ЖУДЊА ЗА РАДОШЋУ БЕСКОНАЧНОГ о новом роману Радована Влаховића Катарина Пантовић

 Нови роман Радована Влаховића представља особен и жанровски изазован

прозни рукопис који се развија у духу ауторовог дугогодишњег интересовања за

(ново)зенитизам, авангардну традицију и барбарогенијску енергију балканског

простора. Уместо линеарне фабуле и класично организованог приповедања, Влаховић

пред читаоца износи фрагментарну и хибридну структуру састављену од кратких

прича, дневничких бележака, анегдота, лирских записа и фантастичних пасажа,

стварајући својеврсни калеидоскоп гласова, мотива и идеја. Управо у тој формалној

распршености лежи основна поетика романа: свет није могуће обухватити једним

гласом нити једном истином, већ само мноштвом перспектива које се непрестано

укрштају.

Кроз читав роман смењује се богата галерија ликова ‒ чаробњак, Риђобради,

Медени, Швепс, Вита, Шимика, Лена и многи други ‒ који функционишу мање као

психолошки заокружени јунаци, а више као симболичке фигуре једног унутрашњег,

уметничког и митског универзума. Њихове судбине, дијалози и исповести обликују

жанровски мозаик у којем се хумор, фантастично, гротескно и аутопоетичко

непрестано преплићу. Влаховићев приповедачки глас притом остаје несвакидашњи: он

час делује као усмени казивач, час као авангардни манифестант, а час као

интроспективни дневничар који властиту егзистенцију претвара у књижевни

материјал. Аутобиографске деонице додатно продубљују ово дело. Аутор говори о

сопственом трновитом животном путу, о „чобанском“, сировом и примитивном

искуству живота у природи, које се парадоксално спаја са високом уметничком

самосвешћу и сусретима са другим писцима и значајним личностима своје младости.

Управо из тог споја дивљине и културе настаје специфична поетика романа, а хумор,

некад суптилан, а понегде и сатирично обојен, спречава текст да склизне у искушење

патетичности или у идеолошку озбиљност; напротив, он омогућава сталну иронијску

дистанцу према свету, уметности и самом приповедачу.

Посебну вредност романа чине аутопоетички искази о природи песништва,

уметности и стварања. Писање се овде не приказује као рационално организован чин,

већ као превртљив и неухватљив процес ослобађања подсвесних и ирационалних

слика, који и сâм аутор транспарентно примењује у тексту који настаје. Та потрага за

исконском, чистом уметношћу враћеној на прапочетке фундирана је у пажњи

посвећеној сваком звуку, речи, слици, који ће читаоцу послужити као извор радости и

као алтернатива и бег од туробне, деструктивне модерне свакодневице. У том смислу,

роман наставља зенитистичку тежњу ка рушењу устаљених естетских норми и

ослобађању стваралачке енергије. Фантазмагорични и хумористично осенчени сусрети

са историјским и књижевним личностима ‒ Љубомиром Мицићем, Михизом, Џојсом,

Маркесом или Кишом ‒ додатно бришу границе између стварног и имагинарног,

историје и фикције. Ти пасажи не функционишу као интертекстуална игра, већ као

покушај да се домаћа књижевна традиција укључи у шири, универзални дијалог

уметности и (оправдано) прикаже као равноправна светским тенденцијама – чак и по

цену упоређивања Маркесових бркова са брковима Рајка Петрова Нога!

Роман је снажно обележен и локалним, банатским идентитетом. Банат се не

појављује само као географски простор, већ као својеврсно митско место натопљено

посебном историјском и духовном енергијом. Влаховићева увереност у идеју да су

Банаћани предодређени за велики, значајан уметнички подухват и за специфичан

облик духовне побуне, непосредно је повезана са зенитистичким концептом

барбарогенија. У том контексту посебно су занимљиви интерполирани религијски

пасажи о Светом Сави и такозваним Саванима, тајанственим чуварима светосавља,

скривеним међу људима, за које не зна ни званична црквена ни политичка историја.

Ови готово апокрифни сегменти уносе у роман мистичку димензију и стварају утисак

алтернативне националне митологије и историје. Влаховићев роман стога није лако

сврстати ни у један постојећи модел савремене српске прозе. То је романсирана игра,

авангардни експеримент и поетски манифест истовремено ‒ дело које читаоца не води

кроз стабилну причу, већ кроз унутрашњи лавиринт уметничке имагинације и

културног памћења.

