DNEVNIK PISCA Čovek često ne sme pokazati svoju superiornost

 Čovek često ne sme pokazati svoju superiornost i svoju snagu prijateljima.

Pogotovo onima koji su mu najbliži, jer time ih dovodi u jedno stanje zavisti. A

niko ne voli da vidi nekog kog je godinama gledao ispod sebe kako napreduje,

kako jača i kako postaje bolji od njega. Mnogima to smeta i ne mogu da prihvate

veličinu i ne mogu da se raduju uspehu tuđem. Zato što oni gledaju samo sebe i

misle ukoliko neko drugi je nešto uspeo, da onda oni neće. I tako to... Zaista je to

tako, ali ja nikad nisam imao problem sa dobrim rezultatima mojih prijatelja. Bilo

mi je drago da uspevaju, bilo mi je drago da imaju, zahvalio sam Bogu kada su se

pojavila prva izabrana dela Selimira Radulovića i rekao sam, Bože, fala ti, evo

krenulo je, pa kad ima Selimir, daće Bog da jednog dana imam i ja. I to mi nije

smetalo, mnogi su u tome videli nešto loše i nešto što njegova poezija ne zaslužuje,

a u stvari svako ima prava da sabere svoje pesme i da izabere svoje pesme i da ih

štampa ako obezbedi sredstva kako hoće. Ako neko ima rukopis i ako neko misli

da je napisao roman, on treba da ga štampa. Ako može da obezbedi podršku,

državnu može, ako ne može onda neka on sam investira. Međutim, ljudi su u

komunizmu naučili da država investira u njihove knjige. Da su oni na državnim

jaslama i na državnom trošku i veruju da to njima pripada. S punim pravom, jer oni

su završili fakultete... Oni su diskutovali po svojim grupama na plenumima, na

skupovima, oni su bili aktivni, oni su sačinjavali ono što se zove književni život,

oni su objavljivali u periodici, oni su govorili o onima koji su pisali i govorili u

periodici, oni su bili urednici periodika i gradirali su sve to i spremali da u

vremenima budućim to bude nešto što će svi hteti da vide i da čitaju. Šteta... Šteta,

šteta... Vidim da mnogo toga nije dobro, ali šta da kažem? Tako je kako je. Jednom

mi je neko rekao, samo slobodan čovek ne oseća zavist, on rado prihvata veličinu i

raduje se da ona može postojati.

DNEVNIK PISCA Evo, na terasi sam sa puno doživljaja

   Evo, na terasi sam sa puno doživljaja. Nikola je stigao, on je ogladnio i čeka večeru. Silvija mu sprema da jede. Ispred mene na stolu je prazna flaša od Rosa vode, potom nekoliko pikavaca što je Silvija pušila. Tu je i kanta za smeće koju je Nikola koristio. Pokušao sam da jedem kikiriki, ali mi se pokazalo da ne prija, iza leđa mi dopire miris iz kuhinje, osećam nešto peče Silvija, kod gume od auta Žuća. Drema, zaviriva. Ja sam danas imao više različitih razgovora; jedan je bio vezano za roman. Kaže mi Voja da ga je čitao i da ga je gledao malo, nije stigao da čita, imao je neka pitanja, kaže da vidi kao da mi je rečenica vrlo... Rečenica je vrlo stabilna. O, Bože... Vrlo, imao je neki drugi izraz... Vrlo... Zrela. Da. Baš takav izraz – zrela. Uvek mi fale reči. Od kad imam ove probleme sa plućima, sve češće mi fale reči i onda moram da čekam dugo da mi dođe ona prava, da mogu da pogodim šta je to što sam hteo da označim i da kažem. Danas sam, takođe, imao razgovore i vezano za knjige koje će se objavljivati i pripremili smo jedan novi ugovor koji će ići dalje, koji je Silvija prosledila i poslala. Danas su Snovi otišli u štampu, što je jako velika i važna informacija, a isto tako važna informacija je i ta da ja Dragu Savetu, koja je već pregledana i što se Andree tiče i što se Senke tiče i što se tiče mene i spremam je da može da ide u štampu. Da li sutra ili prekosutra, videćemo sad. Tako da to čistimo i da sklanjamo i da pravimo red. Takođe sam se danas čuo sa mojom doktorkom za pluća, a rekao sam joj da sam juče bio kod moje druge doktorke za pluća i poslao sam joj rezultate koje je ona komentarisala i potvrdila je moju ideju da idem kod trećeg doktora pulmologa za kog kažu da je jedan od najboljih u Srbiji. Ako za nekog kažu da je najbolji u državi, onda ja hoću da verujem. Tako da u čitavoj ovoj priči i zamršenoj situaciji vidim da moram malo usporiti sve korake i da treba da ide polako sve, jer ne vredi ništa brzo, jer ja više nisam čovek brzine, mada je Simon imao jedan izraz, kaže: Bio si neukrotiv! Ou, jebote... Bio si neukrotiv, kaže Simon... Da li je to baš tako? Uvek sam ja znao koje su moje granice i uvek sam ih viđao i osećao, međutim, često sam bio nespreman da ih do kraja prihvatim. Stalno sam verovao da će se možda desiti neko čudo. Evo, devet sati, zvoni crkva. Što je jako dobro. Večeras sam se video sa čovekom koji kaže za žene sledeće: Sve one volu da u mladosti budu šarene malo, a posle mesu kolač i pravu koljivo i trču kod pope da delu koljivo. E, pa ne može i da bude šarena i da deli koljivo. Naravno, ima i druga narodna koja kaže: U mladosti kurva, u starosti bogomoljka. Moja pokojna majka je imala isto tako često negativan stav prema ženama koje su se u jednom periodu svog života pokajale i koje su se približile molitveno hramu božjem i sveštenicima. Ona je govorila da se te dotične i to što su se pokajale nisu zaboravile to šta su radile i kakve su bile. Veče je tiho, čuju se automobili i verujem da će biti mirna noć.

