Braneći se od te ogromne količine patnje koja se predamnom prostirala od
detinjstva, ja sam zato i tražio uskrsnuće u mom imenu i otuda radost, otuda taj
neki umišljaj da radost uzmem kao moto Novog zenita i da radost bude u osnovi
svega. Da žudnjom za radošću tražim tu neku moju najvišu tačku na nebu, a to sad
sigurno znam da je to Bog i da je to moja želja za oboženjem. Nisam ja oduvek bio
spreman da tako jasno sagledam svoje zebnje, svoje strahove, svoja saplitanja,
batrganja između želja koje su moje duboke i intimne, između onog što mi se
nametalo kroz različite autoritete, gde su svi videli mene kao dobro, dobro tlo za
rasađivanje svojih ideja. Gde su me mnogi ubacivali u svoje filmove, gde sam
često bio u prilici da igram tuđe igre i da budem predmet manipulacije. Najčešće
unutar porodice. Predmet manipulacije mog brata, gde je moj pristup njemu bio
bratski i emotivan, a njegov je bio drugačiji. Njegov je bio autoritativan, lukav,
prepreden i bio je manipulativan. Gde je on uvek mene ubacivao u svoje
manipulativne igre i gde sam ja trebao da poslužim svrsi kako bi on upravljao
mojim životom kao stariji. A to je značilo da mi se na neki način osveti za ono što
sam mu uskratio mojim rođenjem. Uskratio sam mu tu pažnju da je on jedinac i da
je on najvoljeniji i najomiljeniji i da nije smeo i nije trebao da deli ni sa kim pažnju
i naklonost porodice, kako naše porodice, tako i ostalih porodica koje su bile tu
oko nas dok se još nisu rađala druga braća i sestre. Ta velika količina patnje koju je
imao Dimitrije Karamazov je nešto što se očitovalo u Švepsu, nešto sto sam
prepoznao i te godine kad je Šveps izvršio samoubistvo u Samaroplavetnilu, kad je
on trebao da postane Riđobradi, to jest kad je Dimitrije trebao da se preobrazi u
Ivana, to jest ne u Ivana, izvinjavam se, Dimitrije je trebao da se preobrazi u da, da,
u Ivana Karamazovog, to jest u Riđobradog, da... Kako su te transformacije čudne.
Kako se oni prelivaju ti likovi, kako se Leone Glembaj pobunio i kako je uvek bio
na udaru, čoveče... Koliko stvari sad na jednom sagledavam i šta se sve oslikava i
kakva je tu i koja uloga čija. Tako velika količina patnje mi je namenjena i tako
strašni gresi su bili moji veliki ti, jer posle neuspelog samoubistva koje je bilo
1982. godine, `81. na `82. godinu, kad se moja persona našla u Karlovcima, u
Maloj švapskoj, tamo gde je Lena, kako su složeni svi likovi, sad tek vidim da je
Lena simbioza više ženskih likova, između ostalog Nastasije Filipovne, čoveče...
