DNEVNIK PISCA Gledam ih, tako su puni sebe

   Gledam ih, tako su puni sebe, kao da ništa drugo u sebi sem sebe nemaju!

DNEVNIK PISCA Stig`o sam kući

   Stig`o sam kući. Silvija je menjala raspored u sobi na neki moj predlog, ali očigledno da moramo to upakovati na neki drugi način. Dovesti to u red da bude ekonomika. Ekonomika prostora, to jest ekonomika kako sobu dovesti do tog nivoa da mogu da funkcionišem sa pravilnim rasporedom, koračanjem i svim ostalim stvarima. Nije mi preterano prijao boravak u Kamenici. Možda zato što ja imam tu potrebu da imam jedinstven prostor vazdušni, međutim, moj cimer je često ostavljao vrata, tako da su otvorena vrata bila i na jednom i na drugom mestu i često su ta vrata otvorena činila da se ne osećam baš najbolje. Imao sam taj problem otvorenih vrata. Šta da kažem? Nije mi baš bilo najbolje i falim Bogu da sam izvadio nalaze i jedne i druge i treće i četvrte što je bilo potrebno, da sam mogao da dođem na dnevni red da idem, što je i naravno doktorka rekla i što sam zapravo izašao. Dobro – odmarati i odmoriti. Samo to i to najviše baš tako!

DNEVNIK PISCA Tužno... Ali, dobro, podnošljivo.

   Tužno... Ali, dobro, podnošljivo. Podnošljivo. Pa i nema druge do prihvatiti, pa malo i popustiti, otpustiti... Dočekati, znati...

Osoblje:

- Večera!

Radovan:

- Hvala!

DNEVNIK PISCA U petak prošle nedelje sam došao u Kamenicu

   U petak prošle nedelje sam došao u Kamenicu kod doktorke Jelene. Ona me je kratko videla, primila i uputila i dobio sam sobu u kojoj sam bio i pre šest godina u januaru mesecu kad sam trebao da ostavim divan i kad sam sedeo napolju na terasi i pušio. Ja treba da vikend provedem ovde, u bolnici, i treba da mi se uradi snimanje grudi na CT – u, da vide šta i kako je i naravno da li može doktorka da reaguje dalje po pitanju moje kombinatorike sa terapeutskim merilima za lečenje i za moje osnaživanje kad su u pitanju pluća. Danas popodne sedim ovde i ćutim, pa zovem Silviju. Ona radi tamo, sređiva, pravi moj krevet medicinski i pravi na način kako će mi najbolje biti da funkcionišem i posle tog me zove i kaže Buca Vesnin je umro. Iznenađenje veliko. Nisam to očekivao. Nazovem Vlastu, teču, on se javi, pa kaže neće ići tamo kod Vesne, kaže čuo je, ali mora da bude tu kod Saše Merže. Rešavaju pitanje kombajna. Buca je mrtav, njemu se ne može pomoći, žito se ipak treba ovršiti. Ono što je verovatno Vlasti prošlo kroz glavu to je da je i njegova druga supruga umrla i baš se desilo to što se desilo, tako da... Šta da kažem? Pozvao sam Rauškog da vidim da li on nešto zna. Ne zna on ništa, on ne ide na te sastanke i nije išao, nije bio u Opštini, nije radio i tako. Uglavnom, niko ništa... Vesnu sam zvao, pitam je l` to tako treba, ne znam šta, prekinula me... Šta sam hteo da kažem? Čudno, sve je čudno. Nisam pametan. Nisam pametan... Bogami, mnogo je onih koji su nestali i preminuli. Ništa, evo Petrovski post je, a iskušenja kol`ko voliš!

