Krenule su kao i svakog proleća, zajedno sa mirisom svinjaca, štala i kokošinjaca iz mog komšiluka. Prija im da se vezuju za toplokrvna stvorenja, da mile po njima i traže, prosto se zabavljaju kad ih mlate. Muve su večna tema u proleće, a po seoskim avlijama su one, čini mi se u poslednje vreme, sve prisutnije, ili ih ja sad malo više primećujem, pošto me strašno nerviraju. Ovom prilikom bih rekao nekoliko reči o štalskim i astalskim muvama, mada postoje i đubretare i klzetare itd. Sama reč štalske muve nam kaže da one žive u štalama, da se u najezdama bacaju na stočnu hranu, na prekrupu, na pomije, na kocentrat posebno, pogotovu ovaj moderni, koji u sebi ima i mirise kao mamce, i začine, da bi ih stoka bolje jela. One se takođe prostiru po kravama, pogotovu ako nisu dobro oprane i očešane, u letnjim mesecima mile im po leđima, vimenima, po glavi, zavlače im se u uši. A one, krave, beskrajno strpljive, samo mašu i švićkaju repom, pogotovu ako je natopljen mokraćom i samo čujemo prać, prać... Konjima se ponekad zavlače u nos, i onda ovi tresu glavom. Svinje leže u svom brlogu i mada po njima muve mile, one ne obraćaju pažnju. Čine se nevešte i samo kad se dobro najedu mirno spavaju u svome brlogu. Štalske muve su mnogobrojne, idu u jatima i zidove od štale, ako su beli, dobro popljuju svojim prisustvom. Lako se mlate, ali se još lakše legu i na stotine ih se izleže za nekolko dana posle prskanja. I tako sve do zime. Ali, poneke od tih muva se odvaže i presele se u kuću, zavuku se negde pred zimu u neku pukotinu i na proleće se pojave po kući. Najčešće ih ima u kuhinji i zato sam ih nazvao astalskim.Taman se sedne za sto da se jede kad se one pojave, pa u supu. Sprejovi su samo privremeno sredstvo za uništavanje, jer one tokom godina, plodeći i množeći se, postaju otporne i imune na sve te špecije kojima ih želimo uništiti. Dakle, te astalske muve su posebno lukave i oprezne. I kad ih jurimo sa muvačom u rukama, one nas vešto izbegavaju, sklanjaju se i zavlače, tako da ih ne možemo pronaći. Astalske muve su jedne od najopreznih muva pošto žive u našoj blizini, te je njihov nagon za opstankom verovatno pojačan. Gradskim muvama i zunzarama se neći baviti u ovom tekstu. Čak ću zaboraviti i one po kojima su neki ljudi dobili imena, a zovu se podguznim. Samo ću na kraju još primetiti da su muve besmrtne i da mi se čini što ih više trujemo one se sve više rađaju, i svojim uplitanjem u naš naizgled idealan život, podsećaju nas da se sve baš ne dešava onako kako mi želimo, a takođe, i kad najidealnije skockamo naše kuće i naše maleno životno carstvo, one se pojave da nam pokažu da nije sve baš tako idealno i lepo kako smo mi zamislili u našoj uobraženosti početkom trećeg milenija.
Sagorevanje
Sve češće vikendom dolaziš u rodno selo.Sama u praznoj roditeljskoj kući,vraćaš se mislima na vreme kad je sve bilo lepše veselije i bolje. Kad si umesto sadašnjeg sećanja sredovečne i prosečno ostvarene žene, punim plućima živela zanos tek zapupele prve mladalačke ljubavi. Na mnoga pitanja lamentirajući dok koračaš sama starinski nameštenim sobama tražiš odgovor.Gorda i si i suviše i ponosna da potražiš pomoć od onog kog si volela,da ga zamoliš da kao saučesnik, kao svedok i sabesednik svojom ispovešću, iskazom, unese svetlost u zamršeno i mračno klupko pitanja i klimavih odgovora koji se komešaju u tebi,da prekineš ovo sagorevanje u tihoj patnji.Da otkriješ da je iskrena primljena i data ljubav večita u sećanju, da nikada ne nestaje, da ona samo menja oblik percepcije u tvojoj glavi i tada se sve neravnine u odnosima ljubavnika prosto same od sebe uglačaju do sjaja,a oni oslobođeni teskoba oradošćeni nastavljaju kroz život dalje.
