Radovan Vlahović

Немачка 371 Сједињене Државе 299 Канада 136 Финска 103 Сингапур 63 Србија 26 Вијетнам 23 Француска 22 Уједињено Краљевство 14 Холандија 12 Румунија 11 Мађарска 10 Шведска 8 Пољска 7 Аустралија 4 Израел 4 Албанија 3 Ирска 3 Португалија 3 Остало 44

O patnji i čulima

Naša patnja je velika. Svi je slikaju i opisuju, a niko da je sveobuhvatno naslika. Jer ona se stalno povećava i izmiče našem duhu.

Često ne znamo šta sa sobom da radimo i gde da se denemo. Sve se osvrćemo i gledamo spolja šta je to što nam može zadovoljiti večno gladna čula.A njih još niko nije zadovoljio, Ona reže našem razumu koji bi da ih uravnoteži, a ona postaju sve uzrujanija dok ne dovedu duh u jedno stanje straha.

Čula nas gone da stihijski mislimo da stihijski živimo, a nikada ne napravimo reda u vlastitom životu,

Nisu ona kriva imamo ih pa ih imamo, krivi smo mi što ne nalazimo u sebi volju da ih obuzdamo.

Da tako umanjimo količinu patnje koju nam povođenje za njima život donosi.

Novo troknjižje „Savani“ Radovana Vlahovća otvara roman „Zavera“. On govori

o umetničkoj grupi mladih ljudi koji su se zaverili da će životom potvrditi svoju

stvaralačku i umetničku praksu koju su zvali Novi Zenit. Dali su sebi zavetna

imena, učestvovali u studentskoj revoluciji 1968. i krenuli su od ultra – levog

anarhičnog pogleda na svet i evo, kroz poslednjih blizu šezdeset godina proživeli

su različite transformacije života i sveta oko sebe.

Menjali su način mišljenja mesta boravka države tako

da su od anarhista stigli do vernika i zilota u kučajskim planinama,

kako to lepo

piše u „Samaroplavetnilu“.

Zenitistički izraz Radovana Vlahovića (Prikaz zbirke „Posle svega”)

Proces čitanja književnog dela uvek počinje od naslova, a kod Radovana Vlahovića ti naslovi su

po pravilu kreativni, dobro promišljeni i stvaraju određenu književnu predstavu u glavi i pre samog

čitanja dela, najavljujući tako ono što sledi. Vanumnice predstavljaju autorsku neologizaciju, kojom

Radovan Vlahović demonstrira svoju jezičku inventivnost. Poput Laze Kostića, koji je u srpsku poeziju

uveo niz smelih kovanica i semantičkih igara, i Vlahović se poigrava lingvističkim potencijalima jezika,

gradeći sopstveni poetski svet već na nivou naslova. Triptih Vanumnice predstavljaju fantastičnu autorsku

kovanicu, kojom želi da nam kaže da ćemo čitati poezija trenutka, poeziju momenta i poeziju

svakodnevnog, mislima neukrotivog.

Osnovu autorovog pesničkog izraza čini ono poznato uverenje američkog književnika Vilijama Karlos

Vilijamsa da „nema ideja osim u stvarima“ – da poezija treba da polazi od konkretnog, opipljivog i

svakodnevnog predmeta, a ne od apstraktnih pojmova. U Vlahovićevim pesmama upravo su obični

predmeti i prizori centralni motivi. Pesnički jezik oblikovan je ritmom i leksikom svakodnevnog govora,

bez oslanjanja na visoki književni stil. Treća knjiga triptiha, Posle svega, nastavlja narativni tok i

preuzima motive prisutne i u prethodne dve knjige, gradeći ih u složeniju i blago refleksivniju celinu. Iako

su teme i motivi preuzeti iz prethodne dve zbirke triptiha Vanumnice, u ovoj zbirci dominiraju

promišljenije i dublje refleksije o životu, smrti i religiji, posebno istaknute u pesmama Bol, Ubićeš se,

Večeras mi se iznova kazuje, Trenutak i Čovek samo. Pored ovih, na Vlahovićev način osobenih,

egzistencijalnih tema, značajan prostor zauzimaju i ljubavni motivi, sa pesmama poput Samo da ti kažem,

U snu i Letnje veče. Ljubav prema ženi, koja je kroz čitav triptih prisutna, ostaje svuda jednako

neostvarena i nepatetično čežnjiva. Neizostavno je pomenuti i snažnu autoreferencijalnost, prisutnu već u

uvodnoj pesmi, koja – kao i čitav triptih – deli naziv sa samom zbirkom. Autor neposredno govori o sebi i

svom stvaranju (Moj blog, Čitanje, Pesma).

