27.Дани Теодора Павловића свечано су отворени 17. октобра 2026. у Банатском културном центру у Новом Милошеву. Овом приликом уручене су Награде „Теодор Павловић” за најбољу књигу и за животно дело. Награда "Теодор Павловић" за најбољу књигу припала је песнику Перици Милутину за књигу "Лествица" у издању Kултурног центра Војводине "Милош Црњански" (2025), а награда "Теодор Павловић" за животно дело припала је библиотекару саветнику, библиографу и песникињи Гордани Ђилас. У програму су учествовали: лауреати Награда „Теодор Павловић” Перица Милутин и Гордана Ђилас; др Драган Станић, председник Матице српске, и Радован Влаховић, оснивач манифестације и директор Банатског културног центра, који су поздравили скуп; Игор Мировић и Драган Станић, уручили су награде добитницима. Музички део програма: Песничко друштво црквене општине Драгутиново. Водитељ програма: Наташа Бундало Микић Дане Теодора Павловића традиционално организује Банатски културни центар у сарадњи са Матицом српском, под покровитељством Општине Нови Бечеј. Манифестација се одржава у октобру и новембру 2026. године, у Банатском културном центру и у О.Ш. „Др Ђорђе Јоановић” у Новом Милошеву.

Uporno zovem Silviju, evo već nekoliko puta

 

 

 

  Uporno zovem Silviju, evo već nekoliko puta. Ona se zaradila u kuhinji, a ja sam onda, pošto nikako da je dovičem, odlučio malo da vežbam novi način diktiranja i novi način pisanja, to je da diktiram u lap – top, u kompjuter, preko... Da li se ovo zove Viber? Verovatno se zove Viber. Nadam se, da...

  Pamtim, ne pamtim ništa... Potpuno sam okrenut, gledam napolje i gledam u pravcu septičke jame, u pravcu kante za smeće, u pravcu gde se smokva raširila i gde mi... Ne mogu da se setim imena kako se suva smokva zove... I evo, uporno ću pokušati da nađem još jedan oblik diktiranja, kako bih mogao da pospešim način na koji se pišu moji tekstovi i prekucavaju zahvaljujući sekretarki Nini.

  Ovo je sad proba jedna i ovu probu šaljem Nini da vidimo kako će to da funkcioniše.

  Dakle, ovo sad govorim i snimam preko kompjutera. To jest, sa lap top – a, pa se onda čujemo, a Nina će mi se javiti i javiti mi kako se čuje. Okej! Ćao, ćao!

SURUTKA

 

 

 

Surutka

 

  Evo, danas da se javim sa jednom novom pričom.

  U periodu sam od šezdesete do šezdeset pete, šeste, sedme, u šezdesetim godinama sam... Selo nije imalo nekih velikih proizvodnji u agrarnom smislu, a isto tako i u stočarskom smislu. Tek su krenule akcije da se... Poljoprivredni proizvođači u kooperaciji počnu ozbiljnije baviti tovom svinja, da se ozbiljnije počinju baviti tovom junadi, a isto tako je i otvorena mlekara u Beodri gde je primano mleko, gde se otkupljivalo sirovo mleko i gde su čak dovedeni majstori iz Bosilgrada koji su proizvodili sir i to kačkavalj u onim koturovima.

  Naravno, da bi motivisali poljoprivredne proizvođače i paore, zadruga je davala da oni koji donose mleko imaju prava i da nose surutku, a oni koji ne donose mleko, imali su prava da kupe surutku sa kojom će hraniti svinje. Tad još nisu bili koncentrati i koncentrovana hrana se nije u tolikoj meri koristila za ishranu svinja. Svinjama se metilo. Smatralo se da će napoj bolje piti i da će brže jesti i da će im više prijati i to se sipalo u valove, zamete se i uspe se. To je bio trend. Nahrane se svinje i uspe se u valov i oni to poloču šta imaju i onda oni legnu i spavaju.

  U jednom trenutku ta surutka je bila poseban trend, jer su svinje kad osete miris surutke i kad jedu tu hranu koja je zamešena i zamućena u toj vodi od surutke, onda su one halapljivo jele i brzo su jele i kad brzo jedu i kad pojedu, onda se očekivalo da će brzo da napreduju. što je i bilo istina.

