rođenju. Tradicionalni odgoj je učinio da je uvek od kad znam za sebe poštujem,  u mojoj porodici važno pravilo, da nikada ne treba sedeti džabe.Da je nerad i sklonost ka uživanju i lagodnom životu greh. Da je sramota ne raditi ništa. I zaista hedonizam je bio privilegija onih koji su do materijalnih dobara lakše dolazili. Oni su imali lagodne živote a mi smo vaspitavani da radimo i da u tome nalazimo utehu radost sreću i stalni osećaj samopotvrđivanja.Uvek sam u strahu da neću imati posla. Da ne ću imati šta da radim i zato često prihvatam poslove koji su i manje profitabilni, a nekada su i kao humanitarni, ali da imaju svoju svrhu i da su nekome na korist.Poslednjih dana mi se stvorila kocentracija poslova i obaveza koje trebam izvršiti.Ne zazirem od njih već ih sa radošću prihvatam.Rad i radost imaju isti koren. Pa neka bude tako i dalje.

Uvek ista dilema

 Svaki novi dan je kao rebus. Otvara se pred nama kao put sa mnoštvom prepreka za koje često ne znamo da li da ih preskačemo ili otklanjamo. Uvek ista dilema i svakonevno traganje za unutrašnjom dozom optimizma i vere kojom se racionalno krepimo i podižemo sve jednako misleći koliko smo se od dna odmakli. Upornost i tvrdoglavost kojom to činimo samo su odlaganje pomisli na žučnu i zlehudu neminovnost sveopšteg posrnuća i našeg konačnog pada kom se toliko opiremo.

Јелена Ђорђевић БАНАТ ЈЕ ТАМО ГДЕ ГОДГА ТИ СА СОБОМ НОСИШ

 

БАНАТ ЈЕ ТАМО ГДЕ ГОДГА ТИ СА СОБОМ НОСИШ

 

