Vidim timski igrači dodaju loptu jedni drugima.Oni se sa timom dižu i sa njim padaju.Ja i Zaratustra sedimo na tribinama i cepkamo suncokret.A onda noću na mesečini plešemo po rosnoj travi,na smenu.

Lepo od tebe gospo Smrti Kad po redu odrađuješ Komitente

O Vujičinim ratovima

 Moja sećanja na Vujicu Rešinog Tucića su, u poslednjih tridest godina koliko ga poznajem, različita i prosto mi se nameću kroz ovu fejsbuk formu pisanja da ih još jednom, beležeći ih, ispričam. Mi nismo bili jedno društvo, a ja nikako nisam pripadao onom poetičkom diskursu kome su pripadali Vujica, Voja i ostali pisci koji su sebe nazivali neoavangardistima. Nije da nisam imao sluha za njihovu poetiku, ali nekako u njihovim tekstovima nisam nalazio dovoljno vere, a meni je to pomalo smetalo. Za mene svet bez Boga nije imao smisla, a oni su bili ateisti.

Bilo je leto i bio je to jedan od mojih silazaka sa Fruške gore u Novi Sad. Sreli smo se u bašti Pozorišnjaka. Tih dana je, čitao sam u književnim časopisima, Vujica vodio polemiku sa Jovanom Zivlakom. U pitanju je bila neka žestoka svađa i sada, nakon toliko godina, kad su se stvari iznivelisale i relativizovale, vidim da i nije bilo nešto preterano važno za moje poetsko viđenje sveta čim ga se ne sećam dobro. Znam samo da su u pitanju bile neke poetičke raspre.

Kad me je video, bio je podnapit i u društvu sa Mihalekom koji je tada bio muzički urednik Radia Novog Sada. Pozvao me je za sto da sa njim popijem nešto. Prihvatio sam i uzeo kafu bez šećera sa kiselom vodom koju sam u to vreme pio u ogromnim količinama. I Mihalek je bio pun alkohola i jedno drugom su se obraćali sa Vi. Pretpostavljam da je u pitanju bila neka šala.

Kad ćeš me voditi u taj tvoj Krušedol, pitao me je Vujica. Kad god poželiš, rekao sam mu. To je dobro što si sve odjebo i otišo tamo sam sa ženom. I ja sam rekao mojoj ženi da i mi treba tako sve da napustimo. Dosta mi je svega. Vodi me u Krušedol, uzmi taksi i vodi me.

Malo sam se našao u čudu, ali sam ipak, kad smo napuštali kafanu, uzeo taksi i odveo ga kod mene u Krušedol. Kad smo stigli, smestio sam ga da spava, a bio je pun alkohola i neke tuge, bola i očaja.

Kad se izjutra probudio, bilo je negde oko devet, i kad je izašao u dvorište, okupalo ga je sunce i planinski čisti vazduh. Moja žena je spremila doručak, a na bregu iznad našeg kućerka, koze i ovce su pasle.

Otkuda ja ovde?, pitao me je. Insistirao si sinoć da te donesem. Kažeš, tvoji su u Melencima bili celog veka čobani i želeo si da dođeš.

 A jel si pomuzo ovce? Jesam odgovorim mu. Imaš mleka. Ima uzvareno je, odgovorim mu. Jr ima skorupa? Ima odgovorim mu, to je pravo mleko. Daj mi jednu cimentu. I Moja supruga Slilvija mu donese. Sedeli smo na na inprovizovanoj terasi pred kućom. U pitanju je bila nastrešnica prekrivena trskom.

 Kad bi ja svaki dan biona ovako dobrom vazduhu prestao bih da pušim, konstatovao je.Ja sam zaboravio kako je lepo u prirodi, dodao je. 

Zapalio je i dok je sedeo na terasi onako zagledan u zelenilo u pravcu brega gde su se jaganjci igrali, imao sam utisak kao da se nešto od grča i bola koji je sinoć imao na licu prosto svlači sa njega. Činilo mi se da grč popušta i da dobija onaj vedar pomalo ironični i šeretski izraz na licu. Ovde čovek može sve da zaboravi.

Kad smo se rastajli i kad je kretao na autobus koji je dva puta dnevno išao iz Krušedol sela prema Novom Sadu, upitao je moju suprugu da li on može da jedan vikend dovede svoju suprugu i sina koji se zove Siniša. Samo izvoli, rekla mu je Silvija sa smeškom.

