Mi se dodirujemo
VATROM
što prži sve
što nas deli,
kada se mislima
dotaknemo,
na koži gore
dodiri vreli.
Mi se saplićemo
VETROM
što briše sve
sa puta,
kada ležimo
razdvojeni
OLUJA nas
želje guta...
I šiba venama
KRV UZAVRELA,
niz telo
i razum POMAHNITA.
Mi se željom
SATIREMO,
STRAST
daljinom pluta,
Ti u meni
mačem ognjenim,
ŽEŽEŠ utrobu
do jutra...
Marija Najthefer Popov; 22.02.2011.god. Zrenjanin
...Sa ljubavlju i poštovanjem...
Geometri
Nisam siguran da li mi telefon i dalje ubrzano radi, ali ja ću ipak da snimim priču o tome kako su jedne godine došli geometri u naše selo i bilo ih je nekoliko i date su im dve sobe da spavaju – velika kujna i prednja soba.
Nismo se nešto naročito sa njima zbližavali. Kratko su bili boravili kod nas, jeli su ono što im se mnogo sviđalo, to je meso od vratne krmenadle koje je pekla moja majka i gibančice koje je pekla moja baba. Ja nikada nisam pitao koliko su oni plaćali i kako je to išlo, ali verovatno je to možda čak i zadruga plaćala, to jest poljoprivredno dobro, taj njihov boravak kod nas. Selo nije imalo smeštaja, čak su i pevačice i muzika što dođe da svira u glavnu kafanu stanovali privatno po kućama. Postojale su kuće u kojima su spavale pevačice. Znači, jedna od tih kuća je kuća Gladilova i ona se nalazi u sadašnjoj ulici Vase Stajića i tu su dolazile pevačice, a kod njih u komšiluku je živeo Marko Tupša. On je bio fudbaler i ekonomista kontista u trgovinskom preduzeću „Zadrugar“ u Novom Miloševu.
Inače, Marko Tupša je važio za jednog od najvećih bećara kad su u pitanju pevačice. Pričalo se da je Marko Tupša sa svakom od pevačica bio i da se švalerao. Naravno, to je ta neka njegova, tako da kažem, ta je legenda širila se sve do osamdesetih godina. Inače, moji nisu primali pevačice na konak i na spavanje, samo te neke inženjere i zadružne ljude i to nije dugo trajalo, do trenutka dok nije Vlasta jednom prilikom malo više popio sa Lukicom i dok se nije moja majka pobunila i onda je otac prestao da ih prima... Ali ovi inženjeri što su bili, geometri, jedan od njih se bavio umetničkom fotografijom i imao je ćerku koja je bila mojih godina, ja sam tad već imao četiri godine i onda... Ovaj drugi ga je fotografisao sa teletom, jer kaže, njegova ćerka nije videla tele... Meni je bilo čudno kako to da ne vidi tele, pa Bože, mi tele imamo, s teletom se sigram svaki dan. No, tako je bilo...
Inače, vezano za pevačice, kad nisu mogle da budu kod Gladilovi`, onda ih je primala Slavna Gorušicina. Slavna je imala tri ćerke i imala je muža Mirka, ali je imala isto tako i velike i troškove i onda ih je primala, jer to joj je bio prihod. Naravno, Marko Tupša je važio godinama za velikog švalera i on je sedao obično za sto sa muzikom, a i viđalo se da se poznaje i da vodi razgovore sa pevačicama.
Doduše, malo se i on... Sam se identifikovao sa tom legendom velikog šarmera, zavodnika, pa je onda povremeno kao nešto prolazio, pa je šaptao nešto njima, a mi smo sve njegove pokrete i razgovore izdaleka pratili kao klinci, tada, sa petnaestak godina kao velike zavodničke dogovore, a u stvari to su bili samo obični razgovori, jer smo docnije shvatili da se Marko pred kraj života, kad je otišao u penziju, oženio i umro je ostavivši toj supruzi sa kojom je bio poslednjih dana, ostavivši kuću i to malo imovine. Ta svoja odela sa kravatama, a ujedno i sa maramicama koje su bile u džepu od sakoa.
Dakle, Marko Tupša je deo tog legendarnog miljea koji se prostirao kroz selo od šezdesetih do osamdesetih godina. Inače, njegovo druženje je bilo tada sa direktorima i sa najuticajnijim ljudima iz dve opštine. Kako iz opštine Novi Bečej, tako iz opštine Kikinda, a isto tako iz Mesne zajednice Novo Miloševo, koja je tada imala vrlo ozbiljnu tendenciju da postane agro – gradić.
Moja porodica nije, nakon tih poslednjih kostoša, nije imala više, nije primala... Kostoše, a evo, ja sad svedočim da je to davno prošlo vreme – pluskvamperfekat.
Naravno, da ne mislim na bukvalno prevođenje, već na trenutak kad događaje koji su nam se desili, čak i one ružne, prevodimo, razmišljanjem, iz stanja negativnog u pozitivno. Čitav život to radim, a da toga i nisam bio naročito svestan. Nikada o tome nisam razmišljao puno, a činio sam to. Živeći sa ljudima u svojoj blizini trebamo biti spremni na mnoštvo pogrde i nerazumevanja, a u sredinama koje su manje kultivisane toga ima više, a ako bi svakoj odgovorili na način kako nam je upućena ne bi trebalo ništa drugo da radimo do da se svađamo. I zato moramo naći načina kako da prevedemo pogrdu u pohvalu, da pretvorimo poraz u pobedu, i da spremni prihvatimo namenjene nam zadatke od Tvorca vaseljene i sa radošću ih izvršavamo.