У периоду моје највеће животне резигнираности десио ми се он ‒ Радован Влаховић, као некакав дар са неба. Насмејаног лика и смирене природе водио је са мном разговор као са својим дететом, а ја сам се после тога осећала испуњено и најсрећније на свету. Толико ми је пријао такав разговор, да сам на тренутак зажалила што га нисам раније упознала, али сам схватила да ћу Радована Влаховића најбоље упознати у његовим делима. И, заиста, како сам то у својој глави помислила, он ми је пружио књиге које је спремио за мене. Била сам пресрећна и сада се осмехнем кад се тога сетим. Када сам се упустила у авантуру читања књига Радована Влаховића, била сам далеко од свог дома, од свог равног Баната. Знајући унапред да су текњиге из едиције Банат, нисам ни слутила шта ћу све затећи у њима и колико ћу о њима промишљати. Књига прва, односно роман Бапа, већ својим корицама читаоцу открива да се ради о неком минулом времену, о времену са којим данашњи читалац задржава везу. Одмах испод наслова дела централно место заузима главни лик овог романа, чија је величина у првом плану, а опет некако сразмерна са ширином банатског атара и неба. Са леве стране назире се црква, институција која је некада имала велики утицај на тадашњег човека.Тај први утисак био ми је довољан да схватим да Радован Влаховић води рачуна о сваком детаљу, па чак и о оном најситнијем.Већ у уводном поглављу прве књиге Бапа Радован Влаховић износи најтананије појединости из једне сеоске породице. Он најпре казује о Зорки и Бранку, о стубу и глави породице, о којој ће причати у овој, али и у наредним књигама, док кроз редове овог поглавља набраја децу коју су Зорка и Бранко изродили, те на тај начин читалац схвата да се ради о једној многобројној породици. Кроз податак о хладном времену, писац износи обавезе једног човека на селу. Тако је, на пример, Зорка, Бранкова супруга, задужена да кади пећ и да пече врућу лепињу, док је Бранко тај који сређује све око куће и обавља све оно што није намењено једној жени. Да није реч о било каквој породици, схватамо на основу тога што је уочљиво присуство бојтара Спасоја, који је у овој кући цењен као члан породице, те као такав и он има место за столом за којим заједно са Бранком и његовом породицом обедује. Опредељење за спокојан и тежак живот на салашу, можемо пронаћи у следећим пишчевим речима, када он, чини се, некако најблискије успоставља везу са својим главним јунаком: Али свако од њих је имао неки свој поглед на свет и на живот, а једино је Бранко највише држао до оног нашег старог, банатског. Већ кроз овај одломак читалац може да успостави везу између главног јунака и аутора, где се на моменат може упитати да ли је Бапа аутопројекција Радована Влаховића.Ипак, аутор не креће да приповеда од самог јунака и његове породице, већ зазире у дубљу прошлост, у корене, те тако помиње и Бранкове родитеље, Маринка и Даницу, као и њихово имање, кућу, земљу, а све са циљем да нагласи да јунак о коме говори није било који него вредан и радан паор из једне добростојеће и радне паорске породице. Мишљење породице у свему што Бранко чини веома је важно и неизбежно, јер се зна ред и поредак, те се тако разговор о продаји јалове краве повео и са оцем, али и са чика Славком, чије је савете прихватао и ценио више него очеве, управо зато што је чика Славко био вредан и умео је са новцима и капиталом. Кроз овај проблем читалац долази до сазнања да Бранко води рачуна да све своје недовршене обавезе и проблеме разреши до краја текуће године, како не би то пренео у наредну и како му нова година не би почела злосутно. Мотив сујеверја и те како је присутан у свести нашег главног јунака, али не из некакве лоше намере него из жеље да у сваком наредном поступку буду све бољи и истрајнији. У животу нашег главног јунака, али и његове породице изузетно је важна фигура Бога и цркве као институције: Бранко је веровао у Бога, волео је цркву и црквени живот и знао је да кад ради с Божјом помоћи, све му иде од руке. Стога је њему веома битно да измири чланарину до краја децембра, да до своје крсне славе Св. Игњатија буде спокојан и да се не стиди од попова и црквене братије. Присуство у таквој институцији се не одбија, чак и када су неке приватне обавезе прече од дружења у црквеној сали уочи дочека Нове године, оне су, једноставно, опростиве: Сваки човек има понеки свој задатак у овом животу. А Бог одозгоре је ту да води рачуна да л’ он то добро ради или не ‒ размишљао је Бранко певајући заједно са хористима. Од свих јунака који се протежу кроз Бранков живот најсупротнији њему и његовим схватањима и размишљањима јесте његов рођени брат Добривој. Зато Бранко посету свом рођеном брату оставља за крај и унапред смишља шта би са њим могао разговарати: Само да му однесем ракију, да мало продиваним и да га питам да, ако би’ купио Фелбабову клинду, и ако би’ је капарисо ове зиме, како је она запарложена и није јесенас узорана, шта мисли шта би вредило да ове године сијем, да бар мало вајде извучем.Није да Бранко не жели да разговара о овоме, већ унапред смишља тему о којој би могао разговарати са Добривојем, а да са њим не дође у сукоб. Дијаметрално супротни, слагали су се само када су говорили о пољопривреди, а када на ред дође политика, разилазили су се у сваком погледу. Бранко није о томе волео да говори, чак ни да слуша, док је Добривој отворено говорио против краља и цркве: Ти се, Бранко, у државу и у политику не разумеш. Тај твој краљ је дао наш Банат због оне курветиње његове румунске. Они су били, ти Карађорђевићи, кад су убили Обреновића, и кад су поново дошли на власт, слепурде над слепурдама. А гле сад шта све иму и шта су све покуповали. Тај твој краљ је рођеног брата затворио.Због оваквог говорења, Добривој је касније био привођен, а народу је деловао као лудак који обавља сизифовски посао, не схватајући то као знак буђења незадовољне Србије. Живот једног скромног и ненаметљивог паора приказан је веома динамично, иако то сам почетак књиге не обећава. Њему се намећу јунаци одметници које он прима у своја кола, у свој дом без обзира на то што је њихов поступак у нескладу са оним што је законито. И у томе се огледа Бранкова величина, односно величина војвођанског сељака с почетка XX века, којем је усађено оно природно и људско, да помогне било коме, чак и незнанцу, када се за то укаже потреба, без страха да у том подухвату и сам може изгубити живот. Поред тога, аутор нашег јунака не приказује само као човека који ради и привређује него слика и његов љубавни живот како у стварности, тако и у сновима. Прелепе емотивне сцене, прожете мотивима природе, дате су када Бапа размењује нежност са својом супругом Зорком, понекад са Маром Башином, а каткад и са Даницом Крстином, женом коју виђа само у својим сновима. Жена је покретач Бранковог живота, без ње Бранко не би успео, без ње као да је слеп; зато и са толиким надахнућем говори о Даници Крстиној и са толиком ватром казује о Мари, док је најнежнији према својој супрузи, која иако све зна, мудро ћути и воли га, чини се, више него пре.