Катарина Пантовић

DNEVNIK PISCA Nisam danas spreman da budem intelektualno aktivan

 Nisam danas spreman da budem intelektualno aktivan. Mutno mi je i zaista sam

obliven nekom tišinom i željom da sklopim oči i da ćutim. Da ćutim...zauvek

Животе наше од крви и меса

 Животе наше од крви и меса

једном ће оставити роса

И наша младост

ткана и неисткана

кована и неискована

печена и недопечена

Посрнут ће и скренут

некиј новој губернији

Где још има кочијаша

фијакера

где је лудост видет каскадера

барске жене из треће смене

и низ тричарија

Ово што припадамо

једно другом и што знамо

да ће само по себи само

на сметилиште отићи наше

лудовање рано

И огањ и суза

твоја бела хаљина и блуза

моје бледе фармерке

цигарете недопушене

Све ће потамнити огрубити

црвена јутра ће се рађати

жене за паре спавати

живина у диму продавати

Ми ћемо без снаге посматрати

и нада и увек ћемо се надати нечем новом

Po rečima bibliotekara Žike Radina, na sinoćnoj promociji mojih romana u selu Kumane, moj roman "Bapa" je najčitanija knjiga u poslednjih dvadeset godina od kad on radi posao bibliotekara u tom selu. Nisam mogao da verujem svojim ušima. Zaista je piscu najveća nagrada da bude čitan.

 

Iskreno

 Majka je bezbrižno spavala 

dok je otac umirao

Brat se kandidovao za poštara

Dok je sestra sušila na vetru

bakinu cvetnu venčanicu

i verovali smo u milost božiju

Postoje čitaoci koji se u tekstovima traže. Postoje oni koji se saosećaju sa književnim subjektom. Poznajem čitaoce koji kroz tekstove uglavnom misle na pisca. Postoje oni koji vole da dopričaju sebi književne tekstove.A takođe postoje i čitaoci koji ne čitaju već samo po promocijama slušaju.

DNEVNIK PISCA Krajem sedamdesetih godina

 Krajem sedamdesetih godina sam, još sa krajem srednje škole i u vojsci, osetio
da imam u sebi tu neku polivalentnost. Osetio sam da u meni živi više likova, da su
oni različiti i da ti likovi, svako od njih ponaosob, nose neku dimenziju i da su oni
jedna vrsta moje odbrane od nekog ogromnog pritiska koji sam imao od detinjstva.
Neka tegoba je bila u mojim grudima, neka velika, velika i strašna muka koja me
je.

ево седм и радмшљам Ево седм и разљам о будћнси и садашњости Свтло госда иса хрста нас овасјва зову га сунце а увче нас осва месчна бела

 

DA LI SPAVAS,ILI MOZDA SAMO CUTIS? MOZDA PLACES ILI NESTO RUZNO SLUTIS? DA LI SPAVAS,ILI ME VARAS? RECI MI MOLIM TE DA LI STVARNO SPAVAS?! DA LI SPAVAS ILI SE PRETVARAS? DA LI ME ZMURENJEM SAMO ZAVARAVAS? DA LI SPAVAS ILI SI SAMO TUZAN RECI;DA TE BAR PROBUDIM AKO JE SAN RUZAN.

Blek rok

 Mi trenutno mislim na nas iz običnog sbeta ne znamo koliko je naša država dužna Blek Roku niti ostaslim međunarodnim bankama. Mi nismo zaljubljeni u Aleksandra Vučića ali iz dužničkog ropstva nas može izvući samo onaj koji nas je u njega zarad razvoja i rdnih mesta naših ljudi uveo.Sumnjam da ova divna deca mogu nešto da urade u ovom trenutku pa čak ikad vučića nebi bilo.Mladi neiskusni sa mentorima profesorima koji knjižki znaju kako bi trebalo ali praktično nisu bili u privredi a i u finansijama i u praktičnoj politici.

Sumnjam da bi nas sklanjanje vučića u ovom momentu dovelo u još goru i težu situaciju8, Profesori koji povlače konce idu logikom što gore to bolje. Oni samo sada osećaju svoju vađnost budući da je nisu u praktičnom životu preterano imali pa čak ni u svojim pododicam ni kod svoje dece........

