Triptih Savani započinje romanom Zavera, koji predstavlja nastavak složenog i pažljivo građenog književnog dijaloga Radovana Vlahovića sa junacima koje je sam stvorio, a koji su tokom vremena prerasli početnu zamisao i postali trajna, gotovo sudbinska prisutnost u njegovom književnom stvaralaštvu. Iako otvara novo troknjižje, Zavera funkcioniše i kao samostalno delo – kao „roman u fragmentima”, sačinjen iz različitih vremenskih slojeva, iskustava i unutrašnjih zapisa koji su nastajali tokom dugog niza godina. Jedan od najupečatljivijih motiva romana jeste ideja da se „ep u dvanaest ruku” („ep o novozenitistima”) piše „sam od sebe”, po nekom unutrašnjem diktatu koji prevazilazi racionalnu kontrolu. U tom smislu, autor sebe postavlja u poziciju medijuma, izvršioca testamenta i čuvara duhovne zaostavštine novozenitista. Međutim, ta pozicija je za njega istovremeno i privilegija i teret. Ona podrazumeva odricanje od potpune autorske kontrole i prihvatanje činjenice da likovi, jednom stvoreni, nastavljaju da žive sopstvenim životom u svesti pisca. Oni ga posećuju, javljaju mu se i traže da budu zabeleženi. O tome svedoči i upečatljiv odlomak u kojem junaci preuzimaju kontrolu nad pripovedačem, praktično ga pretvarajući u zarobljenika sopstvene imaginacije. Ova knjiga se, stoga, može čitati i kao „roman o pisanju”, o odnosu između autora i njegovih junaka, ali i kao knjiga o istrajnosti jedne ideje koja traje decenijama. Novozenitisti su izmišljeni, ali njihovo prisustvo u tekstu deluje stvarnije od mnogih realnih biografija. Oni postoje zato što ih pisac ne napušta, već im iznova daje glas – u beleškama, na blogu i, napokon, u knjigama. (iz recenzije) Mladen Đuričić
Vlahović fragmentarnošću pokušava da nadigra velike mase vremena i da iz različitih perspektiva sagleda novozenitističku borbu za lepotom. Tu izluziju koja je stvarnija od života. Od običnog života. Ali koje ima jedino u životu, običnom, jednostavnom. Zato će povratak bludnog sina biti dočekan pesmom i igrom. Onaj sin koji ostaje kod kuće nikada neće osetiti takvu očevu ljubav. „Bili su umetnička grupa, a mislili su da su borbena trupa što menja svet lepotom i donosi radost. U stvari, samo su izmišljeni likovi u prošlom vremenu, u jednom romanu i glavi jednog pisca, koji je prestao da ih se seća, pa sad beleži njihove lažne biografije, tek da pokaže da nije odustao, da se nije predao, da još uvek neguje, kao bajagi, to sveto ludilo kojim je samog sebe zadojio još u mladosti.” (iz recenzije) Nenad Stanojević Прикажи мање
O ljubavi koja rastura
O ljubavi koja rastura
Postoje tajne ljubavne veze koje nam se dese u mladosti, a koje nismo u prilici da realizuemo iz ko zna kojih razloga, zaveta ili obećanja koje smo dali drugim osobama. I onda, bez želje ulazimo u brakove kako bi iskazali doslednost, kako bi potvrdili moralnost, a ponajpe kako ne bi izneverili očekivanja osobe sa kojom ulazimo brak i porodica koje su to prihvatile i isto očekuju. I mi kao po inerciji ispunjavamo tradicionalne porodične i bračne dužnosti sve sa mišlju da će sve ipak jednog dana izaći na dobro i da ipak i mi treba da budemo u redu sa ostalim ljudima. Postoje brakovi koji su nastali iz ljubavi, a postoji i veliki broj koji se desio kao posledica usamljenosti, očaja i nužde. Kad su u pitanju ovi drugi, tu su podjednako hendikepirani i muškarci i žene. Takvi brakovi po dužnosti, sa malo ljubavi, ali sa podnošljivom dozom interesa koji se projektuju kako kroz decu tako i kroz egzistencijalne i ekonomske potvrde i nadgradnje su veoma česti. Ljudi se sviknu na opštost u kojoj žive, prigrle svakodnevicu i otaljavaju dan za danom, godinu za godinom, a sve jednako potiskujući kao nevažne i bespredmetne emocije koje ih ponekad u dubini duše razdiru. Kod takvih supružnika se svemu zna vreme i red. U takvim kućama je sve podređeno nekim nepisanim pravilima. U takvim brakovima i seks je tu samo da se oduži red. Emocije su naizgled uzdržane, strasti sputane i sve je umereno, a lični odnos supružnika je preusmeren na ekonomski napredak kuće i podizanje poroda koji, duboko veruju u sebi i o tome ne govore supružnici, zaslužuju srećniji i lepši i emotivno ispunjeniji život. A onda se jednog dana seti on, ili pak ona, neke tajne mladalačke veze koja je možda i na preljubu ličila i krenu razmišljanja i probudi se želja i proradi fantazija po sistemu šta bi bilo kad bi bilo. A to se obično desi kad deca poodrastu i kad se supružnici materijalno zbrinu. E tada, dugo potiskivane emocije prema nekome iz prošlosti, kao talog sa dna reke kad prođe brod, podignu se, uskomešaju i počnu nagrizati bračni sklad i red koji je godinama uspostavljan. I neko prsne, sve jedno je da li on ili ona, i tek onda kreće nova dramaturgija života i tad se počinju otvarati novi zapleti.
