Ne volim filmove u kojima ima nasilja. Gnušam se i priča o nasilju i ratovima a sve ih je više u našoj stvarnosti.Raznorazni zločini i zlo se nadvilo nad svima nama.Plašim se zlih ljudi i nasilja i oduvek sam ih se plašio.Ni kao dete nisam voleo oružje tuče i ratove pa ma u kom obliku oni bili.Grozim se svega tog i sve više sebi ličim na uplašenog dečaka koji se sklonio u sigurnosti svoje sobe predaka i tamo među knjigama pokušava da opstane ja jedinka u svom malenom životu.
Prošla su ta vremena kad sam se teturao između tradicije i modernosti, između avangarde i posmoderne tražeći načina da se definišem u jednom od književno verifikovanih obrazaca pisanja.Količina sumnji koja me je opsedala dok sam pokušavao da definišem moje pisanje je usahla kao suva opirača na sudoperi gde je česma već mesecima pokvarena i bez vode.Porodio sam se iz iskustva života, snova i čitatanja i krenuo da stvaram literaturu koja će ličiti na mene samog sebi voljenog..Formu i sadržinu onoga što stvaram prilagođavam mom unutrašnjem duhovnom ritmu koji se iskazuje kao suštastvo ličnog od Boga datog univerzuma i beskraja gde je sve moguće i ništa ne služi na štetu umetničkom delu.već naprotiv afirmišući svoje bezgranične inkopatibilnosti i nespojivosti afirmiše i spaja umetnika i delo u jedno te isto umetničko čudo na sreću i radost ljudima
"Nakon cijelog mjeseca lijepog vremena, sivo nebo. Uvijek, čitavog života, bio sam zaljubljen u loše vrijeme.Oblaci me smiruju; kad ujutro iz kreveta vidim kako se gomilaju, osjećam snagu da se suočim s danom.Ali, suncu se nikad nisam mogao prilagoditi; nemam u sebi dovoljno svjetla da se uskladim s njim.Ono samo budi i uzbunjuje moje mrakove. Deset dana plavetnila i ja sam u stanju bliskom ludilu." Emil Sioran.
Kada sam, pre petnaestak godina
Kada sam, pre petnaestak godina, napisao tekst moja generacija još nije sve rekla svoje. Govorio sam o generaciji, a u drugom nivou sam mislio na sebe. I zaista ja tad, u tom periodu, nisam sve rekao što sam imao, a isto tako ni sad nisam rekao sve što imam.
Još mnogo toga, daće Gospod, biću u prilici da kažem i da iznedrim, jer u vremenu budućem očekujem da mi bude sve bolje i bolje i tome se nadam i radujem!
U Beogradu je Sajam knjiga
U Beogradu je Sajam knjiga. Očigledno da će me ovaj sajam mimoići. Da, nažalost, neću stići da odem s obzirom da nisam se pripremao da odem da obiđem i da pogledam šta ima novo.
Sajam je vašar knjiga, a ja ga nisam doživljavao tako. Ja sam ga doživljavao ranije kao jedno uzvišeno mesto gde se zaista dešava jedna duhovna vatra i duhovna energija gde su pisci, gde je mnoštvo pisaca, mnoštvo novih knjiga, mnoštvo ljudi koji vole knjige. Šteta... A sve bi bilo bolje da sam otišao. Minula bi me želja. Međutim, ostaviću to za neko drugo vreme kada mi bude bolje. Kada budem hodao svojim nogama. Da me ne guraju u kolicima po sajmu, pa da me onda zaustavljaju da me pitaju šta mi je, kako mi je i tako dalje...
Očigledno je da ću nešto preduzeti, ali u drugom smeru.
Rezultati konkursa za Nagradu „Bogdan Čiplić” za 2026 godinu
Na osnovu konkursa za književnu Nagradu „Bogdan Čiplić”, žiri u sastavu Radovan Vlahović, predsednik, msr Milana Poučki i msr Nenad Stanojević, članovi, doneo je jednoglasnu odluku da ovogodišnji pobednici, koji će biti nagrađeni objavljivanjem knjige u izdanju Banatskog kulturnog centra, budu Miloš Jevtić, za rukopis pod naslovom Ovako govori Bogdan Čiplić, i Gordana Svilengaćin, za rukopis pod naslovom Nemajka.
Na konkurs za Nagradu „Bogdan Čiplić” pristiglo je 26 rukopisa iz zemlje i regiona.
Bogdan Čiplić bio je književnik, prevodilac i upravnik Srpskog narodnog pozorišta. Rođen je u Novom Bečeju 1910. godine, a preminuo u Beogradu 1989. Dela: Poljana, Divlje jato, Paorske balade, Mrtva Tisa, Okamenjena stada, Slatko pravoslavlje, Snaga zemlje, Stravična zvona, Na veliko i na malo, Dečaci sa Tise, Sinovi ravnice, Okovi, Jaruga, Đura Jakšić i dr.
Konkurs i nagrada realizuju se iz projekta koji je podržala Opština Novi Bečej.