  Naravno, moja porodica je tad imala jednu kravu i kao i sve porodice u ovoj okolini. Mnogi nisu ni hteli da drže krave, jer su im smrdile, mnogi nisu hteli da drže ni drugu stoku, jer im je i to smrdelo. Smetalo im je. Držali su rađe ovce, nego što su svinje, zato što su ovce imale torinu i nije se čistilo kod ovaca svaki dan, šest meseci su bile napolju u ataru kod čobana i tako... Naravno, moja porodica je gajila svinje i moj deda je voleo da budu ranjenici i kad je čuo za surutku, odlučio se i onda su on i otac otišli i kupili su, na drvena kola su stavili limene burade od po dvesta litara, tri bureta su kupili surutke i tu surutku su doneli kući u selo kod nas u dvorište i vadili su posebno tu surutku iz kola da bi je skinuli dole prvo da oslobode kola da kola mogu da idu na radnju.

  Skinuli su jedno bure su izneli sa šavoljima, potom drugo bure i kad je treće bure malo više od polovine bilo, deda je rekao ocu da ga podignu, pa da ga izruče ovamo u drugu kacu da se ne zezaju puno, to jest da ne dangube vadeći sa šavoljem. I naravno, kako je podigao to bure kolenom, tako mu je mali prst i do malog prsta i ta šaka ostala pod tim limenim buretom na koje je nabačena ova masa i praktično je to limeno bure usled udarca polomilo dedi dva prsta. Čak i treći mali, domali i čak je nešto okrznut bio i veliki. Naravno, deda nije očekivao da će mu se to desiti, dejka... I onda je jauknuo čuvenu rečenicu: Ej, moji` šezdeset godina! Ja sam toliko svinja zakl`o, a ni prst nisam rasek`o, a gle sad! Ruku da izgubim na pravdu Boga! Za čega? Za surutku?! Ej, Rado, Rado, šta si doček`o... Da ruku izgubiš...

  Naravno, odma` su otac pritrč`o, pritrčala je i baka i mama, odneli smo ga u ambulantu, ambulanta je bila nedaleko od naše kuće, na sledeći ćošak, tu je radio bolničar koji se zvao Ljubiša i oni su ga sanirali, međutim, ti prsti su ostali ukočeni tako da nije mogao sa njima da raspolaže deda. Tako je bilo do kraja njegovog života, nije uspeo. Međutim, ja kao da i danas čujem taj njegov vapaj: Ej, Rado, Rado, šta si doček`o?! Ti toliko svinja klao, pa ni prst nisi ogreb`o, a gle šta si sad dočekao, da ruku izgubiš za surutku! Naravno, posle to se sve nekako saniralo. Nije mogao sa tim prstima, ali je deda još nakon toga živeo, a u naše selo je intenzivno rađeno na tome da su držani skupovi zimi, držani su, tako da kažem, razgovori, predavanja koja su učila naše u selu poljoprivredne proizvođače produktivnosti, tako da su već tad išli na veću proizvodnju mleka i isto tako kako ovčijeg, tako i kravljeg. Međutim, koze nisu bile interesantne. Koze u mom selu nisu voleli i smatrali su ih siromaških životinjama i nisu ih nikako uvažavali i bilo je jako... Negativno su govorili o onima koji drže koze. Naravno, šalili su se njima u tom smislu da im trebaju čizme i tako dalje...

  Ono što je posebno interesantno bilo u tim godinama je da su se poljoprivredni proizvođači uigravali i spremali, edukovali da budu robni proizvođači i da sarađuju sa zadrugom, da zadruga bude krovna organizacija, a da oni, udruženi u tu zadrugu, proizvode za zadrugu i da zadruga bude ta koja će njihove proizvode prodavati.

  Naravno, bilo je tu raznih otkupa. Bilo je otkupa perja, tako su, kako su u zadruzi radili perjari Romi, Cigani, oni su kupovali perje i onda su preko zadruge prodavali i predavali to i tu se onda iz svega tog se vadila neka zarada. Isto tako su kupovane višnje, kupovani su razni proizvodi, čega je bilo na tržištu, formirala se cena i bili su nakupci. Naravno, bili su tu i nakupci za svinje. Naš nakupac za svinje je bio Rada Krstin koji je obično ubeđivao poljoprivredne proizvođače i seljake da prodaju stoku i kad je malo jeftinija, onda kad su im ovi uzimali, kalovi kad su im skidali na uhranjenost, onda je govorio: Ćuti, dobro si proš`o, dobro si proš`o, ne boj se ništa, sve će biti dobro, druga tura će biti dobra, ćuti... I tako dalje...

