„Мој Господе”, поезија, аутор Радован Влаховић, издавач „Арт пројект”, Зрењанин, 2005 .Драган Поп Драган

 „Мој Господе”, поезија, аутор Радован Влаховић, издавач „Арт пројект”, Зрењанин, 2005.

„Моја кућа на крај села/Моје село на крај света/Мој Господе” ови стихови су лајтмотив Влаховићеве песничке књиге и они већ лоцирају позицију и однос према тој позицији песничког Ја, које јесте донекле и лично, ауторово Ја, али је пре свега нека врста колективног Ја војвођанског паора - „барбарогенија”.

Јесте он геније, можда не баш увек начитан, често и полуписмен, али виспрен и од Бога надарен да види и осећа, а од људи и разних других мука извежбан да схвати и да се бори, иако је његова кућа на крају света и то оног села које је на крај света. И њега и села сете се порезници, редовно и уредно, и владари кад у ратове крећу и још по неко кад му затреба, а остали ретко.

Учини му се, по некад, да га је и сам Бог заборавио, али не губи наду и управо се најискреније Богу обраћа и то: Мој Господе, као да хоће да каже: Господару васељене, јер у Њега верује, а господаре овоземаљске трпи колико мора.

Зашто се Влаховић Господу, у своје и у име паорског „барбарогенија”, обраћа у песничкој форми? Сматраа, вероватно, да је поезија првенствено за посвећене и да има чак и магијску моћ. Откуд магија у православљу? Тај паор, одувек и занавек судбином смештен на крај села на крају света, је задржао и по нешто од старословенске и неке још древније религије, чије одјеке у колективно несвесном носи корпус којем припада, за сваки случај. У Бога никад није сумњао, али јесте у подгојене који су Га тумачили и који су у „име Божије” порез утеривали и војску сакупљали и још што шта му радили. Има он свог Бога и у њега верује.

Но, вратимо се поезији и њеној функцији. У разним периодима и различитим околностима и поезија је различито третирана: као забава за доконе, или израз слатке патње за заљубљене па до, ни мање ни више него, ако нешто што може да промени свет. Платон је, пак, сматрао да је песник у власти муза, да је само „пуки медиј, фрула” кроз коју богови изражавају своје поруке. Књижевно филозофска стратегија Радована Влаховића је сасвим другачија, у контрапункту Платоновог схватања: песник јесте медиј, али кроз њега паор шаље поруку Богу. То је истовремено и порука, и молитва и вапај. Песничко Ја детиње чисто и искрено верује у Господа, али исто тако не ме да поверује у нешто од онога што му се дешава. Бог, који се сам по себи људским чулима недокучив, му „дође” познат и близак, а оно чиме је окружен и што је опипљиво, несхватљиво и неприхватљиво, иако не и неразумљиво.

Колико муке и туге у један „мали” живот може да стане? Колико један „мали” човек може да поднесе, а да не поклекне баш скроз? Ко то зна? Можда ни сам Господ нема потпуну информацију? А да би му такву информацију послао песник мора прво да је нађе, па самог себе и закопава и откопава и силази у најтајантвеније и најдубље дубине бунара сопственог бића, у дубине где се налази онострано, где су тајне добра и зла, живу воду тражи да би је разаслао широм свог села на крај света, из своје куће на крају тог села, али увек се између песника и Господа неко меша, како стоји у једном стиху.

Ашов, бунар и икона су, такође, лајтмотиви ове поеме о трагалаштву за истином у себи и другима, за истином која појашњава и разоткрива свет.

А што се тиче села на крај света и куће на крају тог села, које је на крај света, бићу слободан да кажем: свет, васељена, нема ни краја ни почетка. Димензије, условно речено, света зна једино Творац, који се не доказује, који је „Ја сам онај који јесам”, стога нашим варљивим чулима се може учинити да је ово село, које је Влаховићева инспирација, на крај света, али можда је оно управо центар света, који нема ни почетка ни краја. Можда? Можда је оно нуклеус енергије, где се боре добро и зло, склон сам да помислим да стварно јесте, јер управо ту где се људи осећају од свих заборављеним, у свим мукама, одрицањима и самоодрицањима, у падању у грех и дизању из њега, ти исти људи, који су створени по обличју Божијем, у себи траже и налазе оно Боголико и ту црпе снагу. Кад посустану, није срамота: вапију и траже помоћ од свог творца.

По форми ова би књига могла бити поема, или низ мањих или већих, каткад натуралистичких, каткад рефлексивно симболистичких, а често све то заједно, литерарних вињета. Могли бисмо ову књижевну творевину тумачити и као молитву, јер у њој има и таквих елемената. Могли бисмо је доживети и као вапај, праведника у мукама, или грешника који се каје. Свеједно.

Књигом „Мој Господе” Радован Влаховић је показао и доказао да су управо то село на крај света и та кућа на крај света, центар света. Да је тај мали паор онолико колико у себи прво препозна оно што је лоше и себе од тога очисти као њиву од зубаче. Тада постаје још већи, тада постаје центар света, оно што је некад био, слика Божија.