DNEVNIK PISCA Juče pre no što će stići Silvija u Kamenicu

  Juče pre no što će stići Silvija u Kamenicu da me preuzme, zove me Šaponja i kaže da su on i Selimir i Franja, u stvari Selimir me zove sa Šaponjinog telefona, njih troje sede, kod kuma su na ručku, ako sam tu u Novom Sadu, da naravno dođem do njih. Isprva nisam hteo, a onda sam se odlučio da ipak svratim na minut da ih pogledam, mislim da se pozdravimo i da, koliko je to moguće, da se vidimo. I, naravno, sam zaboravio da se čitav taj Podbare renovira, da se gradi. I krenuli smo nekim putem od Mosta slobode prema fontani, bogami smo namestili loše poteze, pa smo se šetali tu po gorivo, sa gorivom kroz grad i tako... Na kraju sam uspeo da stignemo do Matice i da me Silvija dogura do ispred fontane. Naravno, bio sam u kolicima. Ona je sjajno to uspela da obavi i pošto nisam mogao da uđem unutra, a trebao je neko da izađe od njih napolje, a nije niko izlazio od mojih prijatelja, a Silvija je trebala da me nekako ubaci unutra. Iznela je jednu stolicu i onda su došle, ponudile se dve dame sa osmehom, to je bilo zadivljujuće! Naravno, one su rekle da Novi Sad liči na onaj stari Novi Sad, one su iz Sarajeva. U međuvremenu je izašao i Selimir koji je ponudio ruku. Svi su nudili ruku i onda su dame isto ponudile, međutim ja sam našao načina, samo sam se malo redefinisao i ušao sam sam kol`ko sam to mogao. Promene temperature vazduha čine da mi se kod disanja pojavi grč i to mi smeta. Kad smo ušli unutra, seli smo, a u međuvremenu je Silvija otišla do apoteke, jer je gusku zaboravila da ponese. Kupila je gusku u apoteci. Malo smo sedeli, bilo je malo ironije. Spomenuli smo jaknu iz `82. godine, kad je počeo da se piše roman Draga Saveta. Šaponja je rekao da u prirodi izgledam bolje nego na slici koju mu je poslao Sajić, kad sam mu dao roman, kaže daće Sajiću da ga prikaže u Dnevniku. Tako da je interesantno. Verujem da će Sajić, Nenad je rekao da će mu on dati knjigu. Reko, videćete sad šta i kako s tim, otom – potom. Selimir me je i dalje zezao o dve dame koje su iz Sarajeva došle, koje su mogle to i po muslimanski pozdraviti, međutim, Gospod mi je poslao izaslanike, ja sam to video. Gospod mi šalje pomoćnice isto kao i kad sam imao problem sa zvoncetom. Pa, dobro. Misli lete kroz glavu, a ne mogu da ih izgovorim, otom – potom, biće i kad ću moći da ih izgovorim. Daće Bog! Daće Bog da bude to sve i bolje nego što pretpostavljam.

DNEVNIK PISCA Moj drug Selimir se zapitao ko mi je urednik

   Moj drug Selimir se zapitao ko mi je urednik, ko je taj Mladen Đuričić, a isto tako se zapitao ko su ovi drugi što su pisali, jer on je prosto želeo da o njemu neko piše očigledno da su pisali i oni veći i značajniji nego što su pisali o meni, ali čudne su to stvari! Čudne su to stvari... Silvija je bila vrlo samouverena i pokazala se kao pijemont u razgovorima. Pokazala se da je super. Da, Silvija zaslužuje nagradu Majka hrabrost! Dobro da se toga setim, pa da kažem Senki da uredi. Da, Majka hrabrost... Odlično! Da. Posle ću se javiti Jeleni Batinić, zvala je. Da, pogledaću šta i kako je. Ovaj drug je želeo da umanji značaj trenutka da su se dve dame iz Sarajeva, potpune neznanke, ponudile da mi pomognu kao što je potpuna neznanka Olivera Balašević prihvatila da ja dobijem za nagradu gde su radili na svim mogućim stvarima docnije da se to ne obistini.  Ima muke svakojake, groz glavu gledam, al`rečima se ne da. Promeniće se i to i da gledam i da se rečima da. Daće Bog.

