Postoje sati kad okovani smo nekom prirodnom nepogodom ili pak životnim okolnostima pa nas obujmi misao da smo mogli u svom životu mnoge stvari učiniti drugačijim.Da smo samo...i tako dalje i tako dalje, nastavljamo u sebi nabrajanja bez reda i smisla. Prizivamo osećaje kajanja i stida, za sve što smo učinili ili pak za ono što smo propustili.Optužujemo i sebe i druge u nemogućnosti da povratimo vreme u kome su se događaji dešavali. A onda nam u susret dođe neka reč, zvuk,osmeh ili nas samo vetar pomiluje i spremni smo sve da zaboravimo i da nastavimo dalje sa našim naizgled besmtnim i glupim životom.
Zahvalan sam žiriju i upravi Udruženja književnika Srbije na jednom ovako velikom i značajnom priznanju kakva je medalja Sime Matavulja, srpskog pisca rodom iz Dalamacije, inače prvog predsednika Udruženja književnika Srbije, što je baš nama, Banatskom kulturnom centru iz Novog Miloševa, koji baštini kulturu i književnost na srpskom jeziku, a dolazimo iz ravnog Banata, dodelio ovu nagradu.
Poštovani prijatelji
Zahvalan sam Bogu, što više od sto godina na jedan ovako ,
organizovan način sabira srpske pisce na jednom
mestu.
Zahvalan sam žiriju i upravi
Udruženja književnika Srbije na jednom ovako velikom i značajnom priznanju
kakva je medalja Sime Matavulja, srpskog pisca rodom iz Dalamacije, inače prvog
predsednika Udruženja književnika Srbije, što je baš nama, Banatskom kulturnom
centru iz Novog Miloševa, koji baštini
kulturu i književnost na srpskom jeziku, a dolazimo iz ravnog Banata, dodelio
ovu nagradu.
Sledeći tradiciju velikih
književnih i kuturnih pregalaca koji dolaze iz našeg zavičaja, iz Banata -
Dositeja Obradovića, Teodora Pavlovića, Đure Jakšića, Jovana Sterije Popovića, Vase
Stajića, Tihomira Ostojića, Miloša Crnjanskog, Dušana Vasiljeva, Sime Cucića,
mi smo odlučili da naš pregalački kulturni, kreativni i filosofski moto bude maksima
koja glasi: Drvo da bi moglo u visinu mora u dubinu.
Zato se duboko korenimo u
kniževnoj i kulturnoj tradiciji našeg naroda, a takođe smo se odlučili da
živimo, stvaramo i delujemo iz zavičaja koji nas je dao,dakle, iz militarskog
Novog Miloševa.
Koristeći savremene tehnologije
kao što je internet, mi iz našeg sela kulturološki kreativno i stvaralački
delujemo na globalno selo uvek vodeći
računa da budemo u službi svome jeziku, narodu i kulturi.
Ovu medalju shvatam kao podstrek
i odgovornost, da je mi iz Banatskog kulturnog centra pričuvamo i sačuvamo dok
se iduće godine ne pojavi neko ko je časniji, dostojniji i zaslužniji od nas,
te mu je predamo.
Hvala vam svima i Bog vas blagoslovio.
Radovan Vlahović
na godišnjoj skupštini UKS-a 15. 12. 2012. godine
Došla si niotkud, kao fantazija samotika, što razbija dosadu monotone večeri, gazeći pri tom bosim nogama jesenje ruže prekrivene snegom. Naga, mnogolika i bestelesna ogledaš se u razbijenim kristalima pahulja. Ljubav je, kažeš, ukosnica od mesečeve kriške. Tuga je prećutani smeh. A život umišljaj koji preozbiljno shvatamo.
Sanjaš da moja si žena.Pretvatajmo se noćas da jesi.Uzjahaćemo belog konja i krenuti prema izlasku sunca.Ja verujem u moć reči,u pesmu koja nas čini stvarnim.Vetar ti je mrsio kosu,a otvorila si se kao cvet jutarnji i ponudila.Bio je to ritam lupkanja nogicama balerije o daske pozornice. Iz daljine se čula violina,mirisalo je na proleće,a ustvari bela ledena noć se pružala preko nas kao tihi i dostojanstveni saveznik.
Zavetna imena (Za Novozenitiste)
Te noći smo pili viski. Bio je kraj maja i zaverili smo se da ćemo do smrti braniti ideju Novog Zenita. Čak smo svakome od nas dali zavetna imena za priču koja će se sledećih pola veka vrteti u našim glavama kao nešto o čemu smo pred drugim ljudima veoma malo ili gotovo nikada govorili. Naša zavetna imena su postala naša prava literarna imena i naša stvarna imena su svi, čak i oni nama najbliži, zaboravili.