Sretali smo se na različitim mestima u svakavim situacijama, a najčešće u šetnji Dunavskim parkom u ranim večernjim satima početkom osamdesetih.Ja sam za sebe tada mislio da sam najusamljeniji mladić na svetu.Čitao sam Vajningera i svakodnevno razmišljao o samoubistvu i smrti.Ona je bila balerina.Sreli smo se prvi put pored jezerceta kad smo svako za sebe kružili parkom.Ponekad samo se krišom kradoumice pogledkivali, a činili smo to nevešto kako to već čine usamljeni ljudi.U prolazu pogledi su nam se sretali, bili su duboki, pomalo hipnotički, a činilo se da ne želimo ostaviti utisak jedno na drugo.I nismo jedno o drugom znali puno, to i nije bilo važno, jedva da smo izmenuli nekoliko reči u prolazu,i to nam se činilo izlišnim.Veličinu trenutka činili su pogledi pravo u oči u prolazu. Išli smo u krug različitim pravcima i kad je kišica sipila i po snegu i kad je vetruština duvala svakodnevno u isto vreme i u jednoj tački smo se sretali.Gledali smo se prvo u oči, dubokim prodornim pogledom večnih upitanika nad pravim razlogom i smislom življenja.Bili smo zagonetke koje su se odgonetale u pogledu onog drugog.Reči su bile suvišne.
Lukica iz Mokrina
Kad su u našem poljoprivrednom dobru koje se zvalo Vojvodina odlučili da drže ovce i odlučili su da prihvate ovce na prehranu od grada Novog Sada, to su robne rezerve grada Novog Sada, onda su zaposlili i čoveka koji je bio stručnjak za ovce, a završio je srednju poljoprivrednu školu i diplomirao je, radio je diplomski, na ovčarstvu i ovcama.
Zvao se Lukica, Luka i došao je kod nas u selo iz Mokrina, a inače pošto je već sa poljoprivrednim dobrom naša porodica imala ranija iskustva i primali smo, kako je to moja baka govorila, kostoše, isto tako je ponuđeno da i Lukica bude kod nas, što smo mi prihvatili, a isto tako je i on prihvatio.
Lukica je bio crn, naočit čovek, dosta tih u tom smislu da nije bio nešto napadan, nije bio galamdžija, ja ga se sećam samo pomalo izdaleka i to ga se sećam kad je teglio federe. Kad je vežbao. On je taj prema vežbi, prema vežbanju, prema razvijanju tela i prema tom, tako da kažem, ondašnjem bodi – bildingu i uputio mog brata Vlastu koji je isto tako vežbao i razvlačio te federe koji su bili tad vrlo, vrlo interesantni.
Naravno, Lukica je bio specifičan po tome što je mogao da pije i da popije puno vina i nije mu se videlo da pije, dok su, recimo, drugi koji piju, oni progovore ili postanu veseliji... Postanu nekako galamdžije, postanu drugačiji, vino i piće pokažu svoju ćud iz njih, Lukica to nije ništa pokazivao. Jednako je ispijao i pušio je nišku drinu bez filtera i družio se i sa mojim ocem kad je tu i kad dođu očevi drugari, ali je izvršio veliki uticaj na mog brata Vlastu.
Sećam se jedne zimske večeri su došli očevi drugovi kod nas da piju vina i da se druže i onda je i Luka došao i otac je govorio kako Luka ima te federe i kol`ko puta može da ih razvuče i sve ostalo i onda je Luka doneo federe i onda su probali očevi drugari, kako Batoja, tako Neca, tako između ostalog i Gliša Rakazov i Mirjan Pajko. Međutim, niko nije mogao nešto... Bili su krupni, bili su jaki, ali niko nije mogao da razvuče nešto naročito te tegove, dok je Luka razvlačio sam sa lakoćom, razvlačio je po deset puta u tranši. Bio je to, tako da kažem, jedan trijumf neke savremene, moderne tehnologije i modernog pristupa životu i treninga i života u odnosu na one paorske. Ovi su bili jaki, mogli su volu rep iščupati, kako je govorio moj otac, ali nisu mogli da tegle federe koji su bili deo savremenog treninga za očvršćavanje tela, duha, mišića i tako...
Luka je bio kod nas godinu ili dve godine dana kad je farma dostigla nivo da ima negde oko dve hiljade ovaca i kad se malo u poljoprivrednom dobru, ona kad je malo zaživela i ojačala, tad je Luka dobio ponudu da ide za Novi Bečej i onda je otišao u Novi Bečej i tamo se prebacio na Sokolac da radi. Na kojim poslovima je radio – ne znam, mi smo izgubili, bar ja sam izgubio svaki trag o Luki, nije navraćao kod nas posle tog kad je otišao, ali je brat povremeno sa njim imao kontakte i brat ga je često i spominjao. Dakle, Lukica iz Mokrina je umeo da pije vina i da tegli federe.
iznedju dana i noci,izmedju tebe i mene ,polje beskrajno polje mogucnosti za komunikaciju
