Slobodan Ristović ДРХТАВИЦА РИНГЛИ НА ШПОРЕТУ

 Иза леђа ми дрхте рингле на шпорету. Лепи мој Смедеревац ко да је тек из

Јерининих поњава изашао. Окићен звецкањем прапораца. Около пада снег,
шарене пахуље, обојене дрвеним бојицама, багремовим и јасеновим.
Мирише чај. Зачепиле ми ноздрве од јаре и пепела. Ватра испод њене блузе
истерала дугмад из рупица. Пршти пуп. Пробеараће дрен под чојом
панталона. Урликнуће мечка. Пробудиће се кремен и креманци. Милуновом
џадом ће неки момак певати: Златибре питај Тару...
Из песмарице Бранка В. Радичевића избијају клице: „Сетим се ње и одмах
грешна мисао”. Како су се некада писале песме, док је било песника - „певао
је дан у гранама топола”, а не ко данас, ни гранчице за пуцаљку, а камо ли за
клис и паљу.
А неке давне године смо седели у кафани код моста у Овчар бањи, пирили у
кувано вино и меркали конобарицу. Нас двојица,ђаво и његов шегрт. Отишао
је Богу Бранко, можда оном пругом која је мирисала сувом стељом са једне и
прасећим печењем са друге стране. Ја и даље на станици Јабучје код
Лајковца чекам свој воз, теглећи шински точак. Прашњавим сокаком Милан
Станисавњевић вуче белоушку. Ибретисаће се по перону. Деца ће вриштати.
Мајке ће их увлачити у купе друге класе, натискане торбама и оглабинама
кокошијих кошчица по којима се хватју муве и језа белог лука. Било. Могло
се, Имало се шина и вагона.
Данас Цигани краду бакар и клинове са широког колосека, други
сиротановићи са пободеним носевима у пaпирне кесе преживају саламу и
машу возу који бритви ка Новом Саду. Шлипери су бетонски, неће их жижак
ни олај. Беле се. Оно што је црно на обазима је. Нигде гулаша ко у Новом
саду. Нигде ногице ко у Маџарице. Јој мајци, пусти Шемсу па да изгинемо.

Виркам кроз прозор, дими се моја сушарица. Облизују се мачке на које лаје
цуле, чувар сланине. Тужно занимање. Сви смо ми кучићи,који чувају
халапљивост, оних гузоња на чијим задњицама су флеке разних застава и
феуда, гонича робова и истериваче паметних. Све се мења осим чварака,
само се они и народ скупљају .
Гасим телевизир. Морам да тарнем ватру, Страх ме да га оставим без икога.
Ко зна шта може да поради у кући, када је у стању да затвара школе и
библиотеке, а да отвара куплераје. Јој, и ибарску магистралу су обрукали.
Више нема човек пристојну лудницу за лечење стварности.
Враћам се јуначкој поезији. И ако ложу гуслари,лепо то раде. Има ту љубави
према кућном прагу. Данашња поезија има своју мустру па је пишеш према
муштерији, ко некада оне партизанске. Ако је нека млада партизанка
погинула у Јабланици на Златибору а идаш на приредбу у Звечку код
Обреновца, онда избациш Дрежник а утуруш Звечку. Тако је и данас,сви
ударили у кукњаву или заклетве ,примерице о Косову. А народ надрљао да
горе не може бити. Они који би написали и неку истиниту не смеју од
телевизора. Сада они мењају оне уши које је дувар имао у време тита и
његовог усреићвања, поготово Срба. Јој, дај пустите трубаче и отворите
задруге па да се поубијамо ко на Сремском фронту.
Ево, писао сам ти. Немој да испадне да нисам. Да сам ти штогод друго
писао,згадио бих ти већ загађени живот.
Одох да погледам ватру у сушари,може ми изгорети обућа. Комшије и овако
мисле да сушим месо.
Поздрав. Кад будеш докон јавни се.

Рогатица.03-12.2024.год.

Богдан Чиплић То је Тарош

 Хиљаду Тарошана знам –

прођу туда сви они,

цео Тарош

кад у шлепове

вагоне вуку.

Тарошани у бирцузу,

у Бечеју,

Тарошани у бирцузу,

пију из фићока

и једу из марамице –

Тарошани кифле једу са хлебом

кад у Бечеј дођу

– кифле су слане.

А Тарош нисам никад видео.

Кад прође лађа низ Тису,

прво село с лева

то је Тарош.