O Roken rolu od 68 do 95

Spijunaza

Službe državne bezbednosti koji su spremni da progovore o akcijama u
kojima su učestvovali za vreme Titovog i Miloševićevog režima.
Jednu od najspecifičnijih priča ima nekadašnji pomoćnik načelnika
Resora državne bezbednosti Živan Velisavljević koji je penzionisan
početkom 1990. godine ukazom tadašnjeg predsednika SFRJ.
Velisavljević danas živi u svojoj porodičnoj kući u rodnim.........
Lojanicama, u blizini Šapca. Njegova kuća je daleko od onoga kako bi
javnost zamišljala domove penzionisanih špijuna. Ovde nema
visokihzidova, gvozdenih vrata koja se otvaraju daljinskim
upravljačem i dobermana čuvara. Pa ipak, iako je Velisavljevićeva
kuća kao jedna od mnogih u ovom kraju, u njoj postoji nešto po čemu
se razlikuje.
Na brižljivo uređenom tavanu, Velisavljević ima kolekciju od
nekoliko hiljada LP ploča isključivo zabavne i rok muzike nastale u
SFRJ. Na pitanje da li je diskofil, Velisavljević kaže da mu te
ploče nisu za razonodu već da su mu sredstvo za rad. Štaviše,
Velisavljević nam otkriva da nijednu od ovih ploča nominalno ne
može da otuđi jer mu ih je Resor državne bezbednosti dao na revers.

Operacija Miljacka

Velisavljevićev angažman u službi počeo je 1968. godine.
Studentske demonstracije su ozbiljno uzdrmale Tita. Iako je uspeo da
ih umiri, Tito je primećivao da se stalno pojavljuju nova žarišta.
U tom trenutku Tito je tek bio priveo kraju krizu oko Brionskog
plenuma a odmah se pojavila studentska kriza i invazija na Češku i
bilo je potrebno pacifikovati barem jedan od frontova. U tom cilju
Tito je na tajnom sastanku diskutovao o tome koji se front može prvo
rešiti. Veljko Vlahović je predlagao da SFRJ nabavi atomsku bombu
koja bi joj bila garant suvereniteta, Edvard Kardelj je pominjao
približavanje NATO paktu a Stane Dolanc je izašao sa najbizarnijim
predlogom. Dolanc je naime objasnio kako je CIA koristeći muziku
bendova snažno oslonjenih na hedonizam i upotrebu opojnih droga
uspela da otupi borbenu oštricu studentskih protesta u Americi i da
brojne progresivne mlade ljude pretvori u bezopasne klovnove bez
jasne revolucionarne ideje.

Dolanc je smatrao da se tako nešto može uraditi i sa našom
omladinom. Veljko Vlahović je smatrao da su naši mladi ljudi
zdraviji i zreliji od američkih, ali Tito je bivao sve više
zabavljen Dolančevim predlogom. Na kraju je Dolancu dato zeleno
svetlo a operacija je dobila kodno ime "Miljacka" po reci u
Sarajevu pošto je Tito smatrao da je rat dobijen u Bosni i da sve
nove bitke treba počinjati odande. Miljacka je izgledala kao
najurbaniji toponim u toj republici.

Dolanc je u saradnji sa svojim najbližim poverenicima Srdanom
Andrejevićem i Obradom Đorđevićem izabrao mladog Živana
Velisavljevića da vodi Miljacku. I Velisavljević je vodio ovu
operaciju pune 22godine.

"Prvi regrut prirodno bio mi je Goran Bregović. Sa njim nije bilo
problema, on je voleo i ideju jugoslovenstva i seks i drogu, tako da
smo se lako dogovorili", svedoči Velisavljević. "Sa Bregovićem
sam čak primenjivao i jedan sistem koji je Služba koristila sa
kriminalcima-omogućavala im je da kradu u inostranstvu a da dobijaju
sklonište u Jugoslaviji u zamenu za obavljanje ponekog posla za nas.
Tako sam i ja omogućavao Bregoviću da krade strane pesme, da ih
objavljuje ovde kao svoje, a da u njima propagira ono što je nama
bilo potrebno."

Zdravko Čolić već nije bio tako jednostavan za regrutaciju.

Samit u Skenderiji

"Zdravko Čolić je bio izuzetno talentovan izvođač i njega nismo
mogli da regrutujemo tek tako. On nije imao ništa protiv nas ali
nije želeo da ikome išta duguje" Ipak, kada je uhapšen u Ohridu
zbog razmenjivanja deviza, Velisavljević je u tome video svoju
priliku. "Obišao sam ga u zatvoru u Ohridu i dogovorili smo se za
petnaest minuta."