O savesti
Nekim čudom na početku "Zločina i kazne", dok Dostojevski još nije u glavu Raskoljnikovu ubacio misao o ubistvu babe zarad para i dok se radnja romana nije tako dramatično i grozničavo počela razvijati, sedeo sam pred kućom na velikom sokaku kad se pojavio iz daleka on, lično, Raskoljnikov. Mlad, lepuškast, doduše, u malo starijoj garderobi, ali ipak dostojanstveno ju je nosio, zajedno sa zamišljenim licem i dubokim i širom otvorenim očima. Čitao sam u budućem vremenu roman, i znao sam šta će mu se dogoditi i kako će proći, kako se to kod nas kaže u životu. Kad se zaustavio, a da me i nije pitao, ja sam počeo da se vajkam o iskušenjima sredovečnika. Naravno, i o mladalačkim gresima mojim, kako bih ga na indirektan način naveo i podučio šta treba da izbegne. Da mu najavim, zamke i stupice koje mu pisac u njegovom romanesknom životu postavlja. Za divno čudo slušao me je, ili se to meni samo činilo u mojoj uobraženosti. Dakle govorio sam mu o tome kako me neki naizgled sitni mladalački gresi i danas progone. Pogotovu u samoći i pred spavanje. Iskaču mi slike pred oči, ne daju mi da zaspim, teraju me da se kajem, da se u polumraku sobe stidim samog sebe zbog gluposti i zbog nekih mladalačkih ishitrenosti koje su povredile druge ljude, a moju dušu su učinile nemirnom. Govorio sam mu da savesti ima i da sa grehom treba živeti. Tipično prečanski, banatski, religiozno sam mu govorio. Govorio sam mu da u mladosti svaki čovek treba voditi računa o svojim postupcima. O tome da ako nam je od Boga dato da postignemo uspeh, mi ga i postižemo i on dolazi sam od sebe. Mislio sam da će me shvatiti. Ali izgleda on se samo pretvarao da me sluša. Ceo devetnaesti vek mu je tako pričao i pridikovao. A on je hteo nešto drugo. Hteo je da se proba, i probao se.
Nedeljko Kića Mulić
Prvi put sam za Nedeljka Mulića čuo, a potom sam ga i upoznao, družeći se na letnjim ferijama sa njegovim sinovima Sašom i Saletom. Po slobodi i odnosu prema životu dece, često se mogu videti nazori roditelja. Prema liberalnom načinu odgoja, shvatio sam još tada da je Nedeljko veoma slobodouman čovek. Potom smo se krajem osamdesetih sretali u društvu Milenka Pajića za kog je on u oproštajnom govoru rekao da je uvek imao najveću lopatu na akcijama. A početkom devedesetih smo se sretali u akcijama koje su bile vezane za Zavičajno udruženje iz Novog Miloševa. Poznavali smo se, ali nismo bili bliski, sarađivali mo, ali se nismo voleli, kako je to Kića voleo da kaže, nismo se prepoznali. Krajem devedesetih smo komunicirali oko raznih aktivnosti, da bi negde dvehiljadepete godine na sahrani moga strica Ljube u Zrenjaninu, prilikom čitanja govora Kića pokazao lepotu svoje banatske, miloševačke duše.
Prepoznali smo se kako u snazi emocije tako i u snazi rečenog, u slikama koje se arhetipski pamte i nose kao svečana odeća koja se samo na velike svece i praznike oblači, a slike otvaraju i pokazuju onima koji su nam dragi. Za Kiću mogu reći da je bio Miloševčanin u Zrenjanininu, Banaćanin u Beogradu, a Srbin u Evropi i svetu. Voleo je lepotu svoga sela kako u nedaćama i siromaštvu tako i vremenima kad se naizgled pucalo od obilja. Održavao je kreativni i kulturološki duh našeg mesta kako kroz pozorišne predstave gde je uglavnom igrao noseće rolne tako i kroz kulturno zabavni život. Bio je za ono vreme revolucionaran, često i na meti neukih kritičara. Duboko je verovao u misiju kulture, stvaralaštva i kreacije. Tradiciju je veličao zaljubljenoću onog koji ju je razumeo i koji je na svoj poseban način uvažavao.
Sa Nedeljkom Kićom Mulićem sam pričao o mnogim ljudima i događajima, ponajviše o Svetozaru Sveti Maleševom sa kojim je u devedesetim godinama Kića napravio na Zmajevim dečjim igrama u Novom Sadu jedan sjajan omaž Simi Cuciću sa kojim se Kića