Kako su se stvari počele otvarati, a ja nisam bio svestan toga da... Ali je tu i Zora, u
jednom delu, ali je tu i da... Moja mladalačka ljubav... Transformacije su bile
velike. Kako je složena čitava ta priča, sad tek vidim, sagledavam i sad to izlazi,
da... I ono što sam prećutkivao, što je bilo velika tajna, ta velika tajna je glasila da
je Žigosani voleo Lenu, ali da se Žigosani plašio da bilo kome bilo šta kaže o Leni,
to jest o Jani, imao je strah da kaže da voli Janu. Žigosani... Bože... Bože... I otuda
on na crnogorskom, kod majstor Cakane gura kolica, kao Sizifova... Koliko
simbolike samo. Koliko simbolike iz drugog plana. Bože... Hvala ti što me
osvešćuješ, da. Sačuvao si me da to treba da izađe, da objavim to, da izađe. Sva ta
muka, sav taj gnoj da izađe iz duše koji se trpljenjem skupio, gnoj koji se
trpljenjem sakuplja i koji cedim kao čireve. Da. Ovo su čirevi koji izlaze iz mene,
koje i srce im cedim napolje. Bože, koliko gnoja. Ali nikad ja to nisam nikome
govorio, niti sam ja koga time napadao, a to je činilo taj teret, teret u duši koji je
pritiskao i koji je stalno vikao da od muke treba radost da se rađa i zaista, biće to
velika radost sad, sa izlaskom svega ovog. Sa osvešćenjem, sa otrežnjenjem, sa
oslobođenjem. Biće to novo vaskrsavanje. Da. Juče smo čak rekli da oslobođenje
od svega toga, čak će uticati na moje ozdravljenje. Bože, kako si lekovit, Bože,
kako mi daješ viziju. O, Gospode... Da. I na tu temu smo razgovarali ja i Silvija
juče, da je bolest možda i nastala iz te strašne more koju sam držao u sebi i te tajne
koja me je pritiskala i koju sam sakrivao od svih, te tajne o jednom nerealnom
porodičnom ponosu kojim je deda stvorio u meni sliku koju ja nisam mogao da
dosegnem, a onda sam se trudio da održim to kao stepenicu kojom bi odbranio
očev obraz, a u stvari ta slika je bila samo njegova uobrazilja, o tome šta i kako on
kao konfiskovani paor. osramoćeni paor, kako može sebe da preobrazi i kako može
da se dovede u jedan viši i bolji i ravnopravniji sa ostalim svetom položaj, jer mi
nikako da izađemo iz `49. od konfiskacije, jer ta muka koja je izašla kroz mene je
muka cele porodice i to još uvek izlazi sad kroz Novozenitiste. Jedna muka izlazi
kroz Banatsku priču, a druga jedna strašna, još strašnija, psihološka, to ogromno
trpljenje izlazi kroz Novozenitiste i to nije samo moje trpljenje lično, već je
porodično trpljenje. Baš to. Bože, fala ti na ovoj spoznaji. Fala ti, Gospode, niko
ko ti, fala ti, fala ti Gospode, na spoznaji ovoj.
DNEVNIK PISCA Braneći se od te ogromne količine patnje
DNEVNIK PISCA Polako sam, korak po korak, Silvija privodi kraju ručak
Polako sam, korak po korak, Silvija privodi kraju ručak, a priprema hranu i za
goste koji dolaze. To je lepo. Raduje me. Juče smo isto imali goste, ali to mi je bio
Stanislav, bio je na groblju, kaže neko je sa fekalijama ispolivao grob njegovog oca
i majke. Čudno... Koji je razlog, ne znam ni ja, nije znao ni on da mi kaže, mada,
kaže, misli da je to u pitanju kravlja fekalija koja je nastala prilikom košenja, pa se
to isprskalo. Nisam video, tako da ne mogu ništa reći. Rekao mi je za Sinišu da ga
brine to što je sa ovom malom narkomankom ušao u dil, to jest ušao je u, prihvatio
je da joj pomogne. Čudne stvari... Stanislav kaže da je njemu i Borislavu i Tomi to
ne treba i opomenuo ga je da tu devojku ne prima više, jer time pravi samo njima
problem, jer oni nemaju veze sa svom tom pričom. Nema ni on, međutim ona je
sklona sa svim tim stvarima, a on taj humanizam ostavi za nešto drugo, kaže
Stanislav. Potom mi je rekao da se spomenik sprema i da bi trebalo da se postavlja
negde od juna do jula, a takođe me je i pitao da l` se ja sećam da je njegova
porodica imala nekih loših stvari u prošlosti. Rekao sam mu da, osim one priče
vezano za baku, za koju kažu da je čedomorka, dakle, osim te priče nema ničeg
više da bi se to znalo. I, naravno, tu je jedna priča o dedi koji je imao nadimak
Njucl, gde se ja sećam priče da je odlazio kod ljudi i ukradao se u spavaće sobe,
pratio i čekao da vidi šta oni rade. Jednom je tako i mog dedu uhvatio na babi. On
se družio sa Lolom, sa Lolom Drljačinim... Da. A družio se i sa Bojkom
Drljačinom, kaže, govorio je, siso sam sa jezika s Bojom Drljačinom. Ja se
prebacujem u vreme ono koje je drugačije. Silvija je rekla da zovem Nikolu da
dođe na ručak, što ću ja sad i učiniti. Da vidim samo, samo pitanje je da l` će se on
javiti... Ne javlja se, zvoni telefon, a on se očigledno pravi prost. Ništa... Ma da, on
je možda zaspao. On je možda zaspao, pa ga treba otići lično probuditi, kako je
mangup veliki... Bogami, pa dobro, ne izgleda loše ovaj astal, Silvija... Ne izgleda
loše ovaj astal. Ovo što si sastavila ovde. Jedino mi fali, daj mi taj moj daljinski od
ovog ne znam gde si ga stavila... Od klime. I ovde nema kafe il ćeš dati nešto
drugo, on se ne javlja.
