Radovan Vlahović: „SAVANI: Draga Saveta: Knj. 2.“

  

272 str, broš. povez, 19 cm, 2026. god.

ISBN 978-86-6029-711-4

Cena: 1600 din

Akcijska cena: 900 din

Poručivanje putem WEB KNJIŽARE ili telefona:

www.bkcknjige.rs

069/783-155

Edicija ROMAN

SAVANI
NOVOZENITISTIČKI TRIPTIH
ZAVERA
DRAGA SAVETA
IZDAJA

Literaturom, a pogotovo romanima, čisti se duša od protivurečnosti i zlobe, zavisti, pakosti i svakog drugog smrada što nam nagoni diktiraju. Stanje ravnodušja koje nas povremeno pritisne nakon otkrića da smo zagospodarili nagonima, pa i nagonom za životom, ne treba nikada shvatiti tragično i preterano emotivno.

Eros nije naš problem u duhovnom biću u fizičkom smislu. Oduhovljeni i metafizički Eros otelotvoruje se u žudnji za radošću, ali ne onoj primitivnoj, animalnoj i sebičnoj, već onoj najuzvišenijoj, astralnoj, kojoj smo mi, novozenitisti, oduvek težili.

(odlomak iz romana)

Druga knjiga Triptiha o novozenitistima nosi samoobjašnjavajući podnaslov Draga Saveta i to nam je jasno iz početnih redova knjige. Lena, važna književna junakinja iz prve knjige, u epistolarnoj formi izlaže svoja razmišljanja i traži savete – a čini se kao da pre svega želi sebe da sluša – od svoje (fiktivne?) prijateljice Savete. Dobar deo početka knjige posvećen je Leninim razmišljanjima, a to povlači i pitanje – zašto? Ako se vratimo na prvu knjigu Triptiha setićemo se da je metafikcijski junak Radovan Vlahović odlučio da se posveti svojim književnim junacima. Ovoga puta on to čini sa svojim književnim junakinjama. Lena dobija ulogu glasnogovornice. Preko početnih Leninih pisama Vlahović se okreće animi u svojim književnim delima. Kroz njenu lirsko-narativnu ispovest – pretočenu ponekad u tok svesti – spoznajemo njenu sudbonosnu ulogu među novozenitistima, i ono što je čini differentia specifica u toj družini. Lenine reči su kritika ne samo njenog vremena: kroz slobodu izražavanja i iznošenje ideje o ženama kojima je dostupna viša svest, njene reči imaju težinu ozbiljnog preispitivanja uloge žene u tadašnjem socijalističko-patrijarhalnom društvu, ali i kao oštra polemika sa frojdovskim psihoanalitičkim aparatom. U tom svetlu ne čudi što je Vlahović odabrao da postavi temelje svoje knjige na Leni, njenoj figuri i na ženskom principu. Ona je „Samo za ludake“ (po Heseu) Vlahovićeve knjige.

(iz recenzije)

Viktor Škorić

Likovi nisu oblikovani u tradicionalnom psihološkom smislu, već funkcionišu kao nosioci ideja i različitih oblika svesti. Lena se izdvaja kao centralna, ambivalentna figura – istovremeno subjekt i objekat pripovedanja, žena rastrzana između erotskog, emotivnog i intelektualnog identiteta. Njena unutrašnja podeljenost odražava širi rascep između tela i duha, ljubavi i stvaranja, slobode i zavisnosti. Nasuprot njoj stoji Šveps, kao glas racionalne, elitističke koncepcije umetnosti, dok likovi poput Marka ili Josipa Micića uvode dodatne kontraste između sveta reda, svakodnevice i unutrašnjeg haosa. Kolektivni lik novozenitista dodatno širi značenjski horizont romana, funkcionišući kao mitologizovana umetnička grupa čija težnja ka apsolutu završava tragično, čime se problematizuje granica između genijalnosti i zablude. Pripovedač nije neutralan posmatrač, već subjekt koji postepeno gubi distancu prema sopstvenoj priči, ulazeći u prostor u kojem istraživanje prelazi u identifikaciju. Taj proces dovodi do razgrađivanja jasne granice između onoga ko priča i onoga o kome se priča, što je jedna od ključnih postmodernističkih odlika.

(iz recenzije)

Vanja Kovačević

Na samom kraju, možemo zaključiti da Draga Saveta ne donosi razrešenje, već dodatno produbljuje zagonetku koju Radovan Vlahović stavlja pred čitaoce. Ona nas ostavlja zamišljene pred materijalom koji još uvek traži svoj oblik, ali upravo u toj nedovršenosti potvrđuje i svoju autentičnost – kao svedočanstvo jednog dugog i upornog pokušaja da se život i literatura dovedu u istu ravan. Ostaje, stoga, da sačekamo treću knjigu i konačno saznamo da li će se rasuti materijal sabrati u celinu, ili će upravo u toj rasutosti pronaći svoj konačni oblik.

(iz recenzije)

Mladen Đuričić

Radovan Vlahović: „SAVANI: Zavera: Knj. 1.“

  

272 str, broš. povez, 19 cm, 2026. god.

ISBN 978-86-6029-709-1

Cena: 1600 din

Akcijska cena: 900 din

Poručivanje putem WEB KNJIŽARE ili telefona:

www.bkcknjige.rs

069/783-155

Edicija ROMAN

SAVANI
NOVOZENITISTIČKI TRIPTIH
ZAVERA
DRAGA SAVETA
IZDAJA

I već sada, dok ispisujem ove redove, i kad je čitava drama oko Novog Zenita i novozenitista zaokružena i jasna, i posle vremenske distance od oko pedeset godina, mnogi akteri naše priče verovatno bi se drugačije danas ponašali, drugačije bi se odredili i prema sebi i prema svetu oko sebe. Ali – svako vreme nosi svoje breme – i eto još jednog idioma koji se proteže kroz godine koje su za nama...

(odlomak iz romana)

Triptih Savani započinje romanom Zavera, koji predstavlja nastavak složenog i pažljivo građenog književnog dijaloga Radovana Vlahovića sa junacima koje je sam stvorio, a koji su tokom vremena prerasli početnu zamisao i postali trajna, gotovo sudbinska prisutnost u njegovom književnom stvaralaštvu. Iako otvara novo troknjižje, Zavera funkcioniše i kao samostalno delo – kao „roman u fragmentima”, sačinjen iz različitih vremenskih slojeva, iskustava i unutrašnjih zapisa koji su nastajali tokom dugog niza godina.

Jedan od najupečatljivijih motiva romana jeste ideja da se „ep u dvanaest ruku” („ep o novozenitistima”) piše „sam od sebe”, po nekom unutrašnjem diktatu koji prevazilazi racionalnu kontrolu. U tom smislu, autor sebe postavlja u poziciju medijuma, izvršioca testamenta i čuvara duhovne zaostavštine novozenitista. Međutim, ta pozicija je za njega istovremeno i privilegija i teret. Ona podrazumeva odricanje od potpune autorske kontrole i prihvatanje činjenice da likovi, jednom stvoreni, nastavljaju da žive sopstvenim životom u svesti pisca. Oni ga posećuju, javljaju mu se i traže da budu zabeleženi. O tome svedoči i upečatljiv odlomak u kojem junaci preuzimaju kontrolu nad pripovedačem, praktično ga pretvarajući u zarobljenika sopstvene imaginacije.

Ova knjiga se, stoga, može čitati i kao „roman o pisanju”, o odnosu između autora i njegovih junaka, ali i kao knjiga o istrajnosti jedne ideje koja traje decenijama. Novozenitisti su izmišljeni, ali njihovo prisustvo u tekstu deluje stvarnije od mnogih realnih biografija. Oni postoje zato što ih pisac ne napušta, već im iznova daje glas – u beleškama, na blogu i, napokon, u knjigama.

(iz recenzije) 
Mladen Đuričić

Vlahović fragmentarnošću pokušava da nadigra velike mase vremena i da iz različitih perspektiva sagleda novozenitističku borbu za lepotom. Tu izluziju koja je stvarnija od života. Od običnog života. Ali koje ima jedino u životu, običnom, jednostavnom. Zato će povratak bludnog sina biti dočekan pesmom i igrom. Onaj sin koji ostaje kod kuće nikada neće osetiti takvu očevu ljubav.