Од Тисе брани га бедем,

па се, тако, Тарош не види.

Само се торањ у један мах издигне,

посивео трбушаст торањ српски,

повири, па прсте се испне, повири,

али га одмах нестане у врбаку.

Долма не да.

Шта има да гледа!

Лађа, ко лађа,

ко сваки димшић

што прља небо.

То је Тарош.

Никада нисам био тамо.

Никада у животу у Тарошу.

Види винограде на обали.

Вино им је, кажу, добро.

Ја га пио нисам –

ко ће пити вино из Тароша,

кад у Бечеју Гида ауспрух точи,

Гида, спахија, мушкатаљ – отонел.

А тарошко је вино добро, кажи људи!

Кад лађа прође,

понекад затутуче –

поздрави Тарош,

до Титела више села нема.

А Тарош не отпоздрави –

та, то су паори, паорија,

шта ће да поздравља;

ако се ради – ради,

ако нема посла,

лези и спавај!

Нек пролазе лађе – димшићлије,

Тарош невидљив ту остаје,

ту остаје заувек,

и удаљује се

(само за оне са лађе)

пушкомет

по пушкомет.

Ovo je vreme kad dostojanstvo, čast i obraz ne vrede mnogo.Vreme u koje sam ja izgleda zalutao, godinama trošeći život i vodeći računa da ih sačuvam.

 

Bogdan Čiplić To je Taraš

 

Franjo Frančič: „Pesma za Radovana“ (Bolje biti seljak nego pisac)

 Bolje biti seljak nego pisac

Piše mi jutros

moj prijatelj Radovan Vlahović

iz Novog Miloševa,

poeta i filozof kojeg jako cijenim,

da je bio mlad i lud,

ali nikada nije kao čoban

Titove ovce čuvao.

Da neki, kao ja, poludimo kad ostarimo.

On, sada ozbiljan, pleše kolo s pravoslavnim popovima,

a ja berem masline i radim na zemlji,

ali ne zbog ludosti, nego mira.

Jedino ti zemlja sve vraća.

Lud je onaj pas koji otvorenih očiju sanja,

koji sanja umesto da broji.

I ne možeš biti pesnik,

a da nisi lud,

jer normalni su najviše normalno ludi,

bojim ih se jako,

ti polako i sigurno sjebu sve,

i snove, i nade, i čežnju, i javu,

prijateljstvo i ljubav.

A vino je nebeska mana,

a zemlja je svima nama

 poslednja stanica na putu do kraja noći...

Jeremija iz pustinje

 Ja sam poput Jeremije iz pustinje prvi projavio Gospodnji naum da političara Igora MIrovića preobrati u pesnika Igora Mirovića.Mnogi mi nisu verovali i podsmevali su se tome i pljuvali su na mena i pesnika, a danas vidim mnogi se posipaju pepelom po glavi.

Za moto moje knjige priča koja nosi naziv (Prvi nastup) uzeo sam sledeće stihove Miloša Crnjanskog

 

Душа је моја богат сељак,

пијан весељак,

у завичају.

Милује голу жену што спава,

тврдо, ко плећа гојних крава,

у житу, куд ноћи пуне црних врана,

падају.

Počivaj u miru prijatelju Dušan Radak 1955 -2024 godina.

 

Dostojevski i ja sličnosti

 “Основна мисао Књиге о Јову, која је Достојевском била једна од омиљених библијских књига, је у томе да Бог шаље патњу човеку зато да би се човек кроз њу приближио Богу. Достојевски у својим делима непрестано говори о томе да се човек само захваљујући патњи може духовно усавршавати, имати више саосећања и бити милосрднији према другима, дубље волети и осећати. Он 1866. године пише: "Нема среће у удобности, срећа се купује патњом... Човек није рођен за срећу. Човек заслужује своју срећу, и то увек патњом". Патња, ако се схвата из хришћанске перспективе, чисти душу, а човека чини аутентичним: та мисао је црвена нит која се провлачи кроз читаво стваралаштво великог писца. Истовремено, према речима Берђајева, однос Достојевског према патњи је амбивалентан. С једне стране, "стваралаштво Достојевског прожето је безграничном емпатијом према човеку. Достојевски нас учи сажаљењу и саосећању. У томе му нема равног. Нико није био тако рањен бескрајном патњом људском. Срце Достојевског вечито је крварило. Њему је било дато да спозна шта је то робија, да живи међу робијашима, тако да се он за читавог свог живота заузимао пред Богом за човека. Патње невине деце највише су погађале и рањавале његову савест". С друге стране, "Достојевски се најмање може назвати сентименталним, сладуњавим и смирујућим хуманистом. Он није проповедао само саосећање и сапатништво, већ је и патњу проповедао. Позивао је на патњу и веровао у њену искупитељску снагу. Човек је одговорно биће. Човекова патња није невина патња. Патња је повезана са злом. Зло је повезано са слободом. Због тога слобода води ка патњи... Достојевски је у патњи видео знак највише вредности човекове, знак слободног бића. Патња је последица зла. Али у патњи зло сагорева".