DNEVNIK PISCA Komformizam

 Komformizam koji koristimo u želji da deci priuštimo mir vrlo je specifičan.

DNEVNIK PISCA Da, malo je komplikovano

 

  Da, malo je komplikovano sa ovim mojim prstima, koji su malo grublji, da podesim da ovaj mikrofon radi i da snima. Telefon. Inače, danas je sreda veče i spremam se polako da sutra mogu za Novi Sad, ali imam malo komentara. Nešto bih hteo reći. Pobegne mi, uvek mi pobegne ovaj prst i ne uspem to da uvežem kako bi trebalo i kako to dolikuje i onda se prekine i misao. Sve se prekine.

 Po svaku cenu je želela da uđe u njegov život. On je to prihvatao delimično, i nju je prihvatao, ali ne nikako u onoj meri da joj se preda i da njeni posesivni i ljubomorni hirovi zagospodare njegovom svakodnevicom i životom. Pratila ga je u stopu, raspitivala se o njemu i njegovom životu preko ljudi  koji su ga poznavali, preko satelita je tražila njegov gradić, njegovu kuću i sve ono što je bilo vezano za njega bilo joj je važno. Ona  je to nazivala ljubavlju i željom za njegovom blizinom, a on je to doživljavao kao muku. Nikada se i nikome on nije davao u potpunosti, osim možda jednom u mladosti jednoj devojci, a i to je docnije više bio plod njegove pesničke uobrazilje nego što se u stvarnosti desilo. Ona mu je često kupovala i slala poklone koje je on prihvatao i ponekad su ga i radovali i raznežili pošto nije naučio da prima poklone. Nekada ih je iz pristojnosti odbijao, ali ona je nalazila uvek više razloge zbog kojih bi trebalo da ih primi. I primao ih je negodujući, ali ih je primao. Njihov odnos je ličio na specijalni psihološki rat gde se ona javljala u ulozi napadača koji nije birao sredstva kako da pokori neprijatelja. Sve napade je fokusirala u ime bezgranične ljubavi prema njemu. On nikada nije toliko bio napadan ljubavlju, tako da je u početku bio malo zbunjen i malo više uviđavan prema njoj, što je ona tumačila kao njegovo pristajanje, prihvatanje ljubavi i tumačila je to kao vezu. I bila je veza, ali ne nikako u potpunosti ljubavna i duhovna, kako je ona to želela.