I zaista iduće nedelje je stigao Fićom i doveo je suprugu. Bila je nedelja popodne i Siniša je tada prvi put jahao konja. Kad sam ga sreo posle četvrt veka u Matici Srpskoj i kad me je predstavljao svojim prijateljicama, Siniša je rekao: Kod Radovana sam prvi put jahao konja kao klinac.

Vujica se već bio upokojio.

Stevan Lazarov Malin. Tako se zvao konj, keva mi je pričala, bio je šaren ko krava, ili Šarac Marka Kraljevića? Imo je crvenu fleku na faci pa su ga zato zvali Malin. Moj deda Sava, mamin otac kog je Šicer vezo konjima za repove i tako vuko po salašu, a posle ga djubrad streljala bio je po priči dobar čovek, gazda i domaćin, predratni komunista. Ima fotografija Savina, lep je bio, zvali ga Bačina, šta god to značilo... A salaš se zvao Kerektov i po maminoj priči nalazio se tu negde oko današnjeg Novog Miloševa, u ataru prema Kikindi. To je bilo pre drugog svetskog rata, Sava je bio domaćin i gazda, dve ćerke i sina je imao. A kad je zima i padne sneg, on upregne Malina u čeze srebrom okovane, s kožnim foteljama pa u selo da se bećari... A tamo kad dođedu nji dvojica, on ga veže pred birtiju i prebaci pokrovac preko konja. Oždere se naravno, kad je fajront ture ga njegovi banaćani u čeze, i uz svu zajebanciju, ošinu konja, zviznu, i Malin klaj klaj, laganim korakom vrati dedu nazad do salaša. To sve mama pričala, o svom ocu Savi Pajiću i belom konju po imenu Malin. Al je znalo da se desi da Savu čim stigne paori bećari zapričaju..pa zaboravi konja da pokrije pokrovcem. Eeee, smrzne se siroma.. Sav drkće, ovi gazdu utovare, on opet klaj klaj, putem koji zna, a kad dođe do ćuprije ispred salaša, izvrne ga namerno u jendek.. I onda drama. Ovaj ožderani mal uvodu, u kanal nije upo..otreznio se u momentu Stevan Pa skoči, kaže mama, dograbi levču, motku neku, il šta stigne, dograbi, oće konja da ubije a baba Lepa i mi deca, bose, trĉimo konja da spasavamo. Malin.

Ванбрачна ћерка регента Александра...

 Ванбрачна ћерка регента Александра...

Регент Александар Карађорђевић (1888-1934) из Првог светског рата је изашао као тридесетогодишњак. Био је „стари момак“ и једна од озбиљних тема, државних и политичких, у новоствореној Краљевини СХС била је и његова женидба. Симпатизери династије и плаћени пропагандисти правдали су то што се не жени чињеницом да Србија још оплакује своје мртве из рата, док су они мање наклоњени власти тврдили да Александар чека да му отац, краљ Петар, умре, па да се ожени као краљ, бољом приликом.

Непријатељи су ширили и приче о његовој „мушкој неспособности“. Наиме, ош као младић, Александар је боловао од запаљења једног тестиса. Дуго је био лечен, а после преласка Албаније 1915. стање му се погоршало, па је морао да се оперише. Операција је успешно обављена у Скадру. Кажу да је Никола Пашић највише бринуо због те бољке, која је директно претила да прекине династију.

Истини за вољу, престолонаследник није показивао много интересовања за жене. Тако је Ужичанин Панта Драшкић, генерал и вишегодишњи Александров ађутант, поуздани сведок његових најинтимнијих осећања, у својим мемоарима записао да се на почетку Првог светског рата, кад је команда била измештена у Крагујевац, регенту допадала нека Бранкица Милошевић из тог града. Међутим, њихов однос, по Драшковићевим записима, остајао је на „љубазним поздравима“. Цели Крагујевац је гласно причао да је Бранкица Александрова метреса, али је Драшкић категоричан: „Александар током целог Првог рата није ни опипао женско чељаде!“

Не чуди онда што је после рата провера сексуалних способности будућег краља била државни пројект од највишег значаја. Александру су довођене даме „да се опроба и покаже“, и то странкиње, јер су се по исплати враћале у своје земље, па је опасност од индискреције била мала.

Десило се, међутим, да се, после једне такве пробе с лекарком из Француске, последњег дана децембра 1920, у једној од одаја америчког конзулата у Београду, родила здрава девојчица. Добила је име Јелена.

