Radovan Vlahović

Moja sećanja na Vujicu Rešinog Tucića su, u poslednjih tridest godina koliko ga poznajem, različita i prosto mi se nameću kroz ovu fejsbuk formu pisanja da ih još jednom, beležeći ih, ispričam. Mi nismo bili jedno društvo, a ja nikako nisam pripadao onom poetičkom diskursu kome su pripadali Vujica, Voja i ostali pisci koji su sebe nazivali neoavangardistima. Nije da nisam imao sluha za njihovu poetiku, ali nekako u njihovim tekstovima nisam nalazio dovoljno vere, a meni je to pomalo smetalo. Za mene svet bez Boga nije imao smisla, a oni su bili ateisti. Bilo je leto i bio je to jedan od mojih silazaka sa Fruške gore u Novi Sad. Sreli smo se u bašti Pozorišnjaka. Tih dana je, čitao sam u književnim časopisima, Vujica vodio polemiku sa Jovanom Zivlakom. U pitanju je bila neka žestoka svađa i sada, nakon toliko godina, kad su se stvari iznivelisale i relativizovale, vidim da i nije bilo nešto preterano važno za moje poetsko viđenje sveta čim ga se ne sećam dobro. Znam samo da su u pitanju bile neke poetičke raspre. Kad me je video, bio je podnapit i u društvu sa Mihalekom koji je tada bio muzički urednik Radia Novog Sada. Pozvao me je za sto da sa njim popijem nešto. Prihvatio sam i uzeo kafu bez šećera sa kiselom vodom koju sam u to vreme pio u ogromnim količinama. I Mihalek je bio pun alkohola i jedno drugom su se obraćali sa Vi. Pretpostavljam da je u pitanju bila neka šala. Kad ćeš me voditi u taj tvoj Krušedol, pitao me je Vujica. Kad god poželiš, rekao sam mu. To je dobro što si sve odjebo i otišo tamo sam sa ženom. I ja sam rekao mojoj ženi da i mi treba tako sve da napustimo. Dosta mi je svega. Vodi me u Krušedol, uzmi taksi i vodi me. Malo sam se našao u čudu, ali sam ipak, kad smo napuštali kafanu, uzeo taksi i odveo ga kod mene u Krušedol. Kad smo stigli, smestio sam ga da spava, a bio je pun alkohola i neke tuge, bola i očaja. Kad se izjutra probudio, bilo je negde oko devet, i kad je izašao u dvorište, okupalo ga je sunce i planinski čisti vazduh. Moja žena je spremila doručak, a na bregu iznad našeg kućerka, koze i ovce su pasle. Otkuda ja ovde?, pitao me je. Insistirao si sinoć da te donesem. Kažeš, tvoji su u Melencima bili celog veka čobani i želeo si da dođeš. A jel si pomuzo ovce? Jesam odgovorim mu. Imaš mleka. Ima uzvareno je, odgovorim mu. Jr ima skorupa? Ima odgovorim mu, to je pravo mleko. Daj mi jednu cimentu. I Moja supruga Slilvija mu donese. Sedeli smo na na inprovizovanoj terasi pred kućom. U pitanju je bila nastrešnica prekrivena trskom. Kad bi ja svaki dan biona ovako dobrom vazduhu prestao bih da pušim, konstatovao je.Ja sam zaboravio kako je lepo u prirodi, dodao je. Zapalio je i dok je sedeo na terasi onako zagledan u zelenilo u pravcu brega gde su se jaganjci igrali, imao sam utisak kao da se nešto od grča i bola koji je sinoć imao na licu prosto svlači sa njega. Činilo mi se da grč popušta i da dobija onaj vedar pomalo ironični i šeretski izraz na licu. Ovde čovek može sve da zaboravi. Kad smo se rastajli i kad je kretao na autobus koji je dva puta dnevno išao iz Krušedol sela prema Novom Sadu, upitao je moju suprugu da li on može da jedan vikend dovede svoju suprugu i sina koji se zove Siniša. Samo izvoli, rekla mu je Silvija sa smeškom. I zaista iduće nedelje je stigao Fićom i doveo je suprugu. Bila je nedelja popodne i Siniša je tada prvi put jahao konja. Kad sam ga sreo posle četvrt veka u Matici Srpskoj i kad me je predstavljao svojim prijateljicama, Siniša je rekao: Kod Radovana sam prvi put jahao konja kao klinac. Vujica se već bio upokojio.

