Malin.
Tako se zvao konj, keva mi je pričala, bio je šaren ko krava, ili Šarac Marka Kraljevića? Imo je crvenu fleku na faci pa su ga zato zvali Malin. Moj deda Sava, mamin otac kog je Šicer vezo konjima za repove i tako vuko po salašu, a posle ga djubrad streljala bio je po priči dobar čovek, gazda i domaćin, predratni komunista. Ima fotografija Savina, lep je bio, zvali ga Bačina, šta god to značilo...
A salaš se zvao Kerektov i po maminoj priči nalazio se tu negde oko današnjeg Novog Miloševa, u ataru prema Kikindi.
To je bilo pre drugog svetskog rata, Sava je bio domaćin i gazda, dve ćerke i sina je imao. A kad je zima i padne sneg, on upregne Malina u čeze srebrom okovane, s kožnim foteljama pa u selo da se bećari...
A tamo kad dođedu nji dvojica, on ga veže pred birtiju i prebaci pokrovac preko konja.
Oždere se naravno, kad je fajront ture ga njegovi banaćani u čeze, i uz svu zajebanciju, ošinu konja, zviznu, i Malin klaj klaj, laganim korakom vrati dedu nazad do salaša.
To sve mama pričala, o svom ocu Savi Pajiću i belom konju po imenu Malin.
Al je znalo da se desi da Savu čim stigne paori bećari zapričaju..pa zaboravi konja da pokrije pokrovcem.
Eeee, smrzne se siroma..
Sav drkće, ovi gazdu utovare, on opet klaj klaj, putem koji zna, a kad dođe do ćuprije ispred salaša, izvrne ga namerno u jendek..
I onda drama. Ovaj ožderani mal uvodu, u kanal nije upo..otreznio se u momentu