Silvija:
- Pa, ne javlja se, on je na avionski režim.
Radovan:
- Na avionski režim.
Silvija:
- Da... (smeh)
Radovan:
- Hoćeš imati dovoljno ovde stolica?
Silvija:
- Imaću, doneću, imam u kancelariji one...
Radovan:
- Imaš bele one... Stavi mi to tu.
Silvija:
- Evo ti.
Radovan:
- Dobro, dobro...
Silvija:
- On će svakako sedeti napolje, tako da...
Radovan:
- Dobro, mora, namestiće cirkus. Al`, ne javlja se, evo ja sam ga zvao, on se ne
javlja.
Silvija:
- Sad ću ja, pa on ne može da se javi, on mora...
Radovan:
- Daj mi samo nešto, tečnosti neke il` vode, il` bilo šta, jako sam žedan, usta su mi
suva...
Silvija:
- Sad ću ga ja vikati. Evo ti. Još bi ja tu detalja nekih, mogu ja to da namestim još
lepše, samo kad...
Radovan:
- Opušteno, Silvija, opušteno...
Silvija:
- Vidiš da je svima prijatno sad. Ako uopšte hoće da jede...
Radovan:
- Da... Da li ima tu kafe u toj šolji, ostalo malo?
Silvija:
- Ima.
Radovan:
- Može i ta kafa. Može... Sve može.
Silvija:
- A šta, to je njih troje i nas...
Radovan:
- Doći će i Jovanka...
Silvija:
- Pa sad, hoće li doći odma il` će posle biciklom, da može da se vrati, videćemo i
ona je to sve sad teško nešto...
Radovan:
- Pa, znaš teško ide, usporeno, godine...
A što se Stanislava tiče, kaže da je u familiji svoje bake istraživao to da li se to
desilo il` se nije desilo i kako je to bilo, ko je, šta je, kako je, kaže nailazio je na zid
ćutanja. Da... Porodice su krile, svaka porodica ima svoju tajnu. Porodice ne vole o
svojim tajnama da pričaju, porodice su vrlo, vrlo zatvorene i mali broj je spreman
da otvori i da pokaže svoje slabosti. Porodične tajne se čuvaju. Dakle, slabosti
porodične se isto čuvaju. Mali broj je onih što su spremni da ispovede svoje
slabosti i ljudi neće da ispovede svoje slabosti i ljudi taje svoje slabosti i čuvaju ih i
sakrivaju. Što u stvari, koliko s jedne strane nije dobro, isto sa druge strane je
dobro. Tako da, šta da kažem...? Jer to ide Nikola?
Silvija:
- Ide, ide...
Da, što se tiče spomenika, kaže Stanislav da je on gotov i da se već nalazi kod
Rauškog u Žitnom magazinu. Dakle, postavljen je, čekamo, pa ćemo onda dalje
sve ostalo.
DNEVNIK PISCA Mladiću, dobrota će Vas upropastiti
Mladiću, dobrota će Vas upropastiti. Zar ne vidite da srljate pravo u ambis? Ono što Vi mislite da je dobro i što Vam se čini da je dobro, to drugi vide kao Vašu slabost. Vodite računa, jer Kazanova iz Tartova je igrač koji pleše na žici, Kazanova iz Tartova ume da bude mali vrag, Kazanova iz Tartova je zagospodario svojim ludilom tako što ga je sve više opsluživao i hranio, kako bi njegov ego postao veliki kao kuća.