Prepričavam dnevnu potragu za susretom koji mi izmiče. Noću poput vile ljubavnice dolaziš u moj krevet,obljubljuješ me razapetog. Zorom bestražno nestaješ. I tako već godinama u krug. Očaran, jutrom krećem u novu potragu.

U knigama nisi našao odgovor na pitanje srca.Trčao si sa senkom muze u rukama po raskaljanim drumovima.Prizivao si u pomoć oca kom si nekoć odrubio glavu peruškom gusana. Bilo je to u snu. Tetovirao si na čelu krupnim slovima ERUDITA. Svi su to videli i znali,ali te niko nije poštovao.Bio si samo jedan više na spisku učenih. A kraj tebe prolazio je obični naivni i primitivni život i smejao se do suza.

MOJ PUT Davno još pre rođenja, bio sam zvuk,smerni enrgetski talas što upoznao je roditelje pre no što su se i lično sreli. Moje rođenje i život u prepoznavanju sudbine putovanja kroz vreme učili su da se osećam pitomo i druželjubivo u svetu koji se prostirao predmnom kao dugi već od gospoda ispisani put. Za obični ljudski vek meni je ostalo da ga obeležim tekstovima i knjigama, da produžim spostveno trajanje. Da se potom poput svetleće komete i eha vratim Tvorcu i razveselim ga u večnosti.

Dva susreta sa Vojom Despotovim

Upoznao nas je Vujica, onako usput, u foajeu Radia Novog Sada kad sam mu predao moju radio dramu koja se zvala Tanagra i Salko. Tada smo potpisali i ugovor i čak je trebalo da primim i neki honorar. I naravno sretali smo se u različitim društvima i u različitim situacijama, ali postoje dva susreta i razgovora koja su ostala posebno zapamćena u mome sećanju.

U zimu osamdeset i četvrte smo se negde oko ponoći sreli u Pozorišnom klubu. Ja sam stigao sa Fruške Gore, kao čoban od ovaca, i veče sam proveo sa prijateljima, a kad su se oni razišli, krenuo sam po kafanama kako bih dočekao jutro i prvi autobus da se vratim kući u Krušedol selo. Voja je te večeri imao neku promociju i bio je nekako setan i tužan kakav je već umeo, nako laloški, da bude posle nekoliko pića. Kako se Pozorišnjak zatvarao, zajednički su nas ispratili keleneri. Ja sam u torbici nosio časopise, knjige i što sam ih tog popodneva kako nakupovao, tako i dobio od poznanika pisaca, i urednika časopisa. Pitao me je gde ću, a kad sam mu rekao da idem do Jadrana, a to je jedna boemska kafana koja je čitavu noć radila na Ribljoj pijaci, rekao mi je da i on ide u istom pravcu pošto mu je Florika sredila stan u ulici Kozačinskog. Lagano smo koračali Zmaj Jovinom gradom koji je bio moćno osvetljen i Voja je nosi neku torbekanju na leđima. Kad je čuo da ću čitavu noć provesti po novosadskim kafanama, pozvao me je da prespavam kod njega, što sam ja ljubazno odbio, a onda mi je ispričao sledeću priču. Pre nekoliko nedelja sam se vratio iz Londona. Fasciniran sam tim gradom i sad samo maštam kako da sakupim pare i da odem ponovo. Plata na Radiju gde radim je mala, a i ženina na Fakultetu baš nije neka i teško možemo da sastavimo krajeve. Stalno smo u dugovima i u kreditima. Ali sanjam London i želeo bih još jednom da odem i da prosto nestanem u tom gradu.

Na njegovu iskrenost i ja sam odgovorio svojom iskrenom pričom. Mene jedino zanima da dođem do para da kupim jednog konjića kako bih sa njim dolazio kad mi se za to ukaže prilika i potreba u Novi Sad. Mene ne interesuju te tehnološke novotarije, govorio sam tadašnja razmišljanja. Ako budem imao para kupiću kobilicu koja će se ždrebiti, a neću zavisiti od prevoza već ću je ispreći u Dunavskom parku i vezati za kola, dati joj da jede i zimi je pokriti pokrovcem da joj ne bude hladno i onda otići i obaviti poslove koje imam i kad poželim vratiti se nazad na Frušku goru.

Početkom devedest i prve sreli smo se ponovo i opet u kasnim satima i opet u Pozorišnom kubu i opet smo bili među poslednjim koje su keleneri ispratili i opet smo se našli na ulici.