„Bili su umetnička grupa, a mislili su da su borbena trupa što menja svet lepotom i donosi radost. U stvari, samo su izmišljeni likovi u prošlom vremenu, u jednom romanu i glavi jednog pisca, koji je prestao da ih se seća, pa sad beleži njihove lažne biografije, tek da pokaže da nije odustao, da se nije predao, da još uvek neguje, kao bajagi, to sveto ludilo kojim je samog sebe zadojio još u mladosti.”

(iz recenzije) 
Nenad Stanojević

 

Zavera je književni univerzum Radovana Vlahovića u malom. Iako je reč tek o prvoj knjizi triptiha, možemo reći da ona već sada sabira sve piščeve teme, motive, opsesije i književne uzore. Nije redak slučaj u knjizi da se prepoznaju reference na druga književna dela ovog autora („Sećaš li se Samaroplavetnila“), književni likovi iz drugih okruženja („Marko je bio drug sa Ljubom Vlahovićem, Radovana Vlahovića pradedom“) ili na one jednostavne, a teže prepoznatljive aluzije koje su dostupne samo pažljivim i istrajnim čitaocima (kao u sceni „napada“ književnih junaka na autora zbog manjka „posvećenosti“). Naposletku, sudbina svakog novozenitiste iz ove knjige predstavlja jedan od puteva koji pisac želi da istraži jer je te sudbine prepoznao i u sebi. Bilo da je reč o malopre spomenutom Mariju, bilo da je reč o Švepsu, Riđobradom, Leni, Žigosanom ili o ljudima koji dolaze u kontakt sa njima – neimenovani pisac, Cakani – njihova međusobna povezanost i dalja sudbina nakon navodnog kolektivnog samoubistva u Dvorskoj bašti u Sremskim Karlovcima ostaje misterija koja će se razjasniti u daljim delovima ovog triptiha. Pritom treba imati na umu da je čitalac u stalnoj neizvesnosti oko toga kome može verovati, čije reči autor navodi, da li se to zaista tako desilo i, naposletku, ako su se oni razišli – ko je izdao novozenitizam?

(iz recenzije) 
Viktor Škorić

Moj predak LAZAR VLAHOVIĆ "LAZAR VLAHOVIĆ rodio se u Karlovu – Banat 1815. godine.Njegov predak odselio se u Banat gdje je među ostalim doseljenicima bilo još Vlahovića. Na Njegoševu molbu Vuku Karadžiću da mu iz Austrije uputi jednog dobrog učitelja, Vuk je preko vladike Platona Atanackovića u Budimu pronašao Lazara Vlahovića, za koga su govorili prilikom njegovog izbora da ga i stas kvalifikuje za Crnogorca. Bio je to obrazovan čovjek, znao je njemački, mađarski i ruski jezik. U Crnu Goru je došao 1842. godine i postavljen za učitelja. Njegovi đaci bili su knjaz Danilo, Krco Petrović i drugi istaknuti Crnogorci. Njegoš ga je veoma cijenio i Knjaz Danilo, kome je Lazar bio sekretar, odlikovao ga je Danilovim krstom. Vršio je nekoliko važnih misija kao ađutant knjaza Nikole i upravnik dvora, a 1861. godine u knjaževoj misiji u Rusiji primio ga je car Nikola i odlikovao ga Ordenom svetog Stanislava. Godine 1862. bio je u knjaževoj misiji u Parizu. Lazar je otišao iz Crne Gore 1864. god. i nastanio se u Černigovskoj oblasti. Lazar je prošao kroz mnoge visoke i odgovorne dužnosti i položaje i to u najtežim momentima crnogorske istorije, kada je opstanak zemlje bio u pitanju, zbog čega su mu Njegoš, knjaz Danilo i knjaz Nikola dali zahvalnost i priznanje."

 Аутор: Стеван Давидовић

Животопис Исидора Павловића из

Новог Милошева

У серијалу „Наши великани“ о знаменитим личностима Новог

Милошева објавили смо више биографија, правника, књижевника и првог секретара

Матице српске Теодора Павловића, свештеника и књижевника Милутина Трбића,

конструктора млазних авиона Драгољуба Бешлина, лекара, универзитетског професора и

једног од оснивача Медицинског факултета у Београду, др Ђорђа Јоановића. Данас нашим

читаоцима поклањамо причу о правнику Исидору Павловићу, који је у другој половини

19. века заузимао запажено место међу виђенијим Србима Аустроугарске царевине.

Биографија

Исидор Павловић, рођен је у Карлову (данас Ново Милошево), 5. марта 1838. године, од

оца Јована, и мајке Јекатарине. Исидоров отац Јован био је син Павла Павловића, познатог

занатлије чизмара, који је био дугогодишњи биров (сеоски кнез) у Карлову, а поред

Јована (1806-1873) имао је и сина Теодора (1804-1854).

Према Црквеном попису парохијских кућа (домовни протокол Карлова 1825-1867) кућа

Павла Павловића водила се на редном броју 45. У време пописа у кући су живели: мати

Јелисавета, девојачко Матић, Теодор, Јован, ж. Јекатарина и син Исидор (Мр археологије

Бранко Б. Белић: „Два села у северном Банату, Беодра и Плавна (Карлово, Драгутиново)

данас Ново Милошево“ (Историјски архив Кикинда, Кикинда, 2011, страна 226).

Отац Јован

Мада не баш имућног стања чизмар Павле из Карлова желео је да његова деца изуче

школе. Тако је Јован, према писању Васе Стајића („Великокикиндски диштрикт 1776-

1876“, Нови Сад, 1950. стр. 266), био ђак Карловачке гимназије 1837/38, а када се вратио у

Карлово бавио се трговином. Као школован и угледан мештанин, у више наврата био је

члан скупштине Великокикиндског диштрикта и председник Црквеног одбора у Карлову.

Да се ради о веома образованој породици потврђује податак да су и Јован и Теодор били

пренумеранти (претплатници) другог издања „Српског рјечника“, Вука Стефановића

Караџића, који је (1852) издат у Бечу, под пресама штампарије Јерменског манастира. На

страни 851 (другог издања), међу пренумерантима из Беча (било их је укупно 56), поред

кнеза Михаила М. Обреновића, Светозара Милетића, Бранка Радичевића, Јована

Јовановића (касније Змаја) и др Јована Суботића је и „Теодор Павловић, биши уредник и

издаватељ Српских народних новина и Летописа“, а из Карлова (страна 856) „Јован

Павловић, за свог сина Исидора“.

Школовање

Пошто је Исидор одрастао у породици која је велику пажњу поклањала образовању и

култури, сасвим је очекивано да је после основног школовања у месту рођења, седми и

осми разред гимназије похађао, најпре у Будиму, а потом Пешти и Бечу. Исидор се попут

свог стрица Теодора одлучио за правне науке, које је почео у Дебрецину, а окончао у Бечу.

Док је био у Дебрецину (1867), према запису Васе Стајића („Светозар Милетић, живот и

рад“ Нови Сад, 1926, стр. 203) „Иса Павловић је организовао ђаке у друштво „Тићевци“,

које је у једној школској години држало 25 седница“. Исидор је са успехом положио и

„ригороз“ (усмени строги државни испит за постизање докторске адвокатске титуле).

Могло се догодити да Исидор уместо адвокатуре уплови у професорске воде. Према

писању др Јована Савковића („Милетићева Народна странка и Новосадска српска

гимназија 1866-1873“, Нови Сад 1928, страна 77) „Професорски збор српске гимназије у

Новом Саду предложио је свом патронату да Исидора постави за професора те школе, јер

је свршио 4 године права, положио два државна испите и један „ригорозум“, сем тога је

своја знања усавршавао у Паризу и Берлину. Чланови збора су истакли и то да Исидора

познају „као даровита и примерена младића, који је одушевљен за све што је лепо,

племенито и узвишено“. Међутим вероватно пошто је био велики поборник идеје

Светозара Милетића, до овог избора није дошло.

Исидор је по окончању студија живео у Великој Кикинди, где је једно време сенатор

Великокикиндског диштрикта, а потом је одлучио да отвори адвокатску канцеларију. Као

житељ Велике Кикинде биран је у три наврата (1869, 1872. и 1881) за посланика црквеног

сабора, а био је и члан Епархијске конзисторије (духовног суда, помоћног органа епископа

при вршењу њихове судске власти) у Темишвару.