U Velisavljevićevom odeljenju u resoru državne bezbednosti nastupila
je histerija kada su saznali da je Čola regrutovan. A onda se
pojavila panika kada su shvatili da su mu potrebne velike hit pesme.
Deo službe je sumnjao u Kornelija Kovača, i odlučeno je da cela
jugoslovenska pop scena stane iza Čolića.

"Napravili smo tajni sastanak jedne noći u Skenderiji. Šest
mlaznih aviona RV i PVO je dovezao sve ključne pop kompozitore kod
nas. Bili su tu Arsen Dedić, Đorđe Novković, Kornelije Kovač,
Bojan Adamič, Žika i Radovan iz Zane, Momčilo Bajagić, mali Zlaja
Arslanagić iz Crvene Jabuke, Iztok Turk, Jasenko Houra, Jura
Stublić, Vladimir Divljan, Zoran Lesendrič i mnogi drugi."
"Smestili smo ih u Skenderiju. Sedeli su potpuno nepripremljeni šta
ih čeka. Onda sam ja izašao za govornicu, osetio sam se kao Tito, i
rekao im da je svako dužan da pripremi po jednu pesmu za Čolin
povratnički album.", Velisavljević ni danas ne može da sakrije
ushićenje. Ekipa kompozitora je potom vraćena avionima u svoje
gradove i započet je rad na pesmama. Međutim, u Službi je zavladala
nervoza pošto se toliki broj ljudi nije mogao bezbednosno
kontrolisati, tako da su se na kraju opredelili da ipak Bregović
uradi ceo album kako pesme ne bi iscurele u javnost.

"Čolićev povratnički album je u jednom trenutku delovao kao da
će biti največi album u istoriji pop muzike. Činilo se da će ovo
biti za Čolića ono što je "Smile" bio za Beach Boyse, a mi to
nismo smeli da dozvolimo, Čola je bio potreban Jugoslaviji u tom
trenutku, i na kraju je sve rešio Brega."

Ratne trake

Služba državne bezbednosti je vila zadužena i za pripremanje
konceptualnih albuma koji su imali funkciju da se zavrte u etru u
slučaju rata, pa čak i nuklearne apokalipse. "To su tzv. Albumi
sudnjeg dana, tako smo ih zvali u službi, na njima su snimljene
poslednje pesme na svetu, pesme uz koje je ovaj narod trebalo da
preživi nuklearnu zimu." Na pesmama je radio sam krem jugoslovenske
scene, u saradnji sa timom psihologa. "Ima nekih ljubavnih pesama
koje smo testirali na životinjama. I zaista kada bi im pesma bila
puštena, one su ih navodile na parenje kroz lučenje određenih
hormona. Takve pesme u principu su pravljene za slučaj da u bunkerima
posle nuklearnog rata moraju da se ljudi stimulišu na produžavanje
rase." "Pustiti takvu pesmu u etar u regularnim okolnostima je
krivično delo. Ti snimci se nalaze u sefu Načelnika SDB dan-
danas." Velisavljević nerado govori o ovim pesmama. Ipak, posle
velikog navaljivanja rekao je da je neke od njih pisao Kiki Lesendrić
a da ih pevaju Zana Nimani, Anja Rupel i Marina Perazić. Kada smo ga
upitali, liče li te pesme na njihove ranije radove, Velisavljević se
osmehnuo i lakonski odgovorio, "Denis i Denis su za ovo vrtić."

Dvostruki agenti

Velisavljević kaže da se u svojoj praksi samo jednom sreo sa
dvostrukim agentom. To je bio slučaj Iztoka Turka, vođe i glavnog
autora grupe Videosex. "Iztok je radio za nas. Negde u vreme
albuma"Lacrimae Christi" kontaktirala ga je nemačka služba BND.
On je želeo da prekine kontakte sa njima ali mi smo insistirali na
tome da ih on nastavi." Kako se približavao raspad Jugoslavije,
Velisavljević tvrdi da se i Turkova lojalnost pomerala ka Nemcima.
"Nisam siguran da je Turk izdao Jugoslaviju, mislim da joj je bio
lojalan do samog kraja, ali kako je vreme odmicalo sve manje i manje.
O tome govore njegovi neuspeli pokušaji da sa Videosexom snimi pesme
na engleskom"