Triptih Vanumnice svojevrsni su nastavak Vlahovićevog zenitističkog izraza, kojim nas poetički

vraća u prve decenije 20. veka. Sa takvim savremenim raritetom smo se već susreli u njegovim

romanima: Evo čoveka, Samaroplavetnilo, Varvarogenije, Noćni razgovori sa sestrom, Dnevnik

virtuelnog zavodnika i Gospodin snevalo; ali i u poeziji: Šta traži Beket u mome krevetu, Soba što noću

svetli i Ja ću se vratiti. Sa Vanumnicama, Vlahović ostaje dosledan sebi i svojim čitaocima.

Sve je počelo sa čudnovatim rimskim carom Markom Aurelijem. Njegovo posthumno objavljeno delo Meditacije (kod nas najčešće prevođeno kao Samome sebi) bilo je začetak ne samo jednog novog književnog žanra, već i svojevrsnog pogleda na svet. Otklon od sveta, fokusirani pogled na sopstvenu nutrinu, i to izražen u kratkom, krajnje jednostavnom, ali poetizovanom obliku, najbližem aforizmu, postao je uzor brojnim piscima i misliocima. Pomenućemo samo dvojicu. Meditacije Marka Aurelija bila su omiljena knjiga Ive Andrića. Pročitao ju je ko zna koliko puta, a upravo nju je poneo u bolničku sobu iz koje se nije vratio pre tačno pola veka. Na marginama ove knjige Andrić je napisao poslednje reči u životu. Uticaj cara stoika na Andrićev misaoni sklop je ogroman. Najbolje o tome svedoči knjiga Znakovi pored puta, tematski, poetski i žanrovski najsličnija Aurelijevom delu. Još jedan stvaralac koji mnogo duguje Aureliju je rumunski filozof Emil Sioran. Iako idejno udaljen od antičkog uzora, i to pre svega po oštrom nihilističkom pogledu na svet, forma Sioranovih dela najbliža je Meditacijama, a njegov uticaj i sâm Sioran potvrđuje govoreći da utehu pronalazi u „prozi prihvatanja umornoga cara“. Iako se Radovan Vlahović u delu Misli o životu i stvaranju direktno ne oslanja na čuvenu knjigu Marka Aurelija, suma onoga o čemu on u njoj govori, baš kao i teme koje pokreće, najbliže su čuvenom caru. Ukoliko tematski posmatramo ovu knjigu, ona se može podeliti na nekoliko celina. Uslovno rečeno, na jednoj strani je autorov pogled na samoga sebe, dobrim delom i na korene svog stvaralaštva, a s druge strane prisutan je pogled na svet, njegove vrline i ništa manje mane. Taj pogled nije gnevna rezigniranost kao u Sioranovom slučaju, nije ni prihvatanje datosti i uslovnog poraza kao u Aurelijevom, iako odjeci takvih pogleda na stvarnost postoje i u Vlahovićevom delu. To je koliko otpor prema nepravednom svetu (kako Vlahović piše: „Stvaralaštvom već decenijama izražavam unutrašnju pobunu protivu sveta, koji me svojom snobovskom ohološću zapostavlja, guši i tlači, kao nezaštićenog svedoka mahnite ispraznosti, kojom se već čitav vek gradeći i rušeći ideologije krvi i tla tako prkosno i bezobrazno razmeće.“), ništa manje i otpor prilagođavanju koje upravo taj svet traži: „Nisam uvek spreman da slušam šta mi sa strane govore oni koji bi da me oblikuju po svom ukusu.“ Gotovo prirodni izraz takvog pogleda na stvarnost sukobljenost je sa političkim strukturama: „Malo-malo pa me političari i njihove politike vređaju i meni nije preostalo ništa drugo do da se od njih branim, a to mogu samo radom i stvaralaštvom.“ Možda je upravo ova rečenica i esencija onoga o čemu u knjizi Vlahović piše. Nasuprot prljavštini svakodnevice i njenim niskostima stoji umetnost, sredstvo ne samo za borbu, već i životna esencija autora koja donosi pobedu. Ili barem pruža priliku za dostojnu borbu. Naravno, ovo je samo jedan značenjski i tematski segment knjige, jer kako sâm Vlahović piše: „Stvarnost nam nikada nije dovoljna, ona je neophodna, ali nedovoljna…“ Znatno veći, nekima možda i značajniji deo knjige autorov je odnos prema samoj umetnosti. Istražujući njene korene (tako je tu i Vlahovićeva eterična muza „sestra“), on piše o predstavljanju ljubavi u umetnosti, književnosti i njenom mestu u današnjem svetu, recepciji sopstvenih dela, temama koje ga tangiraju, ali i temama koje obeležavaju njegov opus. Tu su i avangardisti i klasici, i ukorenjenost u tradiciju i pokušaj da se ona prevaziđe. Tu je pogled i na selo i na velegrad. Kao i na Banat, središte autorovog života, ali i gotovo kompletnog njegovog književnog opusa. A tu je i sâm autor. Suočavajući se sa uzusima postojanja, bolešću, otporima sredine, ponajviše životnom komplikovanošću, on pokušava da pronađe njegovu srž: „Kako nam život sve više odmiče, naša potreba da ga definišemo, kako sebi tako i drugima, svakim danom je sve moćnija i veća.“ Čitajući ovu knjigu mi srećemo zapitanog, ponekad umornog, mnogo češće radoznalog čoveka i pisca, koji želi da u ovoj knjizi ostavi trag o svetu koji ga okružuje. U isto vreme, Vlahovićeve Meditacije, nazovimo ih tako po uzoru na delo cara stoika, suočenje su i sa samim sobom: „Postoje trenuci kad se treba zaustaviti, prikočiti, sećanjem osvežiti pamćenje. Vratiti slike, događaje, promisliti i proživeti ih još jednom. Ne samo lepe, gde smo se junačili, trijumfovali, dobro se osećali i sebi dopadali, već i one kad smo iskazivali nedoslednost, strah, jad i bedu karaktera.“ Vladimir Petrović