РАДОСТ СТВАРАЊА И СТРАХ ОД ОБИЧНОСТИ Nenad Stanojević
Нови роман Радована Влаховића, први део Триптиха о новозенитистима, једнако је
у потрази и за јунаком и за сижеом. Настајао на авангардној традицији, покренут
неоавангардним књижевним импулсом, дуго чекајући да се истутње постмодернистички
литерарни експерименти, овај роман жели да захвати пет деценија личних и глобалних
промена. Кад каже да је његов јунак нестао, али да засигурно није умро, то ће бити
метафора изгубљеног, а још увек живог људског бића.
„Вечерас ми стиже вест да је мој јунак, из приче коју још нисам написао, нестао,
писао је једне ноћи Радован Влаховић на своме блогу, а претходно му је стигло приликом
поподневног одмора у сан писмо од Жигосаног. Немогуће, помислим у себи, и кренем да
га тражим...
— Па, можда је твој јунак у болници или је умро. Ту се пресечем и наљутим на
господина, и онако му јуначки одбрусим:
— Господине, јунаци никада не умиру — и кренем да тражим даље.”
Велика литерарна достигнућа нису остварена захваљујући фабули, него управо
захваљујући јунаку/јунацима и сижеу, распореду, односно уметничком приказивању
догађаја. Разлика није само у ефекту који се оставља на читаоца сижејним распоредом,
него, још више, разлика је у томе што сама фабула, односно низање догађаја од почетка до
краја збивања најчешће није у стању да открије дубље слојеве приче, догађаја и јунака.
Велики временски оквир, хипертрофија објекта, велики ломови у глобалној историји и
малим/великим судбинама, прети да уништи јунака и причу. Њега нема нигде. Ни на оним
местима на којима су га до сада налазили. А сигурни смо да није умро. Одабир поетике, у
потрази за јунаком, биће тако одабир животног пута.
Кренимо од почетка. Где су у духовном и поетичком смислу били позоционирани
новозенитисти? У самом роману налазимо одговор на то питање:
„Неоавангардисти су нас подјебавали, додуше као и све остале. Они су били и
остали нихилисти и левичари. Традиционалисти су били уздржани и надувени, као бајаги
били су посвећени новим узвишеним естетикама, а у ствари су се дебело фолирали.
Националисти су нас хтели узети под своје, али им нисмо били довољно десно. Хришћани
су се плашили нашег слободоумља. Рокери су били у повоју и одвећ романтични, као и
сви остали крајем шездесетих. Комунисти су нас се клонили као од куге. Урбани су нас
видели као нове варваре, а сељаци су се правили као да не постојимо.”
Да ли ће прецизна одређеност у односу на друге значити и прецизну одређеност
спрам самога себе? На основу ове прецизно одређене позиције спрам других утврдићемо
да новозенитисти нису били нихилисти и левичари. Нису били традиционалистички
ригидни. Иако нису били левичари, нису се могли сматрати довољно десничарима. Били
су хришћани, али слободоумни. Бунтовни, али не и романтично бунтовни као рокери.
Стајали су насупрот комунистима, а подједнако далеко и од урбаних и руралних.
Конформизам урбаних плашио се нових варвара, а потиснути живот села плашио се
превртања и револуционарних мисли.
За шта су били? Хтели су да „покрену масе, да узвисе и обоже човека, да га науче
да мисли и орадошћује својим делањем друге људе”.
Дакле, са једне стране налазила се потреба за радошћу („Стварајте и радујте се.
Живот има смисла ако има радости стварања. Посао има смисла ако има радости. Секс је
најдивнија ствар ако има радости. И у смрти има радости. Радујте се, јер сте ваш мали
живот испунили собом. Ви сте уметници живљења.”), орадошћењем живота, а са друге
стране, постојао је велики страх од „обичног живота” („Дуго времена је за себе сматрао да
заслужује бољу, значајнију и вреднију судбину. За себе је желео нешто изузетно, нешто
несвакидашње и посебно. Тим пре што је знао да је живот непоновљив.”).
Јасна је потреба за радошћу. Комунистичка милитантна ригидност и каснији
надмени аутизам производили су потребу за радошћу стварања. Међутим, одакле страх од
обичног живота? Шта је то обични живот? Рецимо, Манови јунаци, Крегер и Касторп пре
свих, жудели су за сластима обичности. Да ли је жудња за бољом, значајнијом и
вреднијом судбином нешто што треба осудити? Каква је то „вреднија судбина“? Да ли је
то судбина са почастима? И да ли је та жудња, заправо, резервисана само за плебејце, децу
неповлашћених патриција? Ипак није тако једноставно, будући да је било много деце
патриција која су се побунила против очева („Побуни се против тате бирократе” –
Бранимир Штулић, „Отац мог оца”).
У том страху од обичног живота, многи ће, баш као „филозоф и идеолог
новозенитиста“, завршити као трговци и бизнисмени („ко би рекао да ће после четрдесет
година након завере, он, филозоф и идеолог новеозенитиста, завршити као трговац и
бизнисмен. За њега је литература постала прошлост. Уметност му је била смешна и
наивна игра. Оно што је одувек желео била је моћ, а новац му је то омогућио...”).