 

Драган Поп Драган

Ja путујем, мој Господе

 

Ja путујем, мој Господе

 

 

Ја путујем

Мој Господе

А оде сам навратио

У пролазу

Да поскидам паучину

И да утрем

Прашак црни

Сас глобуса

Влажном крпом

Да обришем

Прљавштину

Смрад да скинем

Сас језика бантскога

И да речи ослободим

Да их пустим

Да летиду

По пустари

По ледини

Од времена

Од бескраја

Да се малко заиграву

Да се чику и пропињу

Ко јагањци

У пролеће

На пашњаку

            Мој Господе

РОКЕР (За Чеду мог друга)

 

Рекли су да блудни си син

а волео си рок

Кажу на сцени љуштиш

грашке зноја с врела тела

Њишеш у ритму стабла

млада недозрела

Певаш о љубави срећи

животу

певаш да на плоту стоје

младе наде и у срцима граде

повеље за нови дан

Певаш кад си тужан сам

тад гитара има душу

песма крила

Ти ломиш срца

и с тобом се копрца

безброј невиних риба

што се у песми заносе

и на носевима не носе

младеже срамоте

                                               Август / септембар '78.

Поговор о Гајдашу из Паноније На Велику Госпојину, Синиша Јаконић из Велике Кикинде

 

Поговор о Гајдашу из Паноније

 

 

Разбарушено, онако антићевски, Радован Влаховић у поеми  „Мој Господе” обраћа се Богу, али не како смо углавном навикли у сличним литерарним приликама.

Нема ту скрушености, покајања, патетике, пре би се рекло да је Влаховићев Господ исходиште самопреиспитивања, час горког, час хвалисавог, сигурно искреног. Радован наводи своје успехе, немире, бојазни, падове, узлете и генералије, свесно и несвесно.

Наслов  „Мој Господе”, бар мени, говори још нешто, тврдим да песник с правом помиње то узвишено име.

Поента је, то сви знамо – Панонац, а то је територија која одвајкада у свом корену скрива име Пана, бога музике, весеља, секса, плодности, сточарства и пољопривреде уопште, затим шума, шикара и ливада. Мислим да би се Пан-бог увредио неким Влаховићевим стиховима пуним подилажења. Да их има. А сада оно главно: Одакле потиче име Господа – Хесуса – Јесуса (Исуса)­? Одговор је: Из Паноније! А Панонија се зове зарад бога Пана.

Француски универзални речник историје и географије из 1872. пише: „Хесус је бог Гала. Предводио је борбе и био је на челу певача – свирача. Представљали су га наоружаног секиром. Савремени научници гледају на њега као на освајача који је дошао из Паноније...”

Научник Франциско Марија Апендини каже: „Да су Словени који су живели по пољима – Пољаци свог првобитног бога називали  „Јесе”  из ког извора можда потиче галски бог Хесус, односно  „Онај Који Јесте, који постоји”.”

Због Хесуса – Јесуса који је водио своју војску Гала (сетите се оближњих: Галацке, Галада, Галадних ливада), свирајући на гајдама, да им улије дозу морала, енглески Гали за водича кажу  „гајд”, а шкотски гали имају култ гајди, које су увек испред војске, заправо носи их гајдаш.

Ни мало ме нечуди што се кроз поему протеже нит присног, чак другарског обраћања Господу, као да је у питању комшија или рођак. Да ли је то подсвесно урезано сећање на преисторијског Хесуса, са којим су Панонци раме уз раме ишли у битке или славили уз гајде око логорске ватре. Па и до сада, свакодневно, дрчно псовали свог Бога ако нешто крене наопако.

А шта тек рећи о пореклу и корену имена и презимена РА-до-ВАН ВЛ-аховић!?

РА је врховни бог сунца и рата из Египта, са којим смо имали тесне везе. Египат је Панонију окупирао два пута, о чему нам сведочи и паорска изрека: „За време цара фараона”. Због свега за рађање сунца-бога кажемо зоРА, за сунчев одлазак – смрт мРАк, за место преко којег идемо ка Богу РАка, у РАј, за гомилу битака РАт, за сунчеву светлост зРАк. Па тако и име РАдован, као што се РАдован зове и први који уђе у кућу за први дан Божића, пРАзника РАђања бога Сунца-РА.

А ВАН је преисторијска ознака нашег народа Вана, како су још звали Панонију – земљу Вана. Зато и Жи-ВАН, И-ВАН, Мило-ВАН...

Но ово није све. Одакле презиме Влаховић? Прочитајте Стари завет, где се често помиње Бог ВЛ или Вал, наш врховни велики Велес, бог Волос, по којем још
Србе зову Власи или се назива светац – заштитник некада српског Дубровника – Свети Влахо.