Средином деведесетих година, Александров син Томислав, испричаће новинарима у Тополи романтичнију верзију приче о томе како је стекао полусестру:

„Мој отац и Јеленина мајка, Шарлот Котијар, упознали су се уочи Првог светског рата у Паризу. Она је била из Бретање, и због породичне традиције, пошто су јој отац и деда били лекари, студирала је медицину на Сорбони. Најпре је упознала кнеза Павла, а онда јој је он представио мог оца. Наводно је то била љубав на први поглед, али државничке обавезе мог оца, тада престолонаследника, и ратне слутње раздвојиле су двоје младих. Судбина је хтела да Шарлот Котијар по завршетку рата стигне у Србију као лекар у мисији међународног Црвеног крста. Нови сусрет поново је распламсао притајена осећања... Да имам сестру по оцу, сазнао сам за време Другог светског рата. За то женско дете знала је и моја мајка. Она је за то сазнала од оца, али нама ништа није говорила. Уопште, о томе се међу нама није говорило. То је знала само неколицина очевих најближих пријатеља. Кнез Павле је био најупућенији у ту породичну тајну. Он је неке детаље те животне епизоде краља Александра испричао мом старијем брату Петру.“

Краљ Александар се оженио 1922. румунском принцезом Маријом, али је џентлменски бринуо о Јелени и њеној мајци све до трагичног краја у Марсељу 1934. године. Према неким изворима, намеравао је да после званичног дела посете обиђе и ћерку, али је убијен. Након Александрове смрти, бригу о Шарлот и Јелени преузео је принц Павле. И краљица Марија, која је знала за предбрачну авантуру свог супруга, Јелени је редовно слала рођенданске поклоне, све до 1940. године, кад је Немачка окупирала Француску.

Александрова ванбрачна ћерка Јелена током рата је одржавала контакте са Петром II Карађорђевићем, а средином шездесетих година прошлог века срела се први пут и са другим својим полубратом, Томиславом Карађорђевићем. Од тада су се повремено сретали, била је неколико седмица његов гост у Енглеској и званица на свадби његове ћерке. Јелена, удата Јуженидис, била је супруга грчког министра иностраних послова. Умрла је 1998. у Атини.

Ванбрачна ћерка регента Александра...

Регент Александар Карађорђевић (1888-1934) из Првог светског рата је изашао као тридесетогодишњак. Био је „стари момак“ и једна од озбиљних тема, државних и политичких, у новоствореној Краљевини СХС била је и његова женидба. Симпатизери династије и плаћени пропагандисти правдали су то што се не жени чињеницом да Србија још оплакује своје мртве из рата, док су они мање наклоњени власти тврдили да Александар чека да му отац, краљ Петар, умре, па да се ожени као краљ, бољом приликом.

Непријатељи су ширили и приче о његовој „мушкој неспособности“. Наиме, ош као младић, Александар је боловао од запаљења једног тестиса. Дуго је био лечен, а после преласка Албаније 1915. стање му се погоршало, па је морао да се оперише. Операција је успешно обављена у Скадру. Кажу да је Никола Пашић највише бринуо због те бољке, која је директно претила да прекине династију.

Истини за вољу, престолонаследник није показивао много интересовања за жене. Тако је Ужичанин Панта Драшкић, генерал и вишегодишњи Александров ађутант, поуздани сведок његових најинтимнијих осећања, у својим мемоарима записао да се на почетку Првог светског рата, кад је команда била измештена у Крагујевац, регенту допадала нека Бранкица Милошевић из тог града. Међутим, њихов однос, по Драшковићевим записима, остајао је на „љубазним поздравима“. Цели Крагујевац је гласно причао да је Бранкица Александрова метреса, али је Драшкић категоричан: „Александар током целог Првог рата није ни опипао женско чељаде!“

Не чуди онда што је после рата провера сексуалних способности будућег краља била државни пројект од највишег значаја. Александру су довођене даме „да се опроба и покаже“, и то странкиње, јер су се по исплати враћале у своје земље, па је опасност од индискреције била мала.

Десило се, међутим, да се, после једне такве пробе с лекарком из Француске, последњег дана децембра 1920, у једној од одаја америчког конзулата у Београду, родила здрава девојчица. Добила је име Јелена.

Средином деведесетих година, Александров син Томислав, испричаће новинарима у Тополи романтичнију верзију приче о томе како је стекао полусестру:

„Мој отац и Јеленина мајка, Шарлот Котијар, упознали су се уочи Првог светског рата у Паризу. Она је била из Бретање, и због породичне традиције, пошто су јој отац и деда били лекари, студирала је медицину на Сорбони. Најпре је упознала кнеза Павла, а онда јој је он представио мог оца. Наводно је то била љубав на први поглед, али државничке обавезе мог оца, тада престолонаследника, и ратне слутње раздвојиле су двоје младих. Судбина је хтела да Шарлот Котијар по завршетку рата стигне у Србију као лекар у мисији међународног Црвеног крста. Нови сусрет поново је распламсао притајена осећања... Да имам сестру по оцу, сазнао сам за време Другог светског рата. За то женско дете знала је и моја мајка. Она је за то сазнала од оца, али нама ништа није говорила. Уопште, о томе се међу нама није говорило. То је знала само неколицина очевих најближих пријатеља. Кнез Павле је био најупућенији у ту породичну тајну. Он је неке детаље те животне епизоде краља Александра испричао мом старијем брату Петру.“

Краљ Александар се оженио 1922. румунском принцезом Маријом, али је џентлменски бринуо о Јелени и њеној мајци све до трагичног краја у Марсељу 1934. године. Према неким изворима, намеравао је да после званичног дела посете обиђе и ћерку, али је убијен. Након Александрове смрти, бригу о Шарлот и Јелени преузео је принц Павле. И краљица Марија, која је знала за предбрачну авантуру свог супруга, Јелени је редовно слала рођенданске поклоне, све до 1940. године, кад је Немачка окупирала Француску.

Александрова ванбрачна ћерка Јелена током рата је одржавала контакте са Петром II Карађорђевићем, а средином шездесетих година прошлог века срела се први пут и са другим својим полубратом, Томиславом Карађорђевићем. Од тада су се повремено сретали, била је неколико седмица његов гост у Енглеској и званица на свадби његове ћерке. Јелена, удата Јуженидис, била је супруга грчког министра иностраних послова. Умрла је 1998. у Атини.

Kad bi naša država uložila u prevođenje i plasman naših piscaca na svetske jezike i na svetsko tržište onoliko para kolko ih ulaže u fudbalere verujem da bi za nekolko godina imali veliki broj svetskih bestselera, a prihod od izvoza bi nam bio nekoliko puta veći od prodaje svih fudbalera zajedno.Računica je jasna jer fudbaler se proda jednom ili dva puta u njegovoj karijeri , a knjige mogu da dožive i po deset dvadeset i više izdanja.Naša književnost je pored agrara naš najmoćniji izvozni resurs, ali nažalost naša država za njih gotovo da i nema sluha.

Добитници награде "Душан Васиљев" за 2026 годину

 

Поштовани,

на својој телефонској седници жири за доделу

награде "Душан Васиљев" у саставу:

Радован Влаховић - председник,

Селимир Радуловић - члан 

и

Ђорђе Писарев - члан

донео је једногласно одлуку да добитници награде "Душан Васиљев" буду:

1. Гордана Ђилас са књигом "Анђели у капи мастила" - издавач Повеља Краљево 

2.  Зоран Богнар са књигом "Све су смрти (само) део нашег сата: " - издавач Нова поетика Београд 

Ове године на конкурс је пристигло 62 наслова.

Додела награде биће уприличена 27. марта у 12 часова у свечаној сали града Кикинде.

Срдачан поздрав,

ZNAŠ,....I BEZ OVE FORMALNOSTI....DA TI ŽELIM SREĆAN SVAKI DAN A NE SAMO-RODJENDAN !!! Marija Petra Najthefer Popov

 

Moj sin na terasi jede makarone i viče na mačku Moja žena takođe govori o tom kako joj mačke smetaju a oboje im daju hranu baš tu pored terase a onda ih nervira što se mačke vrzmaju oko njihovih nogu i čine da se sapliću

 Moj sin na terasi jede makarone i viče na mačku

 Moja žena takođe govori o tom kako joj mačke smetaju a oboje im  daju hranu baš tu pored terase a onda ih nervira što se mačke vrzmaju oko njihovih nogu i čine da se sapliću o njih.

BAZA U POPOV ARKADIJE BR.6

 

Зна да је свео

 

Концем лета

причаше о туги јаблановог листа

Зна да је свео

благи ветар чека

Смрт у трави да га мрави

милују по челу

Да му боју светлу

забораве људи

А он ће под кишом

а он ће под снегом

Маштати о сунцу и њихању

ветром

                                               Август / септембар '78.

 Knjige Radovana Vlahovića možete poručiti preko sajta:

https://bkcknjige.rs/knjige/knjige-radovana-vlahovica/

Hестаје вреmе

 

Постоји сусрет

од вајкада знан

Кад сутони без ноћи

као дани и сну

Вуку кораке што трну

чула слуте близину

подижу очи

без краја нестаје

време

у латице сунца

                                                             Август / септембар '78.

 Knjige Radovana Vlahovića možete poručiti preko sajta:

https://bkcknjige.rs/knjige/knjige-radovana-vlahovica/

Hежне беле пахуље снега

 

Волео сам те од првих

пролећних киша

До прве јутарње измаглице

Волео сам те с увелим лишћем

и раскаљаним путевима јесени

Волим те и кад промичу нежне

беле пахуље снега

увек те волим

                                                                     Август / септембар '78.

 Knjige Radovana Vlahovića možete poručiti preko sajta:

https://bkcknjige.rs/knjige/knjige-radovana-vlahovica/

Били смо близу

                                              Били смо близу

сасвим близу

На корак

у сумрак

И причали

о ничеми

без застоја

Беше то бујица

Искочише очи бетонске бандере

И ми се гледасмо

у лаганом ходу

Пружио бих ти руку

и да ме не волиш

Нудио бих ти срце

и да га нећеш

Нисам Ромео племић

знаш ти то добро

из опанка сам нико

Беда сам

имам жуљаве руке

Баш као и паори моји

Што их толико волим

Отишла си сама

Испратих те

И сад

Речима кидам од себе себе

Отишла си а нисам ти казао

ето синоћ сам те сањао

И сад

Нудим можда никад више

прегршт речи и оног што их

већ одавно пише

Уморан сам

Пеку ме прсти

Капци се руше

Кажу зове се Илија

и нек је Игњатија

Свети Пантелија

Свети Никола

И свих дванаест апостола

Ниси га се наљубила

С тобом се није скривао

да му отвараш прозоре ноћу

За њега ниси плакала

с кишама

Нити се радовала

ни стрепила ни туговала

Њему ниси певала

сама у собама девојко моја

Борим се

замном је колона

Песама што чека

 

                                                  

                                                                                                                Август / септембар '78.

 Knjige Radovana Vlahovića možete poručiti preko sajta:

https://bkcknjige.rs/knjige/knjige-radovana-vlahovica/

Ако си срећна нека ти буде

 

Нек ти тишина не мрси косу

ноћ не целива усне

кише не купају

громови не буде

Ако си срећна нека ти буде

ове пролећне ноћи луде

нека се чуде

мене као остале људе

што као ја жуде

мучи иста ствар

Пупољци што се нижу

дани што лењо се гмижу

а писма нередовно стижу

Понекад пожелим бити љут

узети прут

и просто без мере

шибати оног што се дере

Да је љубав једна мање

вредна ствар

                                                     Август / септембар '78.

 Knjige Radovana Vlahovića možete poručiti preko sajta:

https://bkcknjige.rs/knjige/knjige-radovana-vlahovica/

Miloš Radović (1953–1998) – Artist and Thinker from Vranjevo

 

Нека Вас срећа прати,а дани будући буду непребројни као жито у Банату...

PESNIKU BANATSKE RAVNICE TATJANA VUJIĆ

 Novembra jednog kasnog,

kad je studen polako krenula
da se uvlači u daleke gradove,
rešio pesnik banatske ravnice
rečima svojim da ih zagreje.

Ispočetka je nekako ličilo
na pravu malu avanturu.
Puno kilometara i granica,
puno nepoznanica i nedoumica,
čekalo ga je na dugom putu.

Jedna torba i mali kompjuter,
dve posebne košulje za nastup.
U prtljažniku starog auta
paketi knjiga, obavezni šal,
i zaštitni znak – plavi kaput.

Ne mogu reći da je postojao
čvrst plan. Al kako to biva
kad si častan i dobronameran,
kad kreneš sa blagoslovom božjim,
otvaraju ti se sva vrata širom.

Čula se reč prava, banatska,
do mnogih je srca pronašla put.
Panonsko more slilo se u Jadran,
samo od reči i njene lepote
pesnik je stvorio novi okean.

Dobrodošlicu su mu poželeli
moćni August, prvi rimski car.
Konjanik strogi, Jelačić Ban.
Lepi Maribor, barokni Varaždin,
Murska Sobota i dobri stari Tin.

Neka ti je uvek srce puno pesniče, brate.
Hvala za sve reči lepe, tople, mudre.
Nek' te, pre svega, dobro služi zdravlje.
Nek' Bog čuva tebe i tvoje najmilije,
Neka se pesma tvoja još dugo, dugo čuje.

Pesnik

 Pesnik

U njemu

sve odlike

deteta

u telu

muškarca