Ona je ponekad imala želju da se sretnu da pričaju, da se druže, želela je da vode ljubav, da ostave porodice, da se okrenu avanturizmu ljubavnog zanosa. On to nije tako shvato i nikako nije pristajao na bliske ljubavne odnose na kojima je ona instirala. Sklanjao se od toga, povlačio, i čvrsto držao život koji je do tada živeo ne menjajući gotovo ništa, pa čak ni neke navike koje je godinama sticao. Nije menjao ni svoja osećanja ni svoj odnos prema svetu koji je bio duboko human i često na vlastitu štetu. U razgovorima je pokušavao da je urazumi i da joj objasni da su oni već ljudi u godinama i da nema nikakvog smisla da rasturaju porodice zarad njenog hira, zarad njene želje da ga osvoji i pridobije za sebe do kraja.

Ona  nije pristajala ni na šta drugo, osim na ljubav, ali onu koja je spajala i fizičko i duhovno. On je bio u problemu. Nikada, zaista niko, nije iskazivao toliko ljubavi i pažnje kao ta žena. To ga je obavezivalo, ali je to isto doživljavao i kao porobljavanje, a njena spremnost na žrtvu mu se činila nepotrebnom i neprimerenom.

A onda se jednoga jutra probudio sa mišlju da ljude koji nas vole treba što duže zadržati uz sebe. Da ljubav onih koji nas vole jača naše samopouzdanje. Da nam daje smisao postojanju u ovom turobnom i protivurečnom vremenu. Shvatio je da ljubav u platonskom smislu ne samo da želi prihvatiti i prigrliti uz sebe kao sanjanu besmtnost, već je treba i kroz delo ovekovečiti. Ne nikako kao strast i prenapregnutu čulnost koja bi rezultirala razaranjem stvarnosti koja uglavnom i uvek bolna, već je, naprotiv, uzvisiti i uzdići na nivo duhovnog, besčulnog i dati joj onaj anđeoski i božanski nadahnut uzvišeni i vanvremeni smisao. Bio je to dualizam koji je svakako mogao da prihvati i kom je svakako bio spreman da se preda.

DNEVNIK PISCA Kaže moj Nikola

 Kaže moj Nikola, kaže, nemoj da mi daješ hiljadu dinara, nego daj mi prvog
petsto, drugog petsto, reko za šta? Kaže on, za Svetog Iliju. O, Bože, moj Nikola
već planira za Svetog Iliju, priprema. Kaže, ja tradicionalno njemu toliko dajem.
Petsto i petsto. Pa, dobro, ako je tako, onda ću mu dati. A spominje mi i da je Tasa,
kad on dođe iz škole i pita je, majka šta ima da se je? A ona mu kaže, paprikaša sas
kobasicom. Tako da Nikola ima svoje bisere i svoja sećanja na majku, evo sad vidi
da je njegova tetka Jelica, da je ostarila i da se nekako zdravo zbabila, ali dobro
sad... Šta da radimo? Evo, ja ću pokušati da, pokušaću da, ovaj, snimim ovde ovu
situaciju razgovora gde je on kazao da je kazao da...

Stiglo mi proteklih dana mnogo pesama ljubavnih Slažem ih kao bisere požude sladostrašća ispevane u samoći Jauke rascvetalih pužića koji vape da uvuku usisaju u kućicu meku i toplu svog para na stotine parova da se poigraju u zanosu oprašivanjem Čitam ih pažljivo srcem što ponekad u radu preskače sa takta na takt Identifikujem se sa metafizičkim ljubavnikom kao i svi čitaoci koje pesma uzme u naručje i povede ga kroz sladostrasne valove samoobmane Sve dok zamoren ne padnem u ponor analitike i kreativna higijena ovlada mnome O Bože, dalje bolje da ne govorim

MAJA MILICEVIC⁩: Тишина

 

 Тишина

Ниси ме никада волео знам

У срцу си волео да си сам

Прођоше године ко птица јато

То касно признах и зато

Сећања снове мељу

Често немам жељу

Да било шта кажем

Макар и да слажем

Глас ми је мој стран

Каже :стани није сан

Када ниси мио

То није што си сно

Сигурним ходом крени

Мислима пут промени

Танани гласник душе

Као кап после суше

Пусти ме да пређем праг

Али кад ниси драг

Речи се муче и муче

Чекаш ко невино куче

Утишај,успори,у срцу ти је бура

Нешто ме нежно вратима гура

Боље се врати

Глас срца прати

Срце ти црта јасан траг

Када ниси драг.

