Evo, otvorio sam ponovo diktat i ono što primećujem to je da, kad sedim uveče napolju na terasi, kad sam na vazduhu mnogo i kad se dešavaju te promene koje se dešavaju, da mi to i nije baš sve najbolje. To reaguje nos. Moraću da uzmem ove lekove koje mi je doktor prepisao i za koje moram voditi računa da li da pijem, da li da ne pijem. Ono što je sad važno, da čekam taj uput iz Zrenjanina, put je dug i dosta je to komplikovano sve. Treba to obezbediti, pa onda ove nedelje možda, ako bude sve kako treba ići za Kamenicu. Nadam se da će to stići, taj uput. Otom – potom. Borim se za život! Za produžetak života i za zaceljivanje mojih pluća, a i drugih bolesti. Pokušavam, koliko je to moguće, da ih dovedem u jedno stanje pasive i da ih nekako razoružam njihove invazivnosti, njihove ratobornosti. U tom mi pomaže Bog i moja vera u život, a isto tako mi pomažu i lekari koji su od različitih situacija, do različitih situacija uvek Božji dar, da mi Gospod šalje u datom trenutku određene lekare koji se nadovezuju jedni na druge i koji sačinjavaju tu neku veliku moju širu porodicu sa znanjima i sa praksom oko bolesti i oko načina kako da ih uravnotežim i kako da ih dovedem u neku normalu. Da... Lekari su Božji dar, jer Gospod mi uvek šalje... Kad mi koji kako treba, on tako šalje lekare i oni me, evo, kroz ovih šezdeset i osam i više godina, doduše ne svo vreme, ali zadnjih pet, šest godina, sedam... Me prate i pokrivaju. Pluća su moja slabost, ali su slabost i moje porodice. To jest, slabost mog tela, a i u mojoj porodici je moj otac imao slaba pluća, imao je deda slaba pluća, a imala je i prababa slaba pluća. Tako da u tom delu ja sam nasledio tu liniju, idem tom naslednom linijom. Otac, deda, prababa, stara baba. Da. Eto ti, to je to. I Senka moja ima slaba pluća na mene. Sad ću probati da se smirim, još malo da legnem, da se opustim. Kol`ko – tol`ko da ne forsiram i da ne talasam ovu, tako da kažem, prepodnevnu vlagu, to jest ne vlagu, već prepodnevni život, jer doktor mi je rekao prepodne je teže, popodne je lakše. `Ajde videćemo sad. Meni se činilo da je popodne bilo teže, a prepodne lakše, a u stvari pitanje je i jedno i drugo šta i kako je. Nema druge, moram da vodim računa. Viktor je juče rekao, kad sam govorio o romanima, Viktor je rekao, tvoj je svet naseljen. Da, moj je svet naseljen u knjigama.
Postoje ljudi i mesta koja vas oslobađaju one turobne ćutljivosti i kontrolisane uljudnosti pa se prosto i ne prepoznajete u razgovorljivosti i druželjublju. A onda se upitate šta je uticalo na vašu promenu, dali dobrota koja razoružava ili vesela i pozitivna priroda vaših sagovornika ili pak ambijentalna poetičnost koja na vas zrači nekom arhetipskom čudotvornom lekovitom blagošću tako da oslobođeni kočnica otvorite dušu kao cvet i sa srdačnošću komunicirate kao da vam je prvi u životu put. Jedno od takvih mesta je svakako stoletni park koji okružuje biblioteku Branislav Nušić u Novom Kneževcu, a takođe i zaposleni u istoj.U takvom okruženju sa svim pricama koje noću pevaju i sa takvim ljudima koji nose u sebi ono drevno banatsko čovekoljublje vredelo bi napraviti neki poetski noćni spektakl za pamćenje.
JUTRO NA SELU ZAISTA UME BITI LEPO. SVEŽINA MLADOG DANA,MIRISI,I ZVUCI ČINE DA SE DUH OSETI REGENERISANIM I SNAŽNIM. NA TO ME PODSETILO RAZGLEDANJE FOTOGRAFIJA NA PROFILU PRIJATELJCE SLIKARKE KOJA JE NAPUSTILA GRAD I ŽIVI U SELU.ONA TAMO GAJI SVOJE BILJKE,STVARA SVOJU UMETNOST I ŽIVI SVOJ ŽIVOT.JA TO ŽIVIM VEĆ GODINAMA.PRAVO JE ČUDO KAKO SE U DRUGIMA PREPOZNAJEMO I PODSETIMO NA LEPOTU KOJU ŽIVIMO.
