Rezultati konkursa Banatskog kulturnog centra i Grada Kikinde za objavljivanje prvih knjiga mladih autora

 

Rezultati konkursa Banatskog kulturnog centra i Grada Kikinde za objavljivanje prvih knjiga mladih autora

 

Konkurs za ediciju „Prva knjiga”, koji tradicionalno raspisuju Banatski kulturni centar iz Novog Miloševa i Grad Kikinda, bio je otvoren za mlade autore koji su slali neobjavljene rukopise poezije, proze, eseja i književne kritike. Žiri je radio u sastavu: dr Mladen Đuričić, književni kritičar; msr Andrea Beata Bicok, književna kritičarka; i Radovan Vlahović, književnik i direktor BKC-a (predsednik žirija).

Kao i ranijih godina, žiri je nastojao da među pristiglim rukopisima prepozna i nagradi književne glasove koji će svojim kvalitetom opravdati ugled edicije „Prva knjiga”, koja već osamnaest godina predstavlja jedno od važnih mesta afirmacije mladih autora. Tokom rada razmatrani su svi pristigli rukopisi koji su ispunjavali konkursne uslove, a vođeni su iscrpni razgovori o njihovim umetničkim dometima, autorskoj zrelosti i spremnosti za objavljivanje u okviru ove edicije.

Ove godine pristigao je manji broj rukopisa nego prethodnih godina, što je, po mišljenju žirija, između ostalog uslovljeno sve većim brojem srodnih konkursa za mlade autore i prve knjige, kao i pomerenim terminom raspisivanja konkursa.

Ovogodišnji konkurs obuhvatio je raznovrsne rukopise – od poezije i proze do radova koji zalaze u oblasti esejistike, duhovnosti i tumačenja religijskih i kulturnih tema. Žiri je u velikom broju rukopisa prepoznao zanimljive ideje, autentične glasove i stvaralački potencijal, ali je procenio da bi dodatni autorski rad i dalje razvijanje određenih rukopisa mogli doprineti njihovoj punijoj umetničkoj zaokruženosti i izražajnoj snazi. Kod pojedinih radova uočeni su elementi koji bi daljom doradom mogli biti značajno unapređeni, pre svega u pogledu kompozicione organizacije teksta, jezičko-stilske ujednačenosti i oblikovanja rukopisa kao celine. U rukopisima koji se bave složenim društvenim, istorijskim, filozofskim ili teološkim pitanjima žiri je prepoznao značajnu autorsku posvećenost, što ovim putem posebno pohvaljuje, ali i potrebu za snažnijim kritičkim utemeljenjem pojedinih teza. Takođe, deo prijava nije u potpunosti odgovarao formalnim uslovima konkursa, zbog čega svi pristigli rukopisi nisu mogli biti uzeti u razmatranje prilikom donošenja konačne odluke.

Polazeći od visokih kriterijuma koje je edicija „Prva knjiga” uspostavila tokom svog dugogodišnjeg trajanja, a nakon pažljivog čitanja i vrednovanja pristiglih rukopisa, žiri je doneo odluku da ove godine napravi presedan i objavljivanjem prve knjige nagradi jednu autorku:

Željka Aleksić – „Žena koja ima tremu” (Beč).

Odluka da ove godine bude nagrađen samo jedan rukopis proistekla je iz želje žirija da sačuva visoke kriterijume po kojima su konkurs i edicija „Prva knjiga” prepoznatljivi tokom gotovo dve decenije svog postojanja. Takva odluka ni na koji način ne umanjuje trud i potencijal ostalih učesnika konkursa, među kojima je bilo rukopisa koji ukazuju na nesumnjiv dar za pisanu reč i autorsku posvećenost. Žiri veruje da mnogi od tih autora poseduju potencijal za buduća značajna ostvarenja i podstiče ih da nastave rad na svojim rukopisima, razvijaju ih i usavršavaju, te da i ubuduće učestvuju na konkursu. U obrazloženju žirija dalje se navodi:

Rukopis „Žena koja ima tremu” izdvojio se svojom autentičnošću, savremenim senzibilitetom i upečatljivim pesničkim glasom. U njemu se lično iskustvo migracije, rada, odrastanja, ženskog identiteta i pripadanja pretvara u književno uverljiv i umetnički zaokružen svet. Autorka uspešno spaja intimnu ispovest sa društvenim opažanjem, gradeći poeziju koja istovremeno svedoči o iskustvu pojedinca i govori o temama koje prevazilaze ličnu ravan.

Posebnu vrednost rukopisa predstavlja sposobnost autorke da svakodnevne situacije, porodična sećanja, društveni kontekst, iskustvo života između dve sredine i osećanje trajne izmestenosti pretoči u sugestivne pesničke slike, oslobođene patetike i opštih mesta. Njena poezija odlikuje se iskrenošću, samosvešću i izraženim osećajem za ritam savremenog jezika, dok se humor, ironija i emotivna ranjivost smenjuju u pažljivo oblikovanoj celini.

Željka Aleksić pokazuje autorsku zrelost i književnu sigurnost koja prevazilazi okvire debitantskog rukopisa. Njena poezija otvara prostor za dijalog između ličnog i kolektivnog iskustva, između zavičaja i emigracije, između umetnosti i svakodnevice, ostavljajući snažan utisak na čitaoca i potvrđujući da je reč o autorki čiji će se književni razvoj sa pažnjom pratiti u godinama koje dolaze.

Željka Aleksić je vizuelna umetnica iz Srbije koja živi i radi u Beču. Diplomirala je 2023. godine na Akademiji likovnih umetnosti u Beču, gde je i dobitnica više značajnih nagrada i stipendija. Poeziju piše od 2012. godine. Aleksić danas razvija umetničku praksu koja povezuje vizuelnu umetnost, performans i poeziju, istražujući odnose između umetnosti, rada, migracije i društvenih struktura.

Nagrađenoj autorki čestitamo, a svim učesnicima konkursa zahvaljujemo na ukazanom poverenju.

Rukopis nagrađene autorke biće objavljen u ediciji „Prva knjiga” Banatskog kulturnog centra.

Izgubljeni u fragmentima svesti: o romanu Draga Saveta VANJA KOVAČEVIĆ

 Roman Draga Saveta autora Radovana Vlahovića je postmodernističko, fragmentarno i

idejno ambiciozno delo koje se opire klasičnoj narativnoj strukturi i funkcioniše kao složen spoj

romana, eseja, dnevnika i unutrašnjeg monologa. Umesto linearne radnje, tekst je građen kao

mozaik glasova, zapisa i svesti, u kojem se lično iskustvo neprestano prepliće sa kolektivnim,

istorijskim i metafizičkim dimenzijama.

U središtu romana nalazi se egzistencijalna kriza savremenog pojedinca, posebno

umetnika, koji je rastrzan između potrebe za stvaranjem i nemogućnosti da pronađe smisao u

svetu koji doživljava kao haotičan, površan i otuđen. Tematski okvir obuhvata pitanja identiteta,

ljubavi, umetnosti, duhovnosti i društvenog pritiska, pri čemu se posebno izdvajaju motivi

unutrašnje usamljenosti, razočaranja u velike ideje i povlačenja u intimni prostor kao poslednje

utočište slobode. Ljubav se prikazuje kao istovremeno spasonosna i destruktivna sila, dok

umetnost gubi status apsolutnog smisla i postaje prostor stalne sumnje i preispitivanja. Roman se

može sagledati kao tekst koji intenzivno problematizuje odnos između stvarnosti i njenog

beleženja. Kroz postupak „svedočenja“, dnevničkih zapisa i istraživačkog pripovedanja, autor

oblikuje narativ koji ne teži rekonstrukciji objektivne istine, već beleženju subjektivnih

fragmenata iskustva. Time roman zadobija karakter svojevrsnog arhiva svesti, u kojem se

prošlost ne obnavlja kao celina, već kao niz diskontinuiranih, često kontradiktornih uvida.

Posebno mesto u toj strukturi zauzima motiv grada, koji se transformiše iz konkretnog prostora u

metaforu unutrašnjeg stanja – haotičnog, nestabilnog i preopterećenog značenjima.