DNEVNIK PISCA Malopre me zove Čedomir Žeravica

   Malopre me zove Čedomir Žeravica. Pitao je kako sam, je l` mogu da dišem i tako dalje i tako dalje... Sve je to polako jedno s drugim, Rek`o sam mu da mogu, kaže, poslao bi mi jednu mladu da me rehabilituje, reko` nije nikakav problem, može, da nije Silvija tu, pa da dođe da me rehabilituje. Da me diže iz mrtvih, da mi probudi malo čakre! Pa, odgovorio sam mu da je to sve dobro i da mi to sve prija i onda sam mu ispričao priču kako sam rekao Sredoji koji me je pitao, kad me je video kaže, pa dobro izgledaš, Rale! Reko`, ne samo da dobro izgledam, već mi se i diže! A on kaže, nije važno da l` se diže, važno je kol`ko drži! E, sad tako i ja za ovu damu kažem da nije važno kol`ko se diže, već kol`ko drži, a Čedomir `oće da kaže da se njemu ne diže, on meni kaže kao njemu se ne diže, reko`, ja ni ne insistiram da mi se diže nešto naročito, sad nije ni vreme, ali evo, držim se nekako, evo otimam se koliko je to moguće da budem na visini zadatka i da budem na visini same priče. Šta sam hteo da kažem? Malo sam uspavan i Čedomir me zove na postavljanje biste Ranku Žeravici, doći će gosti, doći će različitih gostiju i doći će gostiju sa strane i eto tako. Rekao sam mu da još nisam došao iz Kamenice, tamo su me malo popravljali, vraćali su me na neki fabrička podešavanja. Eto! Naravno, rekao sam mu da postoji mogućnost da dođem i da idem sa kolicima, ali isto tako videću u kakvom ću biti stanju, tako da ću videti šta i kako dalje. Bogami, evo sad se ugasilo (klima). Šta reći? Videću sad, možda eventualno pozovem Anku za te potrebe koje mi trebaju da se doda. Možda bi to bila i najbolja varijanta.

DNEVNIK PISCA Doktor u Kragujevcu kaže

   Doktor u Kragujevcu kaže, kako Vam je prepodne? Pa, reko, prepodne mi je bolje, a popodne mi je malo lošije, a u stvari, on kaže, trebalo bi da ti prepodne bude gore. Da, evo sad vidim da mi je prepodne gore. Nisam se ja dovoljno osvestio i nisam shvatio pravi značaj njegovog pitanja. Dišem iz stomaka. Inače, mnogo saveta sam čuo različitih od različitih ljudi vezano za način kako je najbolje da prilagodim telo vežbama disanja. Nisam siguran u sve te stvari, ali ja ću vežbati, pa sad – kako bude! Da, pala mi je na pamet sestra na spirometriji. Ja sam ovom dečku rekao da ne želim spirometriju, koji me je vukao tamo, u stvari, gurao u kolicima. Međutim, on mi je rekao da će to biti malo, da to nije ništa... Međutim, malo me je olakomio, pošto sam ja bio tvrdo ubeđen da neću raditi tu spirometriju i desilo se tako da su me prvo odvukli tamo, pa su me stavili u jedno odelenje gde je jedna vikala na one koji su duvali, taj efekat iznenađenja i straha... Ja sam tu sedeo, prošao sam jednu i ona je uradila drugu, a sa leve strane, to je bilo meni iza leđa, je bila jedna koja je radila i ona je vikala isto tamo, a ovde je bila iza neka koja gotovo da se nije ni čula. I onda me je sa osmehom, lepo ova koja je došla da me uzme, e, dođite sad, kaže, sedite ovde, nećete Vi ulaziti unutra, Vi ćete ovde ispred. I ona mene ubedi da ću ja tu ispred. Imate samo, evo, ovo. I onda ona meni objasni. Dakle, objasni mi šta treba da radim i taj faktor iznenađenja koji je trebao da bude sa vikom njihovom na mene sam izbio, nekako sam sklonio. Onda sam radio prvu, pa imam još jednu. Onda sam shvatio da je ona u stvari Šeherezada. Prvi put, pa drugi put, pa treći put i onda sam rekao da je Šeherezada. Rekla je, sad ste sve uradili, e sad imate još jednu stvar. Morate sad još ovo, ali Vam moram dati ovaj. Izvadi ona onaj iz kabine i da mi. Tako da sam prošao sve, i ono s kabinom, samo što nisam ulazio u kabinu! Pokazala mi je da mi je srčani mišić 42, a 26 mi je valjda kapacitet pluća. Valjda tako. Ovo je bilo sad mnogo loše, ali Šeherezada je to odradila, Šeherezada me je ubacila u jedan film u kom nisam mislio da ću igrati, a evo – zaigrao sam! Zaigrao sam... Nikola! Dođi! Nikola je isto što i ta Šeherezada. Video je da je Silvija otišla i onda je došao da prekontroliše... `Oćeš doći? Nikola?! Neće, on... Ponašaju se jednako on i ova dama... Naravno, Šeherezada me je odradila i onda sam tek shvatio da sam zaveden bio, ali me je odradila bezbolno. Da! Da, da, da... Šta reći? Bogami, nije ona, moja žena Silvija, jaka koliko je on snažan. Sin naš. Ali otom – potom, da se ne bavim time. On ima svoju volju, a njegova volja je hrana, cigarete, slatkiši. Samo to.