У другој књизи 1934.аутор наставља причу о својим јунацима о којима је говорио у претходној књизи. Он са толиком топлином и прецизношћу обликује своје ликове, да у њима читалац види континуитет и напредак, док понеки ликови било епизодни, било тек поменути у претходној књизи долазе у жижу интересовања и њима аутор посвећује посебна поглавља, те тако, на пример, посебна поглавља посвећује својим наследницима, што нама читаоцима доноси нове податке о Бранковој породици. Сликајући садашњост и животе своје породице, наш главни јунак Бапа кроз овај временски оквир који почиње у претходној књизи, траје у овој, а наставља се у следећој, гради један породичан роман, издељен у три тома.У овој књизи приказан је живот након Великог рата, о којем више нико не жели ни да се сећа, а камоли да о томе говори: Велики рат и ћесарију као да су сви заборавили, као да су намерно то хтели, а ново време под краљем ’Лександором, чинило се да и није тако лоше за вредног и радног човека. Кад радиш, онда и скупиш, и имаш, онда за тебе и твоје нема зиме, а лењ човек је слепац док је њега, стално је говорио деци. А код Бранка је и даље била иста девиза, волео је земљу, волео је свој Томашвол, и ту љубав преносио је на своју децу, како женску, тако и мушку: Од земље смо постали, од земље живимо, говорио је Бранко, а у земљу ћемо и да завршимо, то је наша судбина. Земља. Све друго буде и прође, ал’ уста увек ’леба ишту. За нас сељаке фуртом има посла и ми никад нисмо докони. Научили смо да радимо, да имамо, и то што имамо да је наше, и никад се нисмо отимали и грамзили с туђим да располажемо. И у овом роману Радована Влаховића постоји једна снажна животна енергија, једна паорска снага и истрајност, која тражи свој пут без обзира на околности које је, на неки начин, спутавају. Такав човек је метонимија за истрајност и надахнуће за наша посустајања, наша звезда водиља. Сходно томе, није ни случајна појава књижевног великана Милоша Црњанског, као ни браће Мицић, будући да се они ту налазе са намером да наговесте духовни темељ у који је утиснут живот српског народа, те то и видимо у следећим речима: Барбарогенијеимажену, има земљу и стоку, он чак и незнанце као што смо ми прихвата као своју родбину. Он нуди бесплатну храну и још се извињава ако најбоља храна коју има у кући није довољно добра, али је то најбоља коју има. Барбарогеније уме без интереса да воли људе, да им помаже и да за себе не тражи ништа заузврат, јер он се осећа као свој на своме, самодовољан и пун радости и среће. Где сте то видели у западној Европи, у француском селу, у немачком, где сте то видели у Швајцарској? Европа се мора балканизирати ‒ рекао је Љубомир ‒ а гледајући наше домаћине, рекао бих, банатизирати.

У трећем тому Мученицичиталац увиђа да се сви ликови Радована Влаховића труде да задрже вредности које им средина и обичаји намећу, али и да се у исто време залажу да приме промене које им се намећу. Тако се, на пример, још како је читалац имао прилике да спозна у претходним књигама, увиђа огромна разлика мећу браћом: са једне стране Бранко, који је против политичке идеологије, агресије, побуне против вере и свега што њему и његовој породици доноси немир, док се, са друге стране, налази његов брат Добривој који је сушта супротност њему. Иако апсолутно супротни, везује их једно ‒ жеља да досегну до оног што им недостаје како би њихови животи били испуњени. Иако не жели да улази у било какве сукобе, Бранко о томе сања; он сања да је у Врту љубави са Маром Башином, јер подсвесно жели да обитава у неком бољем, елегантнијем свету. Убрзо, да ли због гриже савести што је на том месту са погрешном женом или због осећаја да он таквом свету не припада, Бранко одбацује такве мисли, а Добривој, комуниста, не одустаје од жеље да уграби оно мало што му недостаје да би му живот, по неким његовим виђењима, био савршен. А Радован Влаховић у свему томе не заборавља да у први план испод свих политичких и животних недаћа прикаже доброту и ведрину банатског паора, што је и успео кроз све ликове овог дела.

Ако је Ниш имао Стевана Сремца, Врање Бору Станковића, Банат несумњиво има јединственог Радована Влаховића, који је у данашње време, када народни говор Баната под утицајем стандардног језика полако ишчезава, успео да прикаже не само обичаје, веровања и начин живота у Банату у првој половини XX века, него је и живописно пренео говор и лексику тадашњице. Овај маестрални подухват учинио је да Банат XXI века буде поносан што има ова изванредна дела која сведоче о постојању оних искрених, топлих, радних и паметних људи, о којима је наш аутор говорио потпуно искрено, без улепшавања, али са толиком љубављу која се осети на било којем крају света. Ово трокњижје свакако је доказ да се о једној малој регији толико може рећи и да је оно што је остало за нама у прошлости, и даље актуелно и живо, само уколико ми то прихватимо.