Jedna od važnih dimenzija romana jeste njegova izražena mitopoetska linija, naročito u

vezi sa grupom novozenitista, koji se ne prikazuju samo kao istorijski ili generacijski fenomen,

već kao gotovo ritualna zajednica sa sopstvenim pravilima, verovanjima i krajnjim, tragičnim

ishodom. Njihova težnja ka jedinstvu, ideji kolektivnog stvaranja i prevazilaženju individualnosti

uvodi elemente utopije, ali i nagoveštava opasnost samouništenja kao krajnje posledice

apsolutnih ideala. Zavetna imena novozenitista mogu se tumačiti kao oblik samosvesne

transformacije identiteta. Članovi grupe ne nastupaju pod „pravim“, građanskim imenima, već

biraju nova, simbolička imena koja označavaju njihovu pripadnost ideji, a ne društvu. Time se

oni odriču svakodnevnog, individualnog identiteta i ulaze u prostor kolektivnog, gotovo ritualnog

postojanja. Takav čin podseća na religijske ili monaške prakse, gde novo ime označava novi

život, ali ovde ta „inicijacija“ nije duhovno stabilna, već idejno i egzistencijalno rizična. U

kontekstu novozenitista, zavetna imena imaju i funkciju stvaranja mita o grupi. Ona doprinose

utisku da se ne radi o običnim mladim ljudima, već o svojevrsnom pokretu koji teži apsolutu –

umetničkom, egzistencijalnom i gotovo metafizičkom. Time se njihova sudbina (koja je tragična)

dodatno uzdiže na nivo kolektivne žrtve ili neuspele utopije. Zavetna imena mogu se čitati i kao

kritika umetničkog elitizma i potrebe za izdvajanje. Novozenitisti žele da budu „drugačiji“,

uzvišeniji, odvojeni od mase, ali upravo ih ta izdvojenost vodi u izolaciju i autodestrukciju. Time

autor suptilno dovodi u pitanje ideju umetnika kao izabranog bića. U tom kontekstu, roman

otvara pitanje odnosa između zajednice i pojedinca, kao i granice između slobode i gubitka

identiteta.

Likovi nisu oblikovani u tradicionalnom psihološkom smislu, već funkcionišu kao nosioci

ideja i različitih oblika svesti. Lena se izdvaja kao centralna, ambivalentna figura – istovremeno

subjekt i objekat pripovedanja, žena rastrzana između erotskog, emotivnog i intelektualnog

identiteta. Njena unutrašnja podeljenost odražava širi rascep između tela i duha, ljubavi i

stvaranja, slobode i zavisnosti. Nasuprot njoj stoji Šveps, kao glas racionalne, elitističke

koncepcije umetnosti, dok likovi poput Marka ili Josipa Micića uvode dodatne kontraste između

sveta reda, svakodnevice i unutrašnjeg haosa. Kolektivni lik novozenitista dodatno širi značenjski

horizont romana, funkcionišući kao mitologizovana umetnička grupa čija težnja ka apsolutu

završava tragično, čime se problematizuje granica između genijalnosti i zablude. Pripovedač nije

neutralan posmatrač, već subjekt koji postepeno gubi distancu prema sopstvenoj priči, ulazeći u

prostor u kojem istraživanje prelazi u identifikaciju. Taj proces dovodi do razgrađivanja jasne

granice između onoga ko priča i onoga o kome se priča, što je jedna od ključnih

postmodernističkih odlika.

Struktura romana zasniva se na fragmentaciji i polifoniji: smenjuju se dnevnički zapisi,

esejistički pasusi, ispovesti i umetnuti tekstovi, čime se brišu granice između fikcije i dokumenta.

Ovakav postupak omogućava višestruke perspektive, ali istovremeno stvara utisak namerne

narativne rasutosti koja odgovara temi unutrašnjeg i spoljašnjeg haosa. Metatekstualna dimenzija

dodatno naglašava samosvest dela – roman neprestano propituje sopstveni status, granice

pripovedanja i mogućnost istine. Posebnu slojevitost tekstu daje stalno prisutna politička i

društvena podloga, koja se ne razvija kroz koherentnu ideološku poziciju, već kroz fragmentarne,

često kontradiktorne iskaze likova. Atmosfera kasnog socijalizma oslikana je kroz osećaj pritiska,

kontrole i latentne nesigurnosti, dok se institucije, naročito aparat vlasti, pojavljuju kao simboli

reda koji stoje u suprotnosti sa haotičnim svetom umetnosti i unutrašnjih previranja. Ipak, roman

ne nudi jednostavnu kritiku sistema, već pre ukazuje na nemogućnost jasnog razgraničenja

između lične i kolektivne odgovornosti, između pobune i iluzije.

Stil i jezik su izrazito razuđeni i neujednačeni, sa dugim, asocijativnim rečenicama, čestim

digresijama i smenjivanjem stilova – od lirskog i metaforičkog do sirovog i provokativnog. Ta

neuređenost deluje kao svesna strategija kojom se postiže utisak autentičnosti i neposrednosti, ali

istovremeno može otežati čitanje i zamagliti jasnoću izraza. No, iako takav stil nosi rizik od

preopterećenosti i gubitka fokusa, on istovremeno gradi snažan utisak neposrednosti i „živosti“

teksta.

Naposletku, roman Draga Saveta je delo snažne autorske energije koje svojom formom i

idejnom slojevitošću istražuje položaj pojedinca u savremenom svetu. Roman uspeva da izgradi

sugestivnu sliku egzistencijalne nesigurnosti i duhovne potrage, ostavljajući čitaoca bez konačnih

odgovora, ali sa intenzivnim osećajem da je prisustvovao autentičnom pokušaju da se iz haosa

iskustva izdvoji makar nagoveštaj smisla. Umesto zaokružene celine, on nudi otvorenu strukturu

u kojoj se značenja stalno pomeraju i umnožavaju. Njegova vrednost nije u razrešenju, već u

procesu traganja – u pokušaju da se kroz fragmente, glasove i prekide uhvati složenost

savremenog iskustva. Upravo u tome leži njegova najveća snaga, ali i izazov, jer od čitaoca

zahteva aktivnu ulogu tumača koji će iz rasutih delova sam konstruisati mogući smisao.----

Metafora se (ne) kreće Viktor Škorić

 Ako je prva knjiga „Triptiha o novozenitistima“ bila baza, onaj trenutak kada putnik

proverava da li je poneo sve potrepštine za polazak, druga knjiga „Triptiha...“ je nadogradnja,

onaj deo kada se namernik susreće sa prvim izazovima druma, napornim usponima i

nezgodnim spustovima, kada pomisao na početak iščili u pluskvamperfekat, a samo se

potencijali i futuri naziru. Ili to možda nije tako sa ovom knjigom Radovana Vlahovića?

Hajde da vidimo koliko smo odmakli od prvog susreta sa novozenitistima i šta smo u

međuvremenu saznali.

Druga knjiga „Triptiha o novozenitistima“ nosi samoobjašnjavajući podnaslov „Draga

Saveta“ i to nam je jasno iz početnih redova knjige. Lena, važna književna junakinja iz prve

knjige, u epistolarnoj formi izlaže svoja razmišljanja i traži savete – a čini se i kao da pre

svega želi sebe da sluša – od svoje (fiktivne?) prijateljice Savete. Dobar deo početka knjige

posvećen je Leninim razmišljanjima, a to povlači i pitanje – zašto? Ako se vratimo na prvu

knjigu „Triptiha...“ setićemo se da je metafikcijski junak Radovan Vlahović odlučio da se

posveti svojim književnim junacima. Ovoga puta on to čini prema svojim književnim

junakinjama. Lena dobija ulogu glasnogovornice. (O tome više reči na kraju.) Preko početnih

Leninih pisama, Vlahović se okreće animi u svojom književnim delima. Kroz njenu lirsko-

narativnu ispovest – pretočenu ponekad u tok svesti – spoznajemo njenu sudbonosnu ulogu

među novozenitistima, i ono što je čini differentia specifica u toj družini. Lenine reči su

kritika ne samo njenog vremena: kroz slobodu izražavanja i iznošenje ideje o ženama kojima

je dostupna viša svest, njene reči imaju težinu ozbiljnog preispitivanja uloge žene u tadašnjem

socijalističko-patrijarhalnom društvu, ali i kao oštra polemika sa frojdovskim psihonalitičkim

aparatom. U tom svetlu ne čudi što je Vlahović odabrao da postavi temelje svoje knjige na

Leni, njenoj figuri i na ženskom principu. Ona je „Samo za ludake“ (po Heseu) Vlahovićeve

knjige.

