Кад над селом зачкиљи
Кад над селом зачкиљи
да га не помињем
Већ знате ко
Кафана ће бљунути љигаву утробу
заједно са њим
и жуљевитим за лаку ноћ
исклепаним тоновима
Почеће пасји да звера
клошарски да смуца
Обиђите га
Зашкрипаће кад стигне кући
јефтином оловком
и бирати речи за неку цуру
Баш као жене кад кромпир
остављају за семе
И кад јој каже лепото
ех што си слатка
Мислиће лаже и да јој ласка
Да сам неко други
била би моја
Зевнуће и рећи која
Зар сам ја од оних цура
што са сваким фура
И уз парајлије се гура
Опростићете ја нисам зака
Мене је учила мајка
да свака има суђеног младића
Скученог као фића
Пространог као аутобус
али да не прави џумбус
И онда опет кад над селом
зачкиљи
Да га не помињем
Ви сигурно знате ко
Август / септембар '78.
Кад неког волим
Кад неког волим
и нисам вољен
Помислим сељаци бише кољем
црну земљљу нероткињу
и она проспе род
јабуку кајсију ил шљиву
Кад себе уловим у стрепњи
незграпности и љубавној пометњи
Пред очи ми падне отвори се
и остане рупа за семе
Кад неког волим
а нисам вољен
Помислим сељаци кољем
буше нероткињу
Август / септембар '78.
Selektivno pamtim buduće događaje
Ne jedem
sve što nudeNe pijem kafu
kod svakog i sa svakim
A da ne govorimo o supi
onoj sa masnim nadrealnim
đinđuvama
Nju srčem sam
noću
sa skinutim gaćama
tako da mi muda landaraju
po beskraju
Ne serem na javnom mestu
tamo gde svi to čine
Selektivno pamtim
buduće događaje
Ustvari
ja sam umro
još pre no što su me rodili
nasmejani oblaci
U podne
Sve drugo je samo opelo
za moju sahranu
koja traje
evo već čitavu večnost
Омамљен пивом музику пије
Омамљен пивом музику пије
бди над рођеним сном а ипак сања
кад склопи очи угледа себе
у туђем граду
кафана иста баш као ова што је
од детињства памти
тешко нам је везати корак за нови
пут мислимо чами у тами наше сенке
срећна рука што кука даје пукла
брука не знамо а она нуди и поједе
магарац вука а срећа чами у тами
наше сенке
ритам пара мембрану звучника и уха
срце басира и жури крв јури враћа
се у бури глави што мути набубрелу
мисао
пијанци гину у диму лижући са брка
пену као слину чепркајућ у неповрат
изгубљеном добу
онда кад су многе топле женске ноге
тискајућ се уз њих желеле да приме
не бирајући ни место ни време
у врелу шупљину узаврело семе
и онда причају све истине живе оне
нису криве што то село сматра да је
њино тело отворена шатра
онда опет оне на сва звона звоне да
свет размеће приче као смеће
и прошлост се згусне и усне више не
примају чаше
прошлост не мирише
музика већ тупи гасне
ни вицеве масне не форсира нико
а он је већ свико увек тако крене
да сања а бди пут вечери снене
над рођеним сном
Август / септембар '78.
Бећуруша мала
Кад ти суза озари дан
видиш био је сан
готово свим знан
ипак мало стран
за оног што сам
пут штакора крене
да изглође жене
вајане од мисаоне
пене оних што би своје
просипали семе
куд кроче њене вијугаве
вене
да зна куда баса разметљиви
даса
што после састанка виче
из свег гласа
у ватру је пала
и сва ми се дала
бећуруша мала
кажеш да је лака и да твоја
свака
узаврела реч макар била
варка
као штакар рије по њеној
утроби
плени је и роби твоја мушкост
права
а кад празна глава отпочне да
сриче
да је суза озарила лице
био је то сан годинама ткан
сада мало стран јер остаде
сам
Август / септембар '78.