„Може бити, може бити”, кажу редовно опрезни и одмерени наши паори.

Али је сигурно да је аутор „баш здраво потрефио” име за своје најновије дело -  „Мој Господе”. („Пане”- „господине”, што би рекли Пољаци, а не живе у Панонији.)

 

 

На Велику Госпојину, Синиша Јаконић из Велике Кикинде

Буца Мирковић Лирска душа у епском говору Радован Влаховић: „Мој Господе”

 Лирска душа у епском говору

 

Радован Влаховић: „Мој Господе”

 

Кад се песник роди све се песме заједно са њим и у његовом завичају роде и сроде, намеснички обећавајући зрелу реч и праву песничку моћ. У његовом, песниковом, бићу је језгро личности певача и лаутара, глас сазнања, суштине, битности. Дубоке, скривене, одане и предане. Важно је и вредно у њу ући, „као да гази по сновима мојим”, на време је пресабирати, разоткрити, обујмити; одједном смештена у прошлом и будућем, у времену и простору, и у вечном, не изчезавајући ни једног јединог тренутка. Оно што се види и чује, песник самобитно и непобитно носи у себи. Он је једнако огледало кретања и мировања, јер све држи насупрот себи

 

Баш као и Радован Влаховић у својој плакети, свом фајтерском молитвенику „Мој Господе”. Кренуо је песник наш сасвим недалеко, али повисоко: од својих сеоских атара до самог Господа Бога. Заподенуо дијалог, непатетичан, окомит, упитнички, иронички чак. Као да каже: није живот што и поље прећи или Дрином завеслати. Књига ова има лирско порекло, али је натопљена епским духом, унутрашњом анегдотом, одважном плебејском поруком. Око нас, свуда, невидљива су присуства, потајни покрети, дубока магнетисања, трагања за облицима у безобличном, агрегације конкретног у духовном. Ни бог, ни вера, ни богочовек нису предмети, нису чак ни мотиви Влаховићевих песама, јер он је са својеврсним, својеглавим Богом, Господом на Ти. Он би да са њим разговара крај ватре за аласку чорбу, на рогљу сеоског сокака, кроз ограду тек узрелог винограда. У време још једног изумирања романтичарских опсена и опомена, наш песник из Новог Милошева се обраћа огољеној свакидашњој упитаности, запуштеном световном от частву, усамљеној силуети божјег изасланика, са његошевским питањем: „Што је човјек, а мора бит човјек?”.

Узбуђује и убеђује одличан начин на који Радован Влаховић прилаже неки неуглађени стих, неки реторички скерцо, или наглу сонорбост сугласника, као да би јуначки и борилачки да повреди тек уважавајући укус песника новог, скоројевићског естаблишмента. Ова поезија би жарко желела, и у томе успева поред свих својих двосмислица, да остане снажна у коралној чистоти  „буке и беса”, у неуглачаном, недекорисаном дијалогу са себи и собом  „пронађеним Господом”. Јер, привиђења чуда се препокривају свакодневном реалијом, сеоским твором и говором, „међ` народом свеколиким”. Људски јади свакодневни, племенске сеобе, повтор и неслоге, обмане и кривоклетства, „пакао то су други”, у каскадама се преловају страницама ове отворене књиге, отвореног срока и наука:

 

***

 

„А био сам у градове

и ето се кроз тргове

међ` народом свеколиким

Они су мени праг чепали

у мутаво звоно клепали

и отишли озарени

све мислећ` да их слуша

Данас вичу по сокаку

сутра вичеду по мраку

прикосутра на нас лају

Све им смета, мој Господе

а нас пају, а нас пају

са свих страна

Нисмо спремни и н` умемо

да се од њи` одбранимо

мој Господе”

 

Песник лирске инспирације, Радован Влаховић је епски речит, изричит и намерно недоречив, као да би се склонио под скуте анђама и демона. А у истини овде се чује иронички гусларски тон и својеврсна афористичка кликтавост раскућеног духовног родослова. Најзад, ваља се одано суочити и са једном меланхоличном, банатски неразлученом меланхолијом овог песничког венца, који се може читати и као поема, и као аутобиографски ламент. А читати их ипак треба, песнику су и људи и читаоци одиста на домак руке, по древној пословици: „Рука руци нисмо-вуци”.

Јер драма сазидања, успостављања те... духовне скраме у којој ће човеково биће открити сопствени лик и у себи препознати семе именовања као траг минулог или залог за будуће, као знак повезивања са удаљеним – јесте драма некаквог тоталног, безрезервног приношења жртве, односно чин узиђивања (или уцртавања, уписивања) изненађеног лика и семена у тражену духовну опну, чин који треба д аобезбеди не једино постојаност сатворенога кућишта већ, и првенствено, могућност улажења у то кућиште и излажења из њега с новим ликом, са суштински новим творитељским домашајем.

 

Буца Мирковић

 

Песник Христа са ашовом

 

 

Радован Влаховић: „Мој Господе”; Арт-Пројект, Зрењанин, 2005.