Sve je počelo sa čudnovatim rimskim carom

Markom Aurelijem. Njegovo posthumno

objavljeno delo Meditacije (kod nas najčešće

prevođeno kao Samome sebi) bilo je začetak ne

samo jednog novog književnog žanra, već i

svojevrsnog pogleda na svet. Otklon od sveta,

fokusirani pogled na sopstvenu nutrinu, i to

izražen u kratkom, krajnje jednostavnom, ali

poetizovanom obliku, najbližem aforizmu,

postao je uzor brojnim piscima i misliocima.

Pomenućemo samo dvojicu. Meditacije Marka

Aurelija bila su omiljena knjiga Ive Andrića.

Pročitao ju je ko zna koliko puta, a upravo nju je

poneo u bolničku sobu iz koje se nije vratio pre

tačno pola veka. Na marginama ove knjige

Andrić je napisao poslednje reči u životu. Uticaj

cara stoika na Andrićev misaoni sklop je

ogroman. Najbolje o tome svedoči knjiga

Znakovi pored puta, tematski, poetski i žanrovski

najsličnija Aurelijevom delu. Još jedan stvaralac

koji mnogo duguje Aureliju je rumunski filozof

Emil Sioran. Iako idejno udaljen od antičkog

uzora, i to pre svega po oštrom nihilističkom

pogledu na svet, forma Sioranovih dela najbliža

je Meditacijama, a njegov uticaj i sâm Sioran

potvrđuje govoreći da utehu pronalazi u „prozi

prihvatanja umornoga cara“.

Iako se Radovan Vlahović u delu Misli o životu i

stvaranju direktno ne oslanja na čuvenu knjigu

Marka Aurelija, suma onoga o čemu on u njoj

govori, baš kao i teme koje pokreće, najbliže su

čuvenom caru.

Ukoliko tematski posmatramo ovu knjigu, ona se

može podeliti na nekoliko celina. Uslovno

rečeno, na jednoj strani je autorov pogled na

samoga sebe, dobrim delom i na korene svog

stvaralaštva, a s druge strane prisutan je pogled

na svet, njegove vrline i ništa manje mane.