Postoje ljudi i mesta koja vas oslobađaju one turobne ćutljivosti i kontrolisane uljudnosti pa se prosto i ne prepoznajete u razgovorljivosti i druželjublju. A onda se upitate šta je uticalo na vašu promenu, dali dobrota koja razoružava ili vesela i pozitivna priroda vaših sagovornika ili pak ambijentalna poetičnost koja na vas zrači nekom arhetipskom čudotvornom lekovitom blagošću tako da oslobođeni kočnica otvorite dušu kao cvet i sa srdačnošću komunicirate kao da vam je prvi u životu put. Jedno od takvih mesta je svakako stoletni park koji okružuje biblioteku Branislav Nušić u Novom Kneževcu, a takođe i zaposleni u istoj.U takvom okruženju sa svim pricama koje noću pevaju i sa takvim ljudima koji nose u sebi ono drevno banatsko čovekoljublje vredelo bi napraviti neki poetski noćni spektakl za pamćenje.
DNEVNIK PISCA Malo koristiš, a malo se okoristiš
Malo koristiš, a malo se okoristiš. Dakle, u tome je stvar; da su gospoda pišala u istu tikvu sve vreme. Između brđana i ravničara uvek postoji velika, grbava i rapava površina.
DNEVNIK PISCA Toliko veliki pesnik koliko je velika
Toliko veliki pesnik koliko je velika tema Gospoda našeg Isusa Hrista kojom se ti baviš. Amin!
DNEVNIK PISCA Na terasi sam. Pijem kafu i to onu iz automata
Na terasi sam. Pijem kafu i to onu iz automata. To je ona mala. Šta reći? Evo, gugutke pevaju... Verujem da ih čuješ. Dud u mom dvorištu ima blizu četrdeset godina. Možda malo više, možda malo manje. Ne mogu to odrediti, ne mogu se setiti tačno koje godine... Kao samonikli dudić se pojavio u žbunu, pa smo ga onda okresali i doveli da bude redovan. Arsena sam sasvim slučajno našao i počeo sam da kapiram koliko on u toj pesmi vapi za nekom mladošću, to jest taj neki junak, neka mladost koja... Vrlo čudna stvar. Inače, kad sam bio na Fruškoj gori, onda su mi dolazili prijatelji iz Beograda vikendom, moj drug Rajko, kod kog sam docnije bio u Londonu i sa kojim sam tamo napravio kompaniju. Inače, u Krušedolu sam bio i onda je on dolazio sa crvenom Ladom, imao je kasete i ouštao je Arsena i jednostavno, ta pesma mi se vrtela u glavi. To je, u stvari, muzika nekih naših života i neke naše mladosti i one bivše, velike države koju mi nismo rušili, a u kojoj se nismo ni okoristili, koja nam je bila kao neki ram za veliki portret, ali evo i to smo nekako prevazišli. Sad se taj portret, naravno, suzio, valerisao, malo postali... Malo smo postali drugačiji, ali otom – potom, evo tu sam. Samo da te pozdravim. Da ti poželim prijatan dan, verujem da je i kod tebe sve u redu. Inače, ja sam juče išao za Kikindu. Bio sam kod mog prijatelja Dragana Batinića, malo smo posedeli kod njega na terasi, on je inače operisao rak grla i bio je na ivici života i smrti, ali pretekao je! Pretekao je, ne sme da puši, ali zato pije pivo i onda sam kod njega sedeo malo i slikali smo se tako što je on držao pivo i moju knjigu, a ja sam... Njegova supruga mi je nabrala smokava, ja sam kao držao, ne smokve, šta pričam sad? Trešnje! Da, da, trešnje, jer išli smo kod Senke juče ja i Silvija i Senka nam je spakovala urme, urme, ja oću da kažem smokve. Čoveče, kako sam postao... Postao sam vrlo, vrlo zaboravan, ali ne smeta ništa. I da sam malo zaboravan, pa evo, samo kad sam tu, kad sam priteko. Evo, uglavnom, bili smo kod Senke, bili smo kod Dragana i naravno kad sam se vratio, sinoć smo išli do apoteke i onda sam otišao do groblja. I bio sam na grobu kod mog brata i kod roditelja. Ništa posebno, ali eto tako. Tako da, evo gugutke i dalje pevaju, tu smo, čujemo se, želim ti lep dan i naravno molim se za tvoje iscelenje.