DNEVNIK PISCA Gospode, ti si uvek moj saveznik.

   Gospode, ti si uvek moj saveznik. Gospode, osećam da danas, kao i uvek, samo na Tebe mogu računati. Čuvaš me. Brineš o meni. Spasavaš me. Držiš me vezanog za Sebe od rođenja. Daješ mi veru i moć da proživim svaki trenutak u sprezi s Tobom.

DNEVNIK PISCA Evo, nastavljam

   Evo, nastavljam da nižem reči sebi u beležnicu pisca i pokušavam da iznenadim i svoju svest i svoju podsvest onim što ću iz nebuha izvaditi i što ću iz nebuha dati, prosto baciti pod svoje noge i pred svoje oči da vidim ono što nisam bio siguran da ću videti. Ima mnogo priča. Mnogo različitih priča. Mnogo priča koje sam pričao, a nisam ih nikome ispričao u smislu da sam ih ispričao i da sam ih postavio, položio kao piščevu priču ili kratku priču koju bi osenčio neki događaj ili neki trenutak, on bi osvetlio, ispisao neku situaciju u kojoj sam se našao. Jedna od tih je kad su mog Prčka, nije Prčko... Ne... Isakovog, njegova ćerka i zet... Isakovog, na ćošku tamo... Zaboravio sam kako se zvala, ali taj Isakov je, ćerka njegova je prolazila tuda sa mužem, a ja sam stajao na ulici. Bio sam u bratovom kaputu. Kaže, Bože, vidi, kaže žena mužu, kako je ovaj mali siromašan i kako je on žalostan. A ja sam u sebi imao neko visoko mišljenje o našoj porodici koje mi je utulio u glavu moj deda pokojni, Radovan i eto... Ja slušao šta ona kaže i ja reko, nisam ja siromašan, siromašan je Ritar. Ritar je prodao ajgira, a mi ništa nismo prodali. Bože... Taj mentalitet mi ništa nismo prodali je i dan – danas u svesti, ne samo u mojoj, nego i od svih mojih meštana. Taj mentalitet je bio i u svesti pokojnog Vlajka kad je objašnjavao ljudima da je jako važno da se držimo, da kuća teče i da se neke vrednosti, kao što je stara zemlja, nikad ne prodaju. Čudno je to... Govorili su, gotov si ti, prod`o si dedovinu, pa si gotov. Da. S dedovinom se mora, ali s dedovinom se i ne mora ako moraju neke stvari i dileme da se razrešu. Da se izađe načisto. Oslobađa se čovek toga. Oslobađa se. Između života i dedovine, treba se odlučiti za život. To je jako važno. Ta priča o pradedi na pendžeru u čakširama. Zanimljivo. Da. Javlja mi se danas Mirjana Danilović, doktorka koja čita moje knjige, sa kojom sam ja imao par poseta, kojoj je struka da bude plućni lekar. Da, sećam se. Za vreme korone sam hteo nešto sa njom da pričam i pričao sam, evo, sad smo otvorili temu i najverovatnije da ćemo dalje, ne samo razgovarati, već i sarađivati.

