Evo, posle dužeg vremena da kažem poneku da zabeležim

 

 

 

  Evo, posle dužeg vremena da kažem poneku da zabeležim... Tek toliko da se javim. Da se oglasim.

  Poslednjih dana sam nekako spor i trom i nikako nisam bio oran da verbalno ispoljavam svoje unutrašnje frekvencije i da se, kroz govor, beležim kako bih bio vredan pamćenja i praćenja života u proteklom periodu.

  Poslednjih dana duže spavam, koristim masku i bio sam u Kamenici na pregledu koji je samo kontrola, da ovo što nosim masku, što konzumiram terapiju ima smisla. Raduje me kad sam u dobrom stanju, kad sam slobodan i kad sam pozitivan.

Nemoć niko ne voli! Ni mladi, ni stari.

 

 

 

  Nemoć niko ne voli! Ni mladi, ni stari. To sam primetio danas iz razgovora sa mojoj tetkom koja ima osamdeset i devet godina.

  Naravno, ta nemoć da se kreće čovek je strašna i sama ta svest da ne možeš da ideš i da koristiš funkcije svoga tela na način kako si do sada to činio je strašna. Meni se to desilo još pre više godina. Prvi put kad sam bio operisan 2013., a potom u poslednjih godina od 2020., pa na ovamo, a pojačalo se kad sam bio u Korona bolnici u Novom Sadu na Mišeluku, gde sam otkrio svu nemoć. Kad ne smeš da ustaješ, kad si u pelenama, kad imaš kateter i kad te drugi služe, a potom sam isto to otkrio sad. Pre izvesnog vremena... Ti neki strahovi koje imamo od nemoći su ogromni.

  Moja rođaka je još uvek kod kuće i ona nije izlazila iz kuće i nije još uvek toliko strašno da treba da ide u bolnicu i da treba drugi da je toliko služe.

  Dakle, nemoć priziva vreme kad je postojala moć i kad smo sa lakoćom opsluživali naše telo.

Maro, Maro, siđi dole

 

 

 

Maro, Maro, siđi dole

 

 Ćerka moje saradnice se zove Mara. Čuvši to ime Mara, setio sam se mog prijatelja Dragana Firše, dragog drugara, boema, nesvršenog istoričara koji je u trećem razredu Gimnazije imao devojku koja se zvala Mara i koja je bila rodom iz Dubrovnika i išla je u Gimnaziju, sa kojom se on zabavljao i koja je ostavila ogroman trag u njegovom životu.

  A ponajčešće je ostavila taj trag, on je to kroz pesmu doživljavao i tu pesmu je pevao. Isto tako i njgeov deda je, Đura, tu pesmu pevao, a ona ide ovako:

Preletele bele vile, preko grada Dubrovnika,

to ne behu bele vile, već devojke Dalmatinke.

Maro, Maro, siđi dole, duboko je sinje more.

Sinje more, duboko je, ah moj Dragi daleko je.

Daleko je međ` gorama, vene ljubav među nama.

Daleko je međ` gorama, vene ljubav među nama.

  Dakle, evo čak sam i otpevao pesmu i pevao sam Mari preko telefona, ona se obradovala i posle toga je ponavljala Siđi dole! Siđi dole!

  Juče su bili kod mene, pa sam joj ponovo otpevao par puta tu pesmu, ali za divno čudo, ja do sada nisam mogao da pevam i nisam imao daha, a onda sam osetio da mogu sa ovom pesmom, da mogu da pevam i osetio sam da ta maska koju koristim za kiseonik mi pomaže da mogu da evo čak i pevam. Dakle, imam veću količinu kisonika. To me raduje! To me raduje, jer do sada to nisam mogao da radim u poslednjem vremenu. Dakle, ovaj tekst treba da nosi naziv Maro, Maro, siđi dole.