Duh beznađa

 Duh beznađa je sišao sa crnog oblaka.Hoda pustom ulicom moga grada. Između svetiljki što čkilje prostiru se sablasne senke.Možda si to ipak ti preobražena u nespokoj što vuče grube cipele po vlažnom od kiše pločniku.

Popodne jednog pisca

 Neko sedi na ulici pred kućom, neko kosi travu i sređiva baštu, drugi se opet voze biciklom po vlažnom drumu, a ja pijem kafu, slušam muziku i smišljam kako da ispričam jednu te istu priču o muškarcu i ženi koji se vole, koji su se posle toliko traženja našli, ali ne uspevaju nikako da se sretnu.

Potreba za pisanjem

 Ne otkrivam toplu vodu, ali hoću da kažem da potreba za pisanjem i nije toliko stvar našeg racionalnog bića, naprotiv ono je urlik našeg nesvesnog, duboko i godinama potiskivanog iracionalnog bića koje se ište iz nas i hoće na svetlo dana.

Najava

Čamac za spasavanje samoljublja je probušen.Kišica zelena, paučina crvena u mleko plavo kroz iglene uši provlače se i povlače.Sve ne mogu ući, nemogući, jer probušen je čamac na pramac.Dolazi vreme štampanja kalendara.

Radovan Vlahović Pesnička republika (Dnevnik 17 novembar 2024 godine)

 

Devetnaesti vek je poznavao romantizam, narodnu književnost koju su stvarali nadahnuti i

bogonadahnuti  pojedinci. Dvadeseti vek je bio u znaku avangarde, moderne i posmoderne, a u

treći milenijum smo ušli shvatajući da dolazi novo vreme, da dolaze novi ljudi, ali niko nije znao

gde to vodi. Mrzovolja usled stešnjenosti, sa pojavom interneta u trećem mileniju, života i sveta

koji su nas dali i medijske  dostupnosti vaskolikih naopakih događanja učinili su da umetnost sa

jedne stane dobije inženjersku akademiziranu i apstraktnu notu otuđenih ljudi, u svetu koji je

prepun konflikata, ratnih dejstava i korporativnih pohlepa i gde je tako malo empatije ostalo za

one druge, za pesnike i poeziju, u vremenu gde se htelo pesmi oduzeti lični ton i preko potrebna

emocija koja ju je čininila ljudskom i odviše ljudskom kreacijom, postulatom duha i srca

nesvikog na ulogu koju su mu dali kreatori novog društvenog poretka. Sa pojavom društvenih

mreža i sa njihovim svakodnevnim virtuelnim nadrastanjem običnog življenja, otkrio sam da one

mogu poslužiti kao odlična platforma za iskazivanje individualnih i ličnih kreativnih poetika

pojedinaca koji su vapili za novom percepcijom istih u vremenu kad su književni časopisi

zatvorili svoja vrata, osim za učenost koja se počela nametati svojim autoritetom i mnogolikim

nedorečenim i brbljivim teorijama i tako je gušila i davila želju da se kroz umetničko delo

pojedinca ili grupe traži spoznajnost novih kreacija koje očovečuju posrnulog čoveka sa kraja

drugog milenijuma. Svet oko nas, u trenutku kad nam je sve na dohvat ruke, je nemilosrdno

grabio prema litici iz koje će se stropoštati u svoje samoponištenje, osim ako se ne desi i jedna

trunka vere da se sve to može izbeći i da se može krenuti u suprotnom pravcu. Shvatili smo:

"Svet treba da peva, a ne da ratuje". Potreba da se misli postoji od pračoveka do dana današnjeg,

a potreba da se emotivno kroz jezik i stihove doživljava i proživljava svet je data svakom

pojedincu i to je u praćeliji svakog živog bića. A najbolji način da se sve to iskaže je pesma, a

ona je ostala zarobljena između proračunate karijerističke  ironije akademizma i groktanja

domaćih životinja, gde pojedinac samo sa glasovima duše i čista srca, a naoružan talentom kao

ličnim jezičkim i poetskim izrazom, nije imao mesta. Strah pred autoritetima u autoritarnim

društvenim sistemima, a ujedno i institucijama, je gušio u narodima i pojedincima uopšte želju da

zapišu i na svetlo dana iskažu svoje pesničke bravure. Koristeći fejsbuk platformu, ja sam pozvao

pesnike iz čitavog sveta na fejsbuk festival kroz koji je, za deset godina, prošlo više od tri hiljade

pesnika iz preko trideset država, a isti je poslužio kao odlična platforma za stvaranje Pesničke

republike u mome selu, odakle smo čitajući poeziju, u poslednjih osam godina, globalnom selu

slali poruku da svet treba da peva a ne da ratuje. Za tu priliku smo virtuelnoj pesničkoj državi dali

sve državne atribute, imala je svoju zastavu, svoju himnu, svoj ustav, svog osnivača, predsednika,

vladu i ambasadore i sve je to bilo ustavom definisano, gde je svaki državljan, pesnik ili ljubitelj

poezije, u knjizi državnljana svojim potpisom garantovao da daje sagalasnost i da se slaže sa

ustavom i time je sticao državljanstvo Pesničke republike. Državljani ne plaćaju članarinu, tj.

nemju nikakvog poreza. Od njih se jedino traži da budu kako stvaraoci tako i konzumenti poezije,

literature i kulture na način kako oni to najbolje mogu i žele. Pesnička republika svake godine

dodeljuje Gramate i nagrađuje knjige koje vrede ali su usled različitih okolnosti izgubile priliku

da budu nagrađene u poslednjih pedeset godina. Na taj način osnivač, predsednik i vlada

Pesničke republike čine da se svetlo medijske pažnje usmeri na knjigu i na autora i tako se ispravi

nepravda koje u književnom životu a i u književnosti uvek ima.

Novo vreme je pokazalo da su se pesnički tronovi na kojima su sedele pesničke veličine urušili

sami od sebe, da su se mnogi poetički obrasci potrošili, a da novi, evo, zahvaljući savremenim

tehnologijama polako izlaze na svetlo dana. Poezija i pesništvo mora da dobije lice novog

humanizma, da se vrati svojoj osnovnoj svrsi – čoveku, a to znači da ga nadahnjuje, da ga

očovečuje, da ga oradošćuje, da mu otvara vrata vlastite percepcije i samospoznaje sveta.

Moderne teorije književnosti i književne kritike su nas, pod uticajima globalnih politika, u želji

da odgovore vremenu u kome živimo, odvele u ćorsokak sa svojim cepidlačenjem i željom da

matematički proračunavamo stihove i strofe i da ih objašnjavamo estetskim kriterijumima koji

miljama kaskaju iza stvarnosti i onog što poezija kao izraz svukupnog čovekovog unutrašnjeg

bića iz njega ište. Ne kažem da one ne treba da postoje, već kažem da moraju da promene

naočare kroz koje gledaju i samo tako možemo iznova graditi novi kako pesnički svet tako i ovaj

stvarni u kome živimo. Dakle, insistiram na tome da u Pesničkoj republici nema esnafske elite

koja će se nametnuti i diktirati iz jednog zatvorenog kruga pravila i obrasce pisanja i pevanja. Ta

priča je ostala za nama u dvadesetom veku i ona je potrošena. Rezultate njenog vladanja danas

trpimo kao posledice da je poezija skrenuta na potpunu društvenu marginu da je prokazana i

odbačena kao nešto nepotrebno. I zato kroz Pesničku republiku iznova afirmišemo pesmu i

podižemo je kao kraljicu  umetnosti reči na najviši duhovni pijedestal.

Radovan Vlahović

Dok čekaš da svane u skovercu teretni voz što nosi Rilkea.

 Na krevetu si,Dižeš ruke visoko.Kroz prozor vidiš da nebo porađa zoru posle čišćenja sa revera dedinog gunja  bledunjave mesečine.Na tavanu slušao si kako sove po senovitim mestima  lepetom krila plešu ruski rulet.Dosadna ti je ta igra. Gledao si je u filmu.  Retuširaš očaj igrama na sreću.Prizivaš teretni voz sna a on ti kroz živce pronosi Rilkea dok se posipa pepelom,  novom poetikom i laticama ruža.Spuštaš glavu na perjane oblake. Osvanjivanje sna tražiš.Krče ti emotivna creva.Pažljivo čitaš ćitap nesanice što trenira da postane fil u skovercu što otvoren je za razne sadržaje.On je uvek forma kao sonet. Sediš na krevetu i čekaš da svane, u skovercu teretni voz što nosi Rilkea.