Optimizam
Danas dok sam u autu čekao Silviju pred menjačnicom gde je uplaćivala pazar sa druge strane ulice ugledao sam Aca i Ružica Kičovljevi idu pored Šajtošove kuće. Ona sa braon kačketićem na glavi a on sa crnim šeširom velikog oboda, pomalo nakrivljenim gura muški bicikli na kom je obešena torba a preko kormana i sedla leže dve mlade voćke koje spremaju da posade ovih dana
Ružica je u 70 a Aca krupnim koracima gazi prema 80 Bože kako si ih obasuo su verom i optimizmom da ovog proleća sade mlado voće i da mu se raduju dok gledaju kako raste i kako će u sledećim godinama davati friške i sočne plodove na opštu radost cele familije.
Triptih Savani započinje romanom Zavera, koji predstavlja nastavak složenog i pažljivo građenog književnog dijaloga Radovana Vlahovića sa junacima koje je sam stvorio, a koji su tokom vremena prerasli početnu zamisao i postali trajna, gotovo sudbinska prisutnost u njegovom književnom stvaralaštvu. Iako otvara novo troknjižje, Zavera funkcioniše i kao samostalno delo – kao „roman u fragmentima”, sačinjen iz različitih vremenskih slojeva, iskustava i unutrašnjih zapisa koji su nastajali tokom dugog niza godina. Jedan od najupečatljivijih motiva romana jeste ideja da se „ep u dvanaest ruku” („ep o novozenitistima”) piše „sam od sebe”, po nekom unutrašnjem diktatu koji prevazilazi racionalnu kontrolu. U tom smislu, autor sebe postavlja u poziciju medijuma, izvršioca testamenta i čuvara duhovne zaostavštine novozenitista. Međutim, ta pozicija je za njega istovremeno i privilegija i teret. Ona podrazumeva odricanje od potpune autorske kontrole i prihvatanje činjenice da likovi, jednom stvoreni, nastavljaju da žive sopstvenim životom u svesti pisca. Oni ga posećuju, javljaju mu se i traže da budu zabeleženi. O tome svedoči i upečatljiv odlomak u kojem junaci preuzimaju kontrolu nad pripovedačem, praktično ga pretvarajući u zarobljenika sopstvene imaginacije. Ova knjiga se, stoga, može čitati i kao „roman o pisanju”, o odnosu između autora i njegovih junaka, ali i kao knjiga o istrajnosti jedne ideje koja traje decenijama. Novozenitisti su izmišljeni, ali njihovo prisustvo u tekstu deluje stvarnije od mnogih realnih biografija. Oni postoje zato što ih pisac ne napušta, već im iznova daje glas – u beleškama, na blogu i, napokon, u knjigama. (iz recenzije) Mladen Đuričić
Vlahović fragmentarnošću pokušava da nadigra velike mase vremena i da iz različitih perspektiva sagleda novozenitističku borbu za lepotom. Tu izluziju koja je stvarnija od života. Od običnog života. Ali koje ima jedino u životu, običnom, jednostavnom. Zato će povratak bludnog sina biti dočekan pesmom i igrom. Onaj sin koji ostaje kod kuće nikada neće osetiti takvu očevu ljubav. „Bili su umetnička grupa, a mislili su da su borbena trupa što menja svet lepotom i donosi radost. U stvari, samo su izmišljeni likovi u prošlom vremenu, u jednom romanu i glavi jednog pisca, koji je prestao da ih se seća, pa sad beleži njihove lažne biografije, tek da pokaže da nije odustao, da se nije predao, da još uvek neguje, kao bajagi, to sveto ludilo kojim je samog sebe zadojio još u mladosti.” (iz recenzije) Nenad Stanojević Прикажи мање
O ljubavi koja rastura
O ljubavi koja rastura
Postoje tajne ljubavne veze koje nam se dese u mladosti, a koje nismo u prilici da realizuemo iz ko zna kojih razloga, zaveta ili obećanja koje smo dali drugim osobama. I onda, bez želje ulazimo u brakove kako bi iskazali doslednost, kako bi potvrdili moralnost, a ponajpe kako ne bi izneverili očekivanja osobe sa kojom ulazimo brak i porodica koje su to prihvatile i isto očekuju. I mi kao po inerciji ispunjavamo tradicionalne porodične i bračne dužnosti sve sa mišlju da će sve ipak jednog dana izaći na dobro i da ipak i mi treba da budemo u redu sa ostalim ljudima. Postoje brakovi koji su nastali iz ljubavi, a postoji i veliki broj koji se desio kao posledica usamljenosti, očaja