Породица

Према подацима које је објавио Александар Влашкалин, у свом делу („Јован Пачу и његов

круг“,1996, стр. 218) Исидор се венчао у Темишвару (1868), са Волгом Шишман (рођеном

25.10.1845), ћерком Бугарина Ставре, имућног темишварског трговца и мајке Регине, рођ.

Јовановић. У браку Исидора и Волге, рођени су у Великој Кикинди, син Чедомиљ (1868) и

ћерка Даринка (1872), док је најмлађа Меланија, рођена у Руми, где је Исидор био сенатор.

Син Чедомиљ је као питомац Јована Јовановића Змаја завршио права, а потом радио као

адвокат у Огулину и Загребу, где је умро. Најмлађа Меленија удала се за Михајла

Панајота, поштара, који је био члан Матице српске, а живели су у Немет Бокшану (данас

село у близини Темишвара у Румунији). После смрти Исидора у Сремској Митровици,

Волга се преселила код своје сестре Меланије, која је живела такође у Немет Бокшану, где

је умрла 29. јануара 1912. године.

Ћерка Даринка

О старијој ћерки Даринки Павловића, мало је података (сем да је рођена у Великој

Кикинди 7. августа 1872), али у писма, које је Исидор упутио из Сремске Митровице (16.

септембра 1888) свом пријатељу, апотекару у Великој Кикинди Димитрију Пачуу, он

пише: „Даринка је од јуна месеца (1888) код мајке у Софији...она је већ велика девојка“

такође наводи да је учила реалку у Сремској Митровици и да је била врло добар ђак.

У „Женском свету“ (бр. 6. од 1. јуна 1889), проналазим вест да су Исидор Павловић и

мајка Волга Павловић, рођ Шишман, одржали (25. маја 1889) парастос поводом погибије

Исидорове таште Регине Шишман и ћерке Даринке Павловић. Трагом ове вести

проналазим да су, у пролеће 1889. године, Регина Шишман, са својом унуком Даринком

(са непуних 17 година) биле у гостима у Софији, код Регининих синова и да су (априла

1889) обе убијене. У кривичном поступку против убица, потегло се питање одговорности

Ленке рођ. Петровић, прве жене Милана Шишмана бугарског дипломате, брата Даринкине

мајке Волге, због кривичног дела подстрекавање убиства. Биле су то недоказане индиције,

а сва каснија настојања Исидора да то добије судски епилог била су неуспешна.

У новосадском лист „Браник“ (број 56 од 13. маја 1889) под насловом „Јавна

благодарност“ објављена је захвалност Исидора Павловића и његове супруге Волге, после

тронедељног боравка у Софији, где су погинуле, а потпом ту и сахрањене Регина Шишман

и Даринка Павловић..

Политичке активности

Као студент права Исидор Павловић се дружио са знаменитим Србима тога времена, па је

често био у друштву Светозара Милетића, Лазе Костића, Јована Јовановића Змаја,

Александра Сандића, Марка Миљанова и др. Посебно је био наклоњен идејама Светозара

Милетића и дуги низ година био му је верни сарадник и поратилац. У „Застави“ (број 141

од 11. септембра 1866), проналазим податак да је Светозар Милетић, у септембру 1866.

био на Беседи са културним програмом у Ст. Бечеју, а да су између осталих у његовој

пратњи били Лаза Костић и Исидор Павловић.

Крајем августа 1866. године, на иницијативу Српског академског друштва „Зора“ из Беча,

од 15-18. августа, одржана је у Новом Саду оснивачка скупштина Уједињене омладине

српске, којој је присуствовало, преко 3000 ђака, студената и представника певачких

дружина „ради јединства српске омладине“.

У „Застави“ (бр. 56, од 20. августа 1866) у извештају са овог скупа пише „Ту си могао

видети браћу са Цетиња и Требиња, браћу Србијанце са свију крајева, а понајвише

аустријске Србе“. Оснивачкој Скупштини присуствовао је и архимандрит са Цетиња

Нићифор Дучић, а скуп је отворио и водио др Бранко Стефановић из Беча, председник

Српског академског друштва „Зора“.

Да је Исидор Павловић био међу главним организаторима овог скупа, потврђује податак

да је један од аутора програма названог: „Предлог одбора целокупне омладине за радњу

уједињене омладине“. Поред њега у комисији за израду овог документа, који је прочитан

присутнима, били су др Бранко Стефановић, председник „Зоре“ из Беча, проф. Јован

Бошковић и Владан Ђорђевић из Београда и Милан Кујунџић. Прелиставајући извештаје,

које је тада доносила „Застава“, види се да је Павловић био активан учесник овог великог

скупа.

Женско питање

Запажено је његово излагање другог дана рада (16. августа 1866) када је у дискусији изнео

да је за Уједињену српску омладину „главно неговање народне уметности, развијање

здраве друштвености и поучавање женскиња, па предлаже да одсад чланови омладине не

буду само удварачи код женскиња, него да им буду браћа и васпитачи“. Његова

констатација „Наше женске треба да као сестре сматрамо, па да их као такве волемо и

изображавамо, јер оне су будуће сапутнице живота нашег и матере будуће деце наше“,

наишла је на одобравање присутних, па се у сали чуло громогласно (Живео!)

Исидор Павловић био је уз Влајка Мајинског главни организатор IV скупа Уједињене

омладине српске, који се од 5. до 9. септембра 1869. године, одржао у Великој Кикинди, а

ком је присуствовали преко 3000 људи. На тој Скупштини између осталих донета је

одлука да се оснује омладински часопис „Млада Србадија“, што се и реализовало.

Лист Уједињене омладине српске за књижевност и науку „Млада Србадија“, излазио је

(1870–1872), најпре у Новом Саду, а од бр. 1/1871. у Београду, када мења и поднаслов у

„лист за науку, уметност и јавни друштвени живот“. Често је био цензурисан и

забрањиван. Сарадници су били Лаза Костић, Јован Јовановић Змај, Ђура Јакшић,

Светозар Марковић, Стојан Новаковић, Нићифор Дучић, Миленко Грчић и др. У

Библиотеци Матице српске чувају се и доступни су читаоцима примерци овог часописа.

Уредници „Младе Србадије“ били су од оснивања Антоније Хаџић и Милан Кујунџић, од

бр.1/1871.

Оснивање листа „Застава“

Вођа Српског народног покрета у Војводини, др Светозар Милетић, почетком јануара

1866. године написао је Објаву о покретању политичког листа „Застава“, као симбола

народне политичке свести Срба, у аусторугарској царевини. Аустријске власти су то

одобриле, пошто је Милетић сакупио довољно новца за обавезну велику новчану кауцију

(депозит), а како је био изабрани и за посланика Угарског сабора, власт није могла лако

забранити издавање штампе на српском језику.

У Пешти је први број „Заставе“ изашао, 9. фебрура 1866. године, са „Прогласом и

позивом“ на првој страни, коју главни уредник др Светозар Милетић, завршава речима: „И

тако нека се вије „Застава“ српска са бедема Пеште-Будима и на славу имена Српског, док

се у српски град не пресели“.

У почетку је „Застава“ излазила два пута недељно (средом и суботом) у Пешти, у великом

тиражу од 1.200 примерака. Жеља покретача да се лист пресели у неки српски град,

остварила се, маја 1867. године, када је 46. број „Заставе“ штампан у Новом Саду.

Сарадник „Заставе“

Као проверени Милетићевац, Исидор Павловић је и у „Застави“ добио своје место, као

редовни сарадник. О избору сарадника за своје новине Милетић у првом броју пише:

„Међу онима који ће у „Застави“ своје мисли разлагати, биће редовни главни сарадник

госп. Глиша Гершић, такође Милан Манојловић, Јован Живковић, др Стеван Павловић,

Ђорђе Димитријевић, Драган Петровић, Милован Јанковић, др Михаило Полит, Лаза

Костић, Исидор Павловић, др Стева Димитријевић и други“.

О томе колико и шта је Исидор објавио у „Застави“, немамо података, пошто се многи

текстови нису потписивали, али је познато да, када је др Светозар Милетић по други пут

изабран за градоначелника Новог Сада (10. маја 1867) и престао да уређује „Заставу“,

Исидор Павловић био више ангажован око новина, а у периоду 1867/68, био је потписан

на последњој страни „Заставе“.