Majstor Steva

 Vreme juri neumoljovm brzinom i ne stigneš da se sabereš, kaže mi prijatelj, ponedeljak, petak, pa opet ponedeljak. Na ulici smo pred dućanom, ja pušim i gledam u zelenu travu kako bih odmarao oči od kompjutera, a on pije pivo i priča mi o svojim mušterijama.

Ovo je vreme velike krize, i u mom poslu, koji je ograničen na određenu ciljnu grupu. Neophodno je voditi računa o svakoj mušteriji, ali nevolja je u tome da nisu sve mušterije iste.

Potvrđujem mu klimanjem glave, misleći usput na čitalačku publiku, na pisce i književni život uopšte. Prevedena na književni teren majstor Stevina misao bi značila da treba voditi računa o svakom čitaocu kao potencijalnom kupcu knjiga.

A odmah potom mi je pao na um pesnik koji je lično nosio knjige svojim kupcima i čitaocima i još se sa njima fotografisao i na fejsbuku to objavljivao. Dakle majstor Steva je ipak u pravu. A i pesnik je imao svoje pravo, tim pre što pesnici na kraju uvek budu u pravu kao i majstori.

Njima je teško doakati, kako kaže majstor Steva.

Pušenje je korisno za zdravlje

 Kad smo se sreli posle toliko godina, ponovo sreli, i nije nam bilo druge do da kao stari znanci sednemo u prvu kafanu i poručimo piće. Bio je to kafe klub, a seli smo u odelenje za pušače. I zapalili smo po jedan Mallboro. Ja sad dugaćki, a ona je uzela svoj kratki. Zvala se Smrt i ja sam je zvao Trt, a veče je napolju zvonilo tišinom i nežnošću kao iz bajki i pesama čivenog VJ. Pušili smo i gledali se, i smeškali, i uživali u duvanskom dimu i jedno u drugom. Slošilo bi se posmatraču da ga je bilo. Ona je nosila šarene čarapice na dugim i gipkim nogama. Ja sam imao tanke, kineske, kupljene na buvljaku. O, kako smo voleli da pušimo tog popodneva, prosto smo cigaratu za cigaretom palili. Oko nas su bili veliki, gusti i neprobojni oblaci dima. Mislio sam da je došla da me vodi sa sobom, i to me je obradovalo, bože, kao mi se činilo lepo da ponovo budemo zajedno. Ali, ona je samo navratila da mi ispriča kako je čitala u jednom naučnom časpisu da kod ljudi koji su oboleli od raka bolest se brže širi ako prestanu da puše. Složio sam se sa njom i zapalio još jednu za svaki slučaj. A ona je otišla u nepoznatom pravcu. Nismo se pozdravljali na rastanku.

GRM (Posvećeno Radovanu, na Mitrovdan 2024. leta Gospodnjeg) ZORICA SIVČEV

 1.

Uperenih očiju u zvezde,

Stojiš na granici živog.

Simetrija ti telo krasi,

A isposništvo dušu.

Koliko si u oblaku

Toliko si u zemlji.

Čvrst, moćan i stabilan

Čučiš na senci Meseca.

Grm.

 

 

 

2.

Grane ti se u zrake svetla utopile,

Koren crpi gravitaciju umesto vode.

Stablo i nemaš, jer ti si grm.

A grm je najbliži nebu

I najveći izazov munji.

 

 

 

3.

Na najvišem vrhu planine

Kao najuporniji znak života,

Kao začetak erozije svemirske,

Postojano čuvaš granicu sa beskrajem.

Za druge grm, za sebe ljubavnik munje.

 

 

 

4.

Gromom oprljen grm

Stoji na vetrometini nepoznatog.

Nadznano mu lišće zamenilo,

A iskonsko mu rosu vraća.

Sprženo mu sve osim

Esencije njega samog.

A to što je ostalo -

Nadmašilo sve što je ikada bio.

Nekada Grm, sada Munjina krošnja.

5.

Kada sneg prekrije grm,

On postane grudva.

Ne obična.

To je grudva koja sama

Sebe stvara i oblikuje,

Koja se ne može pomeriti,

Koju vetar ne može oduvati.

