Dok traje nek laje

 U poslednje vreme sve se neke bolesti okomile na moje prijatelje.To me brine, a pogotovu posle razgovora sa njima, i ja počnem misliti o mojim bolestima, i zadravstvenim problemima koje znam i o onima koje samo naslućujem. Za sada ni jedne prave dijagnoze nemam jer lekare ne posećujem. Ali ponekad moj tamni alter ego izsugerira mi da sam bolestan čovek. Možda kao i oni junaci u romanima Dostojevskog. Možda i gore. To me  zaista rastuži i zabrine. I odmah se zapitam, a šta da ovoga trenutka treba da umrem šta će ostati od mene? Koliki je moj rok trajanja? Dali sam ostavio neki dovoljno jasan trag da me i u vremenu budućem mogu prepoznati? Da li baš sve zavisi od mog fizičkog života koji je eto ograničen na trošnost i propadljivost moga tela? Da li će moje delo o kom  vodim posebno računa nadživeti ono krhko sećanje bližnjih, da li će se proširiti oploditi i ovaplotiti i u drugim vremenima? Uvek sam između brige za telo i brige za dušu više pažnje poklanjao duši. Poznajem i one koji su mislili suprotno. Video sam da umiru i jedni i drugi. I uvek me bolesti drugih meni dragih ljudi sete i na sve moje bolesti koje posedujem sa sigurnošću. Pa čak i na one koje samo slutim na propadljivom mi telu. O bolestima duše nikada nisam mislio. Za nju sam uvek verovao da je zdrava i besmrtna.

Sve me tako neke misli spopadaju kad se krenu priče o bolestima i ne branim se od njih već ih dalje razvijam i dajem im do znanja da sam spreman da se suočim sa svakim scenarijem koji mi bog da i život donese. A u narodu postoji jedna uzrečica koja kaže: Dok traje, nek laje.


O stidljivosti

 Svi imamo osećaj stida, ali su pragovi za poimanje istog različiti. Svako od nas je bar jednom u životu iskusio stid i postideo se zbog nečeg što je uradio, a želeo je sakriti od očiju javnosti, a onda je bio otkriven, jednostavno zatečen u nekoj radnji koja nije primerena opšte prihvaćenom i uvreženom poimanju morala. Stidljivost nastaje usled prikrivanja nečega, ona je nelagodnost koja nam se dešava u utrobi. Stidimo se najčešće kad ispadnemo glupi u očima drugih. Ili pak mi samo mislimo da ćemo ispasti glupi. Stidljivost se rađa i iz straha da ne pokažemo onu stranu našeg bića i naše ličnosti koja pokazuje svu bedu, i niskost, i slabosti našeg karaktera. Jednom sam u mladosti, shvativši da se stidim da iskažem jasne namere i želje ka nekom i nečem, napisao da je stid biti stidljiv.        Takođe me često obuzme osećanje stida kad vidim kad druge ljude ponižavaju i gaze. Stidim se i kad vidim da neki ljudi koje srećem i koje poznajem pokažu svoje ružne osobine koje se obično prećutkuju. Stid je osećanje koje duboko suprotstavljeno našoj animalnoj prirodi. Stid ne trpi animalnost i odmah se pokazuje. Preispitujući svoje granice i baveći se njima u želji da obožim svoju prirodu, bio sam često u prilici da preosetljivost na aroganciju i beskupruloznost ljudi koje sam sretao u životu, da tu preosetljivost i blagu i suptilnu čulnost, prenadraženost i otpor ka svemu što na zlo i liči, da prikrivam i da je utapam u ćutanje i zabrinutost.

   Često se stidimo istine kako o sebi tako o drugima. Stid je skopčan sa željom da ne pokazujemo pred drugima slabosti i ranjiva mesta našeg bića kojih smo svi puni. Baveći se svojom unutrašnjom prirodom i slabostima, za koje sam ja bar mislio da su slabosti i svojim moralnim usavršavanjem, shvatio sam da što se više oslobađam animalne, egoistične i poročne prirode i što je više stavljam u stranu, sa željom da ne robujem njenoj vlastoljubivoj poročnosti, da se sve više stidim. Da se sve više povlačim u tišinu svojih meditacija i da se sve više uzdižem ne sklanjanjem u stranu kako ne bih video slabosti svoje i drugih ljudi, već prevazilaženjem i oslobađanjem od njih. 

O prečicama i ciljevima

Preko preče, naokolo brže, tako uči narod, a mi smo često skloni da mu ne poverujemo i da prenebregnemo tu istinu, pa da se onako mahnito zaputimo najprečom prečicom ne bi li stigli do cilja. Sve što treba da se desi, to se i desi. Cilj nije samo tačka na koju treba da dospemo i da stignemo, cilj je tačka kojoj treba da težimo i koja je ispunjena gledajući sa apekta naših ličnih poimanja vrednosti, tačka u kojoj su skupljene sve idealne vrline ovoga sveta i našeg sveta i koje se u magnovenju stalno pomeraju i stalno nam izmiču. Ovo zvuči pomalo apstraktno i metafizično, ali u stvarnosti moguće i u našoj glavi i u mislima savim realno i izvesno.


Naša putovanja u realnom životu i u postizanju običnih svakodnevnih životnih ciljeva su uglavnom povezana sa našom nestrpljivošću i sa našim težnjama da cilj izjednačavamo sa moći koja nas čini vrednijima od drugih ljudi, koja nam jača samopouzdanje. I uvek smo spremni zarad moći da se uputimo prečicom kako bi se domogli tog svetog grala i onda identifikovani sa njim onako sujetni, samoživi kakvim nas je Bog dao, našli se pred ljudima očekujući od njih bespogovornu naklonost koja je proizvod naše uvek nezajažljive i žedne sujete.


Prečica nikad nije bila dobar put ka ciljevima kojima težimo. Želja da idemo prekim putem je proizvod naše pohlepe i nezajažljivosti, nestrpljivosti, takođe, kao jednog od nedostataka našeg karaktera. Ako smo svesni šta je naš cilj, onda naš život i naše delanje postaju jedno dugo putovanje koje je ispunjeno radostima svakodneovnog prevladavnja i prevazilaženja prepreka koje se na tome putu nalaze.