 

Vedžbanje

 Ovo što činim ja i milioni drugih koji pišu i objavljuju preko fejsa je svojevrsna vežba lepog pisanja. Trening zaborava i budnosti. Komunikacija sa sobom i svetom.Opsesija promišljanja jezičkih mogućnosti. Skladište emocija i doživljaja, kao ovostranih tako i onostranih. Moja upitanost i začuđenost zbraja se u jednu haotičnu a ipak dobro uređenu retoričku i astralnu beskonačnost.Ona se meša sa upitanostima drugih ljudi. Neke dotiče u svakom trenutku objave. Neke tek posle izvesnog vremena. A neke možda nikad.Misli i emocije,zvuci i boje miliona ljudi, ovde se prepiću, pulsiraju žive i daju smislenost ionako već otužnoj svakodnevici.

Razgovori

 Dugi uzdržani razgovori me zamaraju, oni čine da se nakon njih sutradan osećam turobno , pogotovu ako se vode vezano za politiku. Shvatio sam još davno da ja ne mogu urediti organizovati po svojoj volji politički i javni život.Ja sam samo usamljeni pojedinac koji pod suncem traži malo mesta za sebe.Otima se za grumen zemlje i pramen neba.Međutim ponekad mi dođu poznanici koji počinju teme koje su važne, društvene i za opšte dobro. Upadnem u zamku razgovora. Trošim i reči i vreme i energiju na uzaludnost koje sam već godinama svestan i koja mi je uvek proizvodila mučan osećaj.Sutradan kad ustanem loše se osećam muka mi je od toga što sam pristao na ono što ne želim, a uviđavan sam bio da kažem poznaniku koji mi je počeo razgovor da je pametnije da ćutimo  nego da pričamo o nečem što je teško promenuti.

Zla žena

 Retko je imao posla sa ženama, a od zlih je bežao kao đavo od krsta. Svoje neženstvo i tihost samca je čuvao godinama kao nešto lepo i beskrajno praktično što vredi čuvati. Zvao se Smiljan, a ime je dobio u nežnom posle porođaja rastrojstvu čula njegove pokojne majke. Vodio je svoju brigu, radio svoj posao, šparao svoje pare, jednom rečju - živeo je svoj život. Sam u dvosobnom stanu na Detelinari i bilo mu je lepo. Odlazio je na kulturne programe koji su se davali po Novom Sadu, ali uglavnom na one gde je ulaz bio besplatan. Jedino biskop je plaćao i to je išao da gleda samo filmove sa Festa. Po struci je bio električar i radio je u Elektrovojvodini. Plata mu je bila sigurna i dobra, a on je uza sve bio i štedljiv. Žene ga nisu intersovale, a nisu ni muškarci, ili to niko do trenutka dok nije upoznao nju nije bio u prilici da primeti. Ona je bila književnica lokalnog značaja, ali se suprugu i deci predstavljala kao da je Margaret Jursenar. I ne bi je on ni primetio da ona nije primetila tihog i ćutljivog čoveka kako uvek u poslednjim redovima sedi i budno prati promocije knjiga u Gradskoj biblioteci u Novom Sadu. Prišla mu je i pružajući ruku rekla svoje ime - Srđana. On je rekao svoje Smiljan i pokušao je da se nekako izvuče iz mogućeg razgovora, ali je ona odmah počela o svojim knjigama, o protekloj književnoj večri koja je za nju bila tanka kao i sve što se u poslednje vreme piše i još ga je povremeno hvatala prisno za ruku tako da on i nije mogao da se prosto odbrani. Bilo mu je neprijatno, i čak nije uspeo da je odbije kad ga je pozvala u šetnju. Pričala mu je o svome paorskom poreklu, o tome zašto nije završila započeti fakultet, govorila mu je o deci, o tome kako nema para i kako je sve skupo, a on, Smiljan je samo slušao, klimao glavom i mislio kako da se izvuče, ali ga je ona sve dublje i dublje uvlačila u priču i sve ga je češće kao nehotično doticala rukama. Smiljan se isprva malo sklanjao, a kako su njeni dodiri učestali i dok su šetali Zmaj Jovinom ulicom, poželeo je da ga dotakne još koji put. A ona je pričala o svemu i svačemu i dok su stigli do Miletićevog spomenika, on je već bio opušten, prosto skuvan i spreman da joj se preda u ruke, opčinjen leporekošću i toplinom. Veče je bilo tiho i toplo, grad je vrvio od ljudi, a Smiljan se topio od Srđanine leporekosti i očaravanja. I kad su stigli do Stoteksa gde je ona trebala da sačeka autobus, a on i nije znao da je prati na gradski, ona se najednom zaustavi sa pričanjem i prosto briznu u plač. Očajna sam, oprosti, reče ona i ponovo ga uhvati za ruku, sutra će me uzbaciti iz stana. A večeras sam krenula da pozajmim pare do plate, da zapušim usta bar za još jedan mesec tom mafijašu od gazde. I zaplaka je i glasno zaridala i privila se uz njega, govoreći: Oprosti, oprosti, nisam trebala tebe uznemiravati. Zagrljaj bespomoćnosti i očaja Smiljana je strašno uzbudio. Gotovo i nije verovao da mu se tako nešto uopšte i dešava. A ona je bila toliko mila, tako ga je nežno i sa ljubavlju privila uz sebe da kao da je izgubio hladnoću uma, trezvenost i kao da se do kraja zaboravio. Koliko ti treba?, promucao je jednako je privijajući na grudi. Dvesto eura, u dinarima. kroz jecanje će ona. Ne, nemoj plakati, reče on i ode do bankomata i podigne pare i pruži joj. Srđana je još malo jecala, toplo mu se zahvalila, poljubila ga na rastanku, prosto uskočila u prvi autobus za novo naselje, mahnula mu na odlasku sve jednako gurajući se među putnicima. A on je još dobrih nekoliko minuta kao ukipljen stojao i gledao za autobusom neznajući šta mu se desilo i lagano krenuo pešice put Detelinare.