Znaš, Radovane, rekao mi je, ti si u pravu. Meni je svega dosta i sve mi se zgadilo. Zasitio sam se i grada i putovanja i najviše bih voleo da se sklonim negde na Frušku Goru i da tamo kupim neku kućicu i da sve zaboravim i da iz svega nestanem, da isparim. Ovo je prosto neko zasićenje koje me razdražuje i čini me strašno nespokojnim.

A ja sam se, Vojo, upravo vratio iz Londona.Tamo sam napravio kompaniju zajedno sa prijateljima. Sedište joj je na Čelziju. London me je očarao, govorio sam mu, a prijatelji su me vodili na sva znamenitija mesta, tek da me malo upute u ovu prestonicu sveta. Za desetak dana putujem ponovo, doduše službeno i ostaću opet desetak dana.

Samo su nam zamenuli uloge, rako mi je Voja na rastanku. Božija volja, rekao sam mu ja. Voja nije verovao u Boga.

Da li se poznajemo

Postoje ljudi sa kojima se znam od kada pamtim za sebe,i svet oko sebe a da tek gotovo pola veka docnije vidim da se ne poznajemo,da malo znamo jedan o drugom i da je nakon toliko godina naša komukacija bila površna, da su se naši razgovori dešavali uglavnom na nivou opšteg, a da kad se dobro zagledamo jedno u drugog vidimo da smo miljama daleko. To i nije pitanje da se ne vidimo, da se ne sretnemo, to i nije pitanje da ne umemo da se prepoznamao ali u našoj komunikaciji uvek spoljašnje postaje naše obeležje i ono označava prijateljstvo koje uglavnom srdačno, uljudno i interesno, svakodnevno i ispleteno u sitnicama koje naizgled život znače a bez kojih se ustvari i može.A onda u jednom trenutku vidimo da naši prijatelji su samo spoljašnji svet koji nas mnogo ne dotiče kako u našim emocijama tako i u našim dubinskim planovima i željama da su oni važni zato što nam je življenje u datoj sredini nametnulo da budemo naizgled bliski i upućeni jedni na druge.Da znamo i kako smo jedni i drugi živeli godinama i ko su nam roditelji i ko su nam dede i babe i ko su nam rođaci, da pamtimo događaje iz naših života i iz života porodica i sve do toga da znamo gde su nam grobovi predaka i tako to.Mnogo toga jedni o drugima znamo, ali se ne poznajemo, kakva bolna istina.

Povratak u sobu predaka.

U sobu predaka doneo sam sve moje artefakte. Uredno sam ih složio na policu vodeći račina o hronologiji. Sve moje sam doneo nakon dugih godina stranstvovanja i lutanja. Sastavio sam sve moje živote u sobi predaka. Drugi ih nisu poznavali celovite. Nisu ih nikada videli jasno. Ni prijatelji, ni žene koje sam voleo i koje su me volele. Artefakti su bili tu samo da spolja pokažu, da materijalizuju ono što se u duši dešavalo. Da pokažu kako se putovalo kroz život. Kako se patilo i radovalo.

Čujem ptice kako veselo cvrkuću. Prozori su okrenuti suncu. Ovde je sada sve kao u muzeju gde sam postao eksponat i kustos i portir. Sastavljeni na jednom mestu, svi moji životi u slikama opričanim pokazuju da sam se najviše bavio sobom. Da sam mnogolikosti svojih lica sam preobražavao u jedan veliki portret. Osećam energiju kao mi se vraća u dušu i u telo. Sastavljam se i gradim iz haosa iznova. To me veseli i raduje. Podižem se iz pepela. Vaskrsavam u sobi predaka. Svi putevi su bili, sad vidim, put do ove sobe. To me smiruje. Lutanju je kraj. Sad sledi otvaranje riznice, otvaranje vlastitog dosijea o snovima, o ljudima, o svetu, o meni koji sam omilovao život kroz razne oblike i različite uloge.

Evo, pristajem na još jedno izgnanstvo od sveta. Jer onima koji stvaraju svevremenost na jednom mestu i ne preostaje ništa drugo. Sve ostalo su teme. Literatura koju ja treba u vremenu budućem da dam. Ono što je stvoreno je kao pređeni put koji treba da me navede na onaj posledni koji me vodi u večnost. U sobi predaka moj razgovor sa Bogom je inspirativniji nego na drugim mestima. Iskrenost i racionalnost kojom su ispunjeni naši dijalozi samo su put za moje samoosvešćenje, za samospoznaju Gospodnjeg nauma sa mojim životom.