Члан Матице српске

Одмах по пресељењу Матице српске из Пеште у Нови Сад (1864) Матица је постала

стожер културног окупљања и деловања Срба, па је тада Нови Сад понео назив „Српска

Атина“. Многи виђени Срби, посебно из реда студентске омладине, свој културни

идентитет тражили су управо у кругу Матице, а међу њима и Исидор Павловић. Тако је на

Главној скупштини Матице српске, која је одржана августа 1866. године, како је писала

„Застава“, (бр. 59, 31. августа 1866) присутан и Исидор Павловић из Карлова, који је

приложио донацију 10 форинти, а потом и изабран за редовног члана Матице српске.

На седници Књижевног одељења (19 - 20. августа 1867), предложено је Главној

скупштини да се за члана Књижевног одељења Матице српске изабере Исидор Павловић

из Велике Кикинде. Тај предлог је потом потврђен на Главној скупштини Матице српске

(21-23. августа 1867), како је записано у „Српском летопису за 1867, 1868. и 1869“, књига

112. на страни 525.

Надзорник Текелијанума

Текелијанов завод, познатији као Текелијанум, основан је 1838. године у Пешти од стране

великог добротвора Саве Поповића Текелије (1761-1842). Ова задужбина, којом је Матица

српска од оснивања управљала, била је значајна културно-просветна институција за

образовање српских ђака, о којој се старао надзорник, којег је бирала Матица српска.

На Главној скупштини Матице српске (октобра 1872), српски социјалиста и књижевни

критичар Светозар Марковић (1846-1875), који се преселио у Нови Сад, молио је да буде

постављен на упражњено место надзорника Текелијанума у Пешти „где се тражи човек

који је квалификован као књижевник“. Међутим, највероватније због његових

социјалистичких идеја и стремљења, Марковић није изабран, место привременог

надзорника добио је Исидор Павловић из Велике Кикинде.

Надзорник је имао дужност да води бригу и надзор над свим питомцима, који су боравили

у Текелијануму, где је надзорник становао и био стгарешина ове задужбине. После овог

избора Исидор се са женом Волгом и децом Чедомиљом и тек рођеном Даринком

преселио у Пешту. Податак да су Исидор и супруга Волга живели у Пешти проналазим у

књизи Живана Милисавца „Историја Матице српске 1864-1880“, књига II, страни 359

(Нови Сад, Матица српска, 1992), где пише да је Управни одбор Текелијанума брачном

пару Исидору и Волги Павловић из Велике Кикинде, који живе у Пешту, одобрио јануара

1874. године, зајам од 1200 форинти. Позајмицу је брачни пар тражио највероватније за

покривање трошкова после смрти Исидоровог оца Јована (брата Теодора Павловића), који

је умро у Карлову (данашње Ново Милошево), децембру 1873. године.

Исидор Павловић је на дужности надзорника био кратко. На Главној скупштини Матице

српске, септембра 1873. године, која је требала да реши питање надзорника Текелијанума,

пријавила су се два кандидата, Исидор Павловић, који је већ обављао ту дужност и др

Константин Пеичић. Водила се на седници дуга расправа по том питању, да би „по

подужем претресу одлучено да Исидор Павловић остане надзорник до краја првог течаја,

шк. 1973/74, а потом да надзорник, наредне две године буде др Константин Пеичић.

Највероватније да је до смене дошло због жалбе докторанда права Јована Бураза из Арада,

који је после сукоба са Павловићем у Текелијануму, у жалби написао „нови надзорник

(мислећи на Исидора Павловића) с таким понашањем питомце, па и саме ригорозанте

предусрета, да се то са његовим достојанством ни најмање не слаже“.

Павловић је после смене био огорчен, па се жалио наредној Скупштини, наводећи да то

звање неби ни прихватио да му је било предочено да је то само привремено решење.

Наравно жалба му није прихваћена, па је последњи извештај Надзорном одбору поднео

априла 1874. године, а после тога се са породицом вратио у Велику Кикинду.

Књижевне активности

О раду и активностима Исидора Павловића у Књижевном одељењу Матице српске

проналазим само две забелешке. У „Застави“, број 139 (11/23. септембар 1883) пише да се

Исидору Павловићу одређује награда од 10 форинти, пошто је „Летопису“ послао „Једну

песму Саве Текелије“, коју је Текелија спевао у Араду 1838. године. На истој седници

задужен је члан Књижевног одељења, филозоф, књижевник и академик Александар

Сандић (Велики Бечекрек 1836 - Нови Сад 1908) да објави кратки увод за ту песму и да се

она објави у „Летопису“.

На седници Књижевног одбора (24. септембра 1884), књижевник и покретач више

часописа и листова, а познатији, као аутор Химне о Светом Сави, Ђорђе Рајковић (1824-

1886) дао је веома негативну оцену о рукопису „Радња српског народног сабора за годину

1769“, коју је за „Летопис“ написао Исидор Павловић. Рукопис му је враћен и никада није

објављен.

У време док је био сенатор у Руму, после смрти књижевника др Стеве Димитријевића

(1831-1885), Павловић је писао некролог, а како је записано „На опелу опростио се са њим

Иларион Руварац, архимандрит манастира Гргетек, Антоније Хаџић, секретар Матице

српске, а на гробљу Иса Павловић, сенатор општине румске“ (др Стева Димитријевић

„Приповетке“, Нови Сад, 1893, страна IX).

Телеграм

Када је 16. септембра 1888. у порти православне цркве, посвећене Арханђелима Михаилу

и Гаврилу у Карлову (данашње Ново Милошево), подигнут споменик Теодору

Павловићу, његов синовац Исидор Павловић није присуствовао том догађају, али је на

руке Љубомира Лотића, перовође Одбора за подизање споменика Теодору Павловићу

упути следећи телеграм:

„На жалост не могу доћи, али сам у духу међу вама, те вам на гробу стрица мога стискивам

пријатељску руку и изричем вам у име моје и мојих свима: Хвала! Покојнику трајни аманет, што га је

оставио Србину брату, био је у њему заиста девиза кроз цео његов трудни, бурни и паћенички живот,

те је у ово улагао сву своју љубав, сву своју снагу. Ако је и ко, то је заиста и он у пуној мери заслужио

вашу и целог нашег народа љубав, признање и овако сећање. Па нека је и мени, као и његовом

синовцу дозвољено, да се из даљине придружим вашем: Слава му!“

Исидор Павловић

Овај телеграм био је и последњи запис, који се могао пронаћи, када су у питању

активности Исидора Павловића, који је у то време био сенатор у Сремској Митровици.

Талентован и образован

Да је Исидор Павловић био талентован и образован човек потврђује и Теодор Стефановић

Виловски у својој књити „Светли и тамни дани“ (Бранково коло, год XV, стр. 473) када о

Иси Павловићу пише: „Живахан, никад не мирује, који је час овде, час онде, који све уме

и све зна, који је свачији пријатељ и који је рад сваком да помогне, сваког да развесели.

Сваком да учини како год услугу, једном речју, који је у свакој чорби мирођија...Иса је

вредно и много радио и био је талентован и образован човек“.

Породична трагедија и губитак ћерке Даринке итекако су утуцали на здравље Исе

Павловића, који је умро у Сремској Митровици, 22. априла 1891. године. Подужи

Некролог поводом његове смрти објављен је у „Бранику“ (бр. 43/1891), а нешто краћи у

„Застави“ (бр. 56/1891). Уместо Некролога у „Јавору“ (бр. 19, од 12. маја 1891) на страни

303, проналазим вест: „Књижевни одбор Матице српске имао је 24. априла 1891. године

свој састанак. Секретар јавља тужан глас да је преминуо слависта др Фрања Миклошић,

почасни члан МС и Исидор Павловић, члан Књижевног одељења“. У Записнику

Књижевног одељења тада записано је да ће се на свечаној седници о Св. Сави говорити у

почаст овим покојницима. Мада је Исидор Павловић заслужио тај некролог, то се у

Матици српској никада није реализовало.

