Pozovu me prijatelji pesnici da im pomognem i menjam pesnikinju koja je sprečena da čita pesme u zajedničkom nastupu u lokalnoj biblioteci, kako bi njihov tim se pokazao u što boljem svetlu.Pomoć prijateljima se ne odbija, tako me je učio moj pokojni deda, još od detinjstva. I naravno ja prihvatim poziv i obećam da du otići da im pomognem.A onda shvatim da sam ja zamena za uvaženu damu koja je sprečena da nastupa u njihovom timu.A i nisam nastupao u poslednje vreme pa sam se zaželeo, mislim se nešto, naravno kad bi se šalili, ali nema se kud kad sam već onako po inerciji obećao.A pored toga obećao sam i jednoj prijateljici priču za danas, a takođe sam obećao telu svome da ću ga postaviti u horizontalu i duši sam rekao da ću je malo pustiti da se odmori.Izgleda da postajem prvak moje ulice u obećanjima. A takođe sam obećao mom drugu prvaku države u kuvanju ribljeg paprikaša da ću mu pomoći da mojim prisustvom mu dam podršku. I ženi sam obećao da je nikada neću zaobići kad legne u krevet samo u spavačici bez gaćica i grudnjaka, i deci sam obećao srećno detinjstvo i komšiji Lali sam rekao da ću pogledati da se kojim slučajem u mom dvorišti ne nalazi lopata za čišćenje svinjaca, mi ne držimo svinje, i nemamo šta da radimo sa tom lopatom, ali on je bio odjutros da pita dali je možda kod mene, a i da proba rakiju koju sam pekao pre nekoliko godina i koju ne pijem, pa da ne izvetri. Obećanja koja dajem su uglavnom prostodušna i naivna, ali se trudim da ih sa revnošću patrijahalno vaspitanog deteta ispunjavam. Jer stare poslovice koje su najednom u poslednje vreme oživele u meni govore, da ono što se obeća to se mora i ispuniti.Pa kad je već tako i nema mi druge, nego kao u vojsci, izvrši i završi pa se žali.. ..kad imaš kome.
Danas je petak, negde je oko 22 h.
Danas je petak, negde je oko 22 h. Trebalo bih da spavam. Ne spavam. Danas sam u više navrata koristio masku i večeras sam je koristio, međutim, ne mogu da zaspim. Nešto sam u čudnom stanju. Poslednjih nekoliko dana noge mi otiču. Na preporuku Mirjanine prijateljice koja je kardiolog iz Beograda pijem po dva Lasiksa dnevno kako bih izbacio vodu i zaista izbacujem vodu. To mi se najednom počelo dešavati, ranije nisam imao tih problema sa vodom. Ne znam šta to treba da znači...
Psorijaza mi je proradila. Sad će biti da gotovo četiri meseca nisam primio biološku. Možda psorijaza radi i zbog toga.
Danas sam trebao da idem za Novi Sad na gastro, međutim, sestra je javila da u apotekama nemaju lekove, tako da sam prihvatio, evo, da strpljivo sačekam kad bude da dobiju lekove, pa ću onda da idem na terapiju.
Maja mi je poslala fotografije. Ima interesantnih. Kaže, tužne su mi oči. Zaista su mi tužne oči. Tužan mi je pogled. A, evo... Otimam se. Moja filozofija je da se iz tuge radost rađa. Međutim, malo je radosti sad u poslednje vreme osim one velike koju mi je Gospod dao da je prvo mene spasao iz kome u bolnici, a isto tako i pomogao da se Senka porodi bez problema i da mali Lavić dođe na sreću svih na svet. Da unese nadu i trunku vere da će u budućnosti neko biti tu da eventualno odbrani nas koji smo potrošili svoje vreme, ali imamo želju još da kao nešto ga trošimo, da još uvek ima nade da će nas neko pomoći, podržati i da će nas neko spojiti sa novim vremenom. Učiniti da se i mi prepoznamo kroz njihov lik u novom vremenu.
Različite priče mi padaju na pamet i različite misli. Danas sam malo gledao Savane. Moj roman koji je juče stigao i Andrea je izabrala tri kratka dela iz recenzija Viktora, Mladena i Katarine. Svidelo mi se. I svidela mi se priča. Bože... Čudne su to stvari. Devet romana, ali mislim da ćemo morati da imamo i deseti. Nešto sam gledao ovamo u mejlovima, pa vidim da sam vadio i sakupljao delove za deseti roman. Ne zato što sam ja to planirao, već zato što jednostavno nisam stigao da povežem i uvežem sve fragmente koji su bitni za tu priču.