Vašar i priča o palici

 Odem danas na vašar da kupim slavinu od pola cola za česmu i neki nož za kuhinju, a dan lep, nedeljni, kao i svakog aprilskog vašara pred Uskrs. Nije mi bila namera da se dugo zadržavam, a usput me sretne drug iz detinjstva Gruja i pozdravimo se i izljubimo kao braća rođena. Stigao je na vikend u selo iz Zrenjanina, sređiva kod stare majke dvorište i kuću, a kako je stalno u škripcu sa vremenom, juri da sve stigne da završi. Susret me je setio na njegovog brata Vladicu koji je umro pre petnaestak, a možda i više godina, sa kojim sam u detinjstvu igrao fudbal, zajedno smo išli u bioskop, a i vraćali smo se zajedno. Inače, moja porodica je sa njihovom bila u rođačkim odnosima i moga pradede baba je bila iz njihove kuće. Iz tog prioda pamtim jednu anegdotu njegovog pretka čije on sada nosi ime, Gruje. Kad su disnatori, moj pradeda Ljuba i Grujicin pradeda Gruja su uvek jedno drugog pozivali i rodili su se, i poštovali. Međutim, Ljuba je primetio da Gruja kad god dođe na večeru zaboravi palicu pa se sutradan izjutra vraća i dolazi po nju da je traži. Gruja je bio prično namazan, a ni Ljuba nije zaostajao. Kažu da su jedno vreme zajedno išli kod jedne švalerke koja se zvala Danica Todikina i nosili su joj komeniciju iz obadve kuće. Ali Ljubi je već počelo da smeta Grujino zaboravljanje palice, jer je znao da je to namerno. A te godine su ranjenici bili nešto lošiji nego prethodnih. Jer kad Gruja dođe po palicu, Maca, ljubina žena, mora da ga ponudi da jede onim što je ostalo od večere, a uglavnom je bio paprikaš i friško pečeno meso. A ako ništa nije ostalo, mora da se peče novo i tako kad se krene sa vinom i sa novim pečenjem, tu obično stigne još neko od komšija i prijatelja, pa neko još nenadano i paprikaš se oduži na dva dana i ode pola svinjčeta. Ali ove godine se nije moglo tako, em je bilo manje ranjenika zaklano, em su bili lakši, a ukućana mnogo, godina duga... I tako svake godine. Kad je ponovo Gruja došo na večeru i kad je sve bilo kako treba i kad je zaboravio palicu, a Ljuba pozove unuka najstarijeg Dragu i zapovedi mu da otrči i da odnese palicu. Kad ga je Draga po mraku stigao, a bila je zima i pošto nje bilo staze, a bilo je blato, ljudi ispred kuća, da se ne bi pokaljali, stavljali snopove sa tulajom. I još se Draga u žurbi spotakao u jedan snop i pao i sav se pokaljao, ali je stigao Gruju i onako sav kavan rekao mu da je zaboravio palicu i da je njega deda poslao da mu donese, kako bi lakše stigao kući po mraku i po blatu i da se ne oklizne kao on. Neka, derane, govorio je Gruja, ja bih svakako dolazio sutra pa bi je uzeo, a Draga mu odgovori kako ga je deda naučio: Neka deda Grujo, ja sam mlađi, meni je lakše, a i omazali smo tanjire večeras, omakne se Dragi. 