Извор: „Енциклопедија Новог Сада“, књига 18, стр. 285 (Нови Сад, 2001), Живан Милисавац:

„Историја Матице српске 1864-1880“ II део (Нови Сад, 1992), Летопис Матице српске, Александар

Влашкалин: „Др Јован Пачу и његов круг“ (Библиотека Града Београда, Матица српска Нови Сад,

Желнид Београд, 1996), Васа Стајић: „Светозар Милетић живот и

Moji Vlahovići iz NS preuzeli svoje primerke Savana

 

Mika je preuzeo svoj primerak mog novog romana DRAGA SAVETA

 

Rezultati konkursa Banatskog kulturnog centra i Grada Kikinde za objavljivanje prvih knjiga mladih autora

 

Rezultati konkursa Banatskog kulturnog centra i Grada Kikinde za objavljivanje prvih knjiga mladih autora

 

Konkurs za ediciju „Prva knjiga”, koji tradicionalno raspisuju Banatski kulturni centar iz Novog Miloševa i Grad Kikinda, bio je otvoren za mlade autore koji su slali neobjavljene rukopise poezije, proze, eseja i književne kritike. Žiri je radio u sastavu: dr Mladen Đuričić, književni kritičar; msr Andrea Beata Bicok, književna kritičarka; i Radovan Vlahović, književnik i direktor BKC-a (predsednik žirija).

Kao i ranijih godina, žiri je nastojao da među pristiglim rukopisima prepozna i nagradi književne glasove koji će svojim kvalitetom opravdati ugled edicije „Prva knjiga”, koja već osamnaest godina predstavlja jedno od važnih mesta afirmacije mladih autora. Tokom rada razmatrani su svi pristigli rukopisi koji su ispunjavali konkursne uslove, a vođeni su iscrpni razgovori o njihovim umetničkim dometima, autorskoj zrelosti i spremnosti za objavljivanje u okviru ove edicije.

Ove godine pristigao je manji broj rukopisa nego prethodnih godina, što je, po mišljenju žirija, između ostalog uslovljeno sve većim brojem srodnih konkursa za mlade autore i prve knjige, kao i pomerenim terminom raspisivanja konkursa.

Ovogodišnji konkurs obuhvatio je raznovrsne rukopise – od poezije i proze do radova koji zalaze u oblasti esejistike, duhovnosti i tumačenja religijskih i kulturnih tema. Žiri je u velikom broju rukopisa prepoznao zanimljive ideje, autentične glasove i stvaralački potencijal, ali je procenio da bi dodatni autorski rad i dalje razvijanje određenih rukopisa mogli doprineti njihovoj punijoj umetničkoj zaokruženosti i izražajnoj snazi. Kod pojedinih radova uočeni su elementi koji bi daljom doradom mogli biti značajno unapređeni, pre svega u pogledu kompozicione organizacije teksta, jezičko-stilske ujednačenosti i oblikovanja rukopisa kao celine. U rukopisima koji se bave složenim društvenim, istorijskim, filozofskim ili teološkim pitanjima žiri je prepoznao značajnu autorsku posvećenost, što ovim putem posebno pohvaljuje, ali i potrebu za snažnijim kritičkim utemeljenjem pojedinih teza. Takođe, deo prijava nije u potpunosti odgovarao formalnim uslovima konkursa, zbog čega svi pristigli rukopisi nisu mogli biti uzeti u razmatranje prilikom donošenja konačne odluke.

Polazeći od visokih kriterijuma koje je edicija „Prva knjiga” uspostavila tokom svog dugogodišnjeg trajanja, a nakon pažljivog čitanja i vrednovanja pristiglih rukopisa, žiri je doneo odluku da ove godine napravi presedan i objavljivanjem prve knjige nagradi jednu autorku:

Željka Aleksić – „Žena koja ima tremu” (Beč).

Odluka da ove godine bude nagrađen samo jedan rukopis proistekla je iz želje žirija da sačuva visoke kriterijume po kojima su konkurs i edicija „Prva knjiga” prepoznatljivi tokom gotovo dve decenije svog postojanja. Takva odluka ni na koji način ne umanjuje trud i potencijal ostalih učesnika konkursa, među kojima je bilo rukopisa koji ukazuju na nesumnjiv dar za pisanu reč i autorsku posvećenost. Žiri veruje da mnogi od tih autora poseduju potencijal za buduća značajna ostvarenja i podstiče ih da nastave rad na svojim rukopisima, razvijaju ih i usavršavaju, te da i ubuduće učestvuju na konkursu. U obrazloženju žirija dalje se navodi:

Rukopis „Žena koja ima tremu” izdvojio se svojom autentičnošću, savremenim senzibilitetom i upečatljivim pesničkim glasom. U njemu se lično iskustvo migracije, rada, odrastanja, ženskog identiteta i pripadanja pretvara u književno uverljiv i umetnički zaokružen svet. Autorka uspešno spaja intimnu ispovest sa društvenim opažanjem, gradeći poeziju koja istovremeno svedoči o iskustvu pojedinca i govori o temama koje prevazilaze ličnu ravan.

Posebnu vrednost rukopisa predstavlja sposobnost autorke da svakodnevne situacije, porodična sećanja, društveni kontekst, iskustvo života između dve sredine i osećanje trajne izmestenosti pretoči u sugestivne pesničke slike, oslobođene patetike i opštih mesta. Njena poezija odlikuje se iskrenošću, samosvešću i izraženim osećajem za ritam savremenog jezika, dok se humor, ironija i emotivna ranjivost smenjuju u pažljivo oblikovanoj celini.

Željka Aleksić pokazuje autorsku zrelost i književnu sigurnost koja prevazilazi okvire debitantskog rukopisa. Njena poezija otvara prostor za dijalog između ličnog i kolektivnog iskustva, između zavičaja i emigracije, između umetnosti i svakodnevice, ostavljajući snažan utisak na čitaoca i potvrđujući da je reč o autorki čiji će se književni razvoj sa pažnjom pratiti u godinama koje dolaze.

Željka Aleksić je vizuelna umetnica iz Srbije koja živi i radi u Beču. Diplomirala je 2023. godine na Akademiji likovnih umetnosti u Beču, gde je i dobitnica više značajnih nagrada i stipendija. Poeziju piše od 2012. godine. Aleksić danas razvija umetničku praksu koja povezuje vizuelnu umetnost, performans i poeziju, istražujući odnose između umetnosti, rada, migracije i društvenih struktura.

Nagrađenoj autorki čestitamo, a svim učesnicima konkursa zahvaljujemo na ukazanom poverenju.

Rukopis nagrađene autorke biće objavljen u ediciji „Prva knjiga” Banatskog kulturnog centra.

Izgubljeni u fragmentima svesti: o romanu Draga Saveta VANJA KOVAČEVIĆ

 Roman Draga Saveta autora Radovana Vlahovića je postmodernističko, fragmentarno i

idejno ambiciozno delo koje se opire klasičnoj narativnoj strukturi i funkcioniše kao složen spoj

romana, eseja, dnevnika i unutrašnjeg monologa. Umesto linearne radnje, tekst je građen kao

mozaik glasova, zapisa i svesti, u kojem se lično iskustvo neprestano prepliće sa kolektivnim,

istorijskim i metafizičkim dimenzijama.

U središtu romana nalazi se egzistencijalna kriza savremenog pojedinca, posebno

umetnika, koji je rastrzan između potrebe za stvaranjem i nemogućnosti da pronađe smisao u

svetu koji doživljava kao haotičan, površan i otuđen. Tematski okvir obuhvata pitanja identiteta,

ljubavi, umetnosti, duhovnosti i društvenog pritiska, pri čemu se posebno izdvajaju motivi

unutrašnje usamljenosti, razočaranja u velike ideje i povlačenja u intimni prostor kao poslednje

utočište slobode. Ljubav se prikazuje kao istovremeno spasonosna i destruktivna sila, dok

umetnost gubi status apsolutnog smisla i postaje prostor stalne sumnje i preispitivanja. Roman se

može sagledati kao tekst koji intenzivno problematizuje odnos između stvarnosti i njenog

beleženja. Kroz postupak „svedočenja“, dnevničkih zapisa i istraživačkog pripovedanja, autor

oblikuje narativ koji ne teži rekonstrukciji objektivne istine, već beleženju subjektivnih

fragmenata iskustva. Time roman zadobija karakter svojevrsnog arhiva svesti, u kojem se

prošlost ne obnavlja kao celina, već kao niz diskontinuiranih, često kontradiktornih uvida.

Posebno mesto u toj strukturi zauzima motiv grada, koji se transformiše iz konkretnog prostora u

metaforu unutrašnjeg stanja – haotičnog, nestabilnog i preopterećenog značenjima.