O prisluškivanju

 Nikada na to nisam obraćao pažnju, a moja nesmotrenost mi se često obijala o glavu. Postoji nešto u ljudskoj naravi što čini da čovek voli da prisluškuje jedan drugog. Da vreba drugog u trenucima slabosti ili neuravnoteženosti i da zna nešto što bi neki želeli da sakriju. Poslednjih godina uvideo sam da sam, kad je reč o pojavi koja će u poslednje vreme biti i ozakonjena od strane države, imao saznanja različite vrste i nešto malo se u njih i uputio baveći se pisanjem proze koja je podrazumevalai bavljenje ljudskim sudbinama, kao i životima pojedinaca koji su ulazili u različite društvene odnose. Ali nikada tome nisam racionalno i proračunato pristupao. I kad sam se malo bolje zagledao u svoje detinjstvo i prošlost video sam da je kod mene obuka i trening postojala, a da i nisam to znao, još u detinjstvu. Kad bih nešto zgrešio i želeo to da sakrijem moja baka mi je govorila maksimu koju je verovatno naučila još u svome detinjstvu: "ZAKLELA SE ZEMLJA RAJU DA SE SVAKE TAJNE ZNAJU". Ta da sam još shvatio i naučio da nema važnosti sakrivati istinu o nekim događajima koji su se desili u mome živitu kad će se one svakako jednog dana saznati. I nije da nisam pokušavao da slažem. I nije da nisam tražio načina, puta i mogućnosti da sakrijem neke moje za da detinjstvo zabranjene radnje, ali video sam da je istina veoma brzo izlazila na videlo. A pošto se zemlja zaklala raju, da se svake tajne znaju, ja i nisam imao razloga da u to ne verujem, jer se više puta pokazalo kao tačno, a i moja baka je bila žena u čiji autoritet iskazanog nisam imao razloga sumjati - ja sam tu maksimu prihvatio zdravo za gotovo. I kroz život sam išao slobodno bez straha od onih koji me uhode i prisluškuju, a sve u nadi da će otkriti neku tajnu koju bih ja želo da prećutim. Da me uhvate zabezeknutog u laži i podvali. Naravno da sam i ja prepun ljudskih slabosti sa kojima se kroz pisanje svakodnevno hvatam u koštac i tražim načina da ih potisnem, okujem, podlančam i stavim pod kontrolu. A ponekad, kad to i ne uspem, onda, naravno, radnju rade oni što me prisluškuju.

O trpeljivosti

 Ne donosi nam život uvek suprotno od onog što očekujemo, desi se ponekad da se isčekivano u dobroj meri ispuni.I sve je dobro ako je ishod pozitivan dobar i za nas koristan i ako smo ga takvim i isčekivali.Ali kao je on negativan i  ako smo se na to spremali ne dozvolivši da se nađemo zatečeni usled nepogode onda se gorko osmehnemo i prosto smeškom prekorimo sebe da smo to ipak trebali uraditi drugačije, ali da je moglo zar nebi i bilo. E u takvim slučajevima moramo da se okrenemo našem tajnom oružju koje se zove trpeljivost.Moramo biti uvek spremni da otpimo loše ishode nekih naših odluka. Pa čak i da se osramotimo pred ljudima pa čak i da se postidimo pred sobom i bogom nema nam druge do da se otpimo i podnesemo. Kao i uvek zaklinjaćemo se u sebi da ćemo sledeći put biti oprezniji da ćemo voditi računa i da nam se to svakako sledeći put neće desiti.A onda se opustimo živimo, i desi se šta se desi, ali o tome kad se desi ..    

Dragi prijatelju

 Probudimo se tako jednog jutra i shvatimo da smo nesrećni od rođenja. To nam teško padne i smračimo se prosto kao vreme. Vidimo da je čitavo naše življenje samo zbornik nesreća koje mi našim postojanjem želimo da demantujemo, da opovrgnemeo i dokažemo suprotno. Revnosno se prihvatamo ideje da u nečemu potražimo spas. Najčeće su to neke radnje koje nam donose samozaborav. Setimo se da smo nesrećni jer nam fali nešto. Često i ne možemo da definišemo šta je to, ali fali. A onda nam padne na pamet da nam ne fali nešto već neko. Eto, nesrećni smo jer nam fali neko. A onda krećemo u potragu za njim. Zagledamo ljude oko nas i pitamo se ko nam to fali od sviju njih. Analiziramo ih i pažljivo proučavamo kako njihove vrline tako i mane, svakom od njih po nešto, vidimo, fali. Niko nije dovoljno dobar da bi nas do kraja uverio i da bi nas vezao da iz osećanja nesreće pređemo u neko drugo stanje koje nazivamo srećom. Svakom od njih po nešto fali. A vidimo i nama nešto fali. Jer da nam ne fali, ne bismo se osećali nesrećno. I tako u nedogled, sve dok ne otkrijemo da smo mi ti sami koji sebi nedostajemo. I da smo čitavog života tražili sreću u drugima, a ona, gle, u nama je, baš onakvom kakvom je mi oblikujemo i kakvom je mi želimo.

O ringišpilu

 Svake godine od početka jula pa do prve polovine augusta u poslednjih pedeset godina od kad dobro pamtim u naše selo stiže jedna porodica ringišpildžija.U parku u centar sela oni postave ringišpil veliki i mali, potom šatore sa sonim fudbalima sa fliperima i posebno sa šatorom za gađanje iz vazdušne puške, a tu je i sprava za boksovanje i odmeravanje snage. Sa zvučnika uvek dopire jaka novokomponovana muzika koja se čuje do kasno u noć i na drugom kraju sela.U različitim vremenima se na različite načine oko ringišpila sakupljala deca omaladine a i stariji ljudi jer tu je uvek bilo svetlo veselo i veoma živo.Ringišpildžije su uvek bile pune nekih kad sam bio dete nekih novih trikova i fazona koje su pokupili gostujući po raznim mestima.U šezdesetim godinama se čitavo veče čekalo na red kako bi se neko provozao jedan krug na ringišpilu. Najagilniji su bili momci i devoke koji su se vozili.Pogotovu je bilo interesantno gledati momke kako zaukavaju devojke dok im vetar nosi kosu i dok one ciče od uzbuđenja.Mene je uvek privlačilo da gledam kako se dugi voze, a ja sam retko sedao jer mi je uvek posle vožnje u krug bilo muka.Ringišpidžije su i ove godine u centru sela i opet dopire muzika, ali više nije tako živo i dinamično kao nekad. Sad mi se sve to čini raritet iz nekog sna kog se podsetim uvek kad oni stignu.A ustvari bio je to život moj život koje su odnele godine koje su ostale iza mene.