Vidim budi se i diže tenzija u večernjim satima na fejsu.

Vidim timski igrači dodaju loptu jedni drugima.Oni se sa timom dižu i sa njim padaju.Ja i Zaratustra sedimo na tribinama i cepkamo suncokret.A onda noću na mesečini plešemo po rosnoj travi,na smenu.

Lepo od tebe gospo Smrti Kad po redu odrađuješ Komitente

O Vujičinim ratovima

Moja sećanja na Vujicu Rešinog Tucića su, u poslednjih tridest godina koliko ga poznajem, različita i prosto mi se nameću kroz ovu fejsbuk formu pisanja da ih još jednom, beležeći ih, ispričam. Mi nismo bili jedno društvo, a ja nikako nisam pripadao onom poetičkom diskursu kome su pripadali Vujica, Voja i ostali pisci koji su sebe nazivali neoavangardistima. Nije da nisam imao sluha za njihovu poetiku, ali nekako u njihovim tekstovima nisam nalazio dovoljno vere, a meni je to pomalo smetalo. Za mene svet bez Boga nije imao smisla, a oni su bili ateisti.

Bilo je leto i bio je to jedan od mojih silazaka sa Fruške gore u Novi Sad. Sreli smo se u bašti Pozorišnjaka. Tih dana je, čitao sam u književnim časopisima, Vujica vodio polemiku sa Jovanom Zivlakom. U pitanju je bila neka žestoka svađa i sada, nakon toliko godina, kad su se stvari iznivelisale i relativizovale, vidim da i nije bilo nešto preterano važno za moje poetsko viđenje sveta čim ga se ne sećam dobro. Znam samo da su u pitanju bile neke poetičke raspre.

Kad me je video, bio je podnapit i u društvu sa Mihalekom koji je tada bio muzički urednik Radia Novog Sada. Pozvao me je za sto da sa njim popijem nešto. Prihvatio sam i uzeo kafu bez šećera sa kiselom vodom koju sam u to vreme pio u ogromnim količinama. I Mihalek je bio pun alkohola i jedno drugom su se obraćali sa Vi. Pretpostavljam da je u pitanju bila neka šala.

Kad ćeš me voditi u taj tvoj Krušedol, pitao me je Vujica. Kad god poželiš, rekao sam mu. To je dobro što si sve odjebo i otišo tamo sam sa ženom. I ja sam rekao mojoj ženi da i mi treba tako sve da napustimo. Dosta mi je svega. Vodi me u Krušedol, uzmi taksi i vodi me.

Malo sam se našao u čudu, ali sam ipak, kad smo napuštali kafanu, uzeo taksi i odveo ga kod mene u Krušedol. Kad smo stigli, smestio sam ga da spava, a bio je pun alkohola i neke tuge, bola i očaja.

Kad se izjutra probudio, bilo je negde oko devet, i kad je izašao u dvorište, okupalo ga je sunce i planinski čisti vazduh. Moja žena je spremila doručak, a na bregu iznad našeg kućerka, koze i ovce su pasle.

Otkuda ja ovde?, pitao me je. Insistirao si sinoć da te donesem. Kažeš, tvoji su u Melencima bili celog veka čobani i želeo si da dođeš.

A jel si pomuzo ovce? Jesam odgovorim mu. Imaš mleka. Ima uzvareno je, odgovorim mu. Jr ima skorupa? Ima odgovorim mu, to je pravo mleko. Daj mi jednu cimentu. I Moja supruga Slilvija mu donese. Sedeli smo na na inprovizovanoj terasi pred kućom. U pitanju je bila nastrešnica prekrivena trskom.

Kad bi ja svaki dan biona ovako dobrom vazduhu prestao bih da pušim, konstatovao je.Ja sam zaboravio kako je lepo u prirodi, dodao je.

Zapalio je i dok je sedeo na terasi onako zagledan u zelenilo u pravcu brega gde su se jaganjci igrali, imao sam utisak kao da se nešto od grča i bola koji je sinoć imao na licu prosto svlači sa njega. Činilo mi se da grč popušta i da dobija onaj vedar pomalo ironični i šeretski izraz na licu. Ovde čovek može sve da zaboravi.

Kad smo se rastajli i kad je kretao na autobus koji je dva puta dnevno išao iz Krušedol sela prema Novom Sadu, upitao je moju suprugu da li on može da jedan vikend dovede svoju suprugu i sina koji se zove Siniša. Samo izvoli, rekla mu je Silvija sa smeškom.