DNEVNIK PISCA Ne treba zaboraviti na Salijerija
Ne treba zaboraviti na Salijerija i na njegovu potrebu da kontroliše situacije. Kako je to čudno. On je stajao Mocartu iznad glave. Prosto se hranio time da ovome uzima energiju. I ne samo to, nego da mu zauzima prostor. Bože... Amadeus... Pričao o Mocartovom životu i tako... Sjajno je izvajan lik Salijerija. Da, da... Salijeri, Salijeri. Svaki Mocart ima svog Salijerija. Da. E, to je to!
DNEVNIK PISCA Dakle, ti nisi toliko važan
Dakle, ti nisi toliko važan i veliki pesnik da bi dobio sve te nagrade, ali tema kojom se baviš – Gospod je velik. On je važan i Njemu stižu i fala mu za to što ti je postao tema i opsesija za čitav život. Da o njemu pevaš, stvaraš, da se njime baviš i da knjigu za knjigom namenjuješ i ulepšavaš, jednu za drugom. Amin! Bože, daj.
O češanju
Kad je kako i ko je prvi počeo da se češe o druge teško je utvrditi. Istorija o tome ne piše. I u književnosti se to ne pominje. Pisci su obično bili zaokupljeni nekim lepšim životnijim temama. Tu su bili u glavnom muško ženski odnosi prelamani kroz istorijke teme, pa onda oslikavanja unutrašnjih života i portreta duše itd. itd. Tema je mnogo i ne mogu se sve nabrojati, ali uglavnom su birane da se pomalo podiđe čitalačkom ukusu u vremenu u kom su dela nastajala.Češanjem i češatorima se malo ko bavio, oni nikome nisu bili interesantni. Oni nisu bili inspirativni,jer njihovi životi nisu gotovo nikad ulazili u neke dramske situacije da bi pisci i čitaoci mogli na neki način zaintrigirati da o njim nešto napišu.Mapa njihove duše je uglavnom bledunjava i njihove reči su uglavnom površne i opšte tako da se teško i pamte, ali one su uvek tu. Kako u literaturi tako i u životu.Oni se uglavnom kamufliraju prosečnom opštošću i vema retko su iskreni. Njih u narodu zovu još i muftadžijama, grebatorima, podguznim muvama,ljigavcima, ljigama parazitima, gotovanima itd.Za njih su drugi u glavnom tu da bi se oni o njih na ovaj ili onaj način okoristili.Oni se češu o vaša kako duhovna dobra, tako i materijalna.Alavi su ali to ne pokazuju. Malo se daju ali su zato spremni da permanentno primaju.Sve njima treba i sve oni primaju. Svoje uglavnom ne nude. O svom gotovo ne govore. Njihov život je uvek postrani.Ako imaju porodice i o njima se ne priča.Pribiju se uz vas kao krpelji i šćućure se i polako parazitiraju na vašom otvorenosti, a pogotovu vašoj ne doslednosti i sujeti.Oni vas ne vole i ne razumeju, premda pokazuju suprotno samo da bi se okoristili, da bi se očešali, o neka od vaših dobara.U trećem mileniju oni su se razvili u poseban sloj naizgled lepih duša kako je to govorio jedan tragični mislilac iz predprošlog veka. Teško im se može stati na put je se oni veoma vešto kamufliraju, a svoje češatorske folove prenose sa čoveka na čoveka kao šugu. Ako me pitate gde sam ih sreo i gde ih vi možete sresti, pa osvrnite se i videćete da smo u prošlosti imali jedan sistem koji je proizvodio češatore. Oni su se uglavnom ubacivali na ovaj ili pak onaj način u državne službe.Onako ljigavi leporeki i poslušni otaljavali su svoje dane verujući da je ovaj svet bogom dan da se oni u njemu razbaškare.Njihov najuzvišeniji smisao života je da njima bude dobro, a o koga će se češati i nije im važno.Češu se tamo gde ima vajde, a dali je u pitanju država, institucija,ili pak pojedinac to i nije važno,bitno je da češanje bude uspešno.
Пријавите се на:
Постови (Atom)