Влаховић фрагментарношћу покушава да надигра велике масе времена и да из
различитих перспектива сагледа новозенитистичку борбу за лепотом. Ту излузију која је
стварнија од живота. Од обичног живота. Али које има једино у животу, обичном,
једноставном. Зато ће повратак блудног сина бити дочекан песмом и игром. Онај син који
остаје код куће никада неће осетити такву очеву љубав.
„Били су уметничка група, а мислили су да су борбена трупа што мења свет
лепотом, и доноси радост. У ствари, само су измишљени ликови у прошлом времену, у
једном роману и глави једног писца, који је престао да их се сећа, па сад бележи њихове
лажне биографије, тек да покаже да није одустао, да се није предао, да још увек негује, као
бајаги, то свето лудило којим је самог себе задојио још у младости.”
Silvija već gotovo tri sata ne prestaje da čita moj najnoviji roman iz troknjižja Savani: Zavera i to meni kao piscu veoma laska. Ja sam je u nekoliko navrata pozivao, trebala mi je za nešto, pošto me nije čula, što meni kao mužu budi sumnju i budi ljubomoru i bes na taj roman, na tu knjigu i na tog pisca koji su joj toliko zaokupili pažnju da ne stigne i ne stiže, nema uopšte volje da dođe, da mi tu oko elementarnih stvari pomogne. Baš je strašno. Ono što piscu laska kod moje žene, to mužu moje žene nikako ne prija. Eto tako. Tako to ide večeras.
O patnji i čulima
O patnji i čulima
Naša patnja je velika. Svi je slikaju i opisuju, a niko da je sveobuhvatno naslika. Jer ona se stalno povećava i izmiče našem duhu.
Često ne znamo šta sa sobom da radimo i gde da se denemo. Sve se osvrćemo i gledamo spolja šta je to što nam može zadovoljiti večno gladna čula.A njih još niko nije zadovoljio, Ona reže našem razumu koji bi da ih uravnoteži, a ona postaju sve uzrujanija dok ne dovedu duh u jedno stanje straha.
Čula nas gone da stihijski mislimo da stihijski živimo, a nikada ne napravimo reda u vlastitom životu,
Nisu ona kriva imamo ih pa ih imamo, krivi smo mi što ne nalazimo u sebi volju da ih obuzdamo.
Da tako umanjimo količinu patnje koju nam povođenje za njima život donosi.
Novo troknjižje „Savani“ Radovana Vlahovća otvara roman „Zavera“. On govori
o umetničkoj grupi mladih ljudi koji su se zaverili da će životom potvrditi svoju
stvaralačku i umetničku praksu koju su zvali Novi Zenit. Dali su sebi zavetna
imena, učestvovali u studentskoj revoluciji 1968. i krenuli su od ultra – levog
anarhičnog pogleda na svet i evo, kroz poslednjih blizu šezdeset godina proživeli
su različite transformacije života i sveta oko sebe.
Menjali su način mišljenja mesta boravka države tako
da su od anarhista stigli do vernika i zilota u kučajskim planinama,
kako to lepo
piše u „Samaroplavetnilu“.
Zenitistički izraz Radovana Vlahovića (Prikaz zbirke „Posle svega”)
Proces čitanja književnog dela uvek počinje od naslova, a kod Radovana Vlahovića ti naslovi su
po pravilu kreativni, dobro promišljeni i stvaraju određenu književnu predstavu u glavi i pre samog
čitanja dela, najavljujući tako ono što sledi. Vanumnice predstavljaju autorsku neologizaciju, kojom
Radovan Vlahović demonstrira svoju jezičku inventivnost. Poput Laze Kostića, koji je u srpsku poeziju
uveo niz smelih kovanica i semantičkih igara, i Vlahović se poigrava lingvističkim potencijalima jezika,
gradeći sopstveni poetski svet već na nivou naslova. Triptih Vanumnice predstavljaju fantastičnu autorsku
kovanicu, kojom želi da nam kaže da ćemo čitati poezija trenutka, poeziju momenta i poeziju
svakodnevnog, mislima neukrotivog.
Osnovu autorovog pesničkog izraza čini ono poznato uverenje američkog književnika Vilijama Karlos
Vilijamsa da „nema ideja osim u stvarima“ – da poezija treba da polazi od konkretnog, opipljivog i
svakodnevnog predmeta, a ne od apstraktnih pojmova. U Vlahovićevim pesmama upravo su obični
predmeti i prizori centralni motivi. Pesnički jezik oblikovan je ritmom i leksikom svakodnevnog govora,
bez oslanjanja na visoki književni stil. Treća knjiga triptiha, Posle svega, nastavlja narativni tok i
preuzima motive prisutne i u prethodne dve knjige, gradeći ih u složeniju i blago refleksivniju celinu. Iako
su teme i motivi preuzeti iz prethodne dve zbirke triptiha Vanumnice, u ovoj zbirci dominiraju
promišljenije i dublje refleksije o životu, smrti i religiji, posebno istaknute u pesmama Bol, Ubićeš se,
Večeras mi se iznova kazuje, Trenutak i Čovek samo. Pored ovih, na Vlahovićev način osobenih,
egzistencijalnih tema, značajan prostor zauzimaju i ljubavni motivi, sa pesmama poput Samo da ti kažem,
U snu i Letnje veče. Ljubav prema ženi, koja je kroz čitav triptih prisutna, ostaje svuda jednako
neostvarena i nepatetično čežnjiva. Neizostavno je pomenuti i snažnu autoreferencijalnost, prisutnu već u
uvodnoj pesmi, koja – kao i čitav triptih – deli naziv sa samom zbirkom. Autor neposredno govori o sebi i
svom stvaranju (Moj blog, Čitanje, Pesma).