 

Промишљање равног Баната свакко је један од највећих проблема наше књижевне данашњице. Баук његовог решавања потекао је, по свему судећи, још из пера Милоша Црњанског, онда када се овај на једној од страница „Хиперборејаца” послужио аналогијом како би необавештеним Европљанима некако представио свој завичај. Схвативши исувише озбиљно „хендикеп” једног великог литерате рођеног ван Холандије, мањи банатски писци махом су почели себи да постављају за циљ исцртавање физичке и духовне карте Баната. Међутим, пошто се његова права природа крије у небићу историјског хаоса (превртљиви „траг Европе”), њихови опуси обично представљају неуверљиве митоманске пројекције у сенци вечно зеленог вица о Лали.

На сву срећу, ову чињеницу донекле демантује спорадична појава двеју опречних али једнако креативних геопоетика, ок којих једна постулира Банат на фону скитачких архетипских садржина (фатаморгана, митско-религиозна сећања на прадомовину), а друга, своје плодно исходиште налази у самозатајној привржености тлу, уз критички однос према племену и традицији.

Припадност овој другој, интровертној скупини банатских песника потврђује Радован Влаховић (Нови Бечеј, 1958) својом књигом „Мој Господе”, на чијој корици се налази необична фреска Христа са ашовом из Храма светог Архангела Михаила у Куманима. Поема која тумачи њену мистерију почиње стиховима: Моја кућа на крај села/ моја душа у тој кући/... а у соби крај иконе/ један ашов сас вашара/... и с ашовом у тој кући/ у авлији/ под звездама некад ноћу /ја се закопавам.

На наредним страницама наставља се разјашњавање мистичне уобразиље: ... и у зору сваког дана/ себе чупам, мој Господе /чупам себе из Бунара/... У бунару свега има/ само не смем рећи свима/ да ја тамо, мој Господе/ с тобом бистру воду вадим.

Наравно, иза ове привидно аутистичке бусије сеоског филозофа (луде), скрива се лице мудрости (поста), насупрот којој пирују „балегари реторике опробане”, што нису силни нити велики, „али дрпу баш жестоко”. Међутим, ироничке жаоке није поштеђен ни сам субјекат поеме, што се јасно види из следећег пастиша: Копам дању/ копам ноћу/ копам Боже, акд год `оћу/ И кад нећу/ а ти копај кажеш/, као и из стихова посве несвакидашњих у „поетско-милитарској” традицији Баната: Ја сам мекан и уфлекан/ Ја сам чупав, глупав, рутав/ А и леп сам, мој Господе/ Кад искреност исели се/ из мог срца/ Ја кумујем, ја кумујем/ Ију ју ију ју/ сад сам тамо, сад сам ту/ Мало ћопав, мало глув. Овакву понизност, ретку не само у банатској поезији, Влаховић испољава свестан висине задатака који је прихватио као божји песник: Наша кућа/ нова кућа/ стара кућа/ препуна је/ непотребних личних ствари/... Ми смо само стари људи/ Поновљени/ са гомилом непотребног.

Истинску поезију творе „стихови од живота”, рече једном један велики песник. Да је у праву, потврђује поема Радована Влаховића, мудрог песника Христа са ашовом.

Золтан Баба

 Банатски блуз

 

(Радован Влаховић: Мој Господе, Арт-Пројет, Зрењанин, 2005. год.)

 

 

Песничка реторика Радована Влаховића може се назвати „већ виђеном”. То је познат образац певања. Тако се и добре ракије пеку (истим обрасцем – већ виђеним).

Када је нешто добро на добро личи, па чак и ако није добро, како би то Влаховић рекао.

Леп си онолико колико си креативан. Мој Господе, песма или низ песама, а могло би се рећи Радованова казивања Богу, маниром великог реторичара теку и утачу се у читача.

Ово је његов адруга књига. Објавио је он и збирку „Књига пастира” 1988. године у издању Славије из Новог Сада.

Могао сам себи у реч „да упаднем”, да не заборавим, да се не огрешим о оне који се питају: Дал` је још штогод објавио?

Ово певање на два ипо табака се узима као причест. Осећаш га онолико колико имаш вере. Оплемењен си или исфлекан онолико колико ти је кошуља бела и душа златна. Читаш само крај, јер могао си  почетак и сам смислити, Радован нуди само мустру.

Песник се обраћа Богу, ако сапутнику у возу, са којим гледа кроз прозор и кроз прса, не сумњајући да га неће разумети. Замешен од земље из кућног темеља, потрушен плевом, знојем, крвљу и Богојављенском водицом, печен под кућним прагом, као под сачом, умивен водом из бунара који се зарио у сред собе ко свирала у грудну кост, сладак као черпић, просипа себе пред Бога као што се просипа вода из лавора у башту испод калема ил` горгина, зависно од тога ко се том водом купао.