 Kada sam pre nešto više od trideset godina upoznao familiju Lazarevu, nisam ni slutio šta se sve može izdešavati u međuvremenu, ali nekako instinktivno sam predosećao da to treba da zapamtim i da sa njima održim poznanstvo i prijateljstvo. Porodica Prodanov je bila verna, u selu su ih zvali Bugeri, ustvari, bili su nazareni. Zajedno sa još nekoliko porodica imali su svoju malenu religioznu zajednicu, a nedeljom su se pre podne sakupljali u jednoj kući koju su nazivali skupštinom i tamo su pevali religiozne pesme i molili se Bogu. Bili su jedinstveni po načinu oblačenja, po ponašanju, vrednoći, čestitosti, poštenju i čovekoljublju. Živeli su svoj život u našem selu, nikoga ne dirajući, bili su posvećeni kući i domazluku, momke i devojke su ženili i udavali iz sličnih porodica iz drugih mesta. Muškarci iz njihovih kuća bili su nekako pitomi, preplanuli od sunca i rada, a žene tihe, gotovo neprimetne, uvek sa maramama na glavi i zakopčane do grla, odisale su blagošću i zračile unutrašnjom lepotom. Gotovo uvek kad sam prolazio kraj kuće koja je bila njihov zajednički molitveni dom, bacao sam pogled na tu stranu, sve u želji da nešto što je neuobičajeno za moje selo vidim, a priznaćete, njihova tihost, naizgled neprimetnost i tajanstvenost nepoznatog su me mnogo privlačili. U to vreme, kad je ideologija bezbožništva vladala našom svakodnevicom, na njih se gledalo kao na versku sektu, a mi, koji smo bili religiozni u tradicionalnom pravoslavnom duhu, nismo imali toliko u sebi nametnutog, pomalo i neutemeljenog, mišljenja otpora prema verskim razlikama u poimanju i prihvatanju novozavetnog učenja. Kako smo i sami osećali tu blagu ugroženost, svako ko je mislio iole približno o stanju apsoluta kao mi, činio nam se bliskim. A vreme je išlo, vremena su se menjala, a i ljudi. Jedne generacije su nestajale, a druge su dolazile, i prosto, kao kad se menjuju godišnja doba, menjali su se ljudi. Dečaci su postajali mladići, pa ljudi, i na kraju starci. Devojčice takođe. Lazarevog oca, koji je na neki način i jedan od junaka moje priče, sam upoznao slučajno kad sam sa prijateljem iz mladosti banuo u njihovu kuću poslom. U klasičnom banatskom raspitivanju ko si i čiji si, otkriveno mi je da Prodanovi poznaju moju porodicu koja je živela na drugom kraju sela, a da su se Lazarev otac i moj deda družili kad su oni kolima sa salaša dolazili na mlinu da melju žito, kako je to bilo u ono vreme dok se hleb mesio po kućama, što je bio uglavnom ženski posao. Spona i veza za to druženje je bio bravar koji je radio u mlini i zvao se Rada Kotarica koji je bio dobar prijatelj sa mojim dedom i sa Lazarevim ocem, pošto je i njegova familija bila verna. Priroda tih razgovora i druženja je bila uglavnom domaćinska i poslovna, a mislim da je postojala i neka prećutana solidarnost i razumevanje duboko religioznih ljudi koji su se osećali ugroženim u svetu agresivne bezbozničke ideologije. I sada kad vidim, kad pokušam da analiziram šta je to bilo što ih je spajalo, šta je to što im je ukrštalo puteve u nekim trenucima i davalo im mogućnost za razumevanje i prijateljstvo, vidim da je u pitanju, pored religije koja je za krajnje ishodišete imala Boga, još i neka preka potreba i težnja za savršenim domaćinskim moralom koji je bio za njih ideal u lestvici vrednosti i uvek vredan hvale i poštovanja. Prodanovi su imali više dece, i sva su im deca od malena vaspitavana da rade, da šparaju i da vode posvećeno računa o kući. Svako od dece je imalo od malena neki svoj zadatak u izvršavanju dužnosti u kući, i tu nije bilo ni pogovora, a nije bilo ni otpora bilo koje vrste. Jednostavno, znalo se šta je čiji posao i svako je morao da najbolje što može uradi svoje. Porodice su bile kao malene crkve gde nije bilo mesta za ono što je nju narušavalao. Tome ili nije dozvoljavan pristup ili su se porodica i njeni članovi na fini i tihi način sklanjli i odlazili na stranu od onog što nije bilo primereno. A sada kad pogledam skorije događaje, vidim da je Bog imao savršeni plan sa Lazarevim ocem i mojim dedom kad ih je spojio i kad im je otvorio tu preko potrebnu mogućnost razumevanja i uvažavanja. Jednom je neko rekao da su čudni putevi Gospodnji, a događaji koji slede pokazali su i pokazaće da je to u istinu tačno i ne samo to, već da mi nikad ne znamo šta se nalazi sa druge strane i u vremenu budućem. A naši ljudski planovi su kratkog daha i prilično su nesavršeni, i ne samo to, i ne traju duže od jedne mesečeve mene. Dakle, moja i Lazareva porodica su imale poznanstvo i razumevanje gotovo čitav vek, a da nisam znao kad i na koji način će to postati posebno važno i značajno. A događaji koji su sledili pokazali su da je Gospod imao savršeni plan, a o tome u drugoj priči.  