Tako je prekinuta tradicija Grujina sa palicom, ali braća su se i dalje poštovala, a njiohove porodice i dalje nosile komenciju njihovoj zajedničkoj naložnici.

O gnevu

 O tome da se skuplja u nama godinama ne treba govoriti,mislim mnogo, to je svima poznato.Taj osećaj su priživeli svi od bojtara do vladike,od služavke do carice,od pesnika do političara.I svi ga prepoznaju u sebi ali ga veoma retko ispoljavaju. Ljudi su spremni da se suzdržavaju i da u sebi potajno gaje nadu da će se uzroci njihovog društvenog gneva nekako skloniti, da će prosto tako da kažem rukom biti odneti.Prećutkuju se obmane i prevare,okteće se glava pred proneverama i lopovlucima i sitnim gadostima koje proizvode oni koji u ime nas vladaju ovom državom.A gnev se skuplja i taloži, on se kompresuje u našoj duši, povremeno reflektuje nezadovostva raznih vrsta koja se uglavnom potroše na parodicu, prijatelje i one koji su nam bliski.Njih povređujemo, a gnevni smo na one pred kojima smo postali nemoćni jer smo im našim glasom dali i našu moć.Pošto smo težište projekcije nezadovoljstva preneli sa onog što je opšte(koje manipuliše sa nama, a i daleko nam je) na pojedinačno, a to su naši uglavnom najbliži, a tu obično i dominiramo mi naš bes prema njima pokazujemo tako što ćemo ih dobro izvređati.Olakšamo se za tren, seme gneva u nama ostaje.Onda shvatimo da oni koje volimo misu krivi i da smo se na njih pogrešno obrusili.Shvatimo da teško je biti srećan čovek u nesrećno ustrojenom društvenom poretku.Sve teže nam je da se suzdržavamo.Sve manje smo spremni da tolerišemo.Sad više nećemo ni da zatvaramo oči niti da okrećemo glavi i kažemo da nas se to što rade više ne tiče.Gnev u nama bubri i raste, teško se suzdržavamo.Kočnice u nama popuštaju,čeka se trenutak...okidač ....

Malo o ..novcu i kulturnoj politici

 Teško je biti iskren, čak i prema sebi. Teško je biti pošten i prema sebi i prema drugima. A najteže je u svemu tome opstajati i uporno dokazivati svojim postupcima da ti je stalo do poštenja i iskrenosti. Ali malo koga to interesuje, a pogotovu državne činovnike koji u ime države, to jest građana odlučuju o tome šta se finansira a šta ne.Još u vremenu socrealizna koji se u kulturnoj politici i ponašanju prema slobodnom kulturnom organizovanju ni do danas nije promenuo, dakle još u vremenu tito ističkom sam iskazivao inicijativu da se način organizovanja programa kulture i kuulturnih aktivnosti u manjim životnim zajednicama učini drugačijim. Moja želja je bila da se nešto vredno pažnje desi i u sredini u kojoj ja živim, dakle na selu.Ono što mi se kao ustaljeni model nudilo nije mi se sviđalo i činilo mi se dosadnim, a još više jalovim i neinventivnim.Zato sam uvek tražio načina puta i mogućnosti da u mom selu krenem neka događanja u kulturi koja bi mogla da budu drugačija od ustaljenih seoskih stereotipa.Ali i ne nikako da da budu prepisivačka kad je u pitanju i kad su u pitanju dešavanja u gradovima.Shvatio sam još u mladosti da moje selo i globalno selo imaju zajedničku potrebu da se iskažu.Stvarajući i proizvodeći kulturu, pojedinac, kreator i stvaralac utiče voljno na život u svojoj sredini i čini da kroz kulturu obični i profani dani i svakodnevica postaju lepši, uzvišeniji i svetiji.Oni koji proizvode kulturna dobra, obično ne odlučuju o sredstvima materijalnim vezanim za finansirenaje određenih kulturnih projekata. O tome odlučuju ljudi iz politike.Njih možemo definisati kao kulturnu birokratju, koja se od pamtiveka do dana danšnjeg ne menja.Ona ima samo jedan zadatak da koči i usporava kreativne pojedince pod jednom isprikom koju i vrapci znaju a koja glasi nema para.Kulturna birokratija se i u vremenu sadašnjem dobro razbaškarila nad našom kulturnom baštinom, troši sredstva poreskih obveznika koja su namenjena kulturi i obično je tu da koči pojedince koji se usuđuju da kreativno deluju u svojim sredinama.Kulturna i politička birokratija ne žele da se ništa ustalasa.Njima uglavnom treba mirno more lojalnosti prangijanje osrednjosti i i estradno sa dobrim razglasom kukulekanje.Oni ne umeju apstraktno razmišljati. Oni su mali praktični umovi koji se uglavnom ne mešaju u svoj posao da ne nebi nešto pokvarili. Njima je najvažnije da mesec prođe i da plata legne. Brokratija hoće večnost da prigrabi zajedno sa nastranom hedonističkom potrebom da se množi gde god za to postoji prilika. Za nju ne postoje kreativni pojednci.Za njih postoji samo užljebljenost između propisa a sa željom da ućare još po neku crkavicu za unuke svojih unuka.