Sa političarima i popovima imam uglavnom komplikovana i loša iskustva.Svako od njih me navede i zavede u svoju priču i ja se upnem da je shvatim razumem, poimim i prosto joj se sav predam kako bih što više uključio pamet i iskustvo da ne samo saosećam već i ako mogu da pomognem.I uvek se prevarim.Moja naivnost i lakovernost su svakako osobine koje me bez premca krase kad je u pitanju sklonost da se poveruje u neki viši inters. Političari kao viši inters u svojoj priči stavljaju državu, koju su generacije hiljadama godina stvarale, i to je priča u kojoj me dobiju u prvom planu.Međutim iza toga stoji njihovo razmišljanje kako da me dobiju za glas kako da dobiju i moju porodicu za glas njima i njihovoj partiji, a takođe da dobiju i ljude koji me poznaju i koji mi veruju.Sveštenici mi uvek uprvi plan i u razgovoru navode svekoliko potrebu našu da služimo bogu i smo uvek spremni da se odričemo ličnih materijalnih dobara kako bi služili našoj svetoj i neponovljivoj crkvi, sa geslom da ko crkvi daje bogu pozajmljuje,Tu je važno da damo prilog da upotpunimo crkveni budžet da čak i ne pitamo gde i kako se troši novac. U drugom planu popovi raspolažu po sopstvenoj savesti sa sredstvima i osim procenta eparhiji nikome ništa nemaju obavezu da daju. I u jednom i u drugom slučaju mi se nameće istina da je u pitanju viši lični interes.Ja ne mislim da sam jedini koji je preveden na razne načine žedan preko vode, Ali evo ovog jutra sam rešio to da kažem, da priznam zabludu, pa ako već nema druge da idem dalje, jer živeti znači kretati se.

 Sa političarima i popovima  imam uglavnom komplikovana i loša iskustva.Svako od njih me navede i zavede u svoju priču i ja se upnem da je shvatim razumem, poimim i prosto joj se sav predam kako bih što više uključio pamet i iskustvo da ne samo saosećam već i ako mogu da pomognem.I uvek se prevarim.Moja naivnost i lakovernost su svakako osobine koje me bez premca krase kad je u pitanju sklonost da se poveruje u neki viši inters. Političari kao viši inters u svojoj priči stavljaju državu, koju su generacije hiljadama godina stvarale, i to je priča u kojoj me dobiju u prvom planu.Međutim iza toga stoji njihovo razmišljanje kako da me dobiju za glas kako da dobiju i moju porodicu za glas njima i njihovoj partiji, a takođe da dobiju i ljude koji me poznaju i koji mi veruju.Sveštenici mi uvek uprvi plan i u razgovoru navode svekoliko potrebu našu da služimo bogu i smo uvek spremni da se odričemo ličnih materijalnih dobara kako bi služili našoj svetoj i neponovljivoj crkvi, sa geslom da ko crkvi daje bogu pozajmljuje,Tu je važno da damo prilog da upotpunimo crkveni budžet da čak i ne pitamo gde i kako se troši novac. U drugom planu popovi raspolažu po sopstvenoj savesti sa sredstvima i osim procenta eparhiji nikome ništa nemaju obavezu da daju. I u jednom i u drugom slučaju mi se nameće istina da je u pitanju viši lični interes.Ja ne mislim da sam jedini koji je preveden na razne načine žedan preko vode, Ali evo ovog jutra sam rešio to da kažem, da priznam zabludu, pa ako već nema druge da idem dalje, jer živeti znači kretati se. 

Marija Miljković - Razbuđanka za Helenu

 Marija Miljković - Razbuđanka za Helenu

Dobro jutro, beli svete,

dobro jutro, lepi cvete.

Šta nam radi milo dete?

Gleda laste kako lete.

Beli cvete, lepi svete,

milo dete, laste lete.

Ručice su još malene

u Helene, u Helene,

ručice će da porastu,

uhvatiće brzu lastu.

Beli svete, lepi cvete,

milo dete, laste lete.

Nožice su njene meke

kao repić hitrog zeke,

pa kad krenu u trk smeli,

uloviće repić beli.

Bele svete, lepi cvete,

milo dete, laste lete.

Helenine oči plave

smeju se na cvet iz trave.

Nosić prćast dok miriše

sveži vazduh posle kiše.

Bele svete, lepi cvete,

milo dete, laste lete.

Helena skrila u kosi dugu,

oblačića milu drugu,

pa nam sunce lepše sija,

sva nam jutra veselija.