Reči se gomilaju, metafore se ređaju, građa se transkribuje u rukopis i koliko se u

prvom delu naslućivala žanrovska odrednica ove knjige, toliko se drugim delom ona gubi. Jer,

više puta naglašavajući da on sabira rukopise svojih poznanika-prethodnika, Radovan

Vlahović u jednom trenutku kaže da vidi krajnju formu ovog „spisanija“, ovog „romana

materijala“. Upravo zato i tako treba tretirati ovaj rukopis u nastajanju, roman u nestajanju –

ne kao građu za roman, već kao sveopšte ukrštanje fine i konfuzne materije reči, glasova i

ideja od koje se književnost sastoji. Mogućno je da se u nekom ćorsokaku krije i prava istina,

ali ta istina trenutno leži prekrivena rečenicama koje se preklapaju od jednog književnog

junaka do drugog da bi se, naposletku, otrkilo da je to možda rekao neko treći, dok ga je

četvrti zamišljao. Zapleteno, istina, ali to je zato što Vlahović od svoga čitaoca ne traži da

knjizi priđe kao uobrazilji mašte u jednom preseku trenutka, već traži od njega istu

posvećenost kojoj je i sam prilazio pišući knjige; „...ipak treba se pozabaviti svim vremenima,

draga moja Saveta, sve treba ispitati i u sve uvući svoju dušu“, napisaće Lena u jednom

momentu. Uvući svoju dušu, to je vrednosni minimum koji se postavlja čitaocu koji teži ka

otkriću ove knjige.

Primetna je i pojava novih likova, novih saradnika zajedničke istrage pisca i čitaoca.

Pored postojećih, uvedeni su i epizodni likovi iz krušedolskog perioda, ali i direktni svedoci

novozenitista. Tu najpre mislimo na Fakira i njegovu uzbudljivu životnu filosofiju. Međutim,

koliko god on, kao i mnogi drugi, bio zanimljiv, i njegove priče su nepouzdane, nepotpune,

ostavljaju zrnce sumnje. Falične. Zatim otac Petar i čitav mikrokosmos oko njegovog lika.

Naposletku, Marko Kraljević, policajac. Iako njihova pojava ne pomera radnju/istragu o

novozenitistima, oni imaju ulogu književnog katalizatora, povezivanje udaljenih tokova,

spajanje nespojivog i naseljavanja univerzuma ove knjige. (Ne bi bila neodgovorna tvrdnja da

su knjige Radovana Vlahovića neki od najnaseljenijih svetova u srpskoj književnosti.)

Tokom čitave knjige Vlahović ostavlja belege krajputaše. Međutim, koliko se on, i

mi, čitaoci, zajedno s njim, zaista odmičemo od početne tačke našeg čitanja? Šta smo novo

saznali? Šta možemo da očekujemo? Teško je dati konkretan odgovor na ovo pitanje jer

metafora pred nama nije iscrpila sva svoja značenja; putovanje na koje smo pošli ima

zamućen horizont. U poslednjoj sceni knjige redaktor rukopisa Radovan Vlahović otkriva

„Dnevnik novozenitista“, zajedničku knjigu novozenitista Leninom rukom ispisan, koji je sve

vreme stajao prad njim. Time se ovo poglavlje čitanja zaokružuje i Lenina uloga spone

između svih ljudi i vremena fundamentalizuje. Ali se i sada naš fokus okreće rečima samih

novozenitista. Šta je njihova zaostavština i koje su njihove poslednje reči – možda nikad ni

nećemo saznati.............

Viktor Škorić

Mladen Đuričić Roman koji nastaje i nestaje pred čitaocem (Radovan Vlahović: Triptih o novozenitistima – „Draga Saveta”)

 Druga knjiga novozenitističkog triptiha Savani, koja nosi naslov Draga

Saveta, nadovezuje se na roman Zavera, ali istovremeno pokazuje da se započeta

književna forma u ovom delu Radovana Vlahovića dodatno razvija i menja. Ako je

prvi deo triptiha mogao biti određen kao „roman o pisanju”, druga knjiga tu

odrednicu dovodi u pitanje, pokazujući da se pred čitaocem zapravo nalazi ono što

sam autor naziva „roman materijal” – rukopis u nastajanju, mozaik fragmenata koji

i dalje odolevaju konačnom obliku........

Draga Saveta ne funkcioniše kao klasičan nastavak, već pre kao unutrašnje

raslojavanje već uspostavljenog sveta. Fragmentarnost, koja je u Zaveri delovala

kao pažljivo promišljen način organizacije teksta, ovde postaje izraženija,

povremeno i nestabilna, kao da se i sam autor teško snalazi u građi koju pokušava

da sabere i objedini. Na pojedinim mestima on to i eksplicitno priznaje, ukazujući

na otežanu prohodnost kroz „novozenitističke spise”, koji se pred njim ukazuju kao

ogromna, višeslojna arhiva beležaka i dnevničkih zapisa.

U drugoj knjizi fokus pripovedanja se pomera ka Leni, junakinji koja se

postepeno nameće kao ključna figura i kroz koju se jasnije sagledava čitava

novozenitistička grupa. Dok su u prvoj knjizi likovi funkcionisali kao ravnopravni

nosioci kolektivnog glasa, ovde se otkriva da između njih postoji skrivena

poveznica, koju razotkrivamo upravo kroz jedini ženski lik. Sudbina petorice

mladića koji izvršavaju kolektivno samoubistvo, i njihove „anime” koja nastavlja

da živi još godinu dana nakon njihove smrti, otvara niz pitanja na koja tekst ne daje

konačne odgovore, ali ih uporno vraća pred čitaoca kao veliku zagonetku. Lena se

tako pojavljuje kao figura koja povezuje, ali i razotkriva unutrašnje napetosti same

novozenitističke grupe.

U vezi sa tim, treba tumačiti i naslov romana Draga Saveta. Na prvi pogled

deluje kao da je reč o epistolarnom obraćanju koje sugeriše intimni ton i postojanje

konkretnog sagovornika. Međutim, u ovom rukopisu Saveta prevazilazi svoju

dobro poznatu ulogu. Ona postaje „zamišljena figura”, možda i sam čitalac, koji bi

trebao da omogući da se fragmenti povežu, da se rasuta građa iznese i artikuliše.

Obraćanje toj figuri uspostavlja privid kontinuiteta u tekstu koji se inače opire

linearnom pripovedanju, dok istovremeno otvara prostor za ispovedni govor koji

teži jednostavnosti i neposrednosti. U tom smislu, Saveta bi se mogla posmatrati i

kao unutrašnji svedok procesa pisanja, kao ona pred kojom se iznosi „roman

materijal” u njegovom sirovom i nedovršenom obliku. Na taj način, kao što Lena

predstavlja središte novozenitističke zajednice, tako i Saveta postaje središte

samog pripovedanja.

Posebno je značajno to što se u ovoj knjizi dodatno razotkrivaju osobenosti

umetničke grupe koja je postala glavni kolektivni junak u prozi Radovana

Vlahovića. Novozenitisti, odnosno „radovanisti”, kako ih autor na nekoliko mesta

naziva, sve više gube status književnih junaka i zadobijaju obrise jednog

unutrašnjeg, autobiografskog projekta. Granica između pisca i njegovih likova sve

više počinje da bledi, do te mere da se na pojedinim mestima praktično i briše.

Likovi poput Švepsa i Vite preuzimaju glas koji jasno upućuje na samog

Vlahovića, dok dnevnički zapisi otkrivaju dugogodišnju praksu pisanja kao oblika

samospoznaje. Autor to, uostalom, otkriva i sam, kada na jednom mestu kaže: „Ne

znam kako, ali čini mi se da postajem i sam novozenitista, da i sam kao da dobijam

neke njihove crte i neku njihovu čudnovatu osobenost. Postajem upravo onako

haotično stvorenje kakvo nikad do sada nisam bio”.

U tom kontekstu, i motiv zajedničkog dnevnika dobija dodatnu težinu.

Pitanje zašto su svi pisali u jednu svesku, do kraja ostaje bez jasnog odgovora, ali

upravo to pokazuje da pisanje ovde ne proizlazi iz želje za objavljivanjem, već iz

unutrašnje potrebe. Ono postaje način da se dosegne jedno teško objašnjivo,

„neobično osećanje”, koje izmiče racionalnoj kontroli. Time se nastavlja osnovna

misao iz romana Zavera – da tekst ne nastaje po planu, već iz unutrašnje potrebe

da se zapiše.