I zaista iduće nedelje je stigao Fićom i doveo je suprugu. Bila je nedelja popodne i Siniša je tada prvi put jahao konja. Kad sam ga sreo posle četvrt veka u Matici Srpskoj i kad me je predstavljao svojim prijateljicama, Siniša je rekao: Kod Radovana sam prvi put jahao konja kao klinac.

Vujica se već bio upokojio.

Stevan Lazarov Malin. Tako se zvao konj, keva mi je pričala, bio je šaren ko krava, ili Šarac Marka Kraljevića? Imo je crvenu fleku na faci pa su ga zato zvali Malin. Moj deda Sava, mamin otac kog je Šicer vezo konjima za repove i tako vuko po salašu, a posle ga djubrad streljala bio je po priči dobar čovek, gazda i domaćin, predratni komunista. Ima fotografija Savina, lep je bio, zvali ga Bačina, šta god to značilo... A salaš se zvao Kerektov i po maminoj priči nalazio se tu negde oko današnjeg Novog Miloševa, u ataru prema Kikindi. To je bilo pre drugog svetskog rata, Sava je bio domaćin i gazda, dve ćerke i sina je imao. A kad je zima i padne sneg, on upregne Malina u čeze srebrom okovane, s kožnim foteljama pa u selo da se bećari... A tamo kad dođedu nji dvojica, on ga veže pred birtiju i prebaci pokrovac preko konja. Oždere se naravno, kad je fajront ture ga njegovi banaćani u čeze, i uz svu zajebanciju, ošinu konja, zviznu, i Malin klaj klaj, laganim korakom vrati dedu nazad do salaša. To sve mama pričala, o svom ocu Savi Pajiću i belom konju po imenu Malin. Al je znalo da se desi da Savu čim stigne paori bećari zapričaju..pa zaboravi konja da pokrije pokrovcem. Eeee, smrzne se siroma.. Sav drkće, ovi gazdu utovare, on opet klaj klaj, putem koji zna, a kad dođe do ćuprije ispred salaša, izvrne ga namerno u jendek.. I onda drama. Ovaj ožderani mal uvodu, u kanal nije upo..otreznio se u momentu Stevan Pa skoči, kaže mama, dograbi levču, motku neku, il šta stigne, dograbi, oće konja da ubije a baba Lepa i mi deca, bose, trĉimo konja da spasavamo. Malin.

Ванбрачна ћерка регента Александра...

Регент Александар Карађорђевић (1888-1934) из Првог светског рата је изашао као тридесетогодишњак. Био је „стари момак“ и једна од озбиљних тема, државних и политичких, у новоствореној Краљевини СХС била је и његова женидба. Симпатизери династије и плаћени пропагандисти правдали су то што се не жени чињеницом да Србија још оплакује своје мртве из рата, док су они мање наклоњени власти тврдили да Александар чека да му отац, краљ Петар, умре, па да се ожени као краљ, бољом приликом.

Непријатељи су ширили и приче о његовој „мушкој неспособности“. Наиме, ош као младић, Александар је боловао од запаљења једног тестиса. Дуго је био лечен, а после преласка Албаније 1915. стање му се погоршало, па је морао да се оперише. Операција је успешно обављена у Скадру. Кажу да је Никола Пашић највише бринуо због те бољке, која је директно претила да прекине династију.

Истини за вољу, престолонаследник није показивао много интересовања за жене. Тако је Ужичанин Панта Драшкић, генерал и вишегодишњи Александров ађутант, поуздани сведок његових најинтимнијих осећања, у својим мемоарима записао да се на почетку Првог светског рата, кад је команда била измештена у Крагујевац, регенту допадала нека Бранкица Милошевић из тог града. Међутим, њихов однос, по Драшковићевим записима, остајао је на „љубазним поздравима“. Цели Крагујевац је гласно причао да је Бранкица Александрова метреса, али је Драшкић категоричан: „Александар током целог Првог рата није ни опипао женско чељаде!“

Не чуди онда што је после рата провера сексуалних способности будућег краља била државни пројект од највишег значаја. Александру су довођене даме „да се опроба и покаже“, и то странкиње, јер су се по исплати враћале у своје земље, па је опасност од индискреције била мала.