Bila je to naša volja. Naš usud a ujedno i san koji nas je nosio kao brza i valovita reka, koja je našem vremenu bila zavodljiva poput mlade i podatne žene kojoj se nikako nismo mogli odupreti. Bili smo sami u šumi kojoj smo u samaroplavetnilu dali je Dafinina šuma. Nas pet. Ivan, Šveps, Žigosani, Vita i ja Riđobradi. Lenu smo mi krstili te noći dok smo slušali šlagere, pili viski koji je Vita nabavio u nekom fri-šopu od rođaka i ona je u našim razgovorim dobila doživotno zavetno ime Lena. Josip je u naš život došao docnije, kao i Vlahović, kao naš, može se reći, hagiograf, kad se već niko u svetu umetnisti nije zainteresovao za nas. Pitate me za Mepog Maria, pa njega je Vlahović izmislio u želji da ispriča svoju priču, mada su svi oni koji su čitali njegov roman Evo čoveka verovali, o kako su samo luckasto verovali, da je on ustvari postojao.
Lepi Mario je sublimacija naših gastarbajterskih života koje je Vlahović slutio, mada i sam zaokupljen samoubicama i samoubistvom, zapravo Vlahović je verovao da se mnogo toga promenilo. Umetnost je postala roba koja nije vredela koliko ni par cipela......
Vlahović je idelaizirao. On je Maria stvorio da bi napravio neku svoju banatsku priču koja nas nikada nije interesovala. A onda opet izgleda da ćemo samo po njoj ostati zapamćeni kako mi tako i naš manifest a tako i našš traktat o radosti.Zapisao je jedne večeri u Hamburgu i svojoj bležnici Vita............................
Na fejsu sam od ranog jutra.U pitanju je samo prenešena navika razmišljanja pisanjem koju negujem više od trideset i pet godina.Nekada je to bilo u sveskama velikog formata koje sam kroz čitav dosadašnji život iz mesta u mesto seleći se nosio sa sobom.Ovo je mnogo jednostavnije, a navika je postala duhovna potreba koju revnosno evo i danas ispunjavam.
Večeras sam postao većinski patner očaju.Staratelj, tako da kažem koji ga uči da prvi salto mortale. Kupujem mu na crnoj berzi šećerno vreme. Vodim ga na rekreaciju po groblju zabluda.Dajem mu na kašičicu čaja od makovi čaura, da se prosvetli.Plašim ga smrću . On se ježi, ne želi da veruje, da dok ispisujem ove redove ipak umreće.
Te jeseni 1978. sam se vratio iz vojske i kao pobunu na vojni poredak u koji sam po sili zakona bio odveden, počeo sam da puštam bradu koju evo do dana današnjeg nosim. Bio sam strašno usamljen i kako me je pod pritiskom porodice ostavila moja mladalačka ljubav, napisao sam knjigu pesama u dva primerka. Jedan sam poklonio njoj, a drugi ja još uvek u mojoj arhivi negde čuvam. Kad mi se pre neko veče, a čuvši da sam u bolnici, javila telefonom, shvatio sam da su naši mladalački zaveti ispunjeni i da večne ljubavi, kako kroz život tako i kroz literaturu, zaista postoje.
o veče, a čuvši da sam u bolnici, javila telefonom, shvatio sam da su naši mladalački zaveti ispunjeni i da večne ljubavi, kako kroz život tako i kroz literaturu, zaista postoje.
Služeći se životom koji nam je u svojoj milosti Gospod dao, otkrivamo kako vreme prolazi u mnoštvu protivurečnosti koje se sudaraju u nama samima i svetu u kome živimo i iz želje da ih prevladamo, počinjemo ispisivati reči koje se pretvaraju u stihove, strofe, pesme i na kraju u knjige koje su materijalizacija naših duhovnih pregnuća da se razmrse svi čvorovi koje nam je sudbina nametnula i da se otvore ventili naše, do prsnuća ustreptale, duše. Da poput gejzira iskažemo sve damare i sudare koji se dešavaju u nama i da, nakon toga, oslobođeni, katarzično krenemo na nove, kako egzistencijalne, tako i nebeske poetske puteve.
Porodica Jakšić vodi poreklo iz Karlova, Dragutinova, današnjeg Novog Miloševa. Placevi Jakšićevih i Vlahovićevih su jedno do drugog. Tako da su, kad je Đura kod dede dolazio leti u goste, zajedno sa svojom braćom i sa ostalom decom iz komšiluka, gde su bili i neki od mojih predaka iz Vlahovića kuće, deca trčala po baštama koje su bile razgrađene i verala se po stablima višanja, trešanja, šljiva, jabuka i drugog voća. Današnji Banatski kulturni centar se nalazi na prostoru bivše bašte gde su se oni kao deca igrali.
Пријавите се на:
Коментари (Atom)