Večeras je Nikola rekao da ga boli stomak. Jaukao je. Malo vikao, tražio od Silvije da mu daje lekove, što je ona učinila, ali je bio vrlo bezobrazan i ružno se poneo prema majci koja se toliko žrtvuje za njega. Retko kad smo razmišljali i ja i moja supruga o tome koliko je složen život kad imaš prvo bolesno dete, pa onda bolesnog čoveka. Za pojedince. Država to ne razume. Drugi koji nemaju tih problema, ni oni to ne razumeju, al` opet mislim da je to Gospodnja volja i da nam daje taman onol`ko tereta kol`ko možemo da nosimo. Da se ne bismo preterano uspalili i da ne bi se zaigravali kao mladi konji kad se najedu zobi, pa se zaigravaju i postaju neukrotivi. To nije dobro. Poslao nam je Nikolu da nas spušta na zemlju sa svim svojim zahtevima, prohtevima i sa svim svojim problemima.
Zove me Sava danas,
Zove me Sava danas, Crnjanin, a i juče me je zvao, pričao je Katarini, a i Katarina je čula od drugih ljudi o mojoj Banatskoj epopeji i želeo je kao da kupi pa da nosi Katarini, međutim ja sam mu rekao da ne treba da kupuje kako bi joj poneo, jer ću ja pokloniti da joj odese. Isto tako i ovu treću knjigu od Raše Šokolovačkog. Sava mi je rekao da su se oni prezivali Šokolovački, njihova baka i majka. Devojački...
Kaže da idem ja, on i Ibrahim da idemo zajedno kod Katarine u Beograd. Nažalost, ja sam mu rekao da ja ne mogu ići, a onda je on rekao da će ići on, Ibrahim i Vesna. Ništa protv nemam. Ja ću knjige dati. Tako da, poslaćemo poklone i pozdrave.
Sećam se kad nas je Ivan primio prvi put u Jumbes banci... Za mene je to bio susret sa istorijom. U prostoriji na zidu ispred njegovog kabineta je bila velika slika Josipa Broza koji aplaudira, što je simbolično trebalo da kaže da je Ivan ostao dosledan svojim komunističkim idealima i idejama i da je ostao i dalje na liniji levičarske titoističke politike. Pričali smo o različitim stvarima na tom prvom sastanku, ja sam mu u kratkim crtama ispričao šta je to što radimo. Sava je podupirao tu moju priču, a onda posle tog nas je odveo... Da, onda su došli njegovi izvršni direktori, a posle tog nas je odveo, malo smo razgovarali sa njima, a posle tog nas je odveo dole u restoran na ručak.
Jumbes banka je banka banaka. Interesantno je da je tamo bio Titov kuvar Dule i tom prilikom smo išli ja, Sava, Simon Grabovac, Minja je vozio i on nas je odveo na ručak. Pio je čaj, nije pio kafu, bio je veliki gospodin. Blage naravi... Ivana su zvali Ivica, možda bi trebalo nekoliko priča da napravimo o odlascima kod Ivana Stambolića i o razgovorima sa njim, a posebno bi trebala da ide priča o njegovoj sahrani.
Inače, ušao sam u sobu i Silvija je otvorila prozor
Inače, ušao sam u sobu i Silvija je otvorila prozor. Spolja je zapahnuo vazduh sa mirisom silaže i kravljeg đubreta. Dakle, to preko ćooška, sa druge strane mi dolazi miris iz sokačića Duše Bumbara i Duška Đuričinog.
Dakle, zanimljivo je da su stvari i dalje složene. Nikako da se izađe iz agrarnog miljea. Selo nam još izdaleka smrdi na krave. U periodu sankcija ljudi su iz nužde počeli da drže veći broj krava i proizvodnja kravljeg mleka je u selu u jednom trenutku bila i do četrdeset hiljada litara dnevno. Četiri vagona... Četrdeset tona dnevno što nije bilo uopšte malo. Krave su lepe, rekla je moja prijateljica Tanja, ali smrde. Da... Tanja Rakušić, slikarka. Neobična pojava. Čudne su to stvari...
Selo se menja. Što više stoke i što se više zemlje radi time selo postaje sve manje. Agro – biznis vodi dvadesetak porodica u selu, a svi ostali su proleterijat, malo je biznismena. Malo je preduzetnika. Baviti se zemljom znači baviti se proizvodnjom kakva je bila i kakva se sprema i vidi i vodi u trećem mileniju, ali ne nikako nije u skladu sa ekološkim potrebama savremenog čoveka.
Još uvek pijem Aminofiline. Oni me čine uspavanim, drogiranim, Aminofilin mi pamćenje krati, Aminofilin mi smanjuje mogućnost da vidim. On utiče na slabljenje vida. Nadam se da ću, kod sledeće terapije kad počnem, nositi masku i biti u prilici da smanjim količinu Aminofilina.