Taj pogled nije gnevna rezigniranost kao u

Sioranovom slučaju, nije ni prihvatanje datosti i

uslovnog poraza kao u Aurelijevom, iako odjeci

takvih pogleda na stvarnost postoje i u

Vlahovićevom delu. To je koliko otpor prema

nepravednom svetu (kako Vlahović piše:

„Stvaralaštvom već decenijama izražavam

unutrašnju pobunu protivu sveta, koji me svojom

snobovskom ohološću zapostavlja, guši i tlači,

kao nezaštićenog svedoka mahnite ispraznosti,

kojom se već čitav vek gradeći i rušeći ideologije

krvi i tla tako prkosno i bezobrazno razmeće.“),

ništa manje i otpor prilagođavanju koje upravo

taj svet traži: „Nisam uvek spreman da slušam

šta mi sa strane govore oni koji bi da me oblikuju

po svom ukusu.“

Gotovo prirodni izraz takvog pogleda na

stvarnost sukobljenost je sa političkim

strukturama: „Malo-malo pa me političari i

njihove politike vređaju i meni nije preostalo

ništa drugo do da se od njih branim, a to mogu

samo radom i stvaralaštvom.“ Možda je upravo

ova rečenica i esencija onoga o čemu u knjizi

Vlahović piše. Nasuprot prljavštini svakodnevice

i njenim niskostima stoji umetnost, sredstvo ne

samo za borbu, već i životna esencija autora koja

donosi pobedu. Ili barem pruža priliku za

dostojnu borbu.

Naravno, ovo je samo jedan značenjski i tematski

segment knjige, jer kako sâm Vlahović piše:

„Stvarnost nam nikada nije dovoljna, ona je

neophodna, ali nedovoljna…“

Znatno veći, nekima možda i značajniji deo

knjige autorov je odnos prema samoj umetnosti.

Istražujući njene korene (tako je tu i Vlahovićeva

eterična muza „sestra“), on piše o predstavljanju

ljubavi u umetnosti, književnosti i njenom mestu

u današnjem svetu, recepciji sopstvenih dela,

temama koje ga tangiraju, ali i temama koje

obeležavaju njegov opus. Tu su i avangardisti i

klasici, i ukorenjenost u tradiciju i pokušaj da se

ona prevaziđe. Tu je pogled i na selo i na

velegrad. Kao i na Banat, središte autorovog

života, ali i gotovo kompletnog njegovog

književnog opusa.

A tu je i sâm autor. Suočavajući se sa uzusima

postojanja, bolešću, otporima sredine, ponajviše

životnom komplikovanošću, on pokušava da

pronađe njegovu srž: „Kako nam život sve više

odmiče, naša potreba da ga definišemo, kako

sebi tako i drugima, svakim danom je sve

moćnija i veća.“

Čitajući ovu knjigu mi srećemo zapitanog,

ponekad umornog, mnogo češće radoznalog

čoveka i pisca, koji želi da u ovoj knjizi ostavi

trag o svetu koji ga okružuje.

U isto vreme, Vlahovićeve Meditacije, nazovimo

ih tako po uzoru na delo cara stoika, suočenje su

i sa samim sobom: „Postoje trenuci kad se treba

zaustaviti, prikočiti, sećanjem osvežiti pamćenje.

Vratiti slike, događaje, promisliti i proživeti ih

još jednom. Ne samo lepe, gde smo se junačili,

trijumfovali, dobro se osećali i sebi dopadali, već

i one kad smo iskazivali nedoslednost, strah, jad i

bedu karaktera.“

Vladimir Petrović

Umetnička spontanost zbirke „Otkriće“ Radovana Vlahovića

Vanumnice su zamišljene kao triptih sastavljen od tri zbirke pesama – Preslikanice, Otkriće i

Posle svega – koje povezuje jedinstven stil, srodna motivska osnova i zajednički narativni tok. Pesme su

kratke, sažete, jasne, pisane u slobodnom stihu oslobođenom svake stroge forme – što je ujedno i jedno

od glavnih oružja savremene poezije – sloboda pesničkog izraza. Vlahoviću kao književniku, sloboda

nikada nije falila! Uz to, pesnički jezik je jednostavan, oslobođen hermetičnosti, skrivenih značenja i

preterane upotrebe stilskih sredstava, što omogućava da se stihovi čitaju s lakoćom i uživanjem.

Vlahovićev pesnički svet oslanja se na svakodnevne teme, dok izraz nosi obeležja imažinizma,

modernizma i zenitizma.