Kao značajne treba izdvojiti i delove rukopisa u kojima se javlja

pripovedački glas samog autora, koji iznosi upečatljivo svedočanstvo o

novozenitistima. U tim segmentima tekst se dodatno približava dokumentarnoj

formi, ali ne kao pouzdana rekonstrukcija događaja, već kao ličan i fragmentaran

zapis. Autor se sada pojavljuje kao svedok i tumač, ali i kao neko ko pokušava da

iz razuđene i haotične građe izvede makar privremeni smisao. Upravo na jednom

od tih mesta dolazi do važnog autopoetičkog pomaka – delo se određuje kao

„nenastali roman”, odnosno „roman materijal”, što zapravo osvetljava prirodu

čitavog rukopisa. Ta formulacija ne označava samo formu teksta, već i priznanje

da iskustvo novozenitista ne može biti do kraja zaokruženo u klasičnu književnu

celinu.

Time se ujedno dopunjuje i ranije postavljena teza o „romanu o pisanju”.

Ukoliko je u prvoj knjizi pisanje bilo tema i pokretačka sila narativa, u drugoj ono

postaje problem – materijal koji se opire oblikovanju, koji ostaje rasut i zahteva

stalno vraćanje, dopisivanje i preispitivanje. Autor se sve više pojavljuje kao

sakupljač i priređivač, ali i kao neko ko je i sam zahvaćen tim procesom,

nesposoban da ga dovede do konačnog razrešenja.

Važan sloj rukopisa čini i pokušaj rekonstrukcije istorije novozenitista –

njihov boravak u Sremskim Karlovcima, život na bespravno naseljenom Ostrvu

radosti, kao i njihova umetnička i egzistencijalna pobuna. Ovi delovi unose u tekst

elemente lokalne hronike i mita, povezujući individualne sudbine sa konkretnim

prostorom i vremenom. Međutim, ni ovde narativ ne teži potpunoj jasnoći –

događaji se iznose isprekidano, iz različitih perspektiva, često bez konačnog

zaključka.

U poređenju sa prvom knjigom triptiha Savani, ova knjiga deluje otvorenije,

ali i rizičnije. Njena kompoziciona neujednačenost može se čitati kao slabost, ali i

kao doslednost Radovana Vlahovića sopstvenoj poetici. Tekst ne prikriva svoju

rasutost, već je prihvata kao sastavni deo procesa nastajanja. Draga Saveta, tako,

dodatno komplikuje ovo troknjižje kao celinu. Ona produbljuje pitanja o odnosu

između autora i njegovih likova, o prirodi pisanja i o mogućnosti da se iz

fragmenta izgradi celina. Drugim rečima, ukoliko je na samom početku Zavera

uspostavila okvir jednog dugotrajnog duhovnog svedočanstva, ova knjiga pokazuje

koliko je taj okvir nestabilan i suštinski neodređen.

Na samom kraju, možemo zaključiti da Draga Saveta ne donosi razrešenje,

već dodatno produbljuje zagonetku koju Radovan Vlahović stavlja pred čitaoce.

Ona nas ostavlja zamišljene pred materijalom koji još uvek traži svoj oblik, ali

upravo u toj nedovršenosti potvrđuje i svoju autentičnost – kao svedočanstvo

jednog dugog i upornog pokušaja da se život i literatura dovedu u istu ravan.

Ostaje, stoga, da sačekamo treću knjigu i konačno saznamo da li će se rasuti

materijal sabrati u celinu, ili će upravo u toj rasutosti pronaći svoj konačni oblik.......

Mladen Đuričić

DNEVNIK PISCA Boj se Boga, kara Boga!

 Boj se Boga, kara Boga!

DNEVNIK PISCA Kod Kovice

Kovica:

- Vikala me je da izađem napolje, reko, da se nisi ti umešala, Vuka bi ostala kod nas. A ti si se umešala i gotovo.

Radovan:

- Je l` si joj kazala?

Kovica:

- Tako sam rekla.

Radovan:

- Znači, ona se ubacila u...?

Kovica:

- Pa, da. I onda se šest godina Saša nije oženio i onda... Da ne dođe, da me čuje! I onda se oženio. Jeste. Ja, ona je meni rekla, Vuka, zašto manjivaš Sašu? Nije zbog vas, izljubila se sa mnom i ja sam plakala i ona je plakala i silne pare smo mi potrošili za tu svadbu! Ti darovi, pa sad sve `oće, daj plišano ovo, plišano... `Oće žute boje, crveno... To silne novce! Jedanaest hiljada ovi maraka smo potrošili.

Radovan:

- Pa, dobro, imalo se.

Kovica:

- I oni šest nedelja živeli.

Radovan:

- Imala si.

Kovica:

- Imala sam.

Radovan:

- Da nisi imala ne bi potrošila, a i bili ste mladi ti i Moma.

Kovica:

- Jesmo i ja sam tela, ja sam svugde išla, usvatove i `tela sam...

Radovan:

- `Tela si da namestiš.

Kovica:

- Nema, ima samo jedne svatove što nisam išla usvatove, to nisam znala i to ću se kajati dok sam živa!

Radovan:

- Čiji su to svatovi?

Kovica:

- I to sam tek sad čula, ovaj, umrla mi je ujna u Kikindu, pa sam bila, nismo... Bili da izjavimo saučešće, a bili smo sutra, sama sam bila na sahrani, oni su svi radili. I to sam onda sam čula, kaže Milica, tu je Stevin sin, a Steva je maminog brata od strica sin. Maminog. A kuća do kuće mog uje, a ovo je uja od strica. Meni je uja od strica i ja sam se družila sa tim Stevom jako. On je završio neki fakultet, da li za... Poljoprivredni, ne znam i ode u Bosnu negde tamo i oženi se i onda je počeo taj rat. Imala je ta njegova žena i dvoje dece sa njim i ubiju ga. A bio je pre Steva kod mene i bio kod mene u svadbu i dono mi poklon i sve i ja to imam i sad ovaj, kažem Milici, pa kaži mi jedanput... I on je, kad se ženio, došao mene da zove usvatove, a Mika Ivicina nije htela da ide, pa nismo išle. Ivice Lalikinog. Mika i Ivica, pa ne poznajemo, pa ne poznajemo... Pa, šta ako ne poznajete?!

 

Radovan:

- A Nikola je l` iš`o?

Kovica:

- A ne znam... Nikola svud ide.

Radovan:

- Nikola ide, da. Dobar je Nikola.

Kovica:

- I društven je. Društveniji je od Ivice.

Radovan:

- Da, da, Ivica je malo zatvoren.

Kovica:

- Ja sam stigla na sahranu, dala sam dve hiljade da dođem, nije im`o ko da me odnese i kad sam otišla, a htela sam da idem na sahranu...

Radovan:

- Čiju sahranu?

Kovica:

- Ujna ona. Zato što ujna ima preko devedeset i četiri godine, deca su je jako volela. Čak su je i ovi mali voleli.

Radovan:

- Zapamtili...

Kovica:

- Da, zapamtili. I ja kažem, Ivice `oćete ići ti i Mika da me odnesete? Ne zna, ne zna ona bešni tamo. Mi stajemo s kolima! Ja izađem! I oni staju s kolima, nji dvoje sami.

Radovan:

- A nisi... Ne, ti si im smetala, nisi njim odgovarala.

Kovica:

- Pa, šta ja imam?! Ivica bolestan čovek, ja ne znam, Miki valda nisam odgovarala, nemam pojma.

Radovan:

- A ima i Mika je nešto bolesna.

Kovica:

- Pa, nemam pojma, ne znam.

Radovan:

- Vidim, prolazi tako.

Kovica:

- I ja uđem unutra i kad sam ja ušla unutra – kad Nikola unutra. I kaže, sejo! Reko, molim?, je l` imaš prevoza za nazad? Reko nemam, nemoj ni tražiti, ja ću te nositi.

 

Radovan:

- Nikola je otvoren.

Kovica:

- Ide, moje dve ćerke su tu, Ljilja i Sanja i ova moja žena, dvajes` dve godine on kaže.

Radovan:

- Mlađa?

Kovica:

- Ta dvajes` dve godine mlađa i ja i ti. I dobro je. A ja i Saša i Bata smo išli i uveče da izjavimo saučešće, a i Nikola i njegova Jasmina su bili, pa je on to uveče pričao, ne verujem. On je, čekaj, pedeset i deveto.

Radovan:

- Nikola je pedeset i deveto...

Kovica:

- A ne znam koje je...

Radovan:

- Ona je k`o Dragana sedamdeset i peto.

Kovica:

- Sedamdeset peto? Eto, je l` to dvajes` dve? Nije.

Radovan:

- Pa, ne, to je, ovamo pedeset devet, ne šezdeset do sedamdeset, to je šesnaest, petnaest... Šesnaest godina, sedamnaest. Pa, k`o i Perica! Kol`ko je Perica?

Kovica:

- Sedamnaest godina. Je l` mogu sad konačno da izađu? Kaži.

