Evo već godinama se trudim da odustanem od bavljenja, onako amaterski i diletantski svetskim problemima , a i domaćim državno društvenim brigama. Sa ljudima gotovo nikada ne načinjem tu temu, a i kad je neko u društvu pomene izbegavam da o tome govorim i da se palim i uprežem um da mlati prazni slamu od koje niko nema nikakve vajde. Događaje na koje nemogu uticati njima se i ne trebam preterano baviti. A onda me je iskustvo naučilo da i u običnom svakodnevnom životu ne mogu puno uticati kako na ljude tako ina događaje i to me je u jednom trenutku malo uplašilo i zamalo bacilo u neku tugu.A onda sam shvatio moja moć kao pojedinca nije velika ni kad samo sebe treba na nešto da nateram, pogotovu na nešto što ruši moj ustaljeni klasični milje navika. I tome je pomalo uplašilo i pokušao sam izvuđi iz podpameti neki inadžijski voluntarizam koji sam mislio da uvek imam spreman i uvideo sam da je i to samo još jedna od varki kojima sam se samobmnjivao.A onda sam počeo skrušeno da očajavan nad vlastitom nesavršenoću.I nije me to dugo držalo, počelo mi se mutiti u glavi, prebirao sam uglavnom jedne te iste varke po svojoj duši. A onda sam počeo da zapisujem da pojašnjavam sebi vlastite nedoslednosti. Osetio sam olakšanje, a učinilo mi se da nešto veliko i vredno radim, a i da to ima neki novi smisao. Dakle odustajući idem dalje.
Srbi su nakon Velike seobe i dolaska u Habzburšku monarhiju 1690, pored nedelja, crkvenih slava i zavetnih dana, poštovali 164 praznika, što je bilo više od polovine kalendarske godine. Prema shvatanju carice Marije Terezije i državne vlasti, bio je to glavni uzrok lenjosti i siromaštva rascijanske nacije u toj monarhiji. Redukcijom koju je Sinod SPC uveo po naređenju državne vlasti 1769, ukinuto je 69 praznika, onih manje značajnih, koji su, inače, neradno praznovani samo pre podne.I nakon ove redukcije nije se radilo 68 dana i ako se tome dodaju 52 nedelje, zajedno sa postom, Srbi se tokom godine nikakvog posla nisu prihvatali puna četiri meseca. Prva redukcija primljena bez negodovanja ostala je na snazi narednih pet godina i u narodu je upamćena kroz poslovicu kojom se opisuju mnogobrojnost bilo čega: ima ih k’o sitnih svetaca. Прикажи мање
Shvatio sam, ja ne mogu promeniti svet u kome živim. Teško mi je i sebe da promenim u njemu i ta mi bespomoćnost teško pada. Sve što sam do sada pokušavao da promenim, padalo je u vodu i nestajalo u virovima i bujicama svakodnevlja, koje mi se nametalo kao praktična poresko-obveznička stvarnost. Ne pristajem na zauzdanost takve vrste, a ipak, ostajem zauzdan i zarobljen onim što sam prihvatio i ne hoteći. Lucidne spoznaje, što mi se na trenutke ukazuju kao izlaz, samo su varke kojima se drogiram kako bih sačuvao i ovo malo dostojanstva i časti koje je ostalo u meni. I ne preostaje mi ništa drugo do da, svakodnevnim ispisivanjem tekstova, lagano sređujem haos u mojoj glavi, koji i najmanje sumnje razveju kao lišće na vetru. Sve me vodi ka očaju, a ipak, nisam očajan. Ne umem da budem očajan, jer u sveopštem očaju oko mene, moje bi očajavanje bilo smešno i otrcano.
Shvatio sam, ja ne mogu promeniti svet u kome živim. Teško mi je i sebe da promenim u njemu i ta mi bespomoćnost teško pada. Sve što sam do sada pokušavao da promenim, padalo je u vodu i nestajalo u virovima i bujicama svakodnevlja, koje mi se nametalo kao praktična poresko-obveznička stvarnost. Ne pristajem na zauzdanost takve vrste, a ipak, ostajem zauzdan i zarobljen onim što sam prihvatio i ne hoteći. Lucidne spoznaje, što mi se na trenutke ukazuju kao izlaz, samo su varke kojima se drogiram kako bih sačuvao i ovo malo dostojanstva i časti koje je ostalo u meni. I ne preostaje mi ništa drugo do da, svakodnevnim ispisivanjem tekstova, lagano sređujem haos u mojoj glavi, koji i najmanje sumnje razveju kao lišće na vetru. Sve me vodi ka očaju, a ipak, nisam očajan. Ne umem da budem očajan, jer u sveopštem očaju oko mene, moje bi očajavanje bilo smešno i otrcano.