 Kad je pozvonio telefon i kad sam podigao slušalicu, sa duge strane mi se javio Siniša moj prijatelj novinar i književnik iz Kikinde, bivši radnik državne bezbednosti, a danas kao i pre disident i otporaš nepravdi, neistini i zlodelima, pa ma ko da ih je vršio. Rekao mi je da ima goste iz Nemačke i da se oni interesuju za neke ljude u mome selu. Pitao je da li mogu da dođu kod mene i da li im mogu pomoći. Prihvatio sam vrlo rado, tim pre što sam znao za Sinišino stalno interesovanje za našu, kako opštu, tako i zavičanu istoriju. Inače on je u svojoj prošlosti kao mladi radnik državne bezbednosti dobio nalog da prati Luku Nadlačkog koji je bio disident u onom režimu i da beleži ono što je kod Luke u radu i ponašanju bilo primetno kao ponašanje koje je remetilo ondašnji društveni poredak, a pogotovu ljude koji su tada bili na položajima i koji su se u prošlosti ogrešili, ne samo o državu i narod, već i o mnoge svoje bližnje sa kojima su delili ne samo uverenja, već su bili i u krvnom srodstvu. Siniša je objavio dve knjige koje su dobro prodrmale našu zavičajnu istoriju i zbog toga i nije bio naročito na dobrom glasu u našem zavičaju kod vlasti pa ma kav predznak one nosile na svojim barjacima. Istina je uvek i uglavnom drugačija od onog kao naše se zvanično i pomalo ulepšano pokazuje. Svi oni kojima je do nje stalo uvek su tražili nešto između redova, nešto što bi se moglo izvući iz konteksta, nešto što je bilo sa druge strane medalje. A tako je bilo od kad je sveta i veka. Uvek su zvanični istorijski podaci pomalo našminkani i uvek su na udaru trenutka i vladajuće ideologije koja je uvek pomalo podešava prema svome aršinu. I Siniša je to znao i ja sam to znao, a i gosti koje trebao da dovede kod mene u goste i koji istražuju nešto iz prošlosti i oni su to znali, ali uvek je teško pred narodom i pred sobom ići protivu zavaničnih istina. Siniša se drznuo da otvori tu bocu u kojoj se skrivalo puno toga zabranjenog i potisnutog, a takođe i prećutanog i duh je izašao, a posledice toga je uglavnom snosio sam i one su se ogledale u njegovom teškom životu. Godinama već nije mogao da u egzistencijalnom smislu sastavi kraj sa krajem te je da bi se prehranio ponekad radio poljoprivredne poslove, držao je kozu da bi imao mleka, sakupljao je i sušio voće. Takođe je sakupljao leti suvo granje iz obližnje šumice kako bi u toku zome imao šta da loži pošto nije mogao da kupi drugi ogreva, na struju se nije zbog skupoće grejati, a o drugim izvorima da ne govorimo. A struja mu je značila zbog njegovog rada i istraživanja, koja su bila uglavnom noću pored stone lampe. Godinama je ispisivao stranice i stranice svojih tekstova, upoređivao je podatke, spajao slike i iz jednog rebusa ulazio u drugi, da bi povezao, niti jedne prećutane istorije, kako u našoj zemlji, tako i istoriju koja se ticala našeg zavičaja. Priznajem da me je, kako je to Sartr nekad davno govorio, između crnog i belog, crno uvek više privlačilo. Da me je između zvanične i oficijelne zavičajne istorije uvek više privlačila ona zabranje i nezvanična, ona namerno prećutana. Ali moja strast je bila literatura i pisanje, a to je značilo promišljanje vaskolikog života koji postoji, na različite načine i iz različitih uglova, pa se u taj segment moje strasti uklapala i priča o istoriji koja je bila na neki način ne samo zabranjena, već i zaboravljena, pošto je mnogo njenih aktera iz toga perioda već pomrlo. Dakle, prihvatio sam Sinišu sa gostima da dođu kod mene u goste, i unapred sam se radovao zanjući da ću sigurno čuti nešto novo. Siniša nije bio čovek stagnacije i ponavljanja u svojim istraživanjima. On je uvek kopao tragao i pronalazio nove i veoma zanimljive podatke i poglede na svet koji su bili daleko od običnih i svakidašnjih. A njegova timačenja su bila nova, sveža, promišljena, već i nesvakidašnje orginalna.


 Uvek kad mi se najave gosti, a pogotovu kad su iz inostranstva, ja se pomalo uzbudim, a i zabrinem. To je osećaj koji sam u sebi jednim delom poprimio i poneo iz roditeljske kuće koja je posebno negovala kult gosta i u svakom slučaju ostavljanja dobrog utiska na ljude, pa ma i poptpune neznance koji  posete našu kuću. A i kroz moje dosadašnje življenje i druženje sa ljudima naučio sam da vodim račina o tome kad mi neko dolazi u kuću, još pogotovu kad je sa strane i kad je važan i značajan, da imam pojačanu kocentraciju u pripremanju, kako samog domazluka, takođe i psihički sam se pripremao, a još pogotovu što je tema našeg razgovora bila zavičajna, istorija i priče koje nisam mogao od ljudi koje sam poznavao da čujem. Sećanje na banatske Švabe koje su živele u mome selu kao da je potpuno izbledelo. Mi ih i nismo imali puno, ali u jednom delu sela imali smo i trgovce i apotekare, a takođe i kafečije i tišljere, i bilo je tu i kolara i kovača itd. Baveći se jezikom moga zavičaja video sam da se u tragovima pogotovu kod starijih ljudi u samom govoru i razgovoru osećale po neke nemačke reči. Za nas decu iz moje generacije to je bilo sa svima normalno da čujemo od naših baka jer su one govorile starim, domaćim, banackim jezičkim srpskim narečjem u kom je bar u mome selu bilo puno reči koje su bile iz nemačkog i mađarskog, a pogotovu su majstorski izrazi bili uglavnom sastavljeni od reči koje su primljene od naših komšija koje smo mi zvali jednostavno Švabama. Poslednjih šezdeset godina komunističke vladavine mojim zavičajem vremenom utirao sve znakove ljudi koju su pre rata živeli u našem selu i koji su se pod prinudom odselili. Sećam se da su mi pričali kako su rušili ,posle rata, na crvenim štalama Nemačke salaše da bi sa ručno pravljenom ciglom zidali, posle rata, novi zadružni dom koji je trebalo da bude simbol novog društvenog uređenja i poredka. Dakle, materijalni tragovi su nestajali, čitava jedna graditeljska kultura u mome selu je nestajala, samo su ostajali po neki majstorski, starinski izrazi i reči onih koji su zanate učili kod naših, pre rata, majstora, a koji su svoje nove tehnologije donosili iz njihove tada napredne države koja se zove Nemačka. Dočekivanje gostiju koji odu, rasvetliti nešto više vreme koje je u mom zavičaju prosto utrto iz pamćenja i narod kao da je doživeo kolektivnu amneziju učilo je da se osećam posebno uzbuđenim i da sa velikim nestrpljenjem čekam dva stara gospodina sa Sinišom Jakonićem, mojim pomalo neobičnim prijateljem, drugarom i sabratom po peru. Mnogo toga mi se motalo po glavi što sam želeo da pitam i što me je intersovalo, a ona druga strana istorije, koja nije bila ni zvanična ni oficijelana, više me je privlačila, a pogotovu individualna ljudska istorija ili pak istorija života pojedinaca koji su živeli u jednom veoma složenom vremenu, kakvo je bilo vreme u Banatu pred drugi svetski rat i vreme rata, a pogotovo me je intersovao taj dan koji se desio posle završetka rata i definitvne kapitulacije Hitlerove. Šta je bilo sa tim svetom koji je živeo tu kraj nas i čije tragove jedino nazirem u jeziku, ali u poslednje vreme je i to počelo da bledi u najezdi televizije i pojačane englenizacije.