Snimanje pesama na engleskom je po Velisavljeviću bilo smišljena
provokacija u samim centrima nemačke obaveštajne službe kako bi se
kolonijalizovala jugoslovenska muzička scena. "Oni su želeli da
marginalizuju naše bendove time što su ih nagovarali da snimaju na
engleskom čime su ih odvojili od domaće publike, a nisu dobijali
pravu šansu na inostranoj sceni. Na svu sreću, to im je uspevalo kod
alternativnih bendova. Mi smo Bregu, Čorbu i Azru držali pod
gvozdenim stiskom."

"Album Divljih jagoda na engleskom bio je klasična zavera MI6. Njih
je kao svoje agente u tom periodu držao ozloglašeni Entoni Monkton.
On je počeo svoju karijeru kao rokenrol operativac za SFRJ da bi na
kraju završio službujući u Beogradu." Na svu sreću. DB je imao
svog aduta u grupi. "Alen Islamović je bio naš čovek i razarao je
englesku karijeru Divljih jagoda iznutra. On je bio zdrav element u
toj grupi, i zato smo ga i nagradili mestom pevača u Bijelom
dugmetu."

Velisavljević sebe i danas smatra Jugoslovenom. On veruje da su same
republičke službe državne bezbednosti radile protiv zajedničke
države, čak i u domenu rokenrola. "Jasenko Houra je bio čovek
hrvatske republičke Službe. Nekoliko puta sam im slao dopise da nam
ga stave na raspologanje u saveznoj službi jer je talentovan
muzičar, a oni su odbijali i smišljali neke formalnosti. Odgovorno
tvrdim daje njegova pesma "Mojoj majci (zadnja ruža Hrvatska)"
maslo zagrebačkog odeljenja."

"Nema nevinih", nastavlja Velisavljević, "kada smo primetili da
se bog i crkva često pominju u pesmama Pilota, priveli smo Lesendrić
Zorana da vidimo o čemu se radi. Tokom noći javio nam se šef
beogradskog odeljenja i rekao nam da je on njihov. Mi smo morali da
ga pustimo. Ja sam tada shvatio da svaka republička služba ima svoj
bend."

Ibarska magistrala

"Rata ne bi bilo bez propagande i bendova poput Prljavog
kazališta", naglašava Velisavljević. On smatra da je naivno
očekivati da je borba između tajnih službi bila išta pitomija na
polju rok scene nego na drugim poljima. "Scenario Ibarske magistrale
je prvi put primenjen na Krcunu, a drugi put na Draženu Ričlu."
Velisavlljević odgovorno tvrdi da u saobraćajnoj nesreći člana
Crvene Jabuke nisu čista posla."Zlaja je ubrzo napustio bend, on je
bio anđeo, jedan od mojih najdražih operativaca, pravi
Jugosloven", kaže Velisavljević. "Mislim da će biti zanimljivo
ako Žera ikada progovori, on zna celu priču."

Sadašnja scena

Velisavljević ne prati sadašnju scenu od kada se penzionisao. Ipak
ono što vidi po televiziji i Internetu mu ne uliva poverenje.
"Dosta talentovanih ljudi je otišlo u narodnjake, a na rok sceni
dosta bendova peva na engleskom, a to ništa ne valja. Scena je bila
mnogo bolja dok je DB kontrolisao jer mi smo i kreativno pomagali kad
je nailazila kriza." Velisavljević se ponosi podatkom da je DB za
pesmu "Lipecvatu" angažovao čak tri profesora Muzičke akademije
i jednog profesora knjževnosti da pomognu Bregoviću da je osmisli.
"Danas više nema takve ambicije, nažalost. Plašim se da DB više
ne kontroliše nione bendove koje je sam osnovao."........

12 коментара

7Saša Stojšin

Spoznaja Žigosanog (iz tajnog dnevnika o književnim junacima)

U njoj je video muzu i poeziju, a ona je bila samo mlada žena. Želela je seks, a nije bila spremna, a on se folirao da sve zna, da je iskusan, a ustvari kad su ležali nagi na stolovima, u plevni, u prostoriji gde su ljudi iz tog kraja gledali televizor.

Prostorija je bila ogromna, mirisala je na duvan, na izrađeno ulje, a spolja je dopirala ulična svetlost.