Triptih Vanumnice svojevrsni su nastavak Vlahovićevog zenitističkog izraza, kojim nas poetički
vraća u prve decenije 20. veka. Sa takvim savremenim raritetom smo se već susreli u njegovim
romanima: Evo čoveka, Samaroplavetnilo, Varvarogenije, Noćni razgovori sa sestrom, Dnevnik
virtuelnog zavodnika i Gospodin snevalo; ali i u poeziji: Šta traži Beket u mome krevetu, Soba što noću
svetli i Ja ću se vratiti. Sa Vanumnicama, Vlahović ostaje dosledan sebi i svojim čitaocima.
Sve je počelo sa čudnovatim rimskim carom Markom Aurelijem. Njegovo posthumno objavljeno delo Meditacije (kod nas najčešće prevođeno kao Samome sebi) bilo je začetak ne samo jednog novog književnog žanra, već i svojevrsnog pogleda na svet. Otklon od sveta, fokusirani pogled na sopstvenu nutrinu, i to izražen u kratkom, krajnje jednostavnom, ali poetizovanom obliku, najbližem aforizmu, postao je uzor brojnim piscima i misliocima. Pomenućemo samo dvojicu. Meditacije Marka Aurelija bila su omiljena knjiga Ive Andrića. Pročitao ju je ko zna koliko puta, a upravo nju je poneo u bolničku sobu iz koje se nije vratio pre tačno pola veka. Na marginama ove knjige Andrić je napisao poslednje reči u životu. Uticaj cara stoika na Andrićev misaoni sklop je ogroman. Najbolje o tome svedoči knjiga Znakovi pored puta, tematski, poetski i žanrovski najsličnija Aurelijevom delu. Još jedan stvaralac koji mnogo duguje Aureliju je rumunski filozof Emil Sioran. Iako idejno udaljen od antičkog uzora, i to pre svega po oštrom nihilističkom pogledu na svet, forma Sioranovih dela najbliža je Meditacijama, a njegov uticaj i sâm Sioran potvrđuje govoreći da utehu pronalazi u „prozi prihvatanja umornoga cara“. Iako se Radovan Vlahović u delu Misli o životu i stvaranju direktno ne oslanja na čuvenu knjigu Marka Aurelija, suma onoga o čemu on u njoj govori, baš kao i teme koje pokreće, najbliže su čuvenom caru. Ukoliko tematski posmatramo ovu knjigu, ona se može podeliti na nekoliko celina. Uslovno rečeno, na jednoj strani je autorov pogled na samoga sebe, dobrim delom i na korene svog stvaralaštva, a s druge strane prisutan je pogled na svet, njegove vrline i ništa manje mane. Taj pogled nije gnevna rezigniranost kao u Sioranovom slučaju, nije ni prihvatanje datosti i uslovnog poraza kao u Aurelijevom, iako odjeci takvih pogleda na stvarnost postoje i u Vlahovićevom delu. To je koliko otpor prema nepravednom svetu (kako Vlahović piše: „Stvaralaštvom već decenijama izražavam unutrašnju pobunu protivu sveta, koji me svojom snobovskom ohološću zapostavlja, guši i tlači, kao nezaštićenog svedoka mahnite ispraznosti, kojom se već čitav vek gradeći i rušeći ideologije krvi i tla tako prkosno i bezobrazno razmeće.“), ništa manje i otpor prilagođavanju koje upravo taj svet traži: „Nisam uvek spreman da slušam šta mi sa strane govore oni koji bi da me oblikuju po svom ukusu.“ Gotovo prirodni izraz takvog pogleda na stvarnost sukobljenost je sa političkim strukturama: „Malo-malo pa me političari i njihove politike vređaju i meni nije preostalo ništa drugo do da se od njih branim, a to mogu samo radom i stvaralaštvom.“ Možda je upravo ova rečenica i esencija onoga o čemu u knjizi Vlahović piše. Nasuprot prljavštini svakodnevice i njenim niskostima stoji umetnost, sredstvo ne samo za borbu, već i životna esencija autora koja donosi pobedu. Ili barem pruža priliku za dostojnu borbu. Naravno, ovo je samo jedan značenjski i tematski segment knjige, jer kako sâm Vlahović piše: „Stvarnost nam nikada nije dovoljna, ona je neophodna, ali nedovoljna…“ Znatno veći, nekima možda i značajniji deo knjige autorov je odnos prema samoj umetnosti. Istražujući njene korene (tako je tu i Vlahovićeva eterična muza „sestra“), on piše o predstavljanju ljubavi u umetnosti, književnosti i njenom mestu u današnjem svetu, recepciji sopstvenih dela, temama koje ga tangiraju, ali i temama koje obeležavaju njegov opus. Tu su i avangardisti i klasici, i ukorenjenost u tradiciju i pokušaj da se ona prevaziđe. Tu je pogled i na selo i na velegrad. Kao i na Banat, središte autorovog života, ali i gotovo kompletnog njegovog književnog opusa. A tu je i sâm autor. Suočavajući se sa uzusima postojanja, bolešću, otporima sredine, ponajviše životnom komplikovanošću, on pokušava da pronađe njegovu srž: „Kako nam život sve više odmiče, naša potreba da ga definišemo, kako sebi tako i drugima, svakim danom je sve moćnija i veća.