U zbirci Otkriće prisutan je ličniji i prisniji ton u odnosu na ostatak triptiha. Lirski subjekat nam

otvara vrata sopstvenog, intimnog sveta i prenosi nam svoj doživljaj ljudi, prirode i uopšte sveta. Kada

govori o sebi – lirski subjekat se ispoveda, dok su odnosi s drugima prikazani isključivo iz njegove

perspektive: oni se pojavljuju kao ljudi koje on savetuje, kojima upućuje kritiku, pohvalu ili ih samo

opaža i na sebi sopstven način komentariše, često praveći svojevrsni otklon.

Između drugih

i mene

razlika je u tome

Što oni dele

A ja sabiram

Vlahovićev doživljaj prirode je veličanstveno sumatraistički. Čovek je u harmoniji sa prirodom –

on sa njom razgovara, sa njom se leči i snaži, njoj se udvara... Priroda, svojom lepotom i snagom ima moć

da promeni čoveka, pa tako u pesmi Jesenje jutro svetlost jutra postaje svetlost duše. S toga, u zbirci

dominiraju larpurlartističko-sumatraistički motivi, kao i elementi imažinizma – neposredno uživanje u

trenutku, u estetici, u prostoru i vremenu. Takvi su primeri lako uočljivi i u pesama Dud, Udvaranje,

Posle kiše i U oku, u kojima se lirika ostvaruje kroz samu estetsku vrednost trenutka. Zbog takve

umetničke spontanosti, Otkriće se može smatrati najpoetičnijom i najlirskijom knjigom u okviru triptiha

Vanumnice. Tome u prilog ide i sažetost pesama. Iako pesme celokupnog triptiha Vanumnice odlikuje

sažetost izraza, primetno je da su pesme zbirke Otkriće ipak kraće – što je najavljeno i u prvoj pesmi

istoimenog naziva, koja broji svega deset slogova.

Ova zbirka i sama predstava prirode u njoj jedinstveni su beg od turobne i groteskne realnosti,

prikazane u prvoj zbirci triptiha Preslikanice. Čitajući zbirke redom, stvara se utisak da priroda za

Vlahovića postaje izvor utehe, nalik onoj koju su avangardisti pronalazili po povratku sa velikog ratišta.

„Šaka mraka” Mariane Kunbar je, poštovani prijatelji,

knjiga objavljena kao nagrada na osnovu njene istoimene

pobedničke pesme na 8. evropskom Fejsbuk pesničkom

festivalu u Novom Sadu.

Služeći se životom koji nam je u svojoj milosti Gospod

dao, otkrivamo kako vreme prolazi u mnoštvu protivurečnosti

koje se sudaraju u nama samima i svetu u kome

živimo i iz želje da ih prevladamo, počinjemo ispisivati

reči koje se pretvaraju u stihove, strofe, pesme i na kraju

u knjige koje su materijalizacija naših duhovnih pregnuća

da se razmrse svi čvorovi koje nam je sudbina nametnula

i da se otvore ventili naše, do prsnuća ustreptale, duše.

Da poput gejzira iskažemo sve damare i sudare koji se

dešavaju u nama i da, nakon toga, oslobođeni, katarzično

krenemo na nove, kako egzistencijalne, tako i nebeske

poetske puteve.

„Šaka mraka” je knjiga o zovu nedostižne prošle i

sanjane buduće ljubavi. Treperava, emotivna, na trenuke

gorka i ekspresivna, ova poezija nam govori o vremenu

sadašnjem u kome pesnički subjekt i junakinja Marianinih

pesama tutnji životom u potrazi za prepoznavanjem večno

muškog i ženskog principa ljubavi, iz kog se kao uragan

survava u realnost, u bitak i postojanje u svetu nesklonom

emociji, koji je so zemlje i duhovna blizina u neurotičnom

i izmanipulisanom životu koji se uvek otima našoj želji da

ga uredimo, makar u odnosima sa onima koje volimo, na

jedan poetski i energetski sinhronizovan način.

Mariana piše slobodnim stihom koristeči česte evokacije

na animusa, a njen pesnički svet je prepun autentičnih

slika i jetkih mudrosti i zaključaka iz kojih uvek

postoji izlaz koji se nadom i intucijom, a ujedno i poetskim

tkanjem, prevladava.