DNEVNIK PISCA Pod Lasiksom i evo sada sam izašao
Pod Lasiksom i evo sada sam izašao u atrijum i gledam napolju dan sumoran, bilo je kiše, jedna gugutka po dvorištu nešto pipa, ni daška vetra... Pijem kafu i evo, pokušavam da ubeležim reči. Očigledno da sam uspeo da skinem prst. On mi strašno smeta. Ovaj kažiprst na desnoj ruci, a u stvari još u detinjstvu sam ga posekao i napravio brazde koje traju, evo, više od šezdeset godina, kad sam jurio da poslušam oca kako bih što pre doneo hladne vode sa bunara u staklenom bokalu koji sam tada razbio, posekao prste i to sam već pričao, tu priču, posekao prste i onda je otac brzo izveo kobilu Sigmu iz štale, stavio joj oglavnik i na gola vesela skočio i uzjahao je, a mene su uvile žene krpom za hleb, prste, i pomogle mi da me otac uzme u naručje i on je, jašući, odneo me do ambulante koja je bila u Beodri i koja je bila tamo pored benzinske pumpe. Naravno, i to da napomenem, da sam već govorio o tome, krv je liptala, oni su je nekako suzbili, a ja sam se radovao, tad sam prvi put bio na konju sa ocem i ne samo to, već otac je terao kobilu da trči u galopu. To je zaista za mene bio veliki doživljaj. Toliko veliki doživljaj da sam zaboravio da sam ranjen, da sam posečen. Naravno, tog prsta se sad stalno setim i tog doživljaja zato što mi on treba. Taj treba da bi mogao da pišem i da pamtim ovde na ovom glasovnom načinu zapisivanja. Dakle, treba mi da bude fin i da mogu da otvorim snimač govora. Moja žena stare stolice i stare stolove farba u belo, tako da one dobijaju neki svečani ton i dobar deo tih stolica je ofarban, ostala je jedna koju, evo sad dok ja diktiram, napolju na drugoj terasi moja komšinica farba. Čudne stvari se dešavaju. Mada i nije čudo, moja bolest je, evo u šestoj, sedmoj godini... 2019. sam prvi put bio u bolnici u Zrenjaninu. Čudne su to stvari... 24. mart 2019. Znam da sam se javio, bratu Bori je bio rođendan prethodnog dana. Tad sam još bio pušač i tad je nastala knjiga Ja ću se vratiti. Da... Očigledno je da sam malo smirio muku oko disanja, da je voda koja je pritiskala pluća izašla napolje. Mislim da je to dobro. Moraću da to uvedem u praksu. Da, čitam transkribovane tekstove. Imaju jedinstvenu političku dimenziju onog kako je govoreno u magnetofon, to jest u telefon gde je sniman. Zanimljivo. Videću sad koliko to može da bude interesantno. Moram nekom dati na čitanje, da vidi, pa će onda... Onda ćemo videti dalje šta i kako to može da ide.