On je bio napaljen i želeo je da što pre završi, a on je bila uplašena i trebalo joj je vremena još pogotovu  u prostoru koji više liči na filmove strave nego na mesto gde se sprema da prvi put pokloni cvet svoje mladosti onome ko je voli.

On je pokušavao da je opusti, a nju je sve plašilo i nije se osećala udobno na tim hladnim stolovina što se drmaju. Bilo je pokušaja sa njegopve strane, a ona je u sebi mislila: Zar nije mogao da me odovede na neko bolje mesto? I prosto je bila kao kolac. On joj je udario jedan šamar. Rasplakala se, a i osetila se povređenom. Nije mogla dugo to da mu oprosti. Obukli su se i otišli. Najveća nevolja je bila jer se on hvalio društvu da će joj skinuti đanu. To je bila njegova ogromna greška. Preko svojih reči sa društvom nije mogao, a ustvari je bio hvalisav i sujetan, željan da se pokaže kao super muškarac na način kako su mu to govorili stariji mladići. Dugo godina je potiskivao taj događaj u sebi. Dugo godina nije hteo sebi da prizna krivicu i grešku. A evo, ovog jutra se setio i najednom se suočio sa jedinim od mladalačkih konflikta...............

Протести ’68. претеча „обојених револуција” Митар Радоњић, Нови Сад Уторак 26. јун 2018. ПОЛИТИКА

 

Поводом 50 година „Револуције ’68ˮ многи пишу своја сећања,увек наводећи као повод „догађај код кинотеке у Паризу или приредбе у Студденском граду у Београду”! Сва догађања у Европи ’68. имају свој узрок у монетарној сфери односа САД–Француска.Од уговора у Бретон Вудсу, 1944. године важио је златни стандар, односно обавеза да се за доларске резерве може тражити противвредност у злату..........

Како је Француска имала 750 милиона доларских резерви, то је Де Гол приликом посете САД 1967. инсистирао да добије за тај новац злато. У томе је Де Гол и успео, па је вратио 65,5 тона злата у Француску. Тај потез Де Гола имао је две последице: монетарну и политичку. Монетарна је довела за неколико година до напуштања златног стандарда и преласка на данас важећи „петро доларˮ.

Политички одговор Де Гол је добио 1968. уз велико ангажоваљње Ције, као центра који је децениј-јама и касније покретао „спонтане обојене револуцијеˮ. Убрзо су кренули студенски немири у Па-ризу ,уз подршку више милиона радника, што је резултирало Де Головом оставком 1969, са напуштањем његове идеје „Трећег пута”. После тога, ниједан политичар више није тражио „конверзију долара у златоˮ.

Колико је идеолошки била различита „револуција ’68” може се видети по захтевима, који су ишли од „задржавања европских вредности и против американизације Европеˮ, до „доследног провођења Програма СКЈ”. Ова хетерогеност се најбоље види на основу животног пута наведених актера „револуције ’68”. Данас познати актери 68. су Фелипе Гонзалес, Хавијер Солана, Бил Клинтон, Хилари Клинтон, Јошка Фишер, Данијел Кон Бедит, Гинтер Грас, Јирген Хаберманс, Адам Михњик, Руди Дучке, Бернар Анри Леви, Владимир Мијановић, Љубиша Ристић, Милорад Вучелић,  Добривоје Будимировић Биџа, Вук Драшковић, Драгољуб Мићуновић, Борка Павићевић, Соња Лихт, Лаза Стојановић и др. Идеолошки, ту су сакупљени глобалисти, анархисти, маоисти, социјалисти, комунисти, црвене бригаде и разне идеолошке фракције.......

