Tiho jutarnje ubijanje je počelo. Cigara za cigarom na bolesna pluća i šaka lekova na izranjavan želudac. Pišeš sve misleći da činiš nešto veoma važno. Činiš to posvećeno u želji da budeš čitan. A mnogi su te već krenuli čitati. Kad te pročitaju, gotov si. Pišeš im nešto novo i pokazuješ se. Misliš, voleće te još više i izvršićeš uticaj, ući ćeš u njihovu dušu, a sve su sumnje tu, stavio si ih ispod tepiha. Misliš važan si, a nikome od drugih nisi toliko važan koliko misliš i nisu oni tebi važni. Budi malo važan svome telu koje ignorišeš već godinama, šapće ti alter ego. Mamuzaš ga i bičuješ, sipaš u njega gomilu medikamenata da bi se osećalo dobro. Dopinguješ se otrovima da izdržiš da preguraš dan. Da bar na tren osvojiš naklonost publike i ostvariš nešto što će te približiti uobrazilji koji su pred sebe postavio. Kakav glupi ideal. Poništavaš zdravlje na svakom koraku. Čitav život bi da uneseš red, a reda nema. Kreneš, pa se okreneš na drugu stranu. Nekad te život baci, a nekad se sam baciš u naručje nekom događaju, nekoj ideji u nečem gde u begu od vlastitog reda odlaziš kao uragan verujući da ti je to tog trenutka važno. Samobmana imaš na pretek. Stalno težiš nečem velikom, svetačkom, ti maleni crve i zemaljski stvore. Bogonadahnjiješ se, a onda to prosipaš na gluposti i trošiš kredite koji su ti dati rođenjem. Kakava jeziva sudbina te je dopala, mili moj dvojniče, brate rođeni. Pišče.
Želje nas unizuju i podstiču, čine nas smešnim i pohlepnim. Daju nam krila i stropoštavaju nas u ponore. Retko im se opiremo. Omamljeni njima, stvaramo iluziju da će se one, ipak, ostvariti ma kakve one bile. One nas gone da se trkamo u unapred izgubljenim trkama. Čine od nas mahnite častohlepce koji vlastitu oboženost večnošću stavljaju u drugi plan zarad trenutka životne slave. I kad uspemo ponekad da ih obuzdamo, one se koprcaju i vrpolje u nama, grizu nas i izjedaju i teraju na taj čudni samoubilački pohod kroz život kako bi trijumfovale u svom često varljivom ostvarenju.
Naša sklonost ka zabludama je velika, osećanje za realnost je uvek iza naočara sebičnih želja. Vredimo obično onoliko koliko nas procene da vredimo, mada mi pre no što se popnemo na kantar procena, mislimo da vredimo više. Procenitelji su naizgled merilo realnosti naše težine i oni se češće prilikom procenjivanja rukovode vlastitim interesima. Naše je da se damo na procenjivanje, a njihovo je da se odluče da mere i kažu koje je naše mesto u njihovom sistemu vrednovanja. Svi gledaju svoje i svi mere svojim aršinima, a ponajčešće tamo gde im naginje interes i srce. Kad nas pogrešno procene, naša sujeta obično izlije reku gorčine u naše srce. Shvatamo kolika je zabluda bila dati sebe, kao najskuplji i najvredniji eksponat u vlastitom životu, dati na procenjivanje onima za koje nisi siguran da te razumeju. I zato, kad se dese loše procene, ne krivimo procenitelje za koje smo od početka verovali da nisu na našoj strani, ne krivimo ni sebe, jer želja za uspehom je samo jedna od naših sitnih ljudskih slabosti. Jer život je, ipak, najvrednija činjenica koju, zajedno sa našim delanjem, imamo čast da u datom vremenu odživimo. A posle se sve ionako zaboravi. .
Svet oko vas nije sazdan na pravdi, već na interesima. I ljubav kao najtananije i najfinije osećanje u ovom vremenu je dobila boju interesa. Veliki ideali sa početka prošlog veka su potrošeni, a novi i kad se rađaju, imaju interesni ukus starih. Sami ste pred Bogom i ljudima i onda kad vas po čitavom biću zapljuskuje stvarna i virtuelna gomila. Oslanjate se svakodnevno na razum, tek da održite budnom onu klicu samopuzdanja da preživite realnost. Mi nismo osuđeni na uspeh, već na stalnu težnju da u nečem uspemo. Obično su drugi merilo našeg uspeha, a oni se ne rukovode pravdom, već interesima. I tako nam prođe život. I kad smrt pokuca na naša vrata shvatimo: Bog nas je stvorio da živimo, delamo, pa koliko se ostvarimo. Naše je samo ono što smo proživeli, kako fizički tako i duhovno, i to je naš najveći uspeh, a sve drugo pripada drugima.
Probudimo se ponekad i vidimo da postoje istorije koje se prosto same iz sebe pišu.Jedno su istorije naših ličnih života. Drugo su istorije naših porodica. A treće su istorije ljudi i naroda sa kojim živimo.Shvatio sam da se one sve zajedno ispisuju u mome sećanju i ovog jutra su mi se otvorile kao jasne slike i prosto poziraju predamnom kako bi ih zabeležio. Život je svakako najuzvišenija tvorevina koju smo dobili na dar promislom tvorca.On je uvek i jednako veličanstven i u radosti i u muci. Neka, neka nam ga.
Žarko Jovanović (1925. – 1985.)
Preživio je koncentracijske logore Banjicu, Sajmište i Trepče.
Izgubio je obitelj u Samudaripenu.
Glas tuge pretvorio je u pjesmu.
Njegova "Đelem, đelem" na Prvom svjetskom kongresu Roma 1971. u Londonu izabrana je za romsku himnu.
Pjesnik i glazbenik čiji je rad postao dio romskoga kolektivnog pamćenja.
Прикажи мање
Пријавите се на:
Коментари (Atom)