DNEVNIK PISCA Dobro jutro, evo u atrijumu sam
Dobro jutro, evo u atrijumu sam. Napolju je sunčano, mada vidim da ima vetra. Ljulja travu, a sad je ova druga trava izrasla, prva je bila nekako drugačija, a sad se pojavila dikica. Dikica... Znaš ono kad smo bili mali, pa je bilo popino prase, znaš ono kao nešto. E, sad je dikica. Tako mi se čini, bar ovako izdaleka. Tako da, sviđa mi se kad je napolju sunčano i kad malo vidim da ovaj moj dud malo šara sa granama, onako malo se povijaju i tako i orah se povija, a imam i brest tamo negde u dnu. Neki što se povija i tako. Tako da, uglavnom gledim u pročelj, sedim i gledim u pravcu kraja avlije i prema crkvi gde u večernjim satima mi se vraća kroz krst sunce. Pošto je tamo zapad, a ja sad gledam sa ove istočne strane. Uglavnom je danas bolje. Mada sam usto, osećam se nešto kao jače, sad bi kao nešto da idem, sad bi kao nešto da, kao nešto da izađem u dvorište il` da idem na sokak, međutim, evo, nisam evo, seo sam ovde, ajde reko, samo malo da ti skratim vreme i te, tako da kažem, duge sate. Ovaj... Koje imaš kad se svi raziđu i kad ostaneš kući sama. Inače, ja ću najverovatnije ići i radiću na tome da obezbedim sebi biološku terapiju po pitanju hronično opstruktivne bolesti pluća. Šta to znači? To znači da ću tad verovatno morati da prekinem ovu terapiju, ja nešto razmišljam i da je prekinem, jer bio sam sad na pregledu. Doktor kaže da je stanje za gastro terapiju solidno i da sam na neki način zalečen i izlečen, što i ja mislim da i jesam, a i navikao sam se nekako na tu terapiju i vidim da je mogu sa hranom, na neki način, korigovati. Znači, mogu neke stvari jesti – ne jesti što mogu, uskraćivati. Međutim, kad ne mogu da dišem, onda mi to nikako nije dobro. Tako da ću videti sad dalje kako će stvari teći. Radiću na tome da, ako bude sve kako treba, da stignem na tu biološku. E, sad, kad će biti, kako će biti, to ćemo da vidimo sad. Polako ćemo se opredeliti, pa ići. Nema nam druge. Inače, dobio sam sad... Ova doktorka mi je dala nešto što sam i ranije imao – inhalaciju, ali to onu drugu inhalaciju sa Berodual, ne pumpicom, već sa Berodual kapima. I to sam ja ranije imao i onda mi je to zasmetalo. Ja se požalim Pušićki, a ona mi kaže, pa promeni, kaže, uzmi ti ovu Berodual pumpicu. Ja stvarno promenem i meni bude bolje. Zapravo, šta se meni dešava? Ja kad se uduvavam sa tom spravom i kad koristim tu vodu, ovaj, kojom podupirem te Berodual kapi, onda se nekako osećam sav zabunjenim i kao da sam u nekom čudnom stanju i verovatno, govoreći mi da to stanje prekinem sa pumpicom, Pušićka mi je otvorila u stvari, otvorila mi je oči i učinilo mi se da mi je bolje. Videću sad, evo, danas drugi dan koristim ponovo taj za uduvavanje, pa ću videti sad dokle ću stići i kako ću stići. I koliko mi to može pomoći. U subotu imamo Noć muzeja ovde, u selu, i nešto su me zvali da idem, tako da sad da l` ćemo ići il` nećemo ići – ne znam. Videću... Šta će i kako će biti, mada, to je tu u selu, pa možda odem autom, ono čisto malo da me ljudi vide da sam još uvek živ i da ne talasam, ali evo tu sam. Postojim. Tako da ćemo videti šta je to što se nudi. Evo, za sad toliko. Možda sam imao još mnogo tog da ti kažem, ali da te ne davim. Lepo je vreme napolju, veruj mi evo i kumrije, sav živi svet iz mog dvorišta selim kod tebe u Novi Sad. Naravno, želim ti lep dan i bićemo na vezi. Inače, prolazim tamo pored tvoje kuće i moram ti reći da je dobro održavaju ovi mladi ljudi i to si dobro uradila da si pustila da kuća živi. Još jednom – lep dan. Ćao, ćao.