Korespodencija između Žigosanog i Švepsa

Poslednjih dana nedelja i meseci sam se uspavao.Pao sam u neku pasivu i jednostavno samo ćutim gledam filmove na jutubu ležim i kao da tužim za nečim. Osećanje nemoći i misli o smrti mi se sve češće dešavaju. Nemam snage da se pokrenem i okrenem novom životu, šta ja to kažem novom  nemam snage da se uopšte okrenem životu ma kakvom pa čak ionom običnom svakodnevnom da me ponese da se obradujem nečemu i nekome pisao je u svojoj bležnici Žigosani. Poslednjih meseci se gotovo svake večeri preko vibera čuo sa švepsom, a ovaj mu je uglavnom pričao o sebi o ljudima koji ga ne razumeju o tome kako se čitav život bori sa nekim alama koje uvek i iznova žele da ga unuze.Šveps ume da bude sugestivan i svojim monolizima i nakon razgovora sa njim u kasnim noćnim satima žigosani nije mogao usniti već je u sebi prevrtao kako je to sebi protumačio nebuloze koje mu je prijatelj govorio o ljudima koje su zajednički poznavali. Pljuvao je na sve i svakog a uvek je pri tome isticao sebe mereći svoja duhovna dostignuća sa drugim koja mu nisu bila ni do kolena.,U početku je žigosani to prihvatao iz prijateljstva i uviđavnosti a onda je video da ga to baca u loše stanje da ga pasivizira da mu ništi volju za životom da ga potire da mu unuštava osećaj za ono i malo smisla valastitog postojanja i odlučio je da prekine tu noćnu komunikaciju.I učinio je pravdajući se da mu je iscurila baterija na mobilnom i da je zaspao ranijesve u nadi da će skinuti sa sebe tu urokljivu energiju koju mu je šveps slao u svojim dugom monolizima. Nadao se da će uspeti da se povrati i da će opet moći da se vrati u kolotečinu onog običnog i ležernog proživljavanja dana za danom kad su misli koje mu dolaze u glavu uglavnom proizvod njegovih unutrašnjih stanja a ponajčeće snova koje je u ranim jutarnjim satima oduvek voleo da zapisuje i da ih sebi odgoneta.   ...... ................

Jovan Zafirović VANUMNICE

 ПРВА КЊИГА

Из ранијих песничких књига познато је да Влаховић снажно, упечатљиво и раскошно

ствара песничке слике и даје их читаоцима као мудрац савете, као лекар медикаменте,

као свештеник молитве. У књизи/књигама, инспиративног назива Ванумнице, која је у

вашим рукама, Радован Влаховић зналачки, маестрално сецира стварност додајући му

тонове уметничког, непролазног. Странице пред нама су коцкице у мозаику наде,

љубави и вере.

Он у овим кратким записима, у којима говори о различитим темама које преокупирају

човека пољуљаног "идентитета" на расцепу између традиционалног и модерног, а за

које не бисмо никада помислили да могу бити предмет књижевности, у шта нас је

Влаховић својим истанчаним слухом и пажњом уверио у супротно, идентификује

забринутост и растерећеност, бол и срећу, радост и тугу, проницљивост и патравост. На

врлине обичног, малог човека стидљиво, ненаметљиво баца сноп светла, да се не

погорди, али и мане не прикрива, напротив, огољава их и на један суптилан начин, фин,

питак, добронамеран, указује, тако да се не можемо демотивисати, обесхрабрити, већ се

из тих минијатура пуних здравог сока можемо окрепити, јер,

"ми који верујемо

знамо

(...)има наде".

Њега не занима политика, али се њоме бави:

"Једина партија

под чији барјак стајем", говори нам Влаховић,

"су језик и култура

моје домовине.".

Радован Влаховић је узео барјак српске књижевности који, с правом, самоуверено држи

и који ће, као војник из рата са противницима културе, несумњиво вратити неукаљаног.

ДРУГА КЊИГА

У другој књизи Ванумница, са поднасловом "Откриће", аутор нам признаје:

"Никада нисам

умео да правим каријеру", али је направио оно што каријеристи не успевају, а то је да

не повлађује своје писање, свој начин изражавања структурама које би му обезбедиле

каријеру да се на њих ослањао. Влаховић је изабрао аутентичност, непоколебљивост,

ослања се искључиво на себе и на свој унутарњи свет коме се "Вечно враћа", било то

"након седам

дана

у Београду", или из неког другог центра који шљашти и оно што је у човеку, оно што је

суштински важно, забацује на периферију.

Како у првој, тако и у другој књизи, код Влаховића је интензиван однос према и са

Богом, са Њим комуницира посредно и непосредно, кроз лично обраћање, али и кроз

пријатеља који је у заблуди и који му говори:

"сво време сам

мислио на њу

А уствари

Бога сам тражио."