Jedna od važnih dimenzija romana jeste njegova izražena mitopoetska linija, naročito u

vezi sa grupom novozenitista, koji se ne prikazuju samo kao istorijski ili generacijski fenomen,

već kao gotovo ritualna zajednica sa sopstvenim pravilima, verovanjima i krajnjim, tragičnim

ishodom. Njihova težnja ka jedinstvu, ideji kolektivnog stvaranja i prevazilaženju individualnosti

uvodi elemente utopije, ali i nagoveštava opasnost samouništenja kao krajnje posledice

apsolutnih ideala. Zavetna imena novozenitista mogu se tumačiti kao oblik samosvesne

transformacije identiteta. Članovi grupe ne nastupaju pod „pravim“, građanskim imenima, već

biraju nova, simbolička imena koja označavaju njihovu pripadnost ideji, a ne društvu. Time se

oni odriču svakodnevnog, individualnog identiteta i ulaze u prostor kolektivnog, gotovo ritualnog

postojanja. Takav čin podseća na religijske ili monaške prakse, gde novo ime označava novi

život, ali ovde ta „inicijacija“ nije duhovno stabilna, već idejno i egzistencijalno rizična. U

kontekstu novozenitista, zavetna imena imaju i funkciju stvaranja mita o grupi. Ona doprinose

utisku da se ne radi o običnim mladim ljudima, već o svojevrsnom pokretu koji teži apsolutu –

umetničkom, egzistencijalnom i gotovo metafizičkom. Time se njihova sudbina (koja je tragična)

dodatno uzdiže na nivo kolektivne žrtve ili neuspele utopije. Zavetna imena mogu se čitati i kao

kritika umetničkog elitizma i potrebe za izdvajanje. Novozenitisti žele da budu „drugačiji“,

uzvišeniji, odvojeni od mase, ali upravo ih ta izdvojenost vodi u izolaciju i autodestrukciju. Time

autor suptilno dovodi u pitanje ideju umetnika kao izabranog bića. U tom kontekstu, roman

otvara pitanje odnosa između zajednice i pojedinca, kao i granice između slobode i gubitka

identiteta.

Likovi nisu oblikovani u tradicionalnom psihološkom smislu, već funkcionišu kao nosioci

ideja i različitih oblika svesti. Lena se izdvaja kao centralna, ambivalentna figura – istovremeno

subjekt i objekat pripovedanja, žena rastrzana između erotskog, emotivnog i intelektualnog

identiteta. Njena unutrašnja podeljenost odražava širi rascep između tela i duha, ljubavi i

stvaranja, slobode i zavisnosti. Nasuprot njoj stoji Šveps, kao glas racionalne, elitističke

koncepcije umetnosti, dok likovi poput Marka ili Josipa Micića uvode dodatne kontraste između

sveta reda, svakodnevice i unutrašnjeg haosa. Kolektivni lik novozenitista dodatno širi značenjski

horizont romana, funkcionišući kao mitologizovana umetnička grupa čija težnja ka apsolutu

završava tragično, čime se problematizuje granica između genijalnosti i zablude. Pripovedač nije

neutralan posmatrač, već subjekt koji postepeno gubi distancu prema sopstvenoj priči, ulazeći u

prostor u kojem istraživanje prelazi u identifikaciju. Taj proces dovodi do razgrađivanja jasne

granice između onoga ko priča i onoga o kome se priča, što je jedna od ključnih

postmodernističkih odlika.

Struktura romana zasniva se na fragmentaciji i polifoniji: smenjuju se dnevnički zapisi,

esejistički pasusi, ispovesti i umetnuti tekstovi, čime se brišu granice između fikcije i dokumenta.

Ovakav postupak omogućava višestruke perspektive, ali istovremeno stvara utisak namerne

narativne rasutosti koja odgovara temi unutrašnjeg i spoljašnjeg haosa. Metatekstualna dimenzija

dodatno naglašava samosvest dela – roman neprestano propituje sopstveni status, granice

pripovedanja i mogućnost istine. Posebnu slojevitost tekstu daje stalno prisutna politička i

društvena podloga, koja se ne razvija kroz koherentnu ideološku poziciju, već kroz fragmentarne,

često kontradiktorne iskaze likova. Atmosfera kasnog socijalizma oslikana je kroz osećaj pritiska,

kontrole i latentne nesigurnosti, dok se institucije, naročito aparat vlasti, pojavljuju kao simboli

reda koji stoje u suprotnosti sa haotičnim svetom umetnosti i unutrašnjih previranja. Ipak, roman

ne nudi jednostavnu kritiku sistema, već pre ukazuje na nemogućnost jasnog razgraničenja

između lične i kolektivne odgovornosti, između pobune i iluzije.

Stil i jezik su izrazito razuđeni i neujednačeni, sa dugim, asocijativnim rečenicama, čestim

digresijama i smenjivanjem stilova – od lirskog i metaforičkog do sirovog i provokativnog. Ta

neuređenost deluje kao svesna strategija kojom se postiže utisak autentičnosti i neposrednosti, ali

istovremeno može otežati čitanje i zamagliti jasnoću izraza. No, iako takav stil nosi rizik od

preopterećenosti i gubitka fokusa, on istovremeno gradi snažan utisak neposrednosti i „živosti“

teksta.

Naposletku, roman Draga Saveta je delo snažne autorske energije koje svojom formom i

idejnom slojevitošću istražuje položaj pojedinca u savremenom svetu. Roman uspeva da izgradi

sugestivnu sliku egzistencijalne nesigurnosti i duhovne potrage, ostavljajući čitaoca bez konačnih

odgovora, ali sa intenzivnim osećajem da je prisustvovao autentičnom pokušaju da se iz haosa

iskustva izdvoji makar nagoveštaj smisla. Umesto zaokružene celine, on nudi otvorenu strukturu

u kojoj se značenja stalno pomeraju i umnožavaju. Njegova vrednost nije u razrešenju, već u

procesu traganja – u pokušaju da se kroz fragmente, glasove i prekide uhvati složenost

savremenog iskustva. Upravo u tome leži njegova najveća snaga, ali i izazov, jer od čitaoca

zahteva aktivnu ulogu tumača koji će iz rasutih delova sam konstruisati mogući smisao.----

Metafora se (ne) kreće Viktor Škorić

 Ako je prva knjiga „Triptiha o novozenitistima“ bila baza, onaj trenutak kada putnik

proverava da li je poneo sve potrepštine za polazak, druga knjiga „Triptiha...“ je nadogradnja,

onaj deo kada se namernik susreće sa prvim izazovima druma, napornim usponima i

nezgodnim spustovima, kada pomisao na početak iščili u pluskvamperfekat, a samo se

potencijali i futuri naziru. Ili to možda nije tako sa ovom knjigom Radovana Vlahovića?

Hajde da vidimo koliko smo odmakli od prvog susreta sa novozenitistima i šta smo u

međuvremenu saznali.

Druga knjiga „Triptiha o novozenitistima“ nosi samoobjašnjavajući podnaslov „Draga

Saveta“ i to nam je jasno iz početnih redova knjige. Lena, važna književna junakinja iz prve

knjige, u epistolarnoj formi izlaže svoja razmišljanja i traži savete – a čini se i kao da pre

svega želi sebe da sluša – od svoje (fiktivne?) prijateljice Savete. Dobar deo početka knjige

posvećen je Leninim razmišljanjima, a to povlači i pitanje – zašto? Ako se vratimo na prvu

knjigu „Triptiha...“ setićemo se da je metafikcijski junak Radovan Vlahović odlučio da se

posveti svojim književnim junacima. Ovoga puta on to čini prema svojim književnim

junakinjama. Lena dobija ulogu glasnogovornice. (O tome više reči na kraju.) Preko početnih

Leninih pisama, Vlahović se okreće animi u svojom književnim delima. Kroz njenu lirsko-

narativnu ispovest – pretočenu ponekad u tok svesti – spoznajemo njenu sudbonosnu ulogu

među novozenitistima, i ono što je čini differentia specifica u toj družini. Lenine reči su

kritika ne samo njenog vremena: kroz slobodu izražavanja i iznošenje ideje o ženama kojima

je dostupna viša svest, njene reči imaju težinu ozbiljnog preispitivanja uloge žene u tadašnjem

socijalističko-patrijarhalnom društvu, ali i kao oštra polemika sa frojdovskim psihonalitičkim

aparatom. U tom svetlu ne čudi što je Vlahović odabrao da postavi temelje svoje knjige na

Leni, njenoj figuri i na ženskom principu. Ona je „Samo za ludake“ (po Heseu) Vlahovićeve

knjige.