Kad sam poslednji put zajedno sa Acom Pajićem unukom Lazara Prodanovog a na zahtev DŽona Blasmana iz Kanade otišao da posetim Sinišu Jakonića u njegovoj kući bilo je kasno popodne.Bio je vidno utučen i zabrinut. Teško je govorio i bio je veoma zamišljen.Bolest se kao neman obrušila na njegovo telo.Oslabio je, a već je bio mršav.Nije mogao da uzima hranu samo voće,a nije mogao ni da žvaće i guta.Pričali smo o raznimm stvarima  a prvenstveno o njegovoj knjizi u rukopisu  koja se zvala Zabranjena istorija,a imao je više od hiljadu strana rukopisa. Nije uspeo da je završi.Bolest ga sprečava u tome.Predložio sam mu da je objavimo iz dva dela.Da prvo objavimo ono što je gotovo a da u međuvremenu on radi na drugom delu.Nije želeo da parča, već da se knjiga pojavi u celo.Tražio  je moju  fotografiju iz mladosti i bez brade jer je verovao da mnogo  ličim na Dušana Popova kog zu zvali Tricikl i koji je poslužio kao prototip Aleksandru Flemingu za romane o DŽemsu Bondu.Sedeli smo u polumračnoj sobi.Govorio mi je o lekovima iz Meksika koje mu je poslao Bizberger i o tome šta može da jede od hrane.Voće sme rekao je ali ne može da žvaće i ja sam mu obećao da ću mu kupiti i odneti sokovnik sledeće nedelje.I zaista sam to želeo.Međutim sledećih dana sam upao u vrzino kola dugih i teških razgovora i pregovora oko objavljivanja celokupnog pesničkog opusa Branka Miljkovića na Nemačkom.Poslovi i problemi su me odvukli na sasvim drugu stranu.Putovanja promocije sajmovi trka opšta me je odvukla ne da zaboravim već da nekako u drugi ili pak treći plan stavim obećanje da ću mu kupiti i odneti sokovnik.Jednostavno mene su poslovi odvukli na drugu stranu a Siniša je bio odveć ponosan da pokaže nestrpljenje. Da me je samo nazvao, da je cimnuo ja bih sve ostavio i našao bih načina da stignem. A i na neki volšeban način sam verovao da će on pobediti bolest.

Kad mi je sestra sa gerijatrije Suzana rekla da je na njenom odelenju i da je u lošem stanju i da je kroz razgovor sa njim čula da smo prijatelji i da sam obećao da ću mu odneti sokovnik.Setio sam se ne ispunjenog obećanja. To me je potreslo tako da sam sve poslove stavio na stranu i otišao sa novim sokovnikom kod njega u bolnicu.Samnom je išla i moja ćerka Senka.Bolest ga je istopila. Bio je zamišljen i tužan.Nije želeo da ga prebacuju na drugo odelenje.Obećao sam mu da ću porazgovarati sa načelnikom što sam i učinio.Načelnik se složio da ostane na gerijatriji, ali je neophodno da se plati svaki bolnički dan.Prihvatio sam se obaveze i potpisao ugovor da ću ja da platim troškove bolnice. Kad je to čuo Siniša se malo smirio. Sestra Suzana mi je rekla da je unjemu zaiskrila neka nova nada.  Nakon tog dana obilazio sam ga  i svakodnevno zvao kako bih se informisao dali mu nešto treba.Sve do trenutka kad su mi javili da je preminuo. Među folderima u mom ličnom kompjuteru i danas čuvam jedan sa rukopisom njegove Zabranjene istorije. Pokušaću da smognem materijalne snage da ona ugleda kao knjiga svetlo dana. 

  I evo sada godinu i po dana nakon Sinišine smrti moram da priznam da se osećam nelagodno jer nisam u pravom trenutku odreagovao. Sad vidim da to ništa nebi promenulo, da bi mu to samo još malo produžilo varljivu nadu.Siniša je sagoreo u vatri stvaranja i u borbi za istinu koju je hrabro umeo da brani i da je otkriva.

A ja sam nastavio da se borim dalje.I uvek kad mi se probude sećanja na moje upokojene prijatelje obećavam sebi da ću napisati jednu knjigu sećanja na moje pokone prijatelje.A onda me opet odvuku poslovi na drugu stranu.Ono što moram sebi da priuštim u ime mojih upokojenih prijatelja je vreme.Vreme da ispišem segmente sećanja na svakog od njih.Da otvorim jednu knjigu života i drugarstva u kojoj ću sabrati mnoštvo trenutaka u nestajanju.Naših trenutaka.

O glavobolji

 Svako jutro Seku Bibilovu je bolela glava u letnjem periodu, a čim ustane. Glavobolje su je posebno vatale kad dođe vreme kopnje kukuruza, i kad se žito vozi. Muž joj Živa bio neobično čvrst i vredan čovek. Radio je od jutra do mraka samo da skući kuću, i da zaima onloko kolko im za život treba. Kad Seku bole glava on se sam spremao na radnju. Sam je pakovo torbu, prostiro kajase, vato konje u kola, sam je otvaro kapiju, i zatvaro, i odlazilo na radnju. Seka je bolesna i ne može da ide, njozi smeta sunce, ona ima pritisak u glavu. Okreće joj se u glavu i oće da padne u nesvest i sve tako se o njenoj bolesti govorilo. Živa je verovao svojoj ženi i nekoliko puta kada je padala u nesvest se i sam uverio da ona ne sme da radi teške poslove, a pogotovu po suncu. Ali kako Živa ode na radnju Seka ustane, skine belu maramu što ju je vezala oko čela, upali "Super bebi" radio i okrene na radio "Šabac" di je bila narodna muzika, i potpali šporet i ispeče sebi malo jaja, krompira i slanine za fruštuk, a kad se dobro naje ona opere sude ko da ništa nije ni bilo, zamrači sobu, namesti ladovinu, odvrne radio i prilegne ponovo da se malko odmori. A Živa je sam išo na kopanje, sam je vuko đubre, sam je oro, sam drljo, sam žito vozio, a sve je čuvo Seku da je ne povredi. Sve dok jednog dana nije kreno na radnju i pukne mu jedan paok na točak pa je moro konje da dojaši kući kako bi našao nekoga da mu dovuku kola na popravku. Kad je stigo kući ima šta i videti. Radio svira, a Seka sedi z' astal i fruštukuje... Naravno, šta je dalje bilo ja ne bih govorio, ali sutradan smo videli Seku kako sa povezom preko jednog oka trčkara za Živom po dvorištu.

Svi moji rođendani

 Od mog rođenja pa do dana današnjeg rođendanima nikada nisam pridavao neku veliku važnost.To je negativan stav koji sam kao lični prtljag počeo da nosim od kad znam za sebe a primio sam ga od mojih roditelja, od dede i babe i ostalih predaka koji rođendanima nisu nikada pridavali nikakvu važnost. To patrijahalno poluspartansko na banatski način vaspitanje sam posisao sa materinim mlekom a docnije je ono potkrepljivano svim ostalim negativnim i ironičnim stavovima mojih najbližih koju su ujedno bili i model i obrazac za usvajanje i prihvatanje neprihvatanja ređendana kao nekog velikog ličnog praznika.