Knjiga „Šaka mraka” Mariane Kunbar je jedna od onih

koje se mogu čitati u svim prilikama, sa željom da se setimo

naših unutrašnjih emotivnih dilema, a ujedno i da u

svakom trenutku imamo spremnost kako i na koji način da

ih uskladimo u jedan harmonični poj našeg unutrašnjeg

duhovnog bića.

Radovan Vlahović, književnik

Ко је издао Нови Зенит? Виктор Шкорић

Има писаца који целокупно своје стваралаштво подведу под једну књигу која им

постане пропусница, улазница и лична карта; познати су примери писаца који цео

живот пишу једну књигу, под једним књижевним програмом и запућени к једном циљу;

најчешћи је онај пут када се из књиге у књигу стваралац мења, док напослетку не нађе

своју златну жицу аутопоетике – а неки је и никад не нађу. Редак је случај писца попут

Радована Влаховића: писца градинара и неговатеља. Он је стваралац који негује врт

који је посадио и као привржени и марљиви баштован обилази, плеви, обрађује и

култивише биље и дрвље још младалачком руком посађено, а сада већ раскошну

летину и плодоносно дрвеће с ког се увек може нешто узбрати. Јер прошло је више од

четрдесет година када је Влаховић – писац, али и човек – први пут прихватио

новозенитизам у свој стваралачки видокруг, али, чак и када су сви заборавили ту

покретачку енергију чудне и неприхваћене групе младих људи, није дозволио да не

каже и последњу реч тог покрета и о том покрету. Или – да ли је то последња реч?

„Триптих о новозенитистима“ би се модерним књижевним жаргоном назвао

трилогијом, али много је више разлога да се држимо речи из наслова, јер „триптих“ је

термин из теорије песништва (и сликарства, што није неважно) којим се обухвата пре

свега латентна поезија у прози, сликама и мотивима у овој књизи. Влаховићева књига о

новозенитистима је роман, збирка песама, дневник, програм, сликарско платно,

документ, фикција, есеј и живот сам (уз вероватноћу да је нешто још пропуштено и

ненаведено). У њој се Радован Влаховић јавља као књижевни лик, сведок, али и

метафикцијски аутор, тј. онај који проналази и преуређује рукописе и дневнике који

скривају и откривају праву истину о настанку и нестанку новозенитиста са средине

осамдесетих година. Балзаковска фигура Влаховићевог „записивача“ омогућава му да

дá потврду аутентичности приповедања и догађајности. Јер, бивајући сведоком,

Влаховић омогућава да приповедање раслоји на више временских токова – чега је

постао мајстор најотменије вештине – и из перспективе више ликова, чије приче он

покушава да повеже, уклопи, допуни и прикаже у виду тајне која нам се тек у овом веку

разоткрива, а можда и тек само иза вела наговештава.

Истовремено, док нам тајну открива, ова књига истовремено се бори против

великог непријатеља садашњости – самозаборава. Понављајући реч осам пута,

апострофира се опасност која све време као Дамоклов мач виси над судбином

новозенитиста. „Оно што је било остаје у тамници наше подсвести, нестаје у

самозабораву свега што је било и што нам доноси само непријатност. Ни по чему се у

сећању баш не осећамо прослављеним. Обично, тренутке успеха и не помињемо,

тренутке среће заборављамо“, каже у запису један од јунака ове књиге. Кроз причу о

судбини новозенитиста, а пре свега о судбини Лепог Марија, представљена је прича о

лепоти узлета, тренутку самоосвешћивања и трагичности пораза. И управо у том

осећају поражености и тежњи к нестанку, јунацима ове књиге прети опасност.

Недовршеност је пораз, али и људска судбина.

„Триптих о новозенитистима“ је књижевни универзум Радован Влаховића у

малом. Иако је реч тек о првој књизи „Триптиха“, можемо рећи да она већ сада сабира

све пишчеве теме, мотиве, опсесије и књижевне узоре. Није редак случај у књизи да се

препознају референце на друга књижевна дела овог аутора („Сећаш ли се

Самароплаветнила“), књижевни ликови из других окружења („Марко је био друг са

Љубом Влаховићем, Радована Влаховића прадедом“) или на оне једноставне, а теже

препознатљиве алузије које су доступне само пажљивим и истрајним читаоцима (као у

сцени „напада“ књижевних јунака на аутора због мањка „посвећености“). Напослетку,

судбина сваког новозенитисте из ове књиге представља један од путова који писац

жели да истражи јер је те судбине препознао и у себи. Било да је реч о малопре

споменутом Марију, било да је реч о Швепсу, Риђобрадом, Лени, Жигосаном или о

људима који долазе у контакт са њима – неименовани писац, Цакани – њихова

међусобна повезаност и даља судбина након наводног колективног самоубиства у

Дворској башти у Сремским Карловцима остаје мистерија која ће се разјаснити у

даљим деловима овог триптиха. При том треба имати на уму да је читалац у сталној

неизвесности око тога коме може веровати, чије речи аутор наводи, да ли се то заиста

тако десило и, напослетку, ако су се они разишли – ко је издао новозенитизам?