“ Čitajući ovu knjigu mi srećemo zapitanog, ponekad umornog, mnogo češće radoznalog čoveka i pisca, koji želi da u ovoj knjizi ostavi trag o svetu koji ga okružuje. U isto vreme, Vlahovićeve Meditacije, nazovimo ih tako po uzoru na delo cara stoika, suočenje su i sa samim sobom: „Postoje trenuci kad se treba zaustaviti, prikočiti, sećanjem osvežiti pamćenje. Vratiti slike, događaje, promisliti i proživeti ih još jednom. Ne samo lepe, gde smo se junačili, trijumfovali, dobro se osećali i sebi dopadali, već i one kad smo iskazivali nedoslednost, strah, jad i bedu karaktera.“ Vladimir Petrović
Sve je počelo sa čudnovatim rimskim carom
Markom Aurelijem. Njegovo posthumno
objavljeno delo Meditacije (kod nas najčešće
prevođeno kao Samome sebi) bilo je začetak ne
samo jednog novog književnog žanra, već i
svojevrsnog pogleda na svet. Otklon od sveta,
fokusirani pogled na sopstvenu nutrinu, i to
izražen u kratkom, krajnje jednostavnom, ali
poetizovanom obliku, najbližem aforizmu,
postao je uzor brojnim piscima i misliocima.
Pomenućemo samo dvojicu. Meditacije Marka
Aurelija bila su omiljena knjiga Ive Andrića.
Pročitao ju je ko zna koliko puta, a upravo nju je
poneo u bolničku sobu iz koje se nije vratio pre
tačno pola veka. Na marginama ove knjige
Andrić je napisao poslednje reči u životu. Uticaj
cara stoika na Andrićev misaoni sklop je
ogroman. Najbolje o tome svedoči knjiga
Znakovi pored puta, tematski, poetski i žanrovski
najsličnija Aurelijevom delu. Još jedan stvaralac
koji mnogo duguje Aureliju je rumunski filozof
Emil Sioran. Iako idejno udaljen od antičkog
uzora, i to pre svega po oštrom nihilističkom
pogledu na svet, forma Sioranovih dela najbliža
je Meditacijama, a njegov uticaj i sâm Sioran
potvrđuje govoreći da utehu pronalazi u „prozi
prihvatanja umornoga cara“.
Iako se Radovan Vlahović u delu Misli o životu i
stvaranju direktno ne oslanja na čuvenu knjigu
Marka Aurelija, suma onoga o čemu on u njoj
govori, baš kao i teme koje pokreće, najbliže su
čuvenom caru.
Ukoliko tematski posmatramo ovu knjigu, ona se
može podeliti na nekoliko celina. Uslovno
rečeno, na jednoj strani je autorov pogled na
samoga sebe, dobrim delom i na korene svog
stvaralaštva, a s druge strane prisutan je pogled
na svet, njegove vrline i ništa manje mane.
Taj pogled nije gnevna rezigniranost kao u
Sioranovom slučaju, nije ni prihvatanje datosti i
uslovnog poraza kao u Aurelijevom, iako odjeci
takvih pogleda na stvarnost postoje i u
Vlahovićevom delu. To je koliko otpor prema
nepravednom svetu (kako Vlahović piše:
„Stvaralaštvom već decenijama izražavam
unutrašnju pobunu protivu sveta, koji me svojom
snobovskom ohološću zapostavlja, guši i tlači,
kao nezaštićenog svedoka mahnite ispraznosti,
kojom se već čitav vek gradeći i rušeći ideologije
krvi i tla tako prkosno i bezobrazno razmeće.“),
ništa manje i otpor prilagođavanju koje upravo
taj svet traži: „Nisam uvek spreman da slušam
šta mi sa strane govore oni koji bi da me oblikuju
po svom ukusu.“
Gotovo prirodni izraz takvog pogleda na
stvarnost sukobljenost je sa političkim
strukturama: „Malo-malo pa me političari i
njihove politike vređaju i meni nije preostalo
ništa drugo do da se od njih branim, a to mogu
samo radom i stvaralaštvom.“ Možda je upravo
ova rečenica i esencija onoga o čemu u knjizi
Vlahović piše. Nasuprot prljavštini svakodnevice
i njenim niskostima stoji umetnost, sredstvo ne
samo za borbu, već i životna esencija autora koja
donosi pobedu. Ili barem pruža priliku za
dostojnu borbu.
Naravno, ovo je samo jedan značenjski i tematski
segment knjige, jer kako sâm Vlahović piše:
„Stvarnost nam nikada nije dovoljna, ona je
neophodna, ali nedovoljna…“
Znatno veći, nekima možda i značajniji deo
knjige autorov je odnos prema samoj umetnosti.
