"Šta god da se desi, ostani živ. Ne umri pre nego što umreš. Ne izgubi sebe, ne izgubi nadu, ne izgubi pravac. Ostani živ, sa sobom, svakom ćelijom svog tela, svakim vlaknom svoje kože. Ostani živ, uči, proučavaj, misli, čitaj, gradite, izmišljajte, stvarajte, govorite, pišite, sanjajte, dizajnirajte. Ostani živ, ostani živ u sebi, ostani živ i spolja, ispuni se bojama sveta, ispuni se mirom, ispuni se nadom. Ostani živ sa radošću. Postoji samo jedna stvar koju ne bi trebalo da protraćiš u životu, a to je sam život.“ Virdžinija Vulf

 

Da nemam Boga i tebe draga moja, život bi mi poslednjih godina bio tužan, mnogo tužan.

Mrtva priroda

 

pokvaren sat

raštimovan klavir

slika bez rama

suva gasna lampa

razliveno mastilo

svečana praznina

sa suvim cvetom

u reveru dana

Primetio sam kad god se načne priča istorijskog Banata i kad krenem o Evropskoj istoriji Srba u Banatu moji sagovorinici prosto zaneme. Ili im je tema dosadna, ili o tome ništa ne znaju,ili misle u sebi da je u pitanju opet neki separatizam.

Kako je to lepo kad se pisci druže sa piscima. Uopšte, lepo je da se članovi nekog esnafa druže, da vode razgovore i da sede po kafanama i piju, slušaju i naručiju muziku i sve tako... Ja se retko družim u stvarnosti sa piscima. U mome selu ih i nema, a nema ni adekvatne kafane, a kad odem u grad i kad se sa nekima i sretnem, ja sam uvek u žurbi, jer nikad u grad ne idem samo jednim poslom.

Umeju naša braća kad su na konju da se prave važni, da se uspale i popapuče.Kod njih to ide u ciklusima kako ih malo podignemo, a oni se pogorde i otpišu nas, rashoduju i izbrišu sa inventarne liste sve dok ne propadnu pa onda opet jovo nanovo.

Nikada ne bi dao prednost lutki za naduvavanje, a nikada ne bih ni pisao romane uz pomoć veštačke inteligencije I vođenje ljubavi i romani su stvar duha i pišu sa ljubavlju strašću.

Pisati romane uz pomoć veštačke inteligencije, isto je što i voditi ljubav sa gumenom lutkom ili pak sa lutkom za naduvavanje i veštačkom vaginom.

Oni misle( naša braća) kad ih nagrađujemo da su mnogo dobri a u stvari mi vidimo da kod jadničaka alavosti nema kraja i onda ih obasipamo počastima ne bi li bar malo se zasitili da počnemo jednog dana ko svet da živimo zajedno a ne samo da znamo kad njima šta treba već i da oni znaju kad nama šta treba

Naša braćai preko Drine, Save i Dunava su kod nas ovde u Banatui kad su u pitanju nagrade redovno za trpezama časti i slvalja, a kad oni nekog iz ovih krajeva treba da nagrad, retko kad to čine, jer oni nagrađuju isključivo svoje lepo i korisno a tako lukavo jadno i bezobrazno da se normalan čovek postidi.

Bolest učini od čoveka nevažno biće i on i ono ako poveruje u to predaje se toj nevažnosti i srlja u jednu strašnu jamu koju se ne vidi kraj

Mi ne umemo da tumačimo naše bolesti, da upravljamo njima, pretvorimo ih u filozofiju, od nemoći da napravimo moć, a od muke radost a od tame da uz Gospodnju pomoć dobijemo svetlost besmrtnu. . .

Pojedinci vrede onoliko koliko mi u njima vidimo kvaliteta. A da li je to baš tako, sigurno da nije, ljudi vrede često i bez naših kvalifikacija mada mi uvek polazimo od tebe što i nije tako loše mada je vrlo sebično.

Postoje trenuci kad se treba zaustaviti, prikočiti, sećanjem osvežiti pamćenje. Vratiti slike, događaje, promisliti i proživeti ih još jednom. Ne samo lepe, gde smo se junačili, trijumfovali, dobro se osećali i sebi dopadali, već i one kad smo iskazivali nedoslednost, strah, jad i bedu karaktera.

Kako je panonsko more davno presahlo nama panoncima i ne preostaje ništa drugo sem reka, kanala, bara, ponekog jezera ili pak bazena, buradi, korita i valova za brčkanje. Kako su samo srećni oni narodi koji mogu da sastave plodnu ravnicu i morsko plavetnilo u vidokrugu očiju.

Dok sam juče čekao u redu kod bankomata iz prodavnice izađe moja prijateljica Slađana i vidim nešto je ubledela.Kako si, pitam je. Nije mi dobro kaže,uravo sam videla ženu,romkinju koja je danas primila socijalnu pomoć, kupuje boks Danhila.I još objašnjava trgovkinji da ne može druge cigarete da puši.Ovo me ljuti Radovane, strašno me ljuti, reče mi odlazeći i dalje bleda u licu. Ćutao sam redu za bankomat pušeći svoj Klasik.