i nužde. Kad su u pitanju ovi drugi, tu su podjednako hendikepirani i muškarci i žene. Takvi brakovi po dužnosti, sa malo ljubavi, ali sa podnošljivom dozom interesa koji se projektuju kako kroz decu tako i kroz egzistencijalne i ekonomske potvrde i nadgradnje su veoma česti. Ljudi se sviknu na opštost u kojoj žive, prigrle svakodnevicu i otaljavaju dan za danom, godinu za godinom, a sve jednako potiskujući kao nevažne i bespredmetne emocije koje ih ponekad u dubini duše razdiru. Kod takvih supružnika se svemu zna vreme i red. U takvim kućama je sve podređeno nekim nepisanim pravilima. U takvim brakovima i seks je tu samo da se oduži red. Emocije su naizgled uzdržane, strasti sputane i sve je umereno, a lični odnos supružnika je preusmeren na ekonomski napredak kuće i podizanje poroda koji, duboko veruju u sebi i o tome ne govore supružnici, zaslužuju srećniji i lepši i emotivno ispunjeniji život. A onda se jednog dana seti on, ili pak ona, neke tajne mladalačke veze koja je možda i na preljubu ličila i krenu razmišljanja i probudi se želja i proradi fantazija po sistemu šta bi bilo kad bi bilo. A to se obično desi kad deca poodrastu i kad se supružnici materijalno zbrinu. E tada, dugo potiskivane emocije prema nekome iz prošlosti, kao talog sa dna reke kad prođe brod, podignu se, uskomešaju i počnu nagrizati bračni sklad i red koji je godinama uspostavljan. I neko prsne, sve jedno je da li on ili ona, i tek onda kreće nova dramaturgija života i tad se počinju otvarati novi zapleti.
РАДОСТ СТВАРАЊА И СТРАХ ОД ОБИЧНОСТИ Nenad Stanojević
Нови роман Радована Влаховића, први део Триптиха о новозенитистима, једнако је
у потрази и за јунаком и за сижеом. Настајао на авангардној традицији, покренут
неоавангардним књижевним импулсом, дуго чекајући да се истутње постмодернистички
литерарни експерименти, овај роман жели да захвати пет деценија личних и глобалних
промена. Кад каже да је његов јунак нестао, али да засигурно није умро, то ће бити
метафора изгубљеног, а још увек живог људског бића.
„Вечерас ми стиже вест да је мој јунак, из приче коју још нисам написао, нестао,
писао је једне ноћи Радован Влаховић на своме блогу, а претходно му је стигло приликом
поподневног одмора у сан писмо од Жигосаног. Немогуће, помислим у себи, и кренем да
га тражим...
— Па, можда је твој јунак у болници или је умро. Ту се пресечем и наљутим на
господина, и онако му јуначки одбрусим:
— Господине, јунаци никада не умиру — и кренем да тражим даље.”
Велика литерарна достигнућа нису остварена захваљујући фабули, него управо
захваљујући јунаку/јунацима и сижеу, распореду, односно уметничком приказивању
догађаја. Разлика није само у ефекту који се оставља на читаоца сижејним распоредом,
него, још више, разлика је у томе што сама фабула, односно низање догађаја од почетка до
краја збивања најчешће није у стању да открије дубље слојеве приче, догађаја и јунака.
Велики временски оквир, хипертрофија објекта, велики ломови у глобалној историји и
малим/великим судбинама, прети да уништи јунака и причу. Њега нема нигде. Ни на оним
местима на којима су га до сада налазили. А сигурни смо да није умро. Одабир поетике, у
потрази за јунаком, биће тако одабир животног пута.
Кренимо од почетка. Где су у духовном и поетичком смислу били позоционирани
новозенитисти? У самом роману налазимо одговор на то питање:
„Неоавангардисти су нас подјебавали, додуше као и све остале. Они су били и
остали нихилисти и левичари. Традиционалисти су били уздржани и надувени, као бајаги
били су посвећени новим узвишеним естетикама, а у ствари су се дебело фолирали.
Националисти су нас хтели узети под своје, али им нисмо били довољно десно. Хришћани
су се плашили нашег слободоумља. Рокери су били у повоју и одвећ романтични, као и
сви остали крајем шездесетих. Комунисти су нас се клонили као од куге. Урбани су нас
видели као нове варваре, а сељаци су се правили као да не постојимо.”