Istražujući njene korene (tako je tu i Vlahovićeva
eterična muza „sestra“), on piše o predstavljanju
ljubavi u umetnosti, književnosti i njenom mestu
u današnjem svetu, recepciji sopstvenih dela,
temama koje ga tangiraju, ali i temama koje
obeležavaju njegov opus. Tu su i avangardisti i
klasici, i ukorenjenost u tradiciju i pokušaj da se
ona prevaziđe. Tu je pogled i na selo i na
velegrad. Kao i na Banat, središte autorovog
života, ali i gotovo kompletnog njegovog
književnog opusa.
A tu je i sâm autor. Suočavajući se sa uzusima
postojanja, bolešću, otporima sredine, ponajviše
životnom komplikovanošću, on pokušava da
pronađe njegovu srž: „Kako nam život sve više
odmiče, naša potreba da ga definišemo, kako
sebi tako i drugima, svakim danom je sve
moćnija i veća.“
Čitajući ovu knjigu mi srećemo zapitanog,
ponekad umornog, mnogo češće radoznalog
čoveka i pisca, koji želi da u ovoj knjizi ostavi
trag o svetu koji ga okružuje.
U isto vreme, Vlahovićeve Meditacije, nazovimo
ih tako po uzoru na delo cara stoika, suočenje su
i sa samim sobom: „Postoje trenuci kad se treba
zaustaviti, prikočiti, sećanjem osvežiti pamćenje.
Vratiti slike, događaje, promisliti i proživeti ih
još jednom. Ne samo lepe, gde smo se junačili,
trijumfovali, dobro se osećali i sebi dopadali, već
i one kad smo iskazivali nedoslednost, strah, jad i
bedu karaktera.“
Vladimir Petrović
Umetnička spontanost zbirke „Otkriće“ Radovana Vlahovića
Vanumnice su zamišljene kao triptih sastavljen od tri zbirke pesama – Preslikanice, Otkriće i
Posle svega – koje povezuje jedinstven stil, srodna motivska osnova i zajednički narativni tok. Pesme su
kratke, sažete, jasne, pisane u slobodnom stihu oslobođenom svake stroge forme – što je ujedno i jedno
od glavnih oružja savremene poezije – sloboda pesničkog izraza. Vlahoviću kao književniku, sloboda
nikada nije falila! Uz to, pesnički jezik je jednostavan, oslobođen hermetičnosti, skrivenih značenja i
preterane upotrebe stilskih sredstava, što omogućava da se stihovi čitaju s lakoćom i uživanjem.
Vlahovićev pesnički svet oslanja se na svakodnevne teme, dok izraz nosi obeležja imažinizma,
modernizma i zenitizma.
U zbirci Otkriće prisutan je ličniji i prisniji ton u odnosu na ostatak triptiha. Lirski subjekat nam
otvara vrata sopstvenog, intimnog sveta i prenosi nam svoj doživljaj ljudi, prirode i uopšte sveta. Kada
govori o sebi – lirski subjekat se ispoveda, dok su odnosi s drugima prikazani isključivo iz njegove
perspektive: oni se pojavljuju kao ljudi koje on savetuje, kojima upućuje kritiku, pohvalu ili ih samo
opaža i na sebi sopstven način komentariše, često praveći svojevrsni otklon.
Između drugih
i mene
razlika je u tome
Što oni dele
A ja sabiram
Vlahovićev doživljaj prirode je veličanstveno sumatraistički. Čovek je u harmoniji sa prirodom –
on sa njom razgovara, sa njom se leči i snaži, njoj se udvara... Priroda, svojom lepotom i snagom ima moć
da promeni čoveka, pa tako u pesmi Jesenje jutro svetlost jutra postaje svetlost duše. S toga, u zbirci
dominiraju larpurlartističko-sumatraistički motivi, kao i elementi imažinizma – neposredno uživanje u
trenutku, u estetici, u prostoru i vremenu. Takvi su primeri lako uočljivi i u pesama Dud, Udvaranje,
Posle kiše i U oku, u kojima se lirika ostvaruje kroz samu estetsku vrednost trenutka. Zbog takve
umetničke spontanosti, Otkriće se može smatrati najpoetičnijom i najlirskijom knjigom u okviru triptiha
Vanumnice. Tome u prilog ide i sažetost pesama. Iako pesme celokupnog triptiha Vanumnice odlikuje
sažetost izraza, primetno je da su pesme zbirke Otkriće ipak kraće – što je najavljeno i u prvoj pesmi
istoimenog naziva, koja broji svega deset slogova.
Ova zbirka i sama predstava prirode u njoj jedinstveni su beg od turobne i groteskne realnosti,
prikazane u prvoj zbirci triptiha Preslikanice. Čitajući zbirke redom, stvara se utisak da priroda za
Vlahovića postaje izvor utehe, nalik onoj koju su avangardisti pronalazili po povratku sa velikog ratišta.
„Šaka mraka” Mariane Kunbar je, poštovani prijatelji,
knjiga objavljena kao nagrada na osnovu njene istoimene
pobedničke pesme na 8. evropskom Fejsbuk pesničkom
festivalu u Novom Sadu.