Reči se gomilaju, metafore se ređaju, građa se transkribuje u rukopis i koliko se u

prvom delu naslućivala žanrovska odrednica ove knjige, toliko se drugim delom ona gubi. Jer,

više puta naglašavajući da on sabira rukopise svojih poznanika-prethodnika, Radovan

Vlahović u jednom trenutku kaže da vidi krajnju formu ovog „spisanija“, ovog „romana

materijala“. Upravo zato i tako treba tretirati ovaj rukopis u nastajanju, roman u nestajanju –

ne kao građu za roman, već kao sveopšte ukrštanje fine i konfuzne materije reči, glasova i

ideja od koje se književnost sastoji. Mogućno je da se u nekom ćorsokaku krije i prava istina,

ali ta istina trenutno leži prekrivena rečenicama koje se preklapaju od jednog književnog

junaka do drugog da bi se, naposletku, otrkilo da je to možda rekao neko treći, dok ga je

četvrti zamišljao. Zapleteno, istina, ali to je zato što Vlahović od svoga čitaoca ne traži da

knjizi priđe kao uobrazilji mašte u jednom preseku trenutka, već traži od njega istu

posvećenost kojoj je i sam prilazio pišući knjige; „...ipak treba se pozabaviti svim vremenima,

draga moja Saveta, sve treba ispitati i u sve uvući svoju dušu“, napisaće Lena u jednom

momentu. Uvući svoju dušu, to je vrednosni minimum koji se postavlja čitaocu koji teži ka

otkriću ove knjige.

Primetna je i pojava novih likova, novih saradnika zajedničke istrage pisca i čitaoca.

Pored postojećih, uvedeni su i epizodni likovi iz krušedolskog perioda, ali i direktni svedoci

novozenitista. Tu najpre mislimo na Fakira i njegovu uzbudljivu životnu filosofiju. Međutim,

koliko god on, kao i mnogi drugi, bio zanimljiv, i njegove priče su nepouzdane, nepotpune,

ostavljaju zrnce sumnje. Falične. Zatim otac Petar i čitav mikrokosmos oko njegovog lika.

Naposletku, Marko Kraljević, policajac. Iako njihova pojava ne pomera radnju/istragu o

novozenitistima, oni imaju ulogu književnog katalizatora, povezivanje udaljenih tokova,

spajanje nespojivog i naseljavanja univerzuma ove knjige. (Ne bi bila neodgovorna tvrdnja da

su knjige Radovana Vlahovića neki od najnaseljenijih svetova u srpskoj književnosti.)

Tokom čitave knjige Vlahović ostavlja belege krajputaše. Međutim, koliko se on, i

mi, čitaoci, zajedno s njim, zaista odmičemo od početne tačke našeg čitanja? Šta smo novo

saznali? Šta možemo da očekujemo? Teško je dati konkretan odgovor na ovo pitanje jer

metafora pred nama nije iscrpila sva svoja značenja; putovanje na koje smo pošli ima

zamućen horizont. U poslednjoj sceni knjige redaktor rukopisa Radovan Vlahović otkriva

„Dnevnik novozenitista“, zajedničku knjigu novozenitista Leninom rukom ispisan, koji je sve

vreme stajao prad njim. Time se ovo poglavlje čitanja zaokružuje i Lenina uloga spone

između svih ljudi i vremena fundamentalizuje. Ali se i sada naš fokus okreće rečima samih

novozenitista. Šta je njihova zaostavština i koje su njihove poslednje reči – možda nikad ni

nećemo saznati.............

Viktor Škorić

Mladen Đuričić Roman koji nastaje i nestaje pred čitaocem (Radovan Vlahović: Triptih o novozenitistima – „Draga Saveta”)

 Druga knjiga novozenitističkog triptiha Savani, koja nosi naslov Draga

Saveta, nadovezuje se na roman Zavera, ali istovremeno pokazuje da se započeta

književna forma u ovom delu Radovana Vlahovića dodatno razvija i menja. Ako je

prvi deo triptiha mogao biti određen kao „roman o pisanju”, druga knjiga tu

odrednicu dovodi u pitanje, pokazujući da se pred čitaocem zapravo nalazi ono što

sam autor naziva „roman materijal” – rukopis u nastajanju, mozaik fragmenata koji

i dalje odolevaju konačnom obliku........

Draga Saveta ne funkcioniše kao klasičan nastavak, već pre kao unutrašnje

raslojavanje već uspostavljenog sveta. Fragmentarnost, koja je u Zaveri delovala

kao pažljivo promišljen način organizacije teksta, ovde postaje izraženija,

povremeno i nestabilna, kao da se i sam autor teško snalazi u građi koju pokušava

da sabere i objedini. Na pojedinim mestima on to i eksplicitno priznaje, ukazujući

na otežanu prohodnost kroz „novozenitističke spise”, koji se pred njim ukazuju kao

ogromna, višeslojna arhiva beležaka i dnevničkih zapisa.

U drugoj knjizi fokus pripovedanja se pomera ka Leni, junakinji koja se

postepeno nameće kao ključna figura i kroz koju se jasnije sagledava čitava

novozenitistička grupa. Dok su u prvoj knjizi likovi funkcionisali kao ravnopravni

nosioci kolektivnog glasa, ovde se otkriva da između njih postoji skrivena

poveznica, koju razotkrivamo upravo kroz jedini ženski lik. Sudbina petorice

mladića koji izvršavaju kolektivno samoubistvo, i njihove „anime” koja nastavlja

da živi još godinu dana nakon njihove smrti, otvara niz pitanja na koja tekst ne daje

konačne odgovore, ali ih uporno vraća pred čitaoca kao veliku zagonetku. Lena se

tako pojavljuje kao figura koja povezuje, ali i razotkriva unutrašnje napetosti same

novozenitističke grupe.

U vezi sa tim, treba tumačiti i naslov romana Draga Saveta. Na prvi pogled

deluje kao da je reč o epistolarnom obraćanju koje sugeriše intimni ton i postojanje

konkretnog sagovornika. Međutim, u ovom rukopisu Saveta prevazilazi svoju

dobro poznatu ulogu. Ona postaje „zamišljena figura”, možda i sam čitalac, koji bi

trebao da omogući da se fragmenti povežu, da se rasuta građa iznese i artikuliše.

Obraćanje toj figuri uspostavlja privid kontinuiteta u tekstu koji se inače opire

linearnom pripovedanju, dok istovremeno otvara prostor za ispovedni govor koji

teži jednostavnosti i neposrednosti. U tom smislu, Saveta bi se mogla posmatrati i

kao unutrašnji svedok procesa pisanja, kao ona pred kojom se iznosi „roman

materijal” u njegovom sirovom i nedovršenom obliku. Na taj način, kao što Lena

predstavlja središte novozenitističke zajednice, tako i Saveta postaje središte

samog pripovedanja.

Posebno je značajno to što se u ovoj knjizi dodatno razotkrivaju osobenosti

umetničke grupe koja je postala glavni kolektivni junak u prozi Radovana

Vlahovića. Novozenitisti, odnosno „radovanisti”, kako ih autor na nekoliko mesta

naziva, sve više gube status književnih junaka i zadobijaju obrise jednog

unutrašnjeg, autobiografskog projekta. Granica između pisca i njegovih likova sve

više počinje da bledi, do te mere da se na pojedinim mestima praktično i briše.

Likovi poput Švepsa i Vite preuzimaju glas koji jasno upućuje na samog

Vlahovića, dok dnevnički zapisi otkrivaju dugogodišnju praksu pisanja kao oblika

samospoznaje. Autor to, uostalom, otkriva i sam, kada na jednom mestu kaže: „Ne

znam kako, ali čini mi se da postajem i sam novozenitista, da i sam kao da dobijam

neke njihove crte i neku njihovu čudnovatu osobenost. Postajem upravo onako

haotično stvorenje kakvo nikad do sada nisam bio”.

U tom kontekstu, i motiv zajedničkog dnevnika dobija dodatnu težinu.

Pitanje zašto su svi pisali u jednu svesku, do kraja ostaje bez jasnog odgovora, ali

upravo to pokazuje da pisanje ovde ne proizlazi iz želje za objavljivanjem, već iz

unutrašnje potrebe. Ono postaje način da se dosegne jedno teško objašnjivo,

„neobično osećanje”, koje izmiče racionalnoj kontroli. Time se nastavlja osnovna

misao iz romana Zavera – da tekst ne nastaje po planu, već iz unutrašnje potrebe

da se zapiše.