Sećam se... Evo, prošlo je 40 godina od kad sam organizovao prvo književno veče u Novom Miloševu i time krenuo proces kulturnog delovanja i zračenja iz jedne seoske avlije i sredine što je bila velika novina u Jugoslaviji. Za tu priliku smo supruga i ja preuredili prednji deo paorskog dvorišta moga oca i nazvali smo ga KULTURNO DVORIŠTE. Od inventara smo uneli nekoliko starih i rashodovanih bioskopskih klupa, nekoliko stolova, a čitav prostor smo obojili i poetizovali jarkim bojama. Moja supruga je oslikala zabat na kući moga oca koji se za divno čudo nije mnogo bunio, ali su ga živcirala pitanja paora na temu šta slike na muralu predstavljaju. Tog leta smo pravili pokretne izložbe slika, gde su slike iznošene na žitna polja da ih vide žeteoci. Umetnost smo po svaku cenu želeli da približimo ljudima koji su radili svoje poljoprivredne poslove. Potom smo pravili izložbe na drveću gde smo spajli prirodnu lepotu drveća sa umetničkom lepotom. Pokrenuli smo bilten za poeziju koji štampan na šapirografu i deljen meštanima. Čitavo to leto je bilo obeleženo akcijama i nastojanjima da se poetizuje selo. Dovodili smo umetnike iz raznih krajeva, a dolazili su nam umetnici i iz inostranstva. Urađeno je i nekoliko koncerata alterantivne muzike. Andrla je pevao svoje priče, a kreativni duh se uselio u naše selo. Ja sam napisao i dramu na romskom i oformili smo prvo romsko pozorište u Vojvodini, a drugo u Jugoslaviji. Mediji su bili prepuni događaja iz Novog Miloševa. Kulturni embrion koji sam stvorio u mome dvorištu i mome selu je zaživeo, a jednom pokrenuta kretivnost samo se plodila i širila kroz vremena koja su dolazila. Ja sam i onda kao sad duboko verovao da nije važno gde živiš i odakle dolaziš, već da je neophodno da kretivno deluš i svoju stvaralačku energiju iz pojedinačnog šalješ ka opštem. I zaista, novo vreme je pokazalo da je vredelo investirati u kulturu, a da sve ono što smo radili, danas nazivaju Kreativnim industrijama, a ovo naše delovanje je maleni deo istorije tog procesa koji se porađao sredinom osamdesetih godina u Londonu.
DNEVNIK PISCA Čovek često ne sme pokazati svoju superiornost
Čovek često ne sme pokazati svoju superiornost i svoju snagu prijateljima.
Pogotovo onima koji su mu najbliži, jer time ih dovodi u jedno stanje zavisti. A
niko ne voli da vidi nekog kog je godinama gledao ispod sebe kako napreduje,
kako jača i kako postaje bolji od njega. Mnogima to smeta i ne mogu da prihvate
veličinu i ne mogu da se raduju uspehu tuđem. Zato što oni gledaju samo sebe i
misle ukoliko neko drugi je nešto uspeo, da onda oni neće. I tako to... Zaista je to
tako, ali ja nikad nisam imao problem sa dobrim rezultatima mojih prijatelja. Bilo
mi je drago da uspevaju, bilo mi je drago da imaju, zahvalio sam Bogu kada su se
pojavila prva izabrana dela Selimira Radulovića i rekao sam, Bože, fala ti, evo
krenulo je, pa kad ima Selimir, daće Bog da jednog dana imam i ja. I to mi nije
smetalo, mnogi su u tome videli nešto loše i nešto što njegova poezija ne zaslužuje,
a u stvari svako ima prava da sabere svoje pesme i da izabere svoje pesme i da ih
štampa ako obezbedi sredstva kako hoće. Ako neko ima rukopis i ako neko misli
da je napisao roman, on treba da ga štampa. Ako može da obezbedi podršku,
državnu može, ako ne može onda neka on sam investira. Međutim, ljudi su u
komunizmu naučili da država investira u njihove knjige. Da su oni na državnim
jaslama i na državnom trošku i veruju da to njima pripada. S punim pravom, jer oni
su završili fakultete... Oni su diskutovali po svojim grupama na plenumima, na
skupovima, oni su bili aktivni, oni su sačinjavali ono što se zove književni život,
oni su objavljivali u periodici, oni su govorili o onima koji su pisali i govorili u
periodici, oni su bili urednici periodika i gradirali su sve to i spremali da u
vremenima budućim to bude nešto što će svi hteti da vide i da čitaju. Šteta... Šteta,
šteta... Vidim da mnogo toga nije dobro, ali šta da kažem? Tako je kako je. Jednom
mi je neko rekao, samo slobodan čovek ne oseća zavist, on rado prihvata veličinu i
raduje se da ona može postojati.