Služeći se životom koji nam je u svojoj milosti Gospod
dao, otkrivamo kako vreme prolazi u mnoštvu protivurečnosti
koje se sudaraju u nama samima i svetu u kome
živimo i iz želje da ih prevladamo, počinjemo ispisivati
reči koje se pretvaraju u stihove, strofe, pesme i na kraju
u knjige koje su materijalizacija naših duhovnih pregnuća
da se razmrse svi čvorovi koje nam je sudbina nametnula
i da se otvore ventili naše, do prsnuća ustreptale, duše.
Da poput gejzira iskažemo sve damare i sudare koji se
dešavaju u nama i da, nakon toga, oslobođeni, katarzično
krenemo na nove, kako egzistencijalne, tako i nebeske
poetske puteve.
„Šaka mraka” je knjiga o zovu nedostižne prošle i
sanjane buduće ljubavi. Treperava, emotivna, na trenuke
gorka i ekspresivna, ova poezija nam govori o vremenu
sadašnjem u kome pesnički subjekt i junakinja Marianinih
pesama tutnji životom u potrazi za prepoznavanjem večno
muškog i ženskog principa ljubavi, iz kog se kao uragan
survava u realnost, u bitak i postojanje u svetu nesklonom
emociji, koji je so zemlje i duhovna blizina u neurotičnom
i izmanipulisanom životu koji se uvek otima našoj želji da
ga uredimo, makar u odnosima sa onima koje volimo, na
jedan poetski i energetski sinhronizovan način.
Mariana piše slobodnim stihom koristeči česte evokacije
na animusa, a njen pesnički svet je prepun autentičnih
slika i jetkih mudrosti i zaključaka iz kojih uvek
postoji izlaz koji se nadom i intucijom, a ujedno i poetskim
tkanjem, prevladava.
Knjiga „Šaka mraka” Mariane Kunbar je jedna od onih
koje se mogu čitati u svim prilikama, sa željom da se setimo
naših unutrašnjih emotivnih dilema, a ujedno i da u
svakom trenutku imamo spremnost kako i na koji način da
ih uskladimo u jedan harmonični poj našeg unutrašnjeg
duhovnog bića.
Radovan Vlahović, književnik
Ко је издао Нови Зенит? Виктор Шкорић
Има писаца који целокупно своје стваралаштво подведу под једну књигу која им
постане пропусница, улазница и лична карта; познати су примери писаца који цео
живот пишу једну књигу, под једним књижевним програмом и запућени к једном циљу;
најчешћи је онај пут када се из књиге у књигу стваралац мења, док напослетку не нађе
своју златну жицу аутопоетике – а неки је и никад не нађу. Редак је случај писца попут
Радована Влаховића: писца градинара и неговатеља. Он је стваралац који негује врт
који је посадио и као привржени и марљиви баштован обилази, плеви, обрађује и
култивише биље и дрвље још младалачком руком посађено, а сада већ раскошну
летину и плодоносно дрвеће с ког се увек може нешто узбрати. Јер прошло је више од
четрдесет година када је Влаховић – писац, али и човек – први пут прихватио
новозенитизам у свој стваралачки видокруг, али, чак и када су сви заборавили ту
покретачку енергију чудне и неприхваћене групе младих људи, није дозволио да не
каже и последњу реч тог покрета и о том покрету. Или – да ли је то последња реч?
„Триптих о новозенитистима“ би се модерним књижевним жаргоном назвао
трилогијом, али много је више разлога да се држимо речи из наслова, јер „триптих“ је
термин из теорије песништва (и сликарства, што није неважно) којим се обухвата пре
свега латентна поезија у прози, сликама и мотивима у овој књизи. Влаховићева књига о
новозенитистима је роман, збирка песама, дневник, програм, сликарско платно,
документ, фикција, есеј и живот сам (уз вероватноћу да је нешто још пропуштено и
ненаведено). У њој се Радован Влаховић јавља као књижевни лик, сведок, али и
метафикцијски аутор, тј. онај који проналази и преуређује рукописе и дневнике који
скривају и откривају праву истину о настанку и нестанку новозенитиста са средине
осамдесетих година. Балзаковска фигура Влаховићевог „записивача“ омогућава му да
дá потврду аутентичности приповедања и догађајности. Јер, бивајући сведоком,
Влаховић омогућава да приповедање раслоји на више временских токова – чега је
постао мајстор најотменије вештине – и из перспективе више ликова, чије приче он
покушава да повеже, уклопи, допуни и прикаже у виду тајне која нам се тек у овом веку
разоткрива, а можда и тек само иза вела наговештава.
Истовремено, док нам тајну открива, ова књига истовремено се бори против
великог непријатеља садашњости – самозаборава. Понављајући реч осам пута,
апострофира се опасност која све време као Дамоклов мач виси над судбином
новозенитиста. „Оно што је било остаје у тамници наше подсвести, нестаје у
самозабораву свега што је било и што нам доноси само непријатност. Ни по чему се у
сећању баш не осећамо прослављеним. Обично, тренутке успеха и не помињемо,
тренутке среће заборављамо“, каже у запису један од јунака ове књиге. Кроз причу о
судбини новозенитиста, а пре свега о судбини Лепог Марија, представљена је прича о
лепоти узлета, тренутку самоосвешћивања и трагичности пораза. И управо у том
осећају поражености и тежњи к нестанку, јунацима ове књиге прети опасност.