Одговор на претходно питање можда никада и нећемо добити. Оно што ћемо

сигурно добити са првом књигом „Триптиха...“ јесте богата трпеза књижевних дарова

Радована Влаховића. Као што је речено, мало је оних који су писци-градинари:

пишчева рука пружа се према његовим читаоцима, а у њој се налази јабука. Јабука

спознања? Јабука раздора? Јабука открића великих као гравитација? Још не можемо

рећи. Тек смо на првој етапи овог бурног (само)ходочашћа.

Виктор Шкорић

Др Вада, 61, водећи је стручњак за здравље старијих особа. Своје богато искуство сумирао је у 44 правила која откривају тајне мирног и испуњеног живота после 60. године. Ова правила делују једноставно, али садрже дубоку мудрост:

Књига јапанског психолога Хидекија Ваде „Прекидање баријере осамдесет“ недавно је објављена у Јапану, изазвала је велику пометњу. Од објављивања, продато је преко 500.000 примерака, а стручњаци предвиђају да ће постати бестселер, достижући милион примерака у наредним месецима.

Др Вада, 61, водећи је стручњак за здравље старијих особа. Своје богато искуство сумирао је у 44 правила која откривају тајне мирног и испуњеног живота после 60. године. Ова правила делују једноставно, али садрже дубоку мудрост:

• Прошетајте сваки дан.

• Када сте љути, дубоко дишите.

• Наставите да се крећете; не дозволите да ваше тело стагнира.

• Пијте воду лети, чак и ако је клима уређај укључен.

• Добро жваћите храну - ум ради са устима.

• Губитак памћења не долази од старости, већ од неактивности.

• Не претерујте са лековима.

• Не покушавајте да непотребно снизите крвни притисак или ниво шећера.

• Самоћа може бити мир, а не изолација.

• Нема срамоте бити лењ.

• Не треба вам возачка дозвола у старости.

• Радите оно што волите и одустаните од онога што не волите.

• Не закључавајте се у кућу.

• Једите оно што вас чини срећним - мало повећања телесне тежине није штетно.

• Не проводите време са људима које не волите. • Не гледајте превише телевизије.

• Не борите се стално са својом болешћу; научите да живите са њом.

• Оптимизам је најбољи лек.

• Воће, сунчева светлост и свеж ваздух су извори среће.

• Разговарајте о томе шта вам је на уму. • Ако је потребно, промените мишљење - нема проблема.

• Престанак учења је почетак старости.

• Довољно је само бити захвалан - осмех доноси срећу.

• Старост није терет, већ дар.

Др Вада нас подсећа да период после 60. године није крај живота, већ почетак једноставности и мира. Ово је време када почињемо јасно да видимо живот и постајемо искрени према себи.

Укратко:

Живите једноставно, крећите се мало сваког дана и више се осмехујте. Пригрлите своје тело и своје године са љубављу – и видећете да је срећа ближа него што сте мислили.

Поделите ово са својим вољенима – мудрост не познаје године.

Не дивите се младима: сви смо били млади.

Дивите се старима – они су видели свет и искусили живот.

Дивите се старцима који пролазе поред мене у зору: рибарима, берачима печурака, путницима! Дивите се онима који још увек брину о себи, својој коси, ципелама, уредној и елегантној одећи.

Дивите се онима који никада не губе радост у животу, који себе виде у својој деци и унуцима, који су пуни жеље чак и након најтежих животних лекција.

Не дивите се младима! Бити млад је лако.

Дивите се старима – успели су да остану заувек млади.

Ово је за нас! 👍

Пошаљите ово пријатељима које не желите да изгубите у 2026. години

Не желим да вас изгубим.

Пошаљите ми назад.

Ако се вратите:

3 - имате мало пријатеља,

5 - имате праве, добре пријатеље 💛