Svе štо sе u Bаnаtu rоdi tо Sоsа оdrаni ( PREUZETO SA NETA)
МИШИЊАК
Више десетина милијарди најразноврснијих васионских тела скрива наша галаксија у својој утроби. Овај податак је познат свим стручњцима за галаксије и планете. Свака од тих планета има суверене господаре који могу бити биљног или животињског порекла. Светови, сваки понаособ имају своју најјачу врсту и живе по братствима унутар којих владају закони и све живо на планети им се покорава. Једино Земља, је мешавина светова са свих планета и такође један бокљук разноразних закона и закончића који су дубоко у својој суштини противуречни и зато на Земљи никад није добро. Сигурни смо да наша планета Земља у својим порама крије све и свашта. На планети по имену Сиротиште Сирољубаца, или у другом преводу Расадник Сироједа, тако ћемо је звати, али скраћено иницијалима услед велике предострожности на Земљи, и тако су на планети по имену РС живели лепо и срећно силберасти мишеви. Људе су сматрали ситним голуждравим и опаким штеточинама. У прво време су планетом доминирали силберасти мишеви и људског накота није било у толикој мери као данас. После прве масовне епидемије која је захватила читаву планету, у стаду се јавило нешто налик позитивној дегенерацији и од тада има све више штеточина и нездравих голуждравих створова, људи. Групи силберастих мишева, баш оним што су у хладним данима били ближе ватри, поче нагло расти глава и длака им се мењала у светло плаву боју. Неколико векова доцније у стаду плавих мишева дошло је до масовне епидемије и најмање отпорни и кочоперни, они млитави и лењи, затворени и плашљиви преобразили су се у беле мишеве. Век доцније бели мишеви су правили историју планете РС и тражили да им се поклони највише пажње и да сви, и силберасти и плави мишеви гаје према њима култ обожавања. И једни и други су тај предлог веома радо прихватили, како и не би кад се разликују само по боји, а беле мишеве је задесила несрећа да буду бели, стално уплашени и слабашни за теже послове. Сви уз покличе прихватише култ обожавања белих и несрећних рођака. На планету још није продрло зло, заправо свест о злу, а са штеточинама попут људи до тада се лако излазило на крај. Бели мишеви болешљиви и жгољави одлучише да мисле у име плавих и силберастих рођака, мада су плави одмах по добијању плаве боје изгубили душу и више је током историје до дана данашњег нису стекли. У почетку је заиста било лепо, и сви задовољни, и сви се воле, и сви се поштују међусобно. Силберасти мишеви су предано радили у пољу, и певали уз рад, стално мислећи на своју плаву и белу браћу. Бели су током историје постајали све умнији и почели су присвајати за себе све више вредности, а плаве су узели као заштитнике за страхове, немоћи и мноштво сићушних потребштина како су то објаснили силберастим мишевима. Силберасти су им се смејали, говорећи кад сте болесни и уплашени нека наши рођаци плави мишеви, који су ограничени за пољске радове, помажу вама око збрињавања вишка вредности. Од тог дана бели мишеви посташе готово несхватљиви читавом мишијем роду. Плаве су обучили и тренирали као војнике, а силберасте су све више презирали. Наједном су бели постали снажни и моћни, а плави су им били телесна стража. Силберасти мишеви су тек тад схватили да им бели кроје капу и да се њихови плави рођаци приклонише белим. Плави мишеви су били глупи и прождрљиви, куће су им без намирница, чак се ни човек, као највећа штеточина, на планети по имену РС није могао окористити, д ау њима омрси бркове. Силберасте мишеве је чудила неуравнотеженост у јелу својих, све даљих рођака. Плави мишеви су за право чудо волели да седе за трпезом силберастих мишева, и као олујина су пунили огромне и незасите бураге. За кратко време су постали крупнији и главатији од свих мишева на планети, чак ни пацови, њихови блиски рођаци, се нису