Ова поезија није за читање стих по стих, реч по реч, већ, слика по слика, залогај по залогај. Читати не написано, то нам је песник јасно написао. Ко то не уме, бадава је лизуцкао слова и речи – могао је штогод друго прочитати.

Док се јада Богу, пада снег међ` њих, ако међ` путаре који у време поста, чекају да путем наиђе Божић, па да се омрсе и у желуцу студен угуше. А пролазе: вампирчићи, олош и фукара, свакакв несој, и по неко добар – кад тад. Базде људи на ракије, пиво, брљу и патоку. Осећају се на позиве и решења, на тужбе, претње опомене. И Богу се смучи од толико несретних, од погубљених овчица, па га страх ухвати од помисли колико их има погубљених. Да их Бог убије, акда су се толики накотили, напатили.

Влаховићева сатира је к`о скрама на рани, као рђа на новим рубовима, нових лимузина, к`о реума што право у кост удара ко магла у купусишта, мраз у цериће и будалаштина у политичаре.

„Кад је добро/ све је добро/ мој Господе/ кад је лошо/ све је лошо/ па и добро/ мој господе”

Прича Господу, а Господ побожно ћути. Мучи своју муку. Сам из оџака точи млеко, као да је домаћин у оџак своју родну жену узидао… `Де год мрднеш, а оно Скадар – нешто мислим.

Остављам књигу. Ударила ноћ. Црна као циганчица, к`о врана птица на стидном месту. Кроз корице чујем цигане, и видим покојног Мику Антића где сам сокаком прича. Жао ми је што књига није дебља. Па, што је ја не написах, а умео сам ваљда. А нисам, него смо такви, а ја сигурно. У мајку му!

Влаховић се показао виртуозним на малом простору, на једној жици, на свирали без рупа. Мењајући ритам, мења и инструмент, само звук остаје исти – блуз, банатски, чист као препек. Ух!

Његов фолклор је уочљив, упадљив, као што је видљива уфлеканост модерним ритмом. „Земља црна, сунце модро/ сас небеса вране гачу/ политика, еротика, Тв спике и придике/ лете небом сас вранама/ мој Господе.”

Сваком језичком сладокусцу ће засметати покоја рогобатна реч, али оне су неизбежне да би се казало оно лоше, оно што нема хумора, душе, омаме. И то је живот. Није све „женско тело дубоко, и ко Панон широко, мој Господе”. Као да то њемуније јасно и познато.

Све би било боље кад би могло овако, како песник каже: „Све је добро кад би тео/ мој Господе/ мом селу један врео/ лебац бео уста метнеш/ Забадава да му метнеш/ па да ћути и да жваће/ па да ћути и да гута/ ал` ти нећеш да се мешаш с` макар киме/ мој Господе.”

Влаховић својим певањем, казује најдубљу социолошку потку свог поднебља. Он искушава све од предмета до човека, од нарави до наравоученија. Нема код њега штирке ни мириса, све је цеђ и кроз цеђ цеђено. То што ја називам блуз, то сам са собом чемеран гризући нокте и свирајући на свирали без писка и рупица тумачим оно што оједа ко подкинуто место, ко свраб и лишај.

 

„Од нас нико ништа

никад велико

Нешто

Није ни чеко

ни ми сами

од нас самих

никад велико нешто

ни чекали нисмо

премда фуртон друкше

пред другима

показали смо

мој Господе”

 

Склапајући корице, искрен читач, искрен тумач осети како му пуца шљунак у желуцу и како га нешто тера да жури тамо где и Цар пешк еиде. Па у тој журби ништа му не остане, него да кроз зубе процеди: `Бем ти `ваку срећу!...

 

Слободан Ристовић

 Текст за књигу „Мој Господе”

 

Поетски замах књижевника Радована Влаховића, оваплоћен инспиративном збирком аутентичног назива „Мој Господе”, понудио је читалачкој публици једно, заиста вредно остварење. У питању је разноврсна поетска бизарност, ВЕРИТАС војвођанског, превасходно банатског обичајног, културног, животног миљеа. У књизи „Мој Господе”, Влаховић, између осталог, а пре свега, говори о коренима. Пева о коренима. Његова поетска арија толико је снажна, да он, напросто, ниже слике предака, мотиве, догађаје, значења и свему томе, несумњиво, даје битан аутобиографски печат.

Радован Влаховић је већ овом збирком поезије омеђио оригиналан, самосвојни песнички исказ који је, без већих изузетака, од почетка до краја збирке лексички уједначен и стабилан. Веома сведен, без стилских осцилација и непотребних реца, он је мелодичан, препун поруке, што увећава вредност збирке, јер је задовољен и најважнији и највиши песнички ниво – контекстуални, мисаони.