Да ли ће прецизна одређеност у односу на друге значити и прецизну одређеност
спрам самога себе? На основу ове прецизно одређене позиције спрам других утврдићемо
да новозенитисти нису били нихилисти и левичари. Нису били традиционалистички
ригидни. Иако нису били левичари, нису се могли сматрати довољно десничарима. Били
су хришћани, али слободоумни. Бунтовни, али не и романтично бунтовни као рокери.
Стајали су насупрот комунистима, а подједнако далеко и од урбаних и руралних.
Конформизам урбаних плашио се нових варвара, а потиснути живот села плашио се
превртања и револуционарних мисли.
За шта су били? Хтели су да „покрену масе, да узвисе и обоже човека, да га науче
да мисли и орадошћује својим делањем друге људе”.
Дакле, са једне стране налазила се потреба за радошћу („Стварајте и радујте се.
Живот има смисла ако има радости стварања. Посао има смисла ако има радости. Секс је
најдивнија ствар ако има радости. И у смрти има радости. Радујте се, јер сте ваш мали
живот испунили собом. Ви сте уметници живљења.”), орадошћењем живота, а са друге
стране, постојао је велики страх од „обичног живота” („Дуго времена је за себе сматрао да
заслужује бољу, значајнију и вреднију судбину. За себе је желео нешто изузетно, нешто
несвакидашње и посебно. Тим пре што је знао да је живот непоновљив.”).
Јасна је потреба за радошћу. Комунистичка милитантна ригидност и каснији
надмени аутизам производили су потребу за радошћу стварања. Међутим, одакле страх од
обичног живота? Шта је то обични живот? Рецимо, Манови јунаци, Крегер и Касторп пре
свих, жудели су за сластима обичности. Да ли је жудња за бољом, значајнијом и
вреднијом судбином нешто што треба осудити? Каква је то „вреднија судбина“? Да ли је
то судбина са почастима? И да ли је та жудња, заправо, резервисана само за плебејце, децу
неповлашћених патриција? Ипак није тако једноставно, будући да је било много деце
патриција која су се побунила против очева („Побуни се против тате бирократе” –
Бранимир Штулић, „Отац мог оца”).
У том страху од обичног живота, многи ће, баш као „филозоф и идеолог
новозенитиста“, завршити као трговци и бизнисмени („ко би рекао да ће после четрдесет
година након завере, он, филозоф и идеолог новеозенитиста, завршити као трговац и
бизнисмен. За њега је литература постала прошлост. Уметност му је била смешна и
наивна игра. Оно што је одувек желео била је моћ, а новац му је то омогућио...”).
Влаховић фрагментарношћу покушава да надигра велике масе времена и да из
различитих перспектива сагледа новозенитистичку борбу за лепотом. Ту излузију која је
стварнија од живота. Од обичног живота. Али које има једино у животу, обичном,
једноставном. Зато ће повратак блудног сина бити дочекан песмом и игром. Онај син који
остаје код куће никада неће осетити такву очеву љубав.
„Били су уметничка група, а мислили су да су борбена трупа што мења свет
лепотом, и доноси радост. У ствари, само су измишљени ликови у прошлом времену, у
једном роману и глави једног писца, који је престао да их се сећа, па сад бележи њихове
лажне биографије, тек да покаже да није одустао, да се није предао, да још увек негује, као
бајаги, то свето лудило којим је самог себе задојио још у младости.”
Silvija već gotovo tri sata ne prestaje da čita moj najnoviji roman iz troknjižja Savani: Zavera i to meni kao piscu veoma laska. Ja sam je u nekoliko navrata pozivao, trebala mi je za nešto, pošto me nije čula, što meni kao mužu budi sumnju i budi ljubomoru i bes na taj roman, na tu knjigu i na tog pisca koji su joj toliko zaokupili pažnju da ne stigne i ne stiže, nema uopšte volje da dođe, da mi tu oko elementarnih stvari pomogne. Baš je strašno. Ono što piscu laska kod moje žene, to mužu moje žene nikako ne prija. Eto tako. Tako to ide večeras.
Пријавите се на:
Коментари (Atom)