DNEVNIK PISCA Malopre me zove majstor Lori, ja mu se javljam

   Malopre me zove majstor Lori, ja mu se javljam, reko tu sam, a gde si ti? Ja sam kod tebe u dvorištu, a ja reko` ja sam u Kamenici, u bolnici. Tako da će ostaviti Megana, uzeće Forda, da  mu reši pitanje klime i da, na neki način, dovede u red, da mi bude operativan. Inače, šta da kažem? Ja ćutim, malo sam se smirio i mislim da će biti sve okej. Evo, Silvija zove. E, Silvija, je l` majstor Lori bio? Tebe? Ne znam šta sam, otkud znam, kol`ko je sad sati? Dobro... Je l` si se odmorila malo? Pa, dobro... Ne, odmori se malo sad, smiri se, evo i ja sam se malo smirio, primirio. Ko? Pa, on stiže uvek u to vreme, to je njegovo vreme. Ništa, evo ja ćutim, smirio sam se. Nisam mogao da jedem to. Pa, to je riba ona što ti praviš isto, da, da, oslić i neka sa paradajzom supa, paradajz čorba i neki krompir... Nije meni problem ništa, znaš šta je suština? Pojeo sam sada dva parčeta hleba i doneli su mi neki sok i onda sam ta dva parčeta hleba, to sam pojeo i popio i to je to. Tako da, bila je ona tu ono ranije malo i ona je otišla, sad ja verujem da će to biti, ja sam joj izdiktirao lekove, nisam joj sve uspeo reći kako treba. Nije napravila skladnu sliku moje terapije, ali otom – potom. Videću sad ja da nađem načina. On mi je dao neku za neki zaboravio sam lek... Za izbacivanje vode, ne Lasiks, znaš to i nešto, ne znam ni ja šta je, ali mi je u jednom momentu jako skočio pritisak. Otišao je na 160, 170... Ne, ne, to je verovatno posledica, pazi udario mi je injekciju ovu za podizanje, pa je onda udario injekciju u stomak onu protiv zgrušavanja krvi, pa sam onda popio lek taj za izbacivanje vode i popio sam taj lek što sam ti rekao da je neki lek za čišćenje za... Mesto tog Fluimocila... Zaboravio sam kako sam ti rekao. Ali uglavnom to je to. Imam ovde, Brongera Forte. Videćemo sad šta i kako. Pa, dobro. Nije bitno sad. Ti se sad malo odmori, pa ćemo onda dalje sve ostalo. Dobio sam donji deo pidžame, dobio sam gornji deo pidžame, tako da, evo tu sam. Ove nosim cipele na papuče, tako do daljnjeg, a šta ćemo dalje, to ćemo se čuti, pa ćemo se dogovarati. Ne, videćemo šta i kako će biti. Sutra ću videti šta i kako, jer vode nemam, ali ću videti kako do vode da dođem. U kojoj torbi? Pa, ja sam to uzeo, tu moju, ima još jedna kod tebe, ima i jedna Koka kola. Dobio sam sad i sok, pa sam jeo `leba i soka, ovaj... Što mislim da je okej, to mi je nekako prijalo. Ništa nemoj plaćati, ako bude trebalo, ja ću ti reći. Trebaće to da se plati, ja ću videti šta i kako da ide. Znaš i kako će to da radi. Da, da, da... Kad dotera onda će. Ja ću videti kad probam, pa ću videti šta i kako. Kaži, Radovan kad dođe, to će biti regulisano. Idemo dalje, tu smo, pa ćemo onda sve ostalo. Važi, `ajde, ćao, ćao! Da, nisam Silviji rekao da je moj cimer kao naš sin, vrlo sličan, ali otom – potom.

DNEVNIK PISCA Razgovara telefonom A ti si u kom delu grada Zrenjanina?

 

  Razgovara telefonom 

  A ti si u kom delu grada Zrenjanina? Kod nadvožnjaka, tu imaš stan gore. E, pa to je lepo, to je lepo. Kol`ko si rekla, to je tridesetak kvadrata, je l` da? U, pa to je dobro, to je super. Dovoljno je to. Da, da, da... E, samo trenutak, tu mi je došao tehničar. Videćemo sad šta i kako. Ja snimam. Ovo će biti reportaža ili veristički dnevnik pisca. Život pisca u bolnici. Komunikacija sa onima koji ga zovu, sa porodicom, komunikacija sa tehničarima, sa doktorima. Razgovori jedni, drugi, treći. Pisac komunicira. Pisac razgovara, dogovara, priča. Njega mašta veruje da može čak i ono što ponekad ne zna i ne može, ali otom – potom. Pisac je tu, pa je tu. Da, trebao sam se javiti ambulanti u Novom Miloševu da kažem da ne moraju da dolaze večeras da mi daju injekciju, da ću je primiti ovde u Kamenici. Da. Eto, to je još jedan zadatak koji moram da obavim, pa se, naravno, vraćam na fabrička podešavanja, onima koji će čitati ove moje kratke, informativno – jasne i jednostavne razgovore i dogovore.