/ Моја кућа на крај села/ моје село на крај света/ а у кући ја и жена/ на кревету од рогоза.../, као и / На крај села кућа мала/ и у кући моја жена/ под иконом ашов стоји.../ , само су неки од стихова који, поред реченог и у прилог реченом, потврђују ауторов снажан осећај за  ц е з у р у. Дакле, он има урођени песнички осећај за цезуру и готово никада, сем кад је то потребно и песнички оправдано, не нарушава ритмички склад стихова, који, тако милозвучни, још снажније потенцирају поруку аутора.

Надаље, анализом стихова уочава се песникова жеља и намера да заштити говорни језик поднебља ком припада, па опет ниже језгровите сонгове – архитипске слике равнице, исказане језиком – поезијом његових предака. Уз ове, основне језичке и стилске назнаке збирке „Мој Господе”, ваља рећи да, иако сличних покушаја и остварења ту и тамо има, сваки од њих има своје место и значај, а ова збирка посебно, јер је вишеаспектно уобличена да већ сада засигурно представља вредан легат аутора, свом поднебљу.

 

Марина С. Грујић

Зрењанин, 2008.

Свети Исидор Пелусиот (449. н. е.)

 

Свети Исидор Пелусиот (449. н. е.), рођен је у Египту у угледној александријској породици. У току живота је постао аскета, преселивши се на планину у близини града Пелусијум, а према хришћанској традицији је боравио у пустињи очева. Живео је у време александријских патријарха: Теофила и Кирила.

Житије

Био је учен човек, који се одрекао богатства и угледа и посветио духовном животу, са циљем да пропагира и тумачи православну веру. Свети људи тог доба су са великом приљежношћу читали Свето писмо, удубљујући се у сваку реч. То је ишло дотле, да су неки подвижници ишли на далека путовања, да би дошли до неког духовног мудраца, како би им протумачио једну реч или једну изреку из Светог писма. Тамо где је било могуће, то се постизало помоћу писама. Отуда су и остале читаве збирке писама светитеља, међу којима и Исидора.^[1] Према тврђењу историчара Никифора, Свети Исидор је написао преко десет хиљада писама разним лицима, која су имала саветодавни или едукативни карактер, али су то такође била и писма утехе или прекора. Јер, прво и основно правило за Исидора је било: „Прво творити, па онда учити, по примеру Господа Исуса“. У време прогона Светог Јована Златоуста, када су настала два табора, Свети Исидор је био уз Јована. У писму упућеном патријарху Теофилу, Исидор га моли да промени свој став према Јовану, јер је по његовом мишљењу он један од стубова православља. Христу је посветио и свој живот и свој рад и преминуо око 436. године.

Српска православна црква слави га 4. фебруара по црквеном, а 17. фебруара по грегоријанском календару.^[2]

Писма

Познат је по својим писмима, која је писао Ћирилу Александријском, Теодосију II, и другима, познатима и непознатима светској историји. Збирка од 2.000 писама је настала у стара времена у „бесаном“ манастиру на Константинопољу и ти рукописи су сачувани и данас. Каснија писма су писана на сиријском и нису објављена.^[3]

Писма се могу наћи у Patrologia Graeca, (вол. 78), односно збирци грчких записа хришћанских писаца и теолога која садржи оригинални грчки текст и латински превод. Међутим ово издање је врло конфузно, а писма су подељена у „књиге“ које нису познате у рукописима. Нека од тих писама су врло занимљива за критичко тумачење (објашњење) Библије у Грчкој.^[4]

Pierre Eveiux је издао другу половну збирке, где је највеће неслагање, 1997. и 2000. године, у серији Sources Chrétiennes.^[5] Друга писма никада нису доживела било које или критичко издање или превод на било који модерни језик.^[6]

Неки цитати из писама:

„Важније је поучавати се добродетељном животу неголи красноречивом проповедању.“
„Ако ко жели да му се врлине покажу великим, нека их сматра малим, и оне ће се заиста показати великим.“

Напомене

Напомена: Овај чланак, или један његов део, изворно је преузет из Охридског пролога Николаја Велимировића.

Референце

1.  Српска православна парохија и црквена општина Которачка Архивирано на веб-сајту Wayback Machine (2. новембар 2009), Приступљено 8. 4. 2013.
2.  „Isidore of Pelusium”. OrthodoxWiki. Приступљено 18. 11. 2007.
3.  Pierre Evieux, Isidore de Peluse, 1995. Студија човека и његовог рада, на француском.
4.  C.H.Turner, The letters of Isidore of Pelusium, Journal of Theological Studies 6 (1905)
5.  „Collaborateurs de la collection”. Sources Chrétiennes online. Приступљено 18. 11. 2007.
6.  Pierre Evieux, Isidore de Peluse, 1995. Студија човека и његовог рада, на француском.

Спољашње везе

Nije slučajno da je Tolstoj pobegao od kuće.

Kaže apostol Pavle u poslanici korinćanima; "Znanje nadima a ljubav izgrađuje."