I nije nikakva tajna

Da tamo pod snegom

Zimi stanuje Munja.

Pod svodom grudve

Zaustavljajući sudbinu

U zagrljaju želja

Ludo se voli sa Grmom.

I rađaju nove grmiće.

 

 

 

6.

I konačno,

Pri najjačem bljesku Munje,

Shvatio je Grm ljubav šta je.

Ponekad biti oprljen,

Ponekad spržen, ogoljen,

Razoren, obezgranjen...

Ali uvek stopljen s nebesima,

U rezonanci velikog praska,

Spreman da zajedno sa munjom

Spoji najdublje sa najvišim,

Nebo sa zemljom,

Levo sa desnim,

Prošlost sa budućnošću,

Sposoban i moćan

Da munju u život izgrmi.

Jer ona to može.

A on to zna.

 

 

 

7.

Sevaju munje na horizontu neznanog,

Udaraju gromovi po pejzažu tananog.

A grm opstaje opominjući sopstvom.

Jer to što grmi,  to grmi grm.

Kao i svake godine do sada novosadske pesnikinje su dale podršku čitanjem svojih pesama PESNIČKOJ REPUBLICI

 

Za sledeći tj. broj od 1. novembra, pišem tekst o Sajmu knjiga. Molim vas da mi napišete par rečenica o Vašem učešću napisala mi je novinarka lista Zrenjanin Miroslava Malbaški

 Za sledeći tj. broj od 1. novembra, pišem tekst o Sajmu knjiga. Molim vas da mi napišete par rečenica o Vašem učešću

Sajam knjiga u Beogradu posećijem kao pisac više od četrdeset godina i moram biti iskren da sam ga iz godine u godinu sa radošću čekao kako bih nakupovao pune kese knjiga i poneo sa sajma kući zajedno sa mnoštvom utisaka i kontakakta sa piscima i izdavačima. Poslednjih šesnaest godina od kad smo na sajmu kao redovni izdavači koji imaju profilisan izdavački koncept da iz regioalnog usmeravaju svoja izdanja ka velikom globalnom svetu putem novih tehnologija mi smo svake godine pojačavali čitalačkoj publici kako kvalitet tako kvantitet naših izdanja a ako podelimo broj objavljenih naslova i broj godina vidim da je prosek negde oko 40 knjiga godišnje.Mislim da smo mi jedini izdavači iz Srbiji koji dolaze sa sela i koji su sačuvali onaj zdravi nekomercijalni odnos prema knjizi a isto tako dajemo viziju kako u trećem mileniju dalje a isto tako da decentralizacija kulture nije tezgarenje beogradskih pisaca iz kruga dvojke kad se razmile po Srbiji da pokupe honorare i vrate se u svoje stanove da nam izmudruju nešto do sledeće prilike kad će opet krenuti da pokupe harač. Za nas je odlazak na sajam jedan mali praznik i svečanost kulture a ujedno izlog da se na jednom mestu vide knjige koje smo u prethodnom periodu objavili. Ljubitelji književnosti čitaju naše knjige a pogotovu one koje afirmišu  dugo zanemarivano  banatsko jezičko narečje i tradiciju tako da neke knjige moramo doštampavati  tim pre jer poslednjih godina j srpska kulturna javnost počela da shvata da je banat kolevka srpske građanske kulture. Ove godine štand delimo sa našim sada već tradicionalnim patnerima sa Kulturnim centrom Vojvodine "Miloš Crnjanski .Kroz sve ove godine koliko nastupamo kao izdavači na Sajmu knjiga u Beogradu  Bakantski kulturni centar je dobio četiri nagrade za izdavački poduhvat godine i to 2009 za najbolju fotomonografiju Ljubomira Kojića potom 2015  za najbolju knjigu u oblasti teorije vizuelne komunikacije,Senki Vlahović potom 2023 godina za prvo kolo izabranih zenitističkih  dela je ponelo specijalno priznanje na 66 međunarodnom beogradskom sajmu knjigaBanatskom Kulturnom centru i Kulturnom centru Vojvodine "Miloš Crnjanski" a ove godine smo dobili diplomu za izdavački poduhvat godine za fotomonografije LJubomira Kojića.

   

Koliko je važno da budete na sajmu, utisci (kako ste zadovoljni sajmom), čitaju li se autori iz Banata i u kakvoj su poziciji. 

Molim Vas da tekst bude do ponedeljka ujutru. 

Srdačno