Čitaocu

 Mislimo jedno na drugo

Ti dok čitaš ove redove

ja dok ih pišem

Zajedno smo

plešemo po slovima

i redovima teksta

Umreženi doživljenim

gotivimo se

Čak i kad ne prijamo

jedno drugom


O usrećiteljima

 Prepoznaju se među ljudima veoma lako.Važnost koju pridaju sebi,značaj koji umišljaju da imaju vidi se na njihovom licu, po držanju tela,po manžetni na nogavici od pantalona, a naravno tu je i njihov čisti i zvonki glas koji nam ne govori ništa.Prepoznajemo ih kad se smeju(čine to izveštačeno, sa malom zadrškom i pogledkivanjem kakav utisak ostavljaju na sagovornike), dok jedu, po kukrućenom držanju tela,a glava im ide levo desesno kao šetalica na zidnom časovniku.Oni uglavnom nemaju mišljenje, a njihovi stavovi se podešavaju prema interesnim situacijama.Oni uglavnom ne veruju nikom, ali to ne govore javno.Pretvaraju se veoma vešto i ne poznaju dijalog, dakle pretvaraju se u razgovoru da slušaju sagovornika, a ustvari glume, i prosto otimaju klimanjem glave i potvrđivanjem( kao što je tapšanje po ramenu) potez govora i tada nastavljaju sa tiradama monologa.Oni veruju da država i države postoje za njih. Da je čitava istorija tu da bi na poslužavniku pomogla da se zadovolji njihova bezlična narcisoidnost.Usrećitelji su u svim vremenima isti. Od pra čoveka pa do posmodernog čoveka se nisu promenuli Oni se jednako služe ljudima,bilo da su predsednici kućnih saveta,udruženja pecaroša, predsenici opština,država ili pak presednici pašnjačkog odbora udruženja kravara.Oni za sebe veruju da vole ljude i da sve rade zbog ljudi.Dvolični su najčešće, licemerini u svakom pogledu. Važnost koju pridaju svemu onom što im daje moć (kao opština na primer,ili članarina za pašnjak u pašnjačkom odboru) jer njih interesuje da rasplažu i raspoređuju ono što je zajedničko.Oni su sebični i teško daju svoje, ali zato najviše vole da pametuju, palamude i troše ono što je zajedničko. Oni se vezuju i kruto drže propisa koji im daju moć. Oni za sebe misle da su rođeni da odlučuju.A nihova naduvenost je proizvod njihove samožive potrebe da zaštite emotivnu pustoš i prazninu koju skrivaju u sebi. I danas dok gledam kako se usrećitelji šepure kako mojim sokakom tako mojom opštinom, mojom državom, tako i mojom planetom zemljom, probudi mi se istorijsko sećanje na one koji su se paradirali kako kroz stvarnosti tako i kroz živote prošlih ljudi.Uhvati me strah pomešan sa ironičnim smeškom,spustim pogled dole i ćutim.