O mom književnom nasleđu ne treba niko da brine. Čak ni moja žena i deca, kaže mi večeras telefonom prijatelj pisac. Ako nešto i ostane vredno da sam napisao i uradio, samo će sebi prokrčiti put u vremenu budućem. Ukoliko to ne vredi, onda o tome i ne treba na silu brinuti. Nisam mu ništa odgovorio jer i suviše ga cenim kao autora, a i poznajem čoveka više od četvrt veka.

Kritika nedeljom Sećanja su najteže breme „Prid dućanom ode vek“, Radovan Vlahović (Banatski kulturni centar, 2025)Piše: Milan R. Simić

 Da su sećanja najteže breme koje nosimo, uveriće nas junaci Vlahovićevih kratkih priča koliko

i on sam kao pripovedač. To breme jeste najteže jer naš život i sve što smatramo našim životom

zapravo i jeste orgromna arhiva sećanja, ništa drugo. Zar nismo svi mi, na jedan poseban način i

svako ponaosob, zapravo zbir svega onoga što pamtimo? I mi smo najživljiji, možemo tako reći,

kada lutamo kroz taj lavirint svega što pamtimo, kada govorimo o tome, pišemo, ostavljamo

svoja pamćenja pamćenju potomstva. Ta sećanja i jesu mesto – prostor gde naš se život najduže

zadržava, da i tako kažemo. I pridodamo: ne bežimo mi u sećanja samo zbog toga što smo

nostalgični, već su sećanja prostor u kome najbolje uspevamo da osmotrimo svoje živote. Tako

je i nikako.

U ovom rukopisu, Vlahović je uspeo u potpunosti da izloži slike sećanja koje žive s njim i u

njemu. Sliku naše skorašnje prošlosti života i lepog druženja, posebno onog prid dućanom, gde

se ljudske radosti podeljene ljudskim mukama neprestano dovagavaju, jer je život, ali i sve je

muka od života. Muka jer, biće da je tako i od pamtiveka, uz radosti našeg života stalno se

nadvija i senka sveta u kome je život ugrožen sa svih strana: od mraka iz sebe i muke oko sebe,

od neizbežne ljudske zlobe i šugavih vremena, od čiste ali i nečiste sile. Te slike lepih druženja,

posebno na selu, vrtoglavo se gube iz naše sadašnjosti, ali one iz skorašnje prošlosti Vlahović je

sveuspešno pridodao kao čistu i nezaboravnu realnost velikom svetu književnosti za vekivekov.

Kratke Vlahovićeve priče su gotovo uvek u iščekivanju nečeg mudrog i poučnog, i u većini njih

tog mudrog i poučnog ima na pretek, kao da su to mudrosti iz knjiga kakvih filozofa, štono kažu.

Tako će Duka, harmonikaš, tek priču da završi, onako, važno: Mi smo se kao ljudi odrodili.

Nema se ovim rečima ni šta dodati, a ni šta oduzeti. I onog što pripada šaljivom, tako će se priča

o stalnoj glavobolji Seke Bibilove, po pravilu u letnjem periodu kada poslova najviše ima,

završiti ovako: Naravno, što je dalje bilo, ja ne bih govorio, ali smo sutra videli Seku kako sa

povezom preko jednog oka trčkara za Živom po dvorištu. Vlahović svaku malu pripovest počinje

nepogrešivom pripovedačkom intonacijom, ta važna prva rečenica u njegovoj priči – zapisu

odmah široko otvara vrata uzbudljivom pripovedačkom prostoru. Primetio sam da često, u

afektu, ruka kad udara i jezik kad se otme od pameti – nemaju meru i kantar da odmere po kome

i kako biju. („Uvek imaj kantar u pamet“) Neverovatnom brzinom, Vlahović bogati sadržaj priče

i uspostavlja viši stepen pripovedačke uverljivosti. Gotovo svaka priča ima veoma bogatu

kreativnu faktografiju i razvijenu fabularnu motivaciju. Priče su zgusnute čime se objašnjavaju

njihove kratkoće i vaistinska životna lapidarnost. Za Vlahovića, što se da zaključiti i po ostalim

njegovim mnogobrojnim objavljenim proznim knjigama, jedini istinski predmet dobre proze je

čovekova sudbina. Otuda je njegov pregledan i sažet stil toliko direktan i izričit da to, verujemo

da je tako, jednostavno čitaoca oduševljava. A o čemu sve nema pripovedanja: o košavi kada

tuče, o gladi, o ženskoj pijaci, o nedeljnom ručku, o suboti – danu za mrtve, o osvajanju sveta, o

vešalima, golgoti, o običnom i svakodnevnom umiranju, o genijima, reckama, o krečenju, o

oranju, letnjim mirisima, ali i o tapkanju na mobilnom, izbegličkoj sahrani, o čvorcima, moći

prirode, žirantu... Najsnažniji utisak od svih priča i „pričica“ ostavljaju: „Prvi susret s ocem na

oranju“, „Uvek imaj kantar u pamet“, „O vešalima“, „Bog dao, Bog uzeo“. „Izbeglička sahrana“

(priča koja prosto boli), „Duka harmonikaš“, „Da da Bog da krmača ozdravi“, „Kad Košava

tuče“ koja takođe otpočinje onom važnom prvom rečenicom što široko otvara vrata zapisu koji je

prati: I uvek kad naglo zahladni, kad krene kiša nošena hladnom košavom koja duva i tuče sa

svih strana želeći da ljude, rastinje i stoku potčini svojim ćudljivim talasima, po ruralnom

Banatu ulice kao da zamru. Svi se sklanjaju i sve se sklanja, kažu, duva kosti da pokida.