Bele svete, lepi cvete,

milo dete, laste lete.

DNEVNIK PISCA Pisci puderišu biografije

   Pisci puderišu biografije. Popravljaju, dopravljaju, čukaju. Brišu ono što im se ne sviđa. Što ne bi želeli da čitaoci znaju. Sebe su spremni da hvale i da veličaju. Kako u svojim knjigama, tako i u onome što ostaje iza njih. Bože... Koliko samo samohvale i samouzdizanja, koliko samo sujeta...

Opojno i blagosloveno miriše dafina ovog jutra u mome dvorištu. Udišem punim plućima, za svaki slučaj, jer ko zna sa kakvim smradom se mogu sresti u toku dana. Sećanje na njega budi u meni prijatna osećanja. Dafinin cvet doživljavam kao tiho savezništvo božanske prirode, da lakše proživim ove sumorne prolećne dane.

 

DNEVNIK PISCA Moje književno delo, celokupno

   Moje književno delo, celokupno moje književno delo pripada trećem mileniju i ja sam ga, pišući kroz sve ove godine, jedan deo u drugom mileniju, spremao da ono u trećem mileniju doživi svoj pravi procvat, razumevanje i da nađe načina kako da komunicira sa čitalačkom publikom. I sudeći po tekstu poslednje recenzije koju sam dobio, koju je napisala K,,,,,,,a P,,,,,,,ć, moje delo počinje na pravi način da komunicira sa onima koji čitaju i koji pišu o knjigama u trećem mileniju. Dakle, i koji umeju da tumače to na način kako to u pravom smislu te reči treba i sagledavati.

DNEVNIK PISCA 1975. godine ispitani vatrogasci Mirkov Bogdan

 1975. godine ispitani vatrogasci Mirkov Bogdan, Radovan Vlahović, Filipov
Savica, Prekajski Radovan i Jasenov Dragoljub su u Novom Bečeju u vatrogasnom
savezu išli na polaganje za vatrogasne podoficire. Bio je to 25. maj, u Beogradu se
održavao slet i pošto je išlo jedno vozilo za Beograd za slet, jedan deo te ekipe je
odlučio da ne ostaje da polaže vatrogasni ispit za podoficire dok su ostala trojica
otišla za Beograd. Znači za Beograd su otišli Savica Brataš, Radovan Prekajski i
Babulja... Arsenov Dragoljub. Ja i Bata smo tog dana položili i dobili smo status
vatrogasnih podoficira, što je značilo, kad se prevede na neku civilnu varijantu, da
smo kao bili neka polukvalifikacija. Ja sam tad imao nešto više od sedamnaest
godina. I kao najmlađi vatrogasni podoficir, bio sam vrlo uspešan. Danas sam
video na Fejsu, a i malopre mi je Milan Gucul rekao da je Bata Bojan preminuo. Ja
sam vrlo brzo posle toga i napustio vatrogastvo, dok je Bata Bojan ostao do dana –
današnjeg i umro je kao počasni predsednik Dobrovoljnog vatrogasnog društva
Budišin Sava. Dakle, u jednom trenutku je ekipa oko vatrogasnog doma oko
društva bila vrlo vredna, radna, dinamična, aktivna, sakupljala se omladina i u tim
nekim omladinskim danima smo trenirali, vežbali i spremali se da možemo da
idemo na takmičenja iz vatrogastva. Činilo se to kao sport, a u stvari to je bio
trening za buduća delanja. Društvo je doživelo puno transformacija, od onda, za
poslednjih pola veka je i puno dece prošlo kroz vatrogasno društvo i puno ljudi je
bilo aktivno, a evo, sad nam je i Bata preminuo. On je uvek bio u svojstvu
sekretara, blagajnika, komandira i tako... Bato, nek ti je laka crna zemlja.

DNEVNIK PISCA Kaže moj drug Rale Srbijanac

 Kaže moj drug Rale Srbijanac malopre odlazeći na sastanak sa svojom draganom,
kaže, katolici su materijalni, oni vole da imaju nešto, a mi pravoslavci smo
duhovni, mi uvek želimo da imamo nekog. Naša težnja...

DNEVNIK PISCA Ipak, iza nas i posle nas ostaju samo dela i deca.

 

  Ipak, iza nas i posle nas ostaju samo dela i deca.