Metamorfoze

 U sve se meša, i o svemu bi da kaže svoje, i ne samo to, već i da se to mišljenje sluša, da se uvažava, poštuje i izvršava. Prepoznajete, u pitanju je moj novi hibridni junak koji je nastao degeneracijom romanitčnog pojedinca koji se izgubio u ovom prenapregnutom medijskom ispiranju mozgova. Nisam bio spreman da mu dajem određeno ime, pošto je u pitanju osoba koja je malo muško, malo žensko, i po telu i po pameti, pitaćete gde sam to video u životu.  Nigde, osim ponekad ovde na fejsu. Mesečarka je bila  prava dama kad sam je prvi pit upoznao. Živela je zdravo, hranila se zdravo, išla je na vežbe u teretanu da ojača i da očvrsne. Išla je u salone lepote da se prolepša. Imala je lepe grudi i nosila je brus broj tri što je njenoj vitkoj figuri sasvim pristajalo. Imala je duge prave noge i malo rundavije međunožje. Ostale dlake na telu je depilirala redovno. Bila je visoka i vitka, imala je zelene oči, crnu kosu i malo deblja i sočna usta. I kad bi je i ti, čitaoče, video, mislio bi: Uh, kakva dobra i zgodna dama. Sve je na njoj bilo kao iz modnih časppisa, bila je savršen proizvod. Ali, ona je ustvari bila mesečarka i telo joj je imalo prirodnu i biološku hidrauliku koja se menjala prilikom psiholoških poticaja koji su dolazili spolja. Posebno je bila osetljiva na reči, a pogotvu svoje koje je upućivala sagovornicima, a ovi je nisu uvažavali i slušali. E, onda su se dešavale promene, ali to je retko ko od sagovornika mogao da isprati, jer pre no što će proraditi hidraulika u njoj, mesečarka je puštala sagu iz sebe tako da je sagovornik zaboravljao njen ženski izgled, a prihvatao je muški. Dakle, poštovani čitaoče, slučajno sam bio svedok dešavanja metamorfoze, i to naravno, kako ja to uvek činim, izdaleka. A dama, junakinja ove priče je komunicirala sa jednim od junaka iz mojih prethodnih priča. I naljutila se mesečarka. I sagu je pustila na njega i on se sav ošamutio, a hidraulika je u noj proradila. A ja sam bio sa strane i gledao. Prvo su joj počele izbijati čekinje po licu, odmah potom uvukla je grudi kao puž kad uvlači rogove, a onda, nakon tog joj je zarasla rupa u rundavom međunožju, a prosto se kao lunbalon naduvala čvornovata puždra sa dva kao orasi velika i u kožnu kesu stavljena jajeta. I telo je najednom omaljavilo i mesto mesečarke video sam mesečara kako jezikom pogani mog junaka iz prethodin priča. Videvši to, dugo sam ćutao uplašen i zbunjen, zaista sam se palašio da bilo kome ispričam taj slučaj, ali sada, više ne mogu da se uzdržim pa pred vama je i sudite sami o mesečarima i mesečarkama i metamorfozama.

Na današnji dan

 Veoma česta rubrika kako po novinama, tako i na radiju i televiziji.Moje pamćenje je vezano za tišinu nedeljnog popodneva kad me je otac pratio na autobusku stanicu.Ulice su bile puste i kao da je sve najednom u strahu nekom utihnulo i primirilo se. U autobusu sam uporno pokušavao da čitam neku knjigu koja mi se u tom vremenu činila mnogo aktuelnom.Nije mi polazilo za rukom. Misli su mi vrludale. Razgovor sa ocem me je poticao na razmišljanje. Majka je bila u bolnici već nekoliko nedelja. Otac je toga dana spremao ručak. Bila je to obična i velikoj šerpi pečena krmenadla, sa salatom od krastavaca i svežim hlebom.Televizor nam je bio pokvaren. Vest je otac čuo na ulici. Znalo da posle njega ništa neće biti isto. Otac nije voleo da mu spominje ime. Oslovljavao ga je sa on.Kad sam stigao u Novi Sad dočekale su me puste ulice.Sve se nekako ukočilo. Imao sam utisak da je grad kojim sam prošetao postao jedna velika didiskalija u koju sam upao kao nezvani gost.U jednom bifeu sam video upaljen televizor sa kog su gomile ljudi plakale. Lokalni pijanci su zurili u svoje ne dopijene čaše. Smrkavalo se i bilo je prohladno. Kod vladičanskog dvora sam sreo jednog pesnika sa hrpom vanrednih izdanja dnevnih novina u rukama.Pozvao me je da idem do njega na kafu. Prihvatio sam i ubrzo smo se našli u njegovoj knjigama i časpisima ispunjenoj dnevnoj sobi. Žena mu je lekar,i radila treću u Kamenici. I dok sam pio kafu on mi je pričao o svojim knjigama nagradama, o umetničkoj praksi koju je nazivao novom. Pokazivao mi je priznanja koja je dobijao i uveravao me je da ja trebam slediti i pisati na tragu onoga što su oni već prokrčili.Pred zoru sam se vratio u malenu studentsku sobiicu. Otvorio sam vrata i prozor da je izvetrim od mirisa ustajalosti i vlage. Tek kad se dobro razdanilo zaspao sam i čini mi se sve zaboravio.

Molitva na Veliku Subotu

 Oče  Nikola

molim

ponizno

Umoli  Gospoda

da oboži  grešne

od kojih sam

prvi ja

Da uzvisi nas

nad zlom

Nedostojne

učini dostojnim

da se prepoznamo

kao ljudi

među ljudima

Da deca ne pate 

i bolesni ozdrave

Umoli

da primi

duše umrlih

u krilo beskonačno

do vaskrsnuća 

sveta 

kroz buduće vekove

amin