DNEVNIK PISCA Evo, na terasi sam sa puno doživljaja
Evo, na terasi sam sa puno doživljaja. Nikola je stigao, on je ogladnio i čeka večeru. Silvija mu sprema da jede. Ispred mene na stolu je prazna flaša od Rosa vode, potom nekoliko pikavaca što je Silvija pušila. Tu je i kanta za smeće koju je Nikola koristio. Pokušao sam da jedem kikiriki, ali mi se pokazalo da ne prija, iza leđa mi dopire miris iz kuhinje, osećam nešto peče Silvija, kod gume od auta Žuća. Drema, zaviriva. Ja sam danas imao više različitih razgovora; jedan je bio vezano za roman. Kaže mi Voja da ga je čitao i da ga je gledao malo, nije stigao da čita, imao je neka pitanja, kaže da vidi kao da mi je rečenica vrlo... Rečenica je vrlo stabilna. O, Bože... Vrlo, imao je neki drugi izraz... Vrlo... Zrela. Da. Baš takav izraz – zrela. Uvek mi fale reči. Od kad imam ove probleme sa plućima, sve češće mi fale reči i onda moram da čekam dugo da mi dođe ona prava, da mogu da pogodim šta je to što sam hteo da označim i da kažem. Danas sam, takođe, imao razgovore i vezano za knjige koje će se objavljivati i pripremili smo jedan novi ugovor koji će ići dalje, koji je Silvija prosledila i poslala. Danas su Snovi otišli u štampu, što je jako velika i važna informacija, a isto tako važna informacija je i ta da ja Dragu Savetu, koja je već pregledana i što se Andree tiče i što se Senke tiče i što se tiče mene i spremam je da može da ide u štampu. Da li sutra ili prekosutra, videćemo sad. Tako da to čistimo i da sklanjamo i da pravimo red. Takođe sam se danas čuo sa mojom doktorkom za pluća, a rekao sam joj da sam juče bio kod moje druge doktorke za pluća i poslao sam joj rezultate koje je ona komentarisala i potvrdila je moju ideju da idem kod trećeg doktora pulmologa za kog kažu da je jedan od najboljih u Srbiji. Ako za nekog kažu da je najbolji u državi, onda ja hoću da verujem. Tako da u čitavoj ovoj priči i zamršenoj situaciji vidim da moram malo usporiti sve korake i da treba da ide polako sve, jer ne vredi ništa brzo, jer ja više nisam čovek brzine, mada je Simon imao jedan izraz, kaže: Bio si neukrotiv! Ou, jebote... Bio si neukrotiv, kaže Simon... Da li je to baš tako? Uvek sam ja znao koje su moje granice i uvek sam ih viđao i osećao, međutim, često sam bio nespreman da ih do kraja prihvatim. Stalno sam verovao da će se možda desiti neko čudo. Evo, devet sati, zvoni crkva. Što je jako dobro. Večeras sam se video sa čovekom koji kaže za žene sledeće: Sve one volu da u mladosti budu šarene malo, a posle mesu kolač i pravu koljivo i trču kod pope da delu koljivo. E, pa ne može i da bude šarena i da deli koljivo. Naravno, ima i druga narodna koja kaže: U mladosti kurva, u starosti bogomoljka. Moja pokojna majka je imala isto tako često negativan stav prema ženama koje su se u jednom periodu svog života pokajale i koje su se približile molitveno hramu božjem i sveštenicima. Ona je govorila da se te dotične i to što su se pokajale nisu zaboravile to šta su radile i kakve su bile. Veče je tiho, čuju se automobili i verujem da će biti mirna noć.
DNEVNIK PISCA Komformizam
Komformizam koji koristimo u želji da deci priuštimo mir vrlo je specifičan.
DNEVNIK PISCA Da, malo je komplikovano
Da, malo je komplikovano sa ovim mojim prstima, koji su malo grublji, da podesim da ovaj mikrofon radi i da snima. Telefon. Inače, danas je sreda veče i spremam se polako da sutra mogu za Novi Sad, ali imam malo komentara. Nešto bih hteo reći. Pobegne mi, uvek mi pobegne ovaj prst i ne uspem to da uvežem kako bi trebalo i kako to dolikuje i onda se prekine i misao. Sve se prekine.