Десило се, међутим, да се, после једне такве пробе с лекарком из Француске, последњег дана децембра 1920, у једној од одаја америчког конзулата у Београду, родила здрава девојчица. Добила је име Јелена.

Средином деведесетих година, Александров син Томислав, испричаће новинарима у Тополи романтичнију верзију приче о томе како је стекао полусестру:

„Мој отац и Јеленина мајка, Шарлот Котијар, упознали су се уочи Првог светског рата у Паризу. Она је била из Бретање, и због породичне традиције, пошто су јој отац и деда били лекари, студирала је медицину на Сорбони. Најпре је упознала кнеза Павла, а онда јој је он представио мог оца. Наводно је то била љубав на први поглед, али државничке обавезе мог оца, тада престолонаследника, и ратне слутње раздвојиле су двоје младих. Судбина је хтела да Шарлот Котијар по завршетку рата стигне у Србију као лекар у мисији међународног Црвеног крста. Нови сусрет поново је распламсао притајена осећања... Да имам сестру по оцу, сазнао сам за време Другог светског рата. За то женско дете знала је и моја мајка. Она је за то сазнала од оца, али нама ништа није говорила. Уопште, о томе се међу нама није говорило. То је знала само неколицина очевих најближих пријатеља. Кнез Павле је био најупућенији у ту породичну тајну. Он је неке детаље те животне епизоде краља Александра испричао мом старијем брату Петру.“

Краљ Александар се оженио 1922. румунском принцезом Маријом, али је џентлменски бринуо о Јелени и њеној мајци све до трагичног краја у Марсељу 1934. године. Према неким изворима, намеравао је да после званичног дела посете обиђе и ћерку, али је убијен. Након Александрове смрти, бригу о Шарлот и Јелени преузео је принц Павле. И краљица Марија, која је знала за предбрачну авантуру свог супруга, Јелени је редовно слала рођенданске поклоне, све до 1940. године, кад је Немачка окупирала Француску.

Александрова ванбрачна ћерка Јелена током рата је одржавала контакте са Петром II Карађорђевићем, а средином шездесетих година прошлог века срела се први пут и са другим својим полубратом, Томиславом Карађорђевићем. Од тада су се повремено сретали, била је неколико седмица његов гост у Енглеској и званица на свадби његове ћерке. Јелена, удата Јуженидис, била је супруга грчког министра иностраних послова. Умрла је 1998. у Атини.

Ванбрачна ћерка регента Александра...

Kad bi naša država uložila u prevođenje i plasman naših piscaca na svetske jezike i na svetsko tržište onoliko para kolko ih ulaže u fudbalere verujem da bi za nekolko godina imali veliki broj svetskih bestselera, a prihod od izvoza bi nam bio nekoliko puta veći od prodaje svih fudbalera zajedno.Računica je jasna jer fudbaler se proda jednom ili dva puta u njegovoj karijeri , a knjige mogu da dožive i po deset dvadeset i više izdanja.Naša književnost je pored agrara naš najmoćniji izvozni resurs, ali nažalost naša država za njih gotovo da i nema sluha.

Добитници награде "Душан Васиљев" за 2026 годину

Поштовани,

на својој телефонској седници жири за доделу

награде "Душан Васиљев" у саставу:

Радован Влаховић - председник,

Селимир Радуловић - члан

Ђорђе Писарев - члан

донео је једногласно одлуку да добитници награде "Душан Васиљев" буду:

1. Гордана Ђилас са књигом "Анђели у капи мастила" - издавач Повеља Краљево

2. Зоран Богнар са књигом "Све су смрти (само) део нашег сата: " - издавач Нова поетика Београд

Ове године на конкурс је пристигло 62 наслова.

Додела награде биће уприличена 27. марта у 12 часова у свечаној сали града Кикинде.

Срдачан поздрав,

ZNAŠ,....I BEZ OVE FORMALNOSTI....DA TI ŽELIM SREĆAN SVAKI DAN A NE SAMO-RODJENDAN !!! Marija Petra Najthefer Popov

Moj sin na terasi jede makarone i viče na mačku Moja žena takođe govori o tom kako joj mačke smetaju a oboje im daju hranu baš tu pored terase a onda ih nervira što se mačke vrzmaju oko njihovih nogu i čine da se sapliću

Moj sin na terasi jede makarone i viče na mačku

Moja žena takođe govori o tom kako joj mačke smetaju a oboje im daju hranu baš tu pored terase a onda ih nervira što se mačke vrzmaju oko njihovih nogu i čine da se sapliću o njih.