  Tako je to bilo sa Radom Krstinim koji je bio vrlo specifičan čovek i koga pamtim u detinjstvu, a moj deda nije baš puno verovao, jer je znao da Rada Krstin laže i da radi za zadrugu i da radi za ove koji dođu, otkupljivače, a to su uglavnom bili klaničari i služba nabavke iz klanice koja je dolazila i koja je bila tu da ide po oborima i da gleda svinje, a onda su ih seljaci dočekivali, vadili šunke, skidali šunke sa tavana, nudili ih, hranili, vadili vina da počaste, sve u nadi da će njihove svinje koje su prodavali ili pak njihovi jaganjci, ili pak bikovi, da će bolje proći.

  Naravno, ja sam to kao mali gledao i to me je nerviralo. Smetala mi je ta snishodljivost paorska u odnosu na ove nakupce koji su dolazili i koji su obično držali neku čačkalicu u ustima i cvrtali ustima onako namirisani sa odelima, bili su mi zaista mrski. Šta da kažem...? Smetalo mi je to kad sam video kako se naši ljudi ponižavaju.

  Dakle, u šezdesetim godinama su paori i seljaci iz mog sela nakon agrarne reforme koja se desila, postali robni proizvođači i to kao robne proizvođače pamtim sve, a po najviše one koji su iz zadruge bili zaduženi jedni za otkup, a drugi za praćenje toka proizvodnje, jer zadruga je davala avanse da se kupe prasici kod tova svinja, avansi da se kupe bikovi, a isto tako je i davala avanse da se kupuju ovce koje su se jagnjile i gde su se jaganjci iznosili i izvozili iz našeg sela.

  Bile su to šezdesete godine – vreme kad se živelo drugačije. Pojavio se Miki Jevremović, pevala je Lola Novaković, pojavili su se prvi televizori koji su bili u selu. Bilo ih je nekoliko i to je bilo organizovano, to su bili mali društveni centri. Jedan je bio u Malideru, drugi je bio u Plevni, treći je bio u Mlini, četvrti je bio u centru tamo gore u kancelarijama, u sali za sastanke, peti je bio kod baba Lize, šesti je bio opet tamo negde, sedmi je bio kod Šena, tamo je bio i društveni centar, bio je mađarski dom i biblioteka na mađarskom i tako... Tako da tamo su održavane igranke gde su svirali tamburaši i gde se svirala mađarska muzika, igrao se čardaš i gde je bilo obično mnogo veselo.

  Dakle, moja porodica je prestala da vuče tu surutku i vrlo brzo je otac odlučio da će sam da pravi koncentrat, tako da smo namestili na čekićar, koji je moj stric kao momak sa sedamnaest godina namestio, čekićar za mlevenje kukuruza, tako da smo na taj čekićar namestili i dudušku i onda se mlela detelina. Detelina lucerka koja je puna proteina, koja je značila da ima kvalitet, tako je mleven kukuruz, ječam i detelina i eventualno nekad kad je bilo viška pšenice i pravio se koncentrat gde je dodavano i malo soli i taj koncentrat je uticao i učinio da se svinje hrane suvo, da se ne mete, jer moj otac nije želeo da prlja ruke sa loparicom kojom bi metio svinjama. Mada je u tim godinama nekako i namestio te valove gde se spolja hranilo i gde se sipala hrana u betonske valove.

  Da... U isto vreme nekako, kad su pravljene jasle konjske i marvene u štali, u isto vreme su u šupi zidani korlatovi i imali su prolaz i sa jedne i sa druge strane i ti korlatovi su imali betonske zidove sa strane da se prođe, da se ne isprlja onaj koji hrani svinje. To je kao trebalo da bude moderno i savremeno i da se sipa meće. Međutim, kažem, vrlo brzo je otac odlučio da neće da mete, već je hranio sa suvom hranom.

  Kad je u pitanju mlevena detelina, postojao je jedan traktor čekićar i čika Feri kod Milivoja Žeravice, on je vrlo, kao preduzimljiv čovek Mileš je našao čoveka koji će da melje detelinu i radio je za njega, ali je radio i za čitavo selo i ljudi su mleli detelinu i sa detelinom, koju su mešali sa kukuruznom prekrupom i sa ostalim stvarima, su hranili svinje. Bile su to šezdesete...

ŠPORET NA STRUJU

 

 

Šporet na struju

 

  Šporet na struju smo isto kupili krajem šezdesetih godina i to nov naravno, ali je to bilo posle pravljenja kupatila koje je radio Anđe Đukičine brat iz Novog Bečeja i on je radio i odvod, dovod vode i sve ostalo, a pločice je radio, ako se ne varam, Aluš.