Tradicionalni srpski živalj u banatu za vreme stare Jugoslavije nije imao kult rođendana već kult imendana koji je uglavnom vezivan za nekog od svetaca koji je srpska pravoslavna crkva afirmisala.Moja porodica je oduverk negovala i praznovala samo nekoliko praznika i to je bio dvestogodišnji red koji se nije menjao i koji niko nije nisačim novim remetio.

Praznovali su Božić, Uskrs i Sv Nikolu kao najveće i najvažnije praznike, a potom seosku slavu Sv Iliju i Duhove kao još jedan u nizu velikih praznika crkvenih. Sve drugo je bilo manje važno, a pogotovu su bili nevažni rođendani kao mali kultovi pojedinih članova porodice. Red se u mojoj kući znao i hijerarhija se morala poštovati i tu nije bilo mesta za neke lične  i posebne promocije a pogotovu ne neke kad su deca u pitanju.

Tek posle drugog svetskog rata moj stric koji je bio činovnik u Zrenjaninu, i moj Teča koji je bio činovnik u Zemunu  su počeli da uvode rođendane kao neke nove male porodične praznike za svoju decu.Normalno je da su moji rođaci koji su živeli u gradu prihvatali te nove i novokomponovane sacrealističke i malograđanske rituale i da su ih kao događaje kroz priču plasirali i u mojoj porodici, Ali kod mene se ništa nije nije menjalo.Deda i otac su na to gledali kao na pomodarstvo a majka i baba se nisu ništa veliko ni pitale.

I evo sada u trećem mileniju vidim da je slavljnje rođendana postalo masovono i da ga upražnjavaju i oni od jedne do sto jedne godine.Ja sam i dalje ostao izgleda da živim u osamnajstom veku bar kad je slavljnje mog rođendana u pitanju.Nikada od njega ne pravim feštu jedino se u tišini i osami moje radne sobe koju još zovem sobom predaka sa bibliotekom pomalo zamislim i ironično nasmešim nad proživljenim do sada životom.


Spremnost

 I kako vreme prolazi sve više shvatam da nisam spreman da mnogo menjam mesto življenja. Sama pomisao da trebam otići iz moje sobe predaka u kojoj mi je smeštena biblioteka i moj kompjuter za kucanje u meni bude neku nervozu i osećaj besa.U mladosti sam se selio često i činilo mi se imam vremena, ali danas imam utisak da ne stižem u dovoljnoj meri da ispišem opišem i uknjižim sve ono što bih želeo.Svaku i pomisao na seljenje shvatam kao gubljenje vremena.A pogotovu odlazak u neki veliki grad, pa ma se on zvao u Beograd. Nisam sebe učinio zavisnim od velikih kulturnih centara.Pišem iz svoje duše za sebe i druge ljude. Sve mi je tu na dohvatu ruke samo treba odraditi onaj manuelni deo posla ispisati  i preneti sve to na papir a potom uknjižiti.Ono što mi treba je vreme koje krajnje racionalno mogu da trošim i da ispisujem, ispisujem.

Mala čudesa u Banatu

 Kad sretnu se lepo i ružno, kad prepoznaju se, primaju jedno u drugo i počinju da sliče. Ali ponekad lepota prelazi i prolazi kroz prostore a da ni za tren ništa ne menja svoju lepost već se sve pokorava i pada ničice pred njom.Mada mi to ponekad i ne umemo videti očima koje otkrivaju malena čudesa koja se dešavaju u susretu sa njom.

 

Kad poželim opričati istinu o tome kako se sreću prirodne lepote i reči se pretvore u leptire i počnu lepršati tako da se sjedinjuju sa biljem nebom travama zemljom putenom i rodnom što otvara se i daje pod stopalima cveta i raduje se moćna i bogorodna.

  Stigla si u moju zemlju u moj svet a da inisi znala da čovečica si koju ću od zemlje da vajam kroz stvarnost što sanja je, senkina senka između smokvina lista kroz granje u kome se nebo uplelo belo i prozirno nalik oku ribe što ulovljena u mrežu stvaroca vapi za život nudeći želje svemoguće lovcu svome.

  Kliziš visoka i tanka u belo obučena oko busena trava, maslina, kružiš oko smokvina žbuna i vidim verovi viore sa raznih strana i vidim lišće se povija i prati te i drhtulji kako bi dalo do znanja pticama da tu si da se daješ i ne znajući svetlosti dana ne kao lepota, već lepota što oradošćava 

 

Ne znaš o sebi ni ko si ni šta si ni gde ćeš, a stigla si u kazamat tela optočena anđeoskom blagošću što teši bez strasti ushićeni duh što za lepotu kao kao stepenište hvata se nebili dosegao visine o kojima sanja.

 

Dotičeš tri jabuke i one rumene.Miluješ pogledom šljive nabrekele i jedre, a one plave se i postaju niska, brojanica, đerdan što preobražen i uznesen prizorom blagosti traži tanki nežni puteni vrat da na njemu udomi se i zaseni pogled što na njemu nađe se.

 

Šumovi postaju melodija pod tvojim stopalima.A život se otvara pred nama sa svim svojim čudesima.

O protestima umetnika

 Sinoć nakon završene izložbe Aleksandra Bjelovuka u Kikindi u galeriji S novinar radio Kikinde Dragan Batinić je umetniku postavio sledeće pitanje;"Svojevremeno ste u Vukovaru  štrajkovali glađu u želji da vlastima skrenete pažnju na izuzetno težak materijalni  položaj umetnika i na veliku nezainteresovanost države za kreativnu umetnost."

A Bjelovuk mu je odgovorio; Sada bih sve uradio i radim drugačije. Umetnost ne može da živi bez materijalne i finansijske pomoći države, a država bez umetnosti i narod i ne postoje.Svakodnevno stvaranje i permanentno pokazivanje ljudima onog što je stvreno od umetničkih dela je najveći protest. Slušao sam njihov razgovor a u meni je odzvanjala u duši poslednja rečenica; "Svakodnevno stvaranje i pokazivanje je najveći protest."

Ivan Danikov Pobuna koja traje

 Sa Ivanom Danikovim sam se prvi put upoznao telefonom početkom dvehiljadite godine dok je vodio književnu zajednicu Zrenjanina. Trebalo je da dođu i da budu gosti na prvim danima Teodora Pavlovića u Novom Miloševu.Međutim nešto se desilo i on i Maja Pandurov nisu stigli. Nekoliko godina docnije kad sam rešio da objavim knjigu pesama pod nazivom Moj Gospode posavetovao sam se sa Simonom Grabovcem kom bih izdavaču mogao dati tu knjigu i on mi je preporučio Danikova. Odmah sam se čuo sa njim telefonom i dogovorili smo se da odem kod njega u Zrenjanin sa rukopisom  na dogovor. Bilo je to pre osam godnina.