Kao značajne treba izdvojiti i delove rukopisa u kojima se javlja

pripovedački glas samog autora, koji iznosi upečatljivo svedočanstvo o

novozenitistima. U tim segmentima tekst se dodatno približava dokumentarnoj

formi, ali ne kao pouzdana rekonstrukcija događaja, već kao ličan i fragmentaran

zapis. Autor se sada pojavljuje kao svedok i tumač, ali i kao neko ko pokušava da

iz razuđene i haotične građe izvede makar privremeni smisao. Upravo na jednom

od tih mesta dolazi do važnog autopoetičkog pomaka – delo se određuje kao

„nenastali roman”, odnosno „roman materijal”, što zapravo osvetljava prirodu

čitavog rukopisa. Ta formulacija ne označava samo formu teksta, već i priznanje

da iskustvo novozenitista ne može biti do kraja zaokruženo u klasičnu književnu

celinu.

Time se ujedno dopunjuje i ranije postavljena teza o „romanu o pisanju”.

Ukoliko je u prvoj knjizi pisanje bilo tema i pokretačka sila narativa, u drugoj ono

postaje problem – materijal koji se opire oblikovanju, koji ostaje rasut i zahteva

stalno vraćanje, dopisivanje i preispitivanje. Autor se sve više pojavljuje kao

sakupljač i priređivač, ali i kao neko ko je i sam zahvaćen tim procesom,

nesposoban da ga dovede do konačnog razrešenja.

Važan sloj rukopisa čini i pokušaj rekonstrukcije istorije novozenitista –

njihov boravak u Sremskim Karlovcima, život na bespravno naseljenom Ostrvu

radosti, kao i njihova umetnička i egzistencijalna pobuna. Ovi delovi unose u tekst

elemente lokalne hronike i mita, povezujući individualne sudbine sa konkretnim

prostorom i vremenom. Međutim, ni ovde narativ ne teži potpunoj jasnoći –

događaji se iznose isprekidano, iz različitih perspektiva, često bez konačnog

zaključka.

U poređenju sa prvom knjigom triptiha Savani, ova knjiga deluje otvorenije,

ali i rizičnije. Njena kompoziciona neujednačenost može se čitati kao slabost, ali i

kao doslednost Radovana Vlahovića sopstvenoj poetici. Tekst ne prikriva svoju

rasutost, već je prihvata kao sastavni deo procesa nastajanja. Draga Saveta, tako,

dodatno komplikuje ovo troknjižje kao celinu. Ona produbljuje pitanja o odnosu

između autora i njegovih likova, o prirodi pisanja i o mogućnosti da se iz

fragmenta izgradi celina. Drugim rečima, ukoliko je na samom početku Zavera

uspostavila okvir jednog dugotrajnog duhovnog svedočanstva, ova knjiga pokazuje

koliko je taj okvir nestabilan i suštinski neodređen.

Na samom kraju, možemo zaključiti da Draga Saveta ne donosi razrešenje,

već dodatno produbljuje zagonetku koju Radovan Vlahović stavlja pred čitaoce.

Ona nas ostavlja zamišljene pred materijalom koji još uvek traži svoj oblik, ali

upravo u toj nedovršenosti potvrđuje i svoju autentičnost – kao svedočanstvo

jednog dugog i upornog pokušaja da se život i literatura dovedu u istu ravan.

Ostaje, stoga, da sačekamo treću knjigu i konačno saznamo da li će se rasuti

materijal sabrati u celinu, ili će upravo u toj rasutosti pronaći svoj konačni oblik.......

Mladen Đuričić

Roman "Draga Saveta" počeo sam da pišem 1982. godine u Sremskim Karlovcima. U to vreme sam se redovno družio, u poslastičarnici kod Vajte, sa fruškogorskim čarobnjakom. On je gledao gimnazijalkama u kafu, to jest u šoljice od kafe, a ja sam sa onima, koje su želele, pričao o književnosti, a usput su se tu provlačili i razgovori o ženskom pitanju, kako ga je u ono vreme videla Simon De Buvoar. Najvažnije pitanje je bilo da li se žena ženom rađa, ili žena ženom postaje. Naravno, da je tu bilo različitih mišljenja, a da bi se sva objedinila, trebalo ih je i zabeležiti. Dakle, "Draga Saveta" kao naš odgovor na pitanje, tada se govorilo, Sartrove životne saputnice.

 

MOJ NOVI ROMAN "Draga Saveta" je upravo izašao iz štampe

 

Kako je ovo lepo, dragi Radovane, da pupoljak s tvoje grane donese takav blagoslov tvom starom stablu. To je kap Žive vode ,koji podmladjuje srce i dušu. Živela ti unučica i zdrava i radosna bila ! Hvala što si ovo podelio samnom. Pozdrav od srca iz Švajcarske, od mene i moje unuke.

 

U životu najčešće nije kao u pesmi.I život i pesma nam sugerišu jedno drugo,a često i podešavaju svoje sadržaje jedno prema drugom,te mi ponekad živimo pevajući pesmu koju volimo.

Samo ljubav vaša treba da bude branjeni prostor. Ostalo su besmislice.

Verujem da moje reči sa vetrom laganim useljavaju se u tvoje srce, hrabre ga, daju mu nadu, greju ga da izdrži, da oslobodi tvoju vaskrslu ljubav da predaš joj se vesela nevina i čista, kao novorođenče majci.

Postoje ljudi i mesta koja vas oslobađaju one turobne ćutljivosti i kontrolisane uljudnosti pa se prosto i ne prepoznajete u razgovorljivosti i druželjublju. A onda se upitate šta je uticalo na vašu promenu, dali dobrota koja razoružava ili vesela i pozitivna priroda vaših sagovornika ili pak ambijentalna poetičnost koja na vas zrači nekom arhetipskom čudotvornom lekovitom blagošću tako da oslobođeni kočnica otvorite dušu kao cvet i sa srdačnošću komunicirate kao da vam je prvi u životu put. Jedno od takvih mesta je svakako stoletni park koji okružuje biblioteku Branislav Nušić u Novom Kneževcu, a takođe i zaposleni u istoj.U takvom okruženju sa svim pricama koje noću pevaju i sa takvim ljudima koji nose u sebi ono drevno banatsko čovekoljublje vredelo bi napraviti neki poetski noćni spektakl za pamćenje.

JUTRO NA SELU ZAISTA UME BITI LEPO. SVEŽINA MLADOG DANA,MIRISI,I ZVUCI ČINE DA SE DUH OSETI REGENERISANIM I SNAŽNIM. NA TO ME PODSETILO RAZGLEDANJE FOTOGRAFIJA NA PROFILU PRIJATELJCE SLIKARKE KOJA JE NAPUSTILA GRAD I ŽIVI U SELU.ONA TAMO GAJI SVOJE BILJKE,STVARA SVOJU UMETNOST I ŽIVI SVOJ ŽIVOT.JA TO ŽIVIM VEĆ GODINAMA.PRAVO JE ČUDO KAKO SE U DRUGIMA PREPOZNAJEMO I PODSETIMO NA LEPOTU KOJU ŽIVIMO.

 Postoje ljudi i mesta koja vas oslobađaju one turobne ćutljivosti i kontrolisane uljudnosti pa se prosto i ne prepoznajete u razgovorljivosti i druželjublju. A onda se upitate šta je uticalo na vašu promenu, dali dobrota koja razoružava ili vesela i pozitivna priroda vaših sagovornika ili pak ambijentalna poetičnost koja na vas zrači nekom arhetipskom čudotvornom lekovitom blagošću tako da oslobođeni kočnica otvorite dušu kao cvet i sa srdačnošću komunicirate kao da vam je prvi u životu put. Jedno od takvih mesta je svakako stoletni park koji okružuje biblioteku Branislav Nušić u Novom Kneževcu, a takođe i zaposleni u istoj.U takvom okruženju sa svim pricama koje noću pevaju i sa takvim ljudima koji nose u sebi ono drevno banatsko čovekoljublje vredelo bi napraviti neki poetski noćni spektakl za pamćenje.

To da lepotom svoje duše uspevaš iz mene izvući ono najbolje bila je tajna koju sam u osami nežno milovao i ljubomorno čuvao.