 

Radovan:

- E, samo ćeš od ovog malko, samo malo, sad mi samo, ne, ne...

Kovica:

- Ovo je svežije.

Silvija:

- A to je meso čisto.

- Neka, pa baš zato.

Kovica:

- Jako je tvrdo!

Radovan:

- Zato i `oću!

Silvija:

- Nije nema veze, lepo je.

Kovica:

- Neka jede. Nema veze.

Radovan:

- Baš zato i `oću, jer je tvrdo.

Silvija:

- Evo ti tanjir.

Kovica:
- Neka, evo ima i ode. I tako mi vidimo i ja kažem Milici, molim te pokaži mi tog Stevinog sina, pošto je on, a ovaj, deca su često išla kod uje, pa su se igrali, kockarali su, neću zaboraviti da ti pokažem! E, a on čovek stoji tako, ja sedim u crkvu, a on stoji ispred mene. Celo vreme je stajao ispred mene, jao ovaj mi je k`o da je Stevin sin, al` Milica mi ništa ne govori, ne mogu ja sad da...

Radovan:

- Daj mi, Silvija, ono moje. Kiseonik.

Silvija:

- Evo, sad ću ti dati.

Kovica:

- Kad je on izašo, reko, Milice, pa di ti je taj dečko, `oćeš mi ga pokazati?

Silvija:

- `Oćeš il` nećeš?

Radovan:

- Daj ga!

Kovica:
- Ona kaže, jaooo, ja zaboravila, eto sad je izaš`o! Pa, šta si zaboravila, đavola, kol`ko puta da ti kažem, ovo je treći put da ti kažem?! I kaže, Ružica mi je rekla, da je to meso tvrdo, a da su sve...

 

Radovan:

-Ne, odlično je! Odlično je. Meni prija da malo... Cico, gledaš me.

Kovica:

- Ima i on dvoje dece, kad mu je ćerka dvajes` i jednu godinu. Kad je onda to Steva umro? I šta sad so tim radiš?

Silvija:

- Pa, to je aparat...

Kovica:
- Znam! Uključiš ga. Je l` treba struje?

Silvija:

- Ne treba struje, ovo je na baterije. Evo.

(pišti)

 

Kovica:

- Hm! Eto, javlja se!

Silvija:

- Tako ti to ide.

Rdovan:

- E! Cico! A da... To je tako, znaš. Prebaci, a `oćeš tu da namestiš...

Silvija:

- Pa, da vidiš ovaj ovako, najbolji što odavde ide... Ovaj se malo...

Radovan:

- Pa, povuci ga iza.

Silvija:

- Ne, ovako je bolje.

Radovan:

- Ne tu, iza ovog tamo. S one strane.

Silvija:

- Ne može, kratko.

Radovan:

- E, ovako.

Silvija:

- Mhm, ali opet ti se savija. Mora da bude malo izdignuto, vidiš?

 

Radovan:

- Dobro. Silvija, kako ti kažeš.

Silvija:

- Evo.

Radovan:

- Kako me... Jako me prolazi znoj. Sklanjaj ti ovo, ja neću ništa.

Kovica:

- `Oćeš ti jesti?

Silvija:

- Neću.

Radovan:

- Sklanjaj to sve.

 

Kovica:

- Sad ću ja da poređam sve to lepo, da to...

Radovan:

- Ja ne jedem hleb.

Kovica:

- Ne jedeš hleb? Ja tvrdi jedem samo i brašno samo integralno. Danas mi taj Vela kaže, kaže Vela, samo to jedite, moj jedan stric, mislili su umreće, umreće, on preš`o na sve integralno i...

Radovan:

- Pa dobro, imaš ti fore.

Silvija:

- A je l` ti sad u redu stomak? Jeste?

 

 

Kovica:

- E, sad mi baš nije u redu, ne znam šta mu se desilo. Čime sam ga pokvarila.

Radovan:

- Tortom!

Kovica:

- Ne sad, već koje vreme me tako. Moram da uzmem tablete. A nisam uzimala jedno vreme uopšte! A šta si ti uradio? Ti sad ne uzimaš tablete?

Radovan:

- Ne. Ne uzimam.

Kovica:

- Pa kako si ispravio?

Radovan:

- Ispravio sam tako što ne jem ono što ne smem.

Kovica:

- A je l` tortu ne smeš?

Radovan:

- Pa, ne smem, al` ću jesti sad. Ne jem stalno.

Kovica:

- E, `ajde molim te...!

Silvija:

- Ja ću ti pomoći ovo sve da odnesem. `Oćeš pojesti to parče?

Radovan:

- To ću pojesti parče.

Silvija:

- Onda ćemo ostaviti.

 

Kovica:

- Evo ti i ovo. Ostavi viljuške, trebaju za tortu, pa ćemo obrisati.

(zvoni telefon)

Silvija:

- Nikasso. Evo, javi se.

Kovica:

- Nikasso! Što nije doš`o i on? Dođi na tortu!

Radovan:

- Evo, kaže Kovica da dođeš na tortu!

Nikasso:

- Daleko mi je!

Kovica:

- `Oćeš da ti pošaljem?! A?! Poslaću ti ja!

Nikasso:

- A di ste vi?

Kovica:

- Kod mene! Poslaću ti ja, ne boj se! Ima jedna činija, ima.

Radovan:

- Evo, Vesna zove, Silvija. Vesna komšinica.

Nikasso:

- `Ajde, ćao...

Silvija:

- Halo?

Vesna:

- E, ćao, Silvija!

 

Silvija:

- Ćao! Kaži?

Vesna:

- Je l` si kod kuće?

Silvija:

- Nisam.

(Silvija odlazi sa telefonom u stranu i razgovara)

Silvija Radovanu:

- Dve kutije cigara...

Radovan:

- Je l` to za nju ili za nekog drugog?

Silvija:

- Njoj, njoj, niko ni ne puši. Mirko ne puši, Jovana ne puši. Mislim da ni Toma ne puši...

Radovan:

- Već je sedam sati.

Silvija:

- Neka, pa seci...

Kovica:

- Neka, šta sad...? Izvoli. Je l` imaš ti viljušku? Imaš.

Silvija:

- Imam, imam.

Kovica:

- Ti?

Radovan:

- Imam i ja ode. Meni ne treba, meni jako malo ću.

Kovica:

- Ovo je sa jagodama.

Radovan:

- Nije problem s čime je, samo malo. Silvija će mi malo odseći.

Kovica:

- Evo ti salvet. Ovo sam za Nikolu donela.

Radovan:

- Ej, neću da mu nosim.

Kovica:

- Samo malo... Malo!

Radovan:

- Nek` dođe on. Mora on doći, jer ja `oću da njega mogu da pošaljem da dođe, ne danas, nego ću njega da pošaljem da on dođe da ti donese, samo ona nije imala danas, nisu došli, ja sam `teo da ti povrća pošaljem.

Kovica:

- Ne, mislila sam da mu jedno parče...

Radovan:

- Ne, ne, ne sad. To kad bude on da dođe, ti ćeš njega počastiti. Mora da se nauči da dođe do tebe.

Kovica:

- Neće. Daleko mu je.

Radovan:

- Pa, nije to isto daleko koliko je daleka Galaksija, samo on u Galaksiju ode, zato što u Galaksiju popije...

Kovica:

- ... Kaže Saša na njega, tražimo tetka Ljubu da vidimo. Ona je tetka Ljubicina sestra od tetke. Mi smo došli nju da vidimo! Tebe nismo došli da vidimo.

Radovan:

- Mileta?

Kovica:

- Da! Tebe ne poznajemo, nisam te nikad u životu video, tetka Ljubu sam video. Neću da se raspravljam ništa, ostavi je da vidi ženu!

Radovan:

- I?

Kovica:

- A on kaže, ne, ne, sad kad te zgrabim! A Saša kaže, `ajde dođi, zgrabi me! `Ajde dođi.

Radovan:
- Da, Saša je posle vojske bio...

Kovica:

- Posle vojske, da... A i on.

Radovan:

- Koje je Mile godište?

Kovica:

- Ja ne znam koje je godište. Imam ja sliku, ja sam bila mala. Imam šešir, tetka Ljubica mi kupila, pa `tela mama da je tuče što mi je kupila šešir... Šta će tebi šešir? Ja bila mala, ne znam kolko sam imala godina... Meni kupila šešir da idem usvatove kod Mileta...

Radovan:

- Pa, da, znaš koje je ova godine? Ona je pedeset i treće, pedeset i četvrte, ćerka njegova... Ljubica.