Dočekao me je u redakciji Natrona u Miletićevoj ulici. Veoma brzo smo se dogovrili oko svega kad je u pitanju objavljivanje knjige i nastavili smo razgovor na temu književnosti i neizbežno na temu Banata.Shvatio sam da imamo slične  poglede kad je u pitanju banat a da je on za razliku od mene malo radikalniji što mi nikako nije smetalo.Taj neki osećaj da je naš zajednički zavičaj malo kroz sve ove godine skrenet na stranu da su mnoge vrednosti koje su ovde stvarane preuzete i odnete sa ovih prostora postajući svesrpske a da i ove vrednosti koje danas stvaraju i nemaju baš neku prođu u našoj kulturnoj i književnoj stvarnosti.

Ivan je voleo banatsko srpsko jezičko narečje a kad se pojavila knjiga Moj Gospode sa zadovoljstvom je čitao na promocijama pesme. Odlično je govorio stihove kako svoje tako i tuđe.Unosio se u tekst sa puno strasti i energije sa posebnom razbarušenom teatralnoću koja ume da drži pažnju kod publike.Mnogo mi se dopadalo naše druženje tih dana.Otvorili smo na velika vrata tih dana jednu veliku temu banatskih pisaca i banatske književnosti. Putujući iz mesta u mesto po Banatu širili smo nepopravljivi optimizam i veru u pisanu književnu reč u veličinu i vrednost našeg zavičaja koji je zahvaljujući lošoj marketinškoj slici koju su nam nametnuli uvek bio svođen na viceve o sosi i lali i o našoj ko bojagi alavosti i proždrljivosti. Kao da ljudi iz drugih krajeva nisu jeli i kao da su oni živeli od vazduha.

Nekako u to vreme je kod mene u Novo Miloševo navratio Milan Paroški onako usput na čašicu razgovora a i kupovao je neke krave koje nosio na svoj salaš tamo negde u Bačkoj. Pitao me dali imam nekog izdavača da mu preporučim i ja samu naravno preporučio Danikova,. Već nakon prvog susreta su se dogovorili oko objavljivanja Milanovog romana Usekovanije a ja sam zajedno sa Draškom Ređepom dobio zadatak da napišem recenziju.U isto vreme Danikov se družio sa Daliborom Bubnjevićem koji je tada radio emisije na regionalnoj televiziji Santos, A Dalibor se družio sa Dejanom Molanarom koji mu je kolega sa fakulteta i koji je radio kao ekonomista u jednoj banci.Bio je to prvi embrion stvarnja ideje oko banatskog udruženja književnika gde su se priključili  i Milan Micić i Radivoj Šajtinac i Živica Brusin i Branka Jalić Simon Grabovac  Brusin, Radivoj Šajtinac, Vuksan Knežević Tatijana Šarenac i prof muzike Milankov. Možda sam nekoga i zaboravio ali neka mi se oprosti.U časopisu Natron je Ivan objavljivao kako naše tako i drugih autora književne tekstove. Ja sam u to vreme već bio osnovao moj banatski kulturni centar i u njemu smo svake nedelje petkom uveče pravili promocije i izložbe.Ivan je bio motor te priče i nosio je i promovisao ideju banatskog udruženja književnika kako po banatu tako i na drugim mestima ma gde se našao.Često je pravio književne akcije po gradu zrenjaninu gde nas je pozivao i gde je to kad je ko imao vremena i mogućnosti dolazio. U tom prvom i početnom periodu vladala je neka pozitivna energija i zanos koji  se umogoome razlikovao od opšte kulturne učmalosti i zaparloženosti u našoj književnoj i kulturološkoj zbilji.

Ivan je među prvima počeo da pravi promocije knjiga koje nisu bile dosadne i koje su imale onu lepu i pozitivnu energiju. Tome je umnogome doprinosila Marketinška novinarska i voditeljska sposobnost Dalibora Bubnjevića koji je umeo da majstoriski znalački nosi priču i zajedničku ideju banatskog udruženja književnika.

Ivan je bio živa vatra i pobuna protivu učmalosti i osrednjosti i to nije ni krio ni pred nama koji smo se njim u tom periodu družili a ni pred drugima.On je među prvima krenuo multimedijalne promocije knjige i favorizovanje svojih autora.Nije se libio velikih i moćnih izdavača i uvek je bio spreman da im stane na crtu.Sećam se kad mi je iztašao roman Evo čoveka Ivan je sa oduševljenjem promovisao tu knjigu i na savin dan ju je i nagradio sa nagradom Najbolje iz Banata.Na promocijama je rado čitao odlomke iz tog romana i knjiga je doživela veliki uspeh kako u banatu tako i šire.Svi koji su je čitali pričali su o novozenitistima.Ivan je uspeh te knjige doživljavao iskreno i kao svoj izdavački uspeh. 

Ivan je bio pravi lider  koji nije voleo da smoupravlja, plahovit kakvim ga je bog dao bio je autokrata što često nije odgovaralo mnogima od nas.Tako da je nakon mnogo promocija i zajedničkih nastupa energija onog prvog kruga ljudi iz banatskog udruženja književnika polako počela da se osipa.Ne želeći  da ulazim u konflikte povukao sam se iz udruženja i krenuo zajedno sa mojom porodicom svoju izdavačku delatnost. Ivan se malo na mene ljutio premda nije imao razloga jer mu ja nikada nisam bio ni neprijatelj niti sam bilo kojom rečju narušavao njegov ugled.Ali postoje trenuci kad saradnja sa određenim ljudima ima onu energiju radosti stvaralačke i i kreativne prisnosti koja uzdiže odnose ljudi i jača njihove veze, ali kad se ta energija potroši onda naravno svako treba da ide svojim pute,.Ivan to nije mogao da razume ili nije hteo to je samo on mogao znati.

Iako smo se razišli, zapravo ja sam se kao podprecednik banatskog udruženja književnika povukao i sklonio iz te naše u početku zajedničke priče. Ivan je ostao njen neprikosnoveni barjaktar i lidejni  promoter zajedno sa Daliborom Bubnjevićem Dejanom  Molnarem i Milanom Paroškim.Meni to nije smetalo i ja sam se sa banatskim kulturnim centrom uputio na svoju stranu i kad je u pitanju moje pisanje i kad je u pitanju izdavačka delatnost. 