Влаховић у рукопису разговара са собом, он уистину "није хипнотисан". Оно што га

издваја, јесте, не само способност критике, за шта је лако бити способан и не треба, у

времену где је готово све подложно критици, пуно, издвајају га решења која нам даје,

која нуди, а она су, колико год била једноставна и очигледна, нама замагљеног погледа

невидљива, стога нам чак, у једном моменту, директно говори о њима када пева о

загрљају:

"Да лакше преживиш

у времену

које те слабо разуме

пригрлиш скромност

ту смешну врлину

осредњости

и фураш даље.". У Ванумницама човека данашњице, одакле дувају ветрови хладни,

ветрови немилосрдни, где се ковитлају сумње, несигурности, страхови, Влаховић нам

шаље писма

"...топла

емотивна

лековита".

ТРЕЋА КЊИГА

И „после свега“ Влаховић пева, портретише даме, скицира карактере, и поред блуза

који провејава, „млад и насмејан“

„...крстари радознало

и слободно

земљом и небесима“, али и забринуто, очински, попут паора који од ње преживљава,

гледа у панонију, иако зна да је

„Море

панонско

Сахара

у покушају“.

Иако то зна, да не постане јаловиште, брига тумара његовим мислима, те се, као чест

мотив у поезији, у трећем и завршном делу „Ванумница“, јавља киша.

Са једне стране, киша као неопходност за рађање плодова, плодова лепоте и радости,

што је песников „тајни план“. Потребни су ти плодови радости, јер радост ће

променити свет, вратити га са сада трасираног пута који води у безнађе, неумереност,

похлепу, егоизам, где ће млада Гојковица остарити, где риба неће бити риба, већ форма

којом се приближава Богу, а не суштина, где

„Сви могу

а нико

ништа

да уради“, са друге стране, киша се појављује као сузе – радоснице, јер „после свега“

ништа није готово, има рецепта

„за преживљавање

у злом времену“.

Влаховић не дели добро од зла, него зло које произилази из заблуде које примамо

читајући

„...пророке

савремене“ и верујемо да откриће нам чудо, оплемењује - „бесмртним словима“,

непоколебљивом вером, искрено, иако свестан да

„Искреност има

цену

И мало коме

је потребна“, он налази коме је, не оном ко преко лешева жели бити актуелан, не Курти

и Мурти, не оном ко кокетира са осећањима, не у људе који отказују, не онима који

затрпавају мобилни телефон порукама како је битан само још ваш глас, не онима што

вапе за славом, новцем и моћи, не

„Кад

шарлатан

варалица

фолирант

пропалитет

заузму ств“, већ у оном који тражи

„Чај

са медом

ђумбиром

и кишом пролећном

пре поноћи“. „Човеку само“, човеку скромном, човеку захвалном, човеку који чезне за

Богом и за обожењем – у кога Влаховић полаже наду.

Na Petkovaču, sunčano jutro u atrijumu kuće predaka očarava me svetlošću

Perica Milutim Унутрашња слобода

 Унутрашња слобода

сјетна празнина дата свијету

из мрачних ходника ока, звука

нутрашњег слуха, скривеног у сунцу,

врелом шапату нјемог ума сјена,

острашћених врелом крви жртве,

слобде процвјеталих окова пјесме,

невиног творца  раја и пакла покајних

родитеља сјемена, воде и хљеба,

васељенског страха од љепоте гроба

Iskra Đoletova tradicionalno čita sve moje romane. Sad je na redu ZAVERA prva knjiga iz troknjižja o Savanima

 

Postoje melodije koje mogu satima da slušam.One smiruju dušu uznose duh i otvaraju vrata percepcije. One često nisu odraz trenutnog raspoloženja niti su emotivni izlivi koji se na takav način iskazuju.One su savršeni sklad i lepota koja uvek prija.Dakle kao što umetnika ne treba mnogo identifikovati sa delom tako i fejsbuk muziciranje ne treba shvatati bukvalno.

DNEVNIK PISCA Sa Zapada kroz crkveni toranj

 Sa Zapada kroz crkveni toranj i krst stiže mi veliko, u zalasku, sunce i tuče u

pročelje gde sedim pred ikonom Svetog Nikole koji spasava brodolomnike. Prija

mi zalazak sunca u mojoj kući i od kad znam za sebe, iz mog dvorišta se video, iz

mog konka, pa potom sa moje terase, iz prithovine se video krst moje crkve.

Ponekad se činilo kao da je u mom dvorištu, da je u mojoj kući, da je ona sastavni

deo enterijera koji imam ovde u avliji.