Недовршеност је пораз, али и људска судбина.
„Триптих о новозенитистима“ је књижевни универзум Радован Влаховића у
малом. Иако је реч тек о првој књизи „Триптиха“, можемо рећи да она већ сада сабира
све пишчеве теме, мотиве, опсесије и књижевне узоре. Није редак случај у књизи да се
препознају референце на друга књижевна дела овог аутора („Сећаш ли се
Самароплаветнила“), књижевни ликови из других окружења („Марко је био друг са
Љубом Влаховићем, Радована Влаховића прадедом“) или на оне једноставне, а теже
препознатљиве алузије које су доступне само пажљивим и истрајним читаоцима (као у
сцени „напада“ књижевних јунака на аутора због мањка „посвећености“). Напослетку,
судбина сваког новозенитисте из ове књиге представља један од путова који писац
жели да истражи јер је те судбине препознао и у себи. Било да је реч о малопре
споменутом Марију, било да је реч о Швепсу, Риђобрадом, Лени, Жигосаном или о
људима који долазе у контакт са њима – неименовани писац, Цакани – њихова
међусобна повезаност и даља судбина након наводног колективног самоубиства у
Дворској башти у Сремским Карловцима остаје мистерија која ће се разјаснити у
даљим деловима овог триптиха. При том треба имати на уму да је читалац у сталној
неизвесности око тога коме може веровати, чије речи аутор наводи, да ли се то заиста
тако десило и, напослетку, ако су се они разишли – ко је издао новозенитизам?
Одговор на претходно питање можда никада и нећемо добити. Оно што ћемо
сигурно добити са првом књигом „Триптиха...“ јесте богата трпеза књижевних дарова
Радована Влаховића. Као што је речено, мало је оних који су писци-градинари:
пишчева рука пружа се према његовим читаоцима, а у њој се налази јабука. Јабука
спознања? Јабука раздора? Јабука открића великих као гравитација? Још не можемо
рећи. Тек смо на првој етапи овог бурног (само)ходочашћа.
Виктор Шкорић
Др Вада, 61, водећи је стручњак за здравље старијих особа. Своје богато искуство сумирао је у 44 правила која откривају тајне мирног и испуњеног живота после 60. године. Ова правила делују једноставно, али садрже дубоку мудрост:
Књига јапанског психолога Хидекија Ваде „Прекидање баријере осамдесет“ недавно је објављена у Јапану, изазвала је велику пометњу. Од објављивања, продато је преко 500.000 примерака, а стручњаци предвиђају да ће постати бестселер, достижући милион примерака у наредним месецима.
Др Вада, 61, водећи је стручњак за здравље старијих особа. Своје богато искуство сумирао је у 44 правила која откривају тајне мирног и испуњеног живота после 60. године. Ова правила делују једноставно, али садрже дубоку мудрост:
• Прошетајте сваки дан.
• Када сте љути, дубоко дишите.
• Наставите да се крећете; не дозволите да ваше тело стагнира.
• Пијте воду лети, чак и ако је клима уређај укључен.
• Добро жваћите храну - ум ради са устима.
• Губитак памћења не долази од старости, већ од неактивности.
• Не претерујте са лековима.
• Не покушавајте да непотребно снизите крвни притисак или ниво шећера.
• Самоћа може бити мир, а не изолација.
• Нема срамоте бити лењ.
• Не треба вам возачка дозвола у старости.
• Радите оно што волите и одустаните од онога што не волите.
• Не закључавајте се у кућу.
• Једите оно што вас чини срећним - мало повећања телесне тежине није штетно.
• Не проводите време са људима које не волите. • Не гледајте превише телевизије.
• Не борите се стално са својом болешћу; научите да живите са њом.
• Оптимизам је најбољи лек.
• Воће, сунчева светлост и свеж ваздух су извори среће.
• Разговарајте о томе шта вам је на уму. • Ако је потребно, промените мишљење - нема проблема.
• Престанак учења је почетак старости.
• Довољно је само бити захвалан - осмех доноси срећу.
• Старост није терет, већ дар.
Др Вада нас подсећа да период после 60. године није крај живота, већ почетак једноставности и мира. Ово је време када почињемо јасно да видимо живот и постајемо искрени према себи.
Укратко:
Живите једноставно, крећите се мало сваког дана и више се осмехујте. Пригрлите своје тело и своје године са љубављу – и видећете да је срећа ближа него што сте мислили.
Поделите ово са својим вољенима – мудрост не познаје године.
Не дивите се младима: сви смо били млади.
Дивите се старима – они су видели свет и искусили живот.
Дивите се старцима који пролазе поред мене у зору: рибарима, берачима печурака, путницима! Дивите се онима који још увек брину о себи, својој коси, ципелама, уредној и елегантној одећи.
Дивите се онима који никада не губе радост у животу, који себе виде у својој деци и унуцима, који су пуни жеље чак и након најтежих животних лекција.
Не дивите се младима! Бити млад је лако.
Дивите се старима – успели су да остану заувек млади.
Ово је за нас! 👍
Пошаљите ово пријатељима које не желите да изгубите у 2026. години
Не желим да вас изгубим.
Пошаљите ми назад.
Ако се вратите:
3 - имате мало пријатеља,
5 - имате праве, добре пријатеље 💛
Пријавите се на:
Коментари (Atom)