   Ivan je umro iznenada, neočekivano, kao ukraden je.Ne lamentiram. jer pokojnik to nije voleo. Hoću da verujem da ga je Gospod povukao u svoju blizinu sa zadatkom da i tamo negde u naselju rajskom  pokrene neku od književnih akcija. 

O bašćicama

 One su oduvek u našim selima bile ogledalo domaćice. I nije važno koliko je domaćica umorna i koliko je radila, da li u polju ili u kući, za bašćicu se uvek moralo naći vremena. Bašćice u paorskim kućama nikada nisu bile predmet takmičenja koliko su one oslikavale potrebu da se u jednom konzervativnom društvu žena iskaže u svoj raskoši i lepoti one baroknosti koja se nije tako shvatala. Konvecije su joj branile da se slobodnije ponaša. Patrijahalno društvo i religija su je svodile na jedno obespravljeno i radno stvorenje, koje je imalo samo jedan zadatak, da rađa, da radi i da služi porodici. Ali postojale su bašćice, postojao je odušak, postojala je sloboda u razmeni pelcera, u rasađivanju i presađivanju mirisnih i šarenih cvetova. Muškarci se u bašćice nisu puno mešali. To im je bilo ispod časti, na to su gledali kao na nešto što treba, ali i nije mnogo važno. I ne znaju da je pad muškog patrijahalnog sistema, godinama nametanog, počeo da gubi smisao kad su se pojavile bašćice. Naravno, muškarci nisu mogli da protumače simbole cveća. Nije njih to nije interesovalo, oni su se bavili radnjom, ratovima i dokazivanjem moći jedni drugima. I nisu ni slutili šta se dešava u bašćici. A žene su se kroz cveće bokorile, kroz razmenu pelcera širile i misionarile lepotu i kreativnost, sklad i ravnotežu, čulnost i uzvišenost, a takođe su, identifikovane sa bašćicama, isijavale svoje najlepše i najseksipinije unutrašnje naboje. Muškarcima su se sviđale bašćice, i bile su im drage ali ih nisu razumeli, a ono što oni ne razumeju i nije im bilo važno. I danas viđam na ponekim mestima prelepe bašćice i poradujem se u sebi tiho sa svešću da mi je Gospod dao tu moć da ponekad umem tumačiti lepotu i poeziju koja se iz njih preliva na vaskoliki svet.

O novcu

 


I ništa ne ume tako silno da iznervira čoveka kao priča o novcu.Uvek je na dnevnom redu,nameće priču o sebi i kad ne želimo,ulazi u naš obični život i kad ga nećemo,govorimo da je prljav i nevažan,a ipak ga čuvamo i bez snebivanja ostavljamo na stranu, za ne daj bože.Novac je poput svraba postao više psihološka nego stvarna kategorija, vrlo često se češemo po onim mestima koja nas i ne svrbe,zaokuljeni smo novcem i kad nije na dnevnom redu i kad nam egzistencija i nije toliko ugrožena.Imam utisak da nam je kraj drugog i početak trećeg milenija pojačano nametnuo tu priču o novcu. Čini nam se da ga nikad nije dosta.Da nam fali još toliko i toliko i kad bismo to imali sve bi u našem životu bilo u redu.I zamislite, od toliko lepih stvari u životu,a mi odmah nakon sna počinjemo misliti, a o čemu,o novcu.Glupo, ali istinito,nevažno,ali stvarno,poražavajuće,al ikonkretno i već nemam prave reči da izrazim gnušanje od kog ne mogu da pobegnem. I zato ću ostatak ovog prelepog augustovskog jutra pokušati da ignorišem misao o njemu, ma koliko se on, novac kroz razne misli,kao voda u probušenu cipelu pokušavao uvući u moju dušu...

O prevođenju

 "Granice tvog jezika su granice tvog sveta" uči nas Vitgenštajn,Mi u Banatskom zato i prevodimo knjige naših autora na jezike naroda koji žive u Banatu kako bi proširili granice našeg sveta . 

Iz dana u dan

 Ne delim ljude 

na naše 

i njine

Sami oni to

naprave

Kad je dobro 

kod njih

svi su njini

Kad je dobro

kod nas

svi su naši 

I tako se to priliva

sa kraja na kraj

iz dana u dan 

iz godine u godinu

iz veka u vek

Knedla

 Postoji više vrsta knedla. Jedne se koriste za supu i prave se od griza, Druge se prave od brašna i stavljaju se u paprikaš. Postoje i treće koje nastaju kao proizvod nezadovoljstva i straha.One nam se same zaglave u grlu i kad pokušavamo da izgovorimo reč nismo u mogućnosti.Ako neko zna za još neku vrstu knedli neka slobodno javi.O knedlamu u grlu može se mnogo toga reći, a verujem da drugi ljudi od mene znaju mnogo više.Sigurno su i inventivniji u opisivanju situacija sa knedlama.Neki su napisali stranice i stranice opisujući ih do u tančine.Neki se spremaju da islikaju triptihe o knedlama. Neki komponuju sonate na temu knedla, knedla knedlica,itd, itd.Romani se pišu na temu knedla u više nastavaka.A ono što je posebno interesantno i filamdžije se okreću njenom veličanstvui knedli.Dramski pisci govore o knedlama u tri slike, a vajari prave ogromne skulpture knedli.I praotac Adam je sigurno imao knedlu u grlu kad je shvatio da je prevaren.O knedlama se može reći da su iz raja izašle.

Susret 13 august

 Kad smo se sreli tog jutra u augustu, a tridest i pet godina od našeg rastanka otvorilo mi se sedmo nebo vanuma i shvatio sam iluziju u kojoj sam verujući u ljubav godinama živeo. Nema sumnje da smo se voleli onako raspusno mladalački.Ne mogu meriti ko je koga više.Voleli smo izgleda naše odraze u očima onog drugog. Ja sam u tebi video muzu i video sam pesnika, sebe kako sav gorim u vatri stvaranja. Ti si u meni videla sebe, opštinsku činovnicu sa mesečnom platom i kreditnom karticom i stanom sa novim modernim nameštajem u gradu.. Bili smo u zabludi.Svako je gledao i tokom života ostvario ono što je želeo.Ja sam posvećen literaturi i knjigama tutnjao svetovima kao uragan, ti si se udala za  poštara i fudbalera i rodila  dete.Ničim niste odudarali od proseka obične gradske porodice iz vašeg kvarta.Video sam tugu i nezadovoljstvo u tvojim očima, ali o tome nisi govorila. A ja sam se posle jednog pesničkog uzleta spremao za novi. Nije se to život poigrao sa nama, naprotiv svako od nas je dobio ono što je želeo.