Vlahović je majstor pisanja bez suvišnih reči, pravi primer fokusa na suštinu, bitnu informaciju

koju pažljiv i radoznao čitalac rado pridodaje i svom prisećanju jer mnogi od nas i sami jesu

učestvovali u druženjima prid dućanom. Kako čitanje počinje da odmiče, čitalac knjige će priče

u svom rukopisu prihvatiti kako jedino i može. Kao rukopis sastavljen od niske eksplikativnih

slika uspelih po svojoj efektivnoj obremenjenosti i po preplitanju svega onoga na šta nas

pripovedač upućuje a to jeste zaseban svet koji postoji samo prid dućanom.

Jednu od najkraćih priča (pričica) u zbirci (ima ih 82), „Čvorci“, Vlahović završava rečenicom:

Čvorci su stvarnost od koje je teško pobeći. Zar ta stvarnost nijr slična stvarnosti sećanja? I nije li

i to jedan od razloga što sećanja jeste najteže breme koje nosimo? Najteže.

Transkripcija: Nina Nikolin, 16.02.2026.

Nismo ni deca, a ni mladi ljudi draga moja da bi fanatčno verovali da promenuće se mnogo toga u stvarnosti. I unutra je jedno te isto komešanje koje godinama valjamo po sebi, sve jednako ga podešavajući prema spolja tek da se uklopimo u ono što niti je sazdano po našoj volji, niti ga mi u takvom obliku želimo.A ustvari i nema nam druge do da vapimo za nekom primitivnom emocijom, da se kunemo u iluziju besmrtne ideje o uzvišenom smislu našeg postojanja.Zbir naših neuspeha, kakvoća i oblik pregnuća po samoj inerciji postojanja obrisa naših duša samo je trag slova na hartiji koja isčezava, i u našem vremenu na naše oči nestaje.I ne preostaje nam ništa drugo do da se nasmešimo,sebi i svetu i predamo svopštom haosu življenja.

Vidim timski igrači dodaju loptu jedni drugima.Oni se sa timom dižu i sa njim padaju.Ja i Zaratustra sedimo na tribinama i cepkamo suncokret.A onda noću na mesečini plešemo po rosnoj travi,na smenu.

Prtljagu sećanja ostavljam kraj nogu i slušam tihu i samotnu muziku što prolama se nebesima i uči me da vidim iza ćoška, da čujem zvono i pre no što zazavoni, da uvažavam jedanako i život i smrt, da verujem sveopštim ljudskim slabostima i znam da tapiju na postojanje dao nam je jedne večeri na gori maslinovoj usamljeni Gospod.

Prtljagu sećanja ostavljam kraj nogu i slušam tihu i samotnu muziku što prolama se nebesima i uči me da vidim iza ćoška, da čujem zvono i pre no što zazavoni, da uvažavam jedanako i život i smrt, da verujem sveopštim ljudskim slabostima i znam da tapiju na postojanje dao nam je jedne večeri na gori maslinovoj usamljeni Gospod.

O, kako oholo smo se upregli u raskošne i svetlucave kočije pritvornosti i licemerja.O kako smo se našminkali i maskirali usiljenim i otužnim veseljem kad brda hrane i pića ne mogu da skriju gorki kez sa naših usana. A praznici nas teraju da oponašamo jedni druge u ulepšanim i idealiziranim slikama veselja. Bože kakav smo mi to svet?

A hoću da kažem da nebo je belo i vedro, da pod snegom priroda unižena od obesti naše isklijava tugu i poji tropar opomene u liturgiji večosti. A ja samotni podviznik u ovoj noći spremam turpiju razuma, za pojačani senzibilitet, tupim ga, i zatvaram,zaključavam ogromnim ključem volje vrata percepcije. Ponekad je teško sa sobom, a sa sobom ipak mora.

Možeš ubiti iz ljubomore, a zbog ljubavi. Nisi to rekla, o lepa Jeleno, bilo je to jedno jasno a ne utemeljeno u unutrašnjem biću osećanje.Emotivno verbalna neravnina što isijava požudom. Troja nije pala,a Ahilej još nije besmrtan. Želeo što i svi ljudi, samo je želeo više. I ti si želela što i sve žene, samo malo više. A onda je Homer zaspao. Bio je kraj Janurara, dan sunčan, prolećni, a Troja je čekala.