Iz obrazloženja žirija:
Ovako govori Bogdan Čiplić, autora Miloša Jevtića, predstavlja u dijaloškoj formi rekonstruisan životopis Bogdana Čiplića. Kroz razgovor između autora, Miloša Jeftića, i Bogdana Čiplića, čitalac ulazi u biobibliografski svet pesnika Bogdana Čiplića, autora „Slatkog pravoslavlja”, romana Đura Jakšić, urednika nekoliko čaopisa, upravnika SNPa itd. Naslov Ovako govori Bogdan Čiplić, podsećajući na slavno delo nemačke literature, upućuje promenom perspektive na prezentnost onog koji govori i onoga o čemu se govori. Miloš Jevtić, verziran u ovoj vrsti književnih ostvarenja, vodeći koliko zamišljeni toliko i stvaran dijalog sa Bogdanom Čiplićem, pokazuje sposobnost višeg prepoznavanja i učitavanja u Čiplićev duhovni i stvaralački svet.
Zbirka priča, pod naslovom Nemajka, Gordane Svilengaćin, suptilna je anamneza ženskih priča. Naizgled nepretenciozna, ova proza dubokih uvida Gordane Svilengaćin sagledava modernu ženu iz različitih rakursa, ne konfrontirajući je sa muškim principom. Potisnuvši sopstvene želje i nagone, žene u zbirci pod ironičnim naslovom Nemajka, otkrivaju sopstveni oskudan svet, bez boja, muzike i mirisa. Naizgled zasebne, ove priče grade celovitu sliku Žene, čija potencijalna energija krije u sebi velike mogućnosti i velike opasnosti po svet.
Za priču o Radi i taj deo vezano za mog polubrata
Za priču o Radi i taj deo vezano za mog polubrata, sećam se da su rekli da je on od Abrčovi. A kad je, pre no što će doći, onda je moja baba pitala, jal`, Drago, kakve on veze ima sas Radom Abračom, to jest sa Brankom Abrčom? A Branko je bio trgovac koji je radio kod nas u Ilije Radojčinog dućanu. Posle je taj dućan nosio ime Kod Ančike i Branko je tu imao manjak na inventaru, ali su oni tretirali da je to u pitanju pronevera i da je u pitanju njegova ne samo aljkavost, nego su tretirali i kao krađu i bio je suspendovan od posla i ne samo to, već je praktično se podelio i žena ga je ostavila sa dve ćerke i otišla, u stvari on je otišao od kuće i posle toga se nikad nije vraćao. Živeo je u Selicinoj kući.
To su, inače, govorili za tu kuću gde je živelo još nekoliko, živeo je tu Mile Perić koji je rodom iz Aleksandrova koji je bio zidar i bili su tu još neki iz Beograda koji su pobegli, pa nisu imali gde. Uglavnom, Branko je bio tu sa njima. Potpuno je bio kao čovek je... Moralno društvo ga je obeležilo i ekskomuniciralo i stavilo ga na stranu i nije više mogao da ima pristupa i česti. Jednostavno su ga ljudi odbacili.
Moja baba, pošto je čula za sve to i pošto je znala, ona je naravno pitala oca da nema možda taj veze sa Brankom Abračom. Naravno, oni su rođaci, ali su daljnji rođaci. Inače, ja sad kad gledam razloge zašto je moj otac prihvatio Radu, jedan od razloga je bio i taj da je iz njega govorio neki ponos i prkos da, to je taj neki preduzetnički, privatnički duh, `ajde nije kapitalistički, ali privatnički duh, da on ima i da angažuje ljude, s obzirom da je država sve što je bilo privatni sektor, nije baš blagonaklono gledala.
U tom periodu je postojalo svega nekoliko privatnih kafana i bile su tu privatne krupare koje su bile dozvoljene i gde su ljudi išli da melju kukuruz i bilo je u selu privatnih šnajdera kod kojih smo šili odela. Neki su imali obrtnicu, neki su imali, bili su privatni berberi, privatne su bile frizerke... Dakle, sve te privatne uslužne delatnosti su nekako prolazile. Bile su žene koje su pravile jorgane, a isto tako su bili privatnici zanatlije, recimo kovači, stolari i bravari, a isto tako je bila i bravarska radionica i tako...
Tako da, to je otprilike bila slika sela. E, sad u celoj toj slici je mom ocu bilo važno da on angažuje čoveka koji će biti tu. Naravno, sve je to imalo jednu daleko dublju i sociološki složeniju konotaciju. Ja nisam u tom periodu mogao to da razumem. Nisam se ni trudio da razumem sve to, ali jednostavno, dolazilo je do mene i tek na trenutke sad dok se sećam i dok razmišljam o tome izlaze mi slike koje sam, na neki način, već bio zaboravio.
Inače, Baticin sin se zvao Radiša. Spomenuo sam da smo ga zvali Šapišaka i imao je brata Zorana Sredojevog u Kikindi i taj brat njegov je bio roker. Ukleti roker bio i ostao i ja ga sad na trenutke vidim i srećem ga i vidim koliki je on imao uticaj veliki i na Radišu i na Milana Ćuću i na njegovog brata. Zaista, to je bila posebna priča. To je bila posebna priča...