Kovica:
- Pa ne znam, ne znam, nije `tela mama da se... Kad je umrla Radica Šibulov, pošto je ona sa Bosom... Onda se ona približila meni i onda smo mi počele tako malo da se...

Radovan:

- Ko?

Kovica:

- Ljubica. Ona je... Posle kad je umrla tetka Ljubica, reko, zašto se mi, Ljubice ne poznajemo? Pa, mi smo od dve babe rođene, one su rođene sestre. Znači, brababa moja i tvoja, to su rođene sestre! I što da se ne rodimo, kad možemo? Znaš, nije ona mnogo smela ni od Braneta! Je l` onako je tu živi, on je ostavio, Mile je lud bio, kad je kafanu prevrnuo, šta je radio...

Radovan:

- Di?

Kovica:

- Valda tu, di su imali kafanu. Oni su imali tu kafanu kod one pumpe.

Radovan:

- Di je Šijakov lokal?

Kovica:

- Da, da, da... A kuća je, ne znam čija je kuća preko bila... Bila je njina i ta preko, što je...

Radovan:

- A čime s ebavio njegov otac?

Kovica:

- Ne znam, ništa to ne znam. To je teta Ljubica sve znala. Je l` su dobre?

Radovan:

- Jesu.

Kovica:

- Meni su dobre, nisu mnogo prepečene... Uzmi još jednu.

Radovan:

- Ne mogu, ne smem... Malo ćemo ovde biti samo kod tebe, pa ćemo ići. Zato što...

Kovica:

- `Oćeš da odneseš jedno parče kolača?

Radovan:

- Neću.

Kovica:

- Imam lepe torte.

Radovan:

- Posle ćemo.

Kovica:

- Dobro, dobro... Juče sam kupila jednu tortu.

Radovan:

- Di si kupila? Tu kod Melenčana?

Kovica:

- Za 1.900,00 dinara.

Radovan:

- Pa, nije skupo.

Kovica:

- Lepa, lepa. Svi tako jedu moju tortu, kaže Dragana, sad će moja torta ostati...

 

Radovan:

- Pa, dobro, Dragana k`o Dragana. Dragana radi u Kikindi, a Šaša je kod Čede?

Kovica:

- Mhm. Trideset i tri godine!

Radovan:

- Saša?

Kovica:

- Kod Čede.

Radovan:

- Pa, on mu je najstariji valjda radnik.

Kovica:

- Nije, ima starijeg. Pa, Joška!

 

Radovan:

- A Joška je najstariji.

Kovica:

- Mhm... Joška i ima još neki.

Radovan:

- Saša njega drži, u stvari, Čeda njega drži, veruje mu, pouzdan je Saša...

Kovica:

- Malo ga je sad i povisio mu platu, zato što je bio na bolovanje, a zna da je bolestan... I tako da... Tako su oni prošli u Kikindu kod tetka Ljube. Nikad više nisu ni kazali da idu u Kikindu.

Radovan:

- Pa da, sad kad sam iš`o na groblje smo išli neko veče ja i Silvija, pa sam onda vidio grob Radicinog oca, deda Steve i ne znam kako se baba zvala... Radicin otac!

Kovica:

- Znam, ja sam išla i kad je Radica umro. A lepo sam se živila sa njima.

Radovan:

- Ne, Radicin otac i baba, dobri su sa Šibulovim se, mogli smo uvek s njima.

Kovica:

- Ja i sad! Siniša je jako dobar.

Radovan:

- Dobar je, dobar je. Dobar je Siniša, a dobar je bio i Steva, a evo i ovaj mali je vredan.

Kovica:

- Taj mali, al` Steva, je l` da se zove Steva?

Radovan:

- Taj unuk Stevin? Sinišin sin se zove Stevan.

Kovica:

- A bio mali, sad je sigurno velik.

Radovan:

- Pa, momak sad, za ženidbu.

Kovica:

- A on doš`o sa Stevom, Steva ga doveo, Saša je s njima stalno šurov`o nešto oko zemlje i to i on kaže, reko, `oćeš jednu čokoladu da ti dam? On kaže, neću, ja ne jedem čokolade. Pa, što ne jedeš čokolade? Kaže, pa šta će mi čokolada? Di ću jesti čokolade. Ne znam što. Valda je tako... Naučili ga i šta, nemam pojma. Znaš šta? `Ajde ti mene vodi da ti i ja vidimo kol`ko ti imaš krava! Ja kažem, nijednu! On kaže, kako nemaš ni jednu? Ti si siromašna... Pa siromašna... (smeh) Nemam krave. Nismo držali krave. Nije iz takve kuće...

Radovan:

- Pa, nisu krave ni... Krave su robija. Krave su robija. Samo ti... Samo ručkajte vas dve.

Kovica:

- Ja sam gladna! Uzmite slobodno!

Radovan:

- Nisam sad baš... Nešto mi je danas loš dan. Loš mi je dan i vidiću... Sad sam dobio uput...

Kovica:

- A ima na groblju kod nas kao beodransko groblje... Baba Dajka je imala još jednog sina koji je poginuo. Il` je umro, šta, ne znam... Uglavnom im`o je momak je...

Silvija:

- Daj mi jednu tu rotkvicu, Radovane...

Radovan:

- Evo ti...

Kovica:

- Oprala sam ih ja, samo ako hoćeš još...

Silvija:

- Ne treba...

Kovica:

- Ovaj, bio beli spomenik, pa tu blizu kod Mome i Momine mame, znaš? I dugo godina stoji taj spomenik i sad je pao, a nema ko da... Niko! Ko će?! U stvari, mogli bi Šibulovi ipak... To je najbliža, ali...

Radovan:

- Neće...

Kovica:
- Neće... Ja nisam znala da su... Kaže, juče, jao Bože, il` danas... Dara me pitala da li se Luka preselio u kuću, a ja ne znam ni da je kupio kuću. Pa, kaže, kako ne znaš?

Radovan:

- Ko je?

Kovica:

- Luka Gagićev. Luka...

Radovan:

- Aha, di je kupio kuću?

Kovica:

- Eto, tu preko puta kod njegovog ujaka. Znaš čije je to kuća, Šukina.

Radovan:

- A tu veliku je kupio?

Kovica:

- Da.

Radovan:

- Novu tu veliku?

Kovica:

-Novu tu veliku.

Radovan:

- Tu što je sređena? U, čoveče! To je ujak Lukin?

 

Kovica:

- Jeste.

Radovan:

- A, pa Luka, znaš da ti kažem, to je velika investicija. Ne znam kolko je platio?

Kovica:

- Ne znam, ne znam.

Radovan:

- Je l` to kupio on za sebe il` za sina?

Kovica:

-Ne znam, ona mene pita ko se preselio u tu kuću, ja kažem u koju kuću? Kaže, pa Luka što je kupio... To se tako sad prodaju kuće, da ne možeš ni da zamisliš ko sve kupi kuću!

 

Radovan:

- Pa, da... Čoveče! Čoveče, vidiš ti...

Kovica:

- A ona kaže, pa kako ne znaš, kupio Šukinu. Pa ne znam, nikog nisam...

Radovan:

- Eto, vidiš Silvija, nismo znali da je Luka kupio kuću.

Kovica:

- Lepa je kuća.

Radovan:

- Lepa je... Pa, dobro ima Luka novce. Ima njiva...

Kovica:

- Ima te krave silne.

Radovan:

- Ima krave, a i dobiju oni sad, ima on sina mladog, onda sinovca... Oni su svi jedna kuća, znaš ti to? Oni se još nisu delili.

Kovica:

- Oni tu sedili, kod nas...

Radovan:

- Pa su se onda preselili na veliki sokak, kupovali jedno po jedno.

Kovica:

- Jedno što je još deda kupio, a drugo kupio Duško Opančarov.

Radovan:

- Znam, znam, znam... Pa su izišli na velik sokak.

 

Kovica:

- Smešna je ona... Ona kaže, pozdravio te Luka! Dara meni kaže, ne Dara, ova moja mala Milana, pozdravio te Luka!

Radovan:

- A Luka u crkvu tamo...

Kovica:

- Da, u crkvu i Bata se snjim druži...

Radovan:

- A Bata s njime?

Kovica:

- Da, ja sam mislila on me je pozdravio, ja kažem koji Luka? Gagicin? Kaže, kako ona misli na Gavrićeve... Pa šta? On nema ženu, ja nemam muža...

 

Radovan:

- Da, da...

Kovica:

A u stvari Darin unuk se zove Luka i Darin unuk je iz Bečeja, nije odavde, ali ide s mojom Milanom zajedno u školu.