Budan pre svitanja kraj otvorenog prozora čujem šuškaju laste pod strehom. U daljini se čuju prvi petlovi, lavež pasa, zvižduk teretnog voza, drumom prolaze pekarski kamioni. Pramenovi tišine na trenutak nadvijaju se nadamnom zajedno sa svežinom vazduha. Nebo je još uvek prepuno zvezda. Još samo malo i jutro će.

Radovan Vlahović: „Proleće Sime Cucića: Petnaest godina književne manifestacije“

 

Monografija „Proleće Sime Cucića“ je vrlo značajna iz najmanje tri razloga – naučnog, književnog i kulturnog. Prvi razlog se tiče toga što je Proleće Sime Cucića predstavljalo i predstavlja jedinu manifestaciju gde se stručni žiri, pre svega, bavi rangiranjem književno-naučnih dela iz oblasti nauke o književnosti za decu. Zašto je to bitno? Pored toga što je ova nagrada ponela ime jednog od najpredanijih, najobjektivnijih i najiskrenijih književnih kritičara Sime Cucića i što se dodeljuje za naučno delo iz ostvarenog naučnog korpusa ove književnosti, vrlo je značajno da pokazuje i širinu književnog shvatanja i razumevanja čoveka, bez kojeg ne bi postojala kako ova manifestacija, tako još niz književnih manifestacija vezanih za oblast književnosti. To dokazuje da za samog Radovana Vlahovića iskorak u ovu književnu oblast nije predstavljalo samo književni posao i marketing već književnu misiju u oblasti književnosti za decu.

Od 2008. godine, od kada su u stalnom žiriju prof. dr Tihomir Petrović (predsednik), Radovan Vlahović (član, direktor BKC) i prof. dr Predrag Jašović (član), ova nagrada je okupila sve najvrednije naučne radnike i profesore u oblasti književnosti za decu, kako u oblasti nauke, što je od prevashodne važnosti, tako i u oblasti beletrističkog stvaralaštva čime je Proleće Sime Cucića preuzelo primat u Srbiji, pa i šire. Sama manifestacija, na čelu s Radovanom Vlahovićem i timom koji je okupio oko njega sa članovima žirija, pored toga što je popularisala književnosti za decu, udarila je i temelje nauci o književnosti za decu i doprinela demarginalizovanju beletristike za decu, još više je doprinela demarginalizovanju književne kritike književnosti za decu. Tako se misionarska misija ove manifestacije potvrdila i dokazala neophodnom bez obzira što je gotovo uvek izostala pomoć državnih institucija.

U ovoj monografiji kroz obilje fotografija možemo sagledati na desetine najznačajnijih imena u oblasti književnosti za decu od kojih neki već deceniju nisu među nama, ali tu su i oni koji i danas predstavljaju alfa i omegu u oblasti nauke o književnosti i beletristici. Tu je i obilje novih imena mladih ljudi i onih koji su otkriveni javnosti, što kroz manifestaciji proleće Sime Cucića, što kroz izdavačke poduhvate BKC-a. Možemo reći da danas zahvaljujući ovoj manifestaciji postoji čitav jedan ešalon pisaca za decu o kojima se, takoreći, do juče nije ništa znalo. Tu je i na stotine ljudi (a ima ih i na hiljade vezanih i za druge manifestacije) koji su prodefilovale tokom odvijanja same manifestacije.

Sve to potvrđuje razlog nastanka jedne ovakve monografije u kojoj praktično nailazimo na sve dokumente vezane za ovu manifestaciju. U tom smislu, ova monografija će budućim naraštajima koji se budu bavili proučavanjem književnosti i kulturologijom biti od velikog značaja jer u njoj je sve dokumentovano,kako na vizuelnom planu, uglavnom izvrsnim fotografijama, tako i na pisanom planu, pisanim dokumentima. Ova monografija je dokaz trajanja i upornosti nekolicine entuzijasta na čelu s Radovanom Vlahovićem. Oni su dokazali da kad ima volje i posvećenosti, ima i načina da se jedna manifestacija sprovede i opstane.

(iz recenzije)

prof. dr Predrag Jašović

Retorička narcisoidnost me nervira i kad neko tako krene ja se odmah uzvrpoljim, počnem cupkati nogom, češem se, gledam na stranu ili, kao palim cigaretu.Takva komunikacija proizvodi osećanje besmisla i apsurda kod slušaoca. Sklanjam se od takvih ljudi pa makar da su mi oni i najbliži rođaci sa kojima moram po dužnosti komunicirati, a da ne govorim o poznanicima ili pak onima koji mi se kao prijatelji deklarišu.

Ne volim neodređenost i natezanja u komunikaciji sa ljudima. Ne volim duge i opširne uvode koji mi ne govore ništa već samo otkrivaju potrebu sagovornika da nam što duže prikiva pažnju za sebe i tako uzima energiju.Ti uvodi u priču od kulina bana pa do danas obično su proizvod sladostašća pripovedanja našeg sagovornika koji uživa u sebi govoreći