DNEVNIK PISCA Evo, sad su me zvali iz ambulante

   Evo, sad su me zvali iz ambulante, nisam se javio da neću doći, da vide da li treba da mi udaraju injekciju, da vide šta sa nalogom da rade. Žao mi je, ja nisam stigao da se javim, a Silvija verovatno još manje, pošto je ona, dok se vratila iz Novog Sada iz Kamenice u selo, pozavršavala sve što je čeka, verovatno ni ona nije stigla. No, šta je, tu je. Verujem da će to sve u sledećoj fazi biti bolje. Vrlo je ljubazno sa njihove strane što su me zvali. Moja je greška, moja je krivica, ja sam se trebao javiti ili pak reći nekom da se javi.

DNEVNIK PISCA Nisam se baš najbolje snašao oko ovih novih bolničkih dana

   Nisam se baš najbolje snašao oko ovih novih bolničkih dana u Sremskoj Kamenici tim pre, jer nekako šta da kažem? Malo sam slabiji...

Sestrica:

- Dobro veče!

Pacijenti:
-Dobro veče!

Evo, ovo je ljubazna naša domaćica, ona je vrlo kulturna, vrlo ljubazna, vrlo vesela i vrlo nam prija.

Sestrica:

- Izvolite!

Radovan:

- Hvala Vam, divni ste!

Međutim, hteo sam da kažem da ona prethodna sestra koja je bila, ona je malo stroža, ali je u pravu, jer ona nije samo mogla da shvati da sam ja u lošem stanju i lošem izdanju i onda je samo rekla kako treba da izgleda, da bude čisto, da bude i tako dalje i što je istina i ja tu nemam ništa protiv, ali je sestra malo bila stroža i malo je komesarski nastupila, međutim moj cimer Paljko, kad je video da ona viče, on odma` za kesu svoju s čokoladicama i ponudi sestri čokoladice i sestra prihvati čokoladice, jer čokoladice odma` smiruju dušu. I dižu šećer, stvaraju bolju atmosferu. Tako da sam ja shvatio da moj cimer Paljko iz Silbaša tačno zna šta i kako treba da se radi i ume sa ženama. Paljko, svaka ti čast! Eto, tako, dobićeš priču sad jednu. Ja sam, inače, pisac, je l` to znaš?

Paljko:

- Da, da.

A ti ćeš sad dobiti jednu priču i nosiće naziv Paljko iz Silbaša! I to jednog dana, kad izađe knjiga, onda ću ti dati knjigu. Eto ti, zato što si pokaz`o veliku duhovitost i spremnost šta treba i kako treba raditi. Hvala ti, divan si! Divan si i to me raduje.

DNEVNIK PISCA Ništa, nastavljam dalje, pošto evo Lasiks sam dobio

   Ništa, nastavljam dalje, pošto evo Lasiks sam dobio za izbacivanje vode, sada je šest, sedam sati, kol`ko je... Šest i nešto sati. Lasiks sam dobio za izbacivanje vode, šta da kažem? Uveče nikad to nisam radio, ali evo sad su mi dali to tako. Kljukaju me. Da. Postoji nešto u bolnicama strašno. Fašističko. Nešto surovo. Da. Na to treba gledati drugim očima. Postoji to i u školama. Taj rad, red i disciplina. Postoji nešto i u vojsci. Bože, kakve to su strašne, strašne stvari koje se dešavaju. Postoje u policiji, ali to je policija, `ajde kao računaš da mora da bude disciplina, ali u školi. U vrtiću. Taj rad, red i disciplina, kako je to surovo. U bolnici. Sestra tuče naše k`o i njine. Čudne su to stvari. Šta reći? Bogami, komplikovano je sve to.

DNEVNIK PISCA Ja neću da dozvolim da mi bolest

   Ja neću da dozvolim da mi bolest pojede vreme na jadikovke i da mi sažaljenja uzurpiraju ono vreme koje mogu posvetiti na slavu Boga kroz stvaralaštvo u njegovo ime i slaviti Njega u ime svih nas kroz reči i kroz moje umetničko delo.

DNEVNIK PISCA Juče sam se čuo sa Mirjanom Danilović i

  Juče sam se čuo sa Mirjanom Danilović i malo smo popričali o mojoj bolesti, o njenom životu, o životu njene porodice i dogovorili se da ćemo se i slušati i videti i sresti, a ja sam joj poslao svoje otpusne liste iz Kamenice. Čisto ono da pogleda, malo da vidi šta mi se tamo dešavalo i šta su mi radili.