могли мерити са њиховом главатошћу. Бели мишеви су последњих неколико деценија успоставили најсвојеврснији режим противу којег се нико није смео бунити. Силберасте и плаве мишеве људи нису много интересовали, а бели су их веома често узимали као опитну заморчад за своја историјска истраживања. Сви мишеви заједно гадили су се голуждравог гада. Једном се породила женка плавог миша са именом Челник и овај прославивши са плавим друговима дивни дан првог очинства, под вименом женке не примети надчовека. Додуше Челник се увек толико наједе и напије за трпезом силберастих мишева да просто обневиди. Тако је било и овом изузетном приликом. Није приметио веома ретког створа надчовека на планети Земљи, како шћућурен дућка из вимена његове женке са осам сиса. И увек након прве недеље дојења, пошто је Челниковој жени ово пети брак, колико је мање младунчади у накоту, толико јој сисица усахне. Земљанин је на својој планети био огроман, као Гуливер у Лилипуту се кретао међу њима, једнако голуждрав као и дечица Челника. Првих неколико дана мајка мишица, са танким свиленим брчићима и дивном белом звездом на челу, приви га уз своје мале мишиће. Муж и она, због урока, нису хтели гледати децу док им не израсте длака и сама не изађу испод мајчиног вимена. Након неколико недеља на првој страници новина, које уређују бели мишеви, изнесен је случај плавог миша са имеом Челник. Тамо се каже, кад су мишићи већ порасли да више не сисају, надчовек је остао једнако голуждрав и закржљао. Тада се, каже новинар, велики отац и плави миш по имену Челник оштроумно замислио и видевши голуждраво живинче јетко насмешио рекавши: „Зар нигде без људског гада?”
Miris parfema, pečenog krompira i prolivene rakije od šljiva ovog popodneva se mešaju sa drndanjem kamiona, mukanjem krava i otužnim iz daljine zvukom harmonike.Kad na tren sve zamukne, čujem otkucaje vlastitog srca kako se probija kroz gusti dim popodnevne cigarete. Živ si, kažem sebi, a to je dovoljno jak razlog za dobro raspoloženje.
Da ne peđe u naviku
Kad sam dobio poziv za donatorsku večeru i kad sam ga pročitao na licu mesta sam rekao donosiocu da ću se odazvati kako sa skromnim prilogom tako i sa prisustvom. I veče pre no što sam krenuo pozovem i komšiju Marka koji živi u Subotici a vikendom dolazi u rodno selo da i on ide, jer večera je vezana sakupljanje para za krečenje našeg hrama u selu gde smo svi iz naših familija kako kršteni tako i sahranjivani.Marko je sa zadovoljstvom prihvatio i kad smo se našli u porti već se su se zvanice sakupile.Sveštenik nas je pozvao u hram gde je pročitao molitvu blagodarenja a nakon toga smo posedali za stolove u crkvenoj sali gde nam je iznešen na banatski način pripremljen gulaš od svinjskog i goveđeg mesa.A u jednom uglu sale je sedeo blagajnik koji je sakupljao pare.Ljudi su odlazili do tog stola i predavali novac koji je zapisivan u jednu svesku poimenice i sa iznosom. Prilozi koji su sakupljeni su bili sasvim dovoljni za spoljašnje krečenje hrama.Veče je uspelo i svi su bili zadovoljni, a kad smo se razilazili sveštenik je održao kraći govor i na kraju je rekao;"Hvala vam što ste došli." A jedan od prisutnih mu je ogovorio sledećim rečima; "Hvala i vama oče što ste nas pozvali samo povedite računa da vam to ne pređe u naviku." .
O ljudima je ponekad teško govoriti javno.
O ljudima je ponekad teško govoriti javno. I hteli bi, ali ne da nam se. Njihovo delanje i postupci su nam često u glavi i ne sviđaju nam se, i rekli bi im to, ali nam je nekako mučno da ulazimo u duge i beskorisne rasprave i da džaba mlatimo jezikom.Onda se okrećemo pa pričamo i propovedamo pticama kao sveti Franja Asiški a one veselo lete i cvrkuću i gnezde se i hrane mlade i vole, vole se.
Ponekad ćutimo i pretvorimo se kamen prepun krvi, mesa i emocija što htele bi da prospu po trotoaru.