  Ono što je bilo karakteristično za taj šporet je da se on nije palio stalno i na njega se nije kuvalo. Kuvalo se na ovaj obični, dok je kujnica bila, to je bilo dole, u kujnici je bio i onaj zidani šporet koji je imao plotne dobre, imao je veliko grlo i mogao je da se naloži više i na njega je baka, majka, kuvala ručkove, pekla palačinke i sve ono što je za pečenje. Ono što je bilo za pečenje u rernu, to se peklo u paorsku peć i u paorsku peć su kuvani... Kuvana su i druga jela; kupus ili pak ne znam, tu su pečeni krompir zimi, pečene krvavice, majuške i tako ili pak slanina.

  Dakle, šporet na struju je korišten samo da se kuva kafa ili kad treba nešto jako brzo, ali majka to nije dozvoljavala da se pali, prvo jer je trošio struju, a što da trošimo struju kad imamo našeg ogreva, to je bilo pitanje i isto tako je taj šporet da se ne tracka. Nije smeo da se tracka, treba da se čuva i da traje, jer nismo želeli da nam se tako brzo pokvari, bez obzira što je imao čak godinu dana garancije.

  Ono što je posebno interesantno za taj period je da se u kujnici kuvalo uglavnom leti i kad je jesen, međutim, kuvalo se i ranije dok nismo namestili kupatilo, a u dnevnoj sobi gde su spavali otac, mati, gde sam spavao ja, tu je bila peć paorska i peć je imala rernu i u toj rerni se kuvalo sve ono što je trebalo da se kuva, jer se kuvalo unutar peći, na plotni unutar peći.

  Zanimljivo je da, sa uvlačenjem vode u kuću i sa pravljenjem kupatila, sa pravljenjem sudopere, a isto tako i sa unošenjem šporeta u kuhinju, tu se tokom vremena našao i frižider, jer nije mog`o šporet bez frižidera, jer u frižideru je trebala da se odlaže hrana, da se odlaže sve ono što je trebalo. Međutim, bio je tu i veliki, metalni šporet na koji se kuvalo i koji je, opet, baba je govorila: Ima rernu, al` nije tako zdravo dobra kao u peć. U peć paorsku onda se ispeče gibanica, porumeni i bude... Znam mere za vreme kad pečem gibanicu u peć paorsku. A i nekako žene su čuvale, šparalo se, vodilo se računa o energiji, nije se trošilo na ono na šta nije trebalo da se troši. Zaista, ono što je danas tako normalno da se troši struja, onda je to bio problem i taj trenutak kada su trebale da se vade pare, da se ide, da se plaća struja, taj trenutak je bio vrlo složen, jer su se odma` pitali ukućani gde smo toliko trošili, da treba da plaćamo? Jer nisu bili navikli da daju, jer sve što su imali bilo je njino. Odjednom je sve to trebalo da postane drugačije. I rađeno je na tome da bude drugačije.

  Evo, to je sad šezdeset i kusur godina prošlo od tog vremena. Ja vidim da su nas potpuno transformisali osavremenjavanjem i da smo mi, za razliku od onih ljudi koji su bili u pedesetim godinama i šezdesetim, postali sasvim drugačiji. Da ne govorimo o našim roditeljima kojih nema i koji su znali šta je to štednja, koji su znali na koji način se čuva zemlja, koji su znali da ništa plastično ne sme da ide u đubre da bi se to đubre posle bacalo na njivu. Misli se na konjsko đubre, na stajsko đubre i na ono gde su marveno i sve ostalo što je korišteno ili ovčija torina. Vodilo se računa. Nije se dalo da jedan najlon ode na njivu. Njive su morale da budu čiste i bile su čiste i svi su ih gledali i sve ono što nije pripadalo zemlji, to je od zemlje sklanjano.

  Novo vreme je učinilo da je zagađenje ogromno. Njalona kol`ko hoćeš, svi bacaju, svi u đubre bacaju i taj najlon je postao deo nekog savremenog života kom baš i nismo skloni, ali ne možemo ni da ga menjamo, jer nismo imali šta da menjamo. Nismo imali šta da menjamo... Nismo mogli to da menjamo.

  O ekologiji nismo znali gotovo ništa, čak ni u školi nismo učili. Nekako u sedamdesetim nam je ekologija kao nauka postala prisutna u našim životima. Ekologija i nije trebala, jer je sve bilo čisto. Retko ko je prskao voće. Zlatica se kupila sa krompirom. Čišćena je sa metlicom i korišćeni su prirodni preparati za prskanje vinograda; plavetni kamen, isto tako ovde kod krompira je korišćeno prirodno sredstvo i šta reći...? O ekologiji se nije govorilo, ali se ekologija živela, a sada svi o ekologiji govore, a žive jedno mračno, prljavo, najlonsko vreme.