Radovan:

-Dare iz Bečeja...?

Kovica:

- Ne, ne! Dara! Dariška, pa njena ćerka je udata u Bečej, pa ima dva sina. Jedan sin ide sa Momom, a sa Milanom u školu, medecinsku...

Radovan:

- A Milana je upisala medecinsku?

 

Kovica:

- Da, medecinsku upisala, pa ide sa njime, pa ja ko velim, stalno dođe, pa kaže, baba, kažem, molim? Ona tvoja Kovica dobila peticu! Za Milanu, znaš...?

Radovan:

- Da, da, znam ćerku, ona je u Beograd išla u školu. Ona je stanovala kod tetka Nade moje. I Dariška je stanovala kad je išla u Beograd kod tetka Nade.

Kovica:

- Ne znam...

Radovan:

- Pa, ja znam...

Kovica:

- Ali ova... Ivana se ona zove?

 

Radovan:

- Ivana, da, da...

Kovica:

- Kaže Dara, kako si oma pomislila na Luku Gavrića, a ne na mog Luku.

Radovan:

- Pa dobro, Luka je sad pod gombom, znaš? Tu je on... Vitalan je, znaš...

Kovica:

- Kad su išli na sahranu, stvarno, bili neki Srbijanci i pitaju i oni su došli na sahranu i šta ja znam i ja sednem u kola i odem sa njima do groblja i oni odu sa mnom i sad kad ćemo se vratiti, sedaju oni u neka besna kola, reko, `oćete i mene vratiti? Saša da me donese, Dragana, svi smo bili na sahrani Radinki, znali smo se dobro...

Radovan:

- Pa da, fina je Radinka...

Kovica:

- I jedanput oni kad su došli, svi skreću kod Čenoja pravi večeru, imao jako mnogo gostiju, jako, jako i oni skreću... Jao, reko, Luka, di ću ja?! Oni skreću, ja treba da izađem, da idem kući, kako ću otići sad?  A on kaže, `ajde neka samo ti s nama, možeš i ti si naša, na večeru. Šta ću da idem, žena ti umrla, ja sela pored tebe, đavola! I ništa...

Radovan:

 

- A di si sela?

Kovica:

- Pored njega u ta kola srbijanska. Srbijanci su to bili. I ja sedam sa tim Srbijancima, on nije `teo, on je seo sa svojim društvom i čit`o Očenaš i sve to i kad ćemo krenuti kući, ja kažem, jao, s kim ću ići kući?! A ovaj bio Lukine ćerke sin...

Radovan:

- On je Šibul?

Kovica:

- Da. I kaže, on ide kući nosi tatu da namiriva. E, reko, odnećeš i mene! I tako on me donese i donese opet Luku. Ja reko, Luka izvini, ja moram da idem kući, a posle ne mogu peške otići.

Radovan:

- Je l` Bata išao ovamo kad su išli za taj pojas?

Kovica:

- Gde?

Radovan:

- Pa u Beograd, nije?

Kovica:

- Nije. Pa ne može, iš`o u školu. Iš`o Mika vaš?

Radovan:

- Mika je iš`o.

Kovica:

I Duška moja je išla. Vulićeva je ona.

Radovan:

- Ne mogu da znam, ali dobro, nema veze. Iš`o je Mika, a i Decu je nosio. I Mila je išla, a i Milica.

 

Kovica:

- Pa, kako je smela decu nositi?

Radovan:

- Pa, nosio, bio je i čak i one dobiju pojas.

Kovica:

-Pa, kažu da su celu noć i tek sutradan išli.

Radovan:

- Deca su išla priko reda.

Kovica:

- A deca su išla priko reda... A on iš`o za decom?

Radovan:

- Ne, ne, on se vratio, pa je sutradan iš`o još jedanput. I Jovanka je išla.

 

Kovica:

- Čula sam da je Jovanka. Ko da mi je bila tu kod Darka, tako mi je ofarbana k`o Jovanka, al` ne znam da l` je ona. Da l` Darko još sarađuje sa Stojanom, ne znam, a sarađivao je sa Stojanom.

Radovan:

- Darko... Ni ne znam ko je Darko?

Kovica:

- Tu stanuje, ne znam ni ja ko je, u stvari znam - Verice Gajine sin.

Radovan:

- A znam ko je, to je onaj crni...

Kovica:

- Da, da, da.

Radovan:

- Što je radio kod Merančana...

Kovica:

- Pa, radio na sto mesta i nigde se ne zadrži.

Radovan:

- To je ta Verica što su govorili da se Mikec s njome švalera?

Kovica:

- Jeste, jeste... A švalerao se i moj prijatelj bivši, on se preziva Levanac.

Radovan:

- A on nosi Acino prezime?

Kovica:

- Nosi. Priznao je Aca njega.

 

Radovan:

- Aca ga prizn`o?
Kovica:

- Mhm... Ja i on se jako lepo živimo.

 

Kovica:

- Ne znam šta je, je l` ste, reko, davali ječma il` nešto što nije za pile? Ne znam, nemam pojma... Ali uvek, evo, to mi i Ružica kaže, što ideš kod njih kad uvek dobiješ proliv?

Radovan:

- Di dobiju proliv, tamo kod...?

 

 

 

Kovica:

- Kod Saše. Nemam ja, samo što me tera da idem u wc, idem normalno, idem u wc. Nema da je nešto nenormalno, samo tera me...

Radovan:

- Više puta ideš?

Kovica:

- Dva puta sam juče išla.

Radovan:

- Pa, to nije strašno.

Kovica:

- Pa, nije strašno, ali... Je l` imaš i na balone te tako vode? Tako...

Silvija:

- Imam, za 130,00 dinara.

Kovica:

- 130,00 dinara  je?

 Silvija:

- Šest litara.

Kovica:

- Ja, ovaj, mogla bi uzeti jedan, uopšte ne pijem, pijem samo običnu vodu.

Silvija:

- Vidi, ja ne znam, nama je ona Svirčeva onda rekla da ova voda može da se pije. Naša voda je bolja nego u Kikindi.

Radovan:

- Silvija pije ovu vodu.

Kovica:

- I Dragica je meni isto rekla.

Silvija:

- To nam je baš rekla žena koja iz te oblasti...

Kovica:

- Rodićeva, ona je tehnolog...

Radovan:

- Da.

Silvija:

- Kaže, tu gde imaju te bunare duboko kopane, slobodno da pijemo tu vodu...

Kovica:

- Ja pijem. Kad pijem samo vodu, ne samo te sokove što ja volem i to gazirano, to `oće. Gazirano i... Dok sam jedno vreme vodila računa, nisam pila gaziranu vodu, samo običnu vodu, ne tu prečišćenu, običnu...

 

Silvija:

- Običnu iz česme.

Kovica:

- Jela sam samo to brašno što je crno ili integralno i sve sam pravila s vodom, ništa nisam...

Silvija:

- Kod tebe ne sme, isto k`o i Nikola to, ne sme sokova, ne sme gazirano, ne sme slatko. Ovo drugo može.

Kovica:
- Da. A sat te malo – malo idu tamo, idu ovamo, `ajde uzmemo koji sok...

Radovan:

- Pa da, i Nikola ima kandidu.

 

Kovica:

- Ima i on?

Radovan:

- Da.

Silvija:

- Al` on ima u ustima.

Kovica:

- Kako u usta?

Silvija:

- Na jeziku. Baš sam pitala doktorku, on je to zaradio pijući te silne sokove, onda on ima tu neki džeparac i za to stalno slatko i cigare, to je smrt za usta i navukao na usta. I sad, evo, ispiramo, pa sodom bikarbonom, pa ja tu neko ulje uzela, to se vidi onako sve belo po jeziku.

Kovica:

- Pa da, ne treba...

Radovan:

- Kaži mi, kol`ko ima da je Dacka umrla?

Kovica:

- Pa, ne zna, čekaj, ima otprilike trinaest godina. I godinu ipo dana posle nje umro moj Moma. Momi je sad bilo deset i uš`o je u jedanaestu. Znači... A Ivica ima petnaest. Upropastio nju. Ona se potresla...

Silvija:

- Pa `oće to od stresa.

Kovica:

- Dođu ove devojke kod mene, jako volu da dođu. Deca su.

 

Silvija:

- Kol`ko ima Jelena, dvoje?

Radovan:

- Troje.

Kovica:

- Troje, a Maja dvoje, a ta mala Jelenina Milenica, Milena se zove, kad su bili sad zadnji put, išli su svud, kad su došli, a ja naspremala tamo u tu sobu, svega, a ona kaže, mama, nećemo više nigde da idemo, samo kod tetka Kovice! Kaže, što? Pa, je l` vidiš šta je iznela da se jede?! Ovi drugi nam ništa nisu dali da jedemo! Zamisli dete i ona mene zove da mi kaže!

Radovan:

- Ovaj je divan, Mirko je dobar.

Kovica:

- Jaooo, Mirko! Ja jako volim Mirka!

Radovan:

- Mirko je dobar...

Kovica:

- Ovaj Majin je malko onako...

Radovan:

- Ne znam njega. Znam ga ono iz daleka, ali ne znam...

Kovica:
- Ali bili su kod Saše, kod Nemanje u svadbu svi i onda kad je bila Korona, sa decom su došli, kako su smeli, ne znam. Mirko nije seo, on se non – stop veselio! I Mirko i Jelena i Maja! I Tanja. Nji četvoro... Nisu seli uopšte!

Radovan:

- Pa, dobro, podržali su svekrvu.

Kovica:

- A što je Dragija otišla, pa nije jela čorbu, ona kaže, pa bila si ti tu. Šta sam bila? Konobarica, ona mene neće da sluša, šta nisi došla? Ne može ona iz Zrenjanina, ne može da našteluje televizor Mile, deset puta je zvao nju da dođe kući iz Kikinde, da mu našteluje televizor. I ova šta će... Izneli predjelo i treba da iznesu čorbu, reko` iznesite čorbu, žena mora da ide kući. I onda oni tako.

Radovan:

- A nisu oni hteli da remete. Oni praktično sve podrede svom protokolu.

 

Kovica:

- Ali dobro, ovo je izuzetan slučaj. Prvo, jedini rod sa mamine strane.

Radovan:

- E, to nije dobro što se nije ispoštovalo.

Kovica:
- Jeste, nije dobro. Ona je toliko dobra, ona je toliko nama izašla u susret sad dok je Saša bolov`o i meni, a Saši...

Radovan:

- Za bolnicu?

Kovica:

- Za bolnicu. Sve, on iš`o vozom, ona ga sačeka autom, odnese ga u bolnicu, ode skuva ručak i ode po Sašu, donese ga...

Radovan:

- A što je on iš`o vozom?

Kovica:

- Pa, ne može...

Radovan:

- A nije mog`o da vozi?

Kovica:

- Da, da, nije mog`o sam, nije još Dragana položila. Sad su svi položili sem Jovane. Jovana je položila testove, a nije...

Radovan:

- A Milana?

Kovica:

- Ona ne može, ona je još mala...

Radovan:

- Nego je Bata položio sve...

Kovica:

- ... položio sve. I položio je i za kola i za traktor.

Radovan:

- Pa, to je dpbro, to je dobro...

Kovica:

- Zato nije pokosio travu...

Radovan:
- Pokosiće... Pokosiće kad se uvati brega. Neka, to je lepo. Je l` su se jagnjile ovce?

Kovica:

- Ne, to ne pitam.

 

Radovan:

- Nisi ga pitala ništa...

Kovica:

-Ne mogu ja da stignem i drugarice i cveće i zalivanje i ovo i ono... Kažem Ružici da su moje drugarice sedile četir` sata.

Radovan:

- Pa, šta ima veze?

Kovica:

- Pa, šta ima veze, nek` sedu.

Radovan:

- Družiš se.

Kovica:
- S Martom smo se smejali, smejali...

 

Radovan:

- Ova Novicina?

Kovica:

- Novicina. Koliko je smešna i stalno sebe uzdiže, stalno. Ja to znam, a Dara ne zna. Dara se nije družila, ja sam se družila. Novica je non – top ispravlja. Nije tako, ovako. Nije tako, ovako. Što kažeš da je bilo toliko, kad nije bilo toliko? A Dara ne zna, pa sve misli da l` ova govori istinu il` ne govori istinu. Ja kažem, je l` ti s njim živiš? Kaže ne, od kad su se rastali... Ona je valda učiteljica tu u školi. Jedan joj je sin bolestan.

Radovan:

- Taj se s Nikolom druži.

 

Kovica:

- Druži se?

Radovan:

- Ma, da...

Kovica:

- Kaže i završio je gimnaziju. Ma, preko veze... To sve išlo preko veze.

Radovan:

- I Nikola je završio poljoprivredni. Novi Sad.

Kovica:

- Stvarno?

Radovan:

- Pa, da. On je cvećar po struci.

Kovica:
- Eto, Nikola...

Silvija:

- Da dođe da ti sredi cveće.

Radovan:

- Kod Đere je radio praksu. Đera mu je potpisiv`o dnevnik taj praktične nastave.

Silvija:

- Kad je iš`o kod njega, on je još imao živaca. To da popunjava i da piše šta su radili...

Kovica:

- Pa, je l` su radili nešto?

Radovan:

- Nasađivali su kvočke.

Kovica (smeh)

Silvija:

- Nosio bale i tako...

Radovan:

- Tad ništa nije imao, nije imao gde da radi praksu, pa je onda radio tamo na farmi kod Đere.

Kovica:

- Znam ja Đeru, što je umro tako... Imam ja sliku...

Radovan:

- Ovaj mali je diplomir`o.

Kovica:

- Diplomir`o je?

Radovan:

- Diplomirani pravnik je. Je l` si kod Juge išla skoro? Nisi?

 

Kovica:

- Ne.

Radovan:

- Ja sam se čuo s Jugom.

Kovica:

- Prvo, nime je ni zvao uopšte, samo na sahranu sam bila.

Radovan:

- Nikog on nije...

Kovica:

- Bilo mi je jako žao, zvali me za Ružu. Kakve ja imam veze sa Ružom? Ja išla, Olgicina sestra kad je umrla, išla, zove Đera, dođi, pa dođi, nemam nikog, a kad je on umro onda me nije zvao. Tanja imala, čekaj, mali im`o rođendan. I mi trebali da idemo na rođendan i zove Dragana, išla je po hleb, Dragana Sašina i kaže, da Vam kažem nešto, kaže, umro je Đera. E, naopkao, što je umro Đera. Kaže, jeste. Umro je... I mi ondak odemo, za ručak je bio taj rođendan. Odemo na rođendan i s rođendana izađemo ranije ja i Saša, odemo kupimo sveću i bombone i šta treba.

Radovan:

- I on je bio već tamo u...

Kovica:

- Već je bio u kapeli, već je bio obučen...

Radovan:

- Pa, to je sad pravilo, da će svi biti u kapeli.

 

Kovica:

- Kao, biće zabranjeno da se nosi ulicom.

Radovan:

- Pa, nije dozvoljeno više. Zabranili su.

Kovica:
- Da, da... I onda sutradan smo išli na sahranu i kad smo išli na sahranu, išli smo na večeru...

Radovan:

- Ja nisam iš`o...

Kovica:
- Tanja nije išla. Ne znam zašto Tanja nije išla.

Radovan:

- Ja nisam iš`o zbog korone. Ja sam pre tog preležao Koronu i nisam bio za druženje, ni kad je Olgica bila, nisam bio za...

Silvija:
- Ti si onda bio jako loše.

Radovan:
- U lošem stanju sam bio.

Silvija:

- On nije mog`o ni da ode do groblja. On se vratio kući...

Kovica:

- I plakala sam. Jako sam plakala. Najviše sam plakala kad su počeli svirci da sviru. Muzika je svirala, nije bila ona povorka... Ja ne znam, oni su krstili dete u crkvu, zašto popa nije sahranio...

Radovan:

- Koga zašto popa nije sahranio?

 

Kovica:

- Ovog...

Radovan:

- Nije hteo verovatno Jugoslav.

Kovica:

- Nije `teo, već su svirali Jedan dan života i onu, jao... Isto volim tu pesmu, tetka Tasika voli tu pesmu...

Radovan:

- Ječam žnjela...

Kovica:

- E! E, e...!

Radovan:

- Jelena je to volela.

Kovica:

- E, to su svrali, samo nisu pevali, ali ne znam... Ružicin je brat umro, sad je umro, sad, tri meseca kako je umro i njega su pope sahranili sve normalno. a ovi su svirali i pevali, ali popa ne dzvoljava ako je muzika, on neće. Ne fujaši, ako se muzika svira, onda neće...

Radovan:

- Sejo...

Kovica:

- Molim?

Radovan:

- Bilo mi je jako lepo.

Kovica:

- Jako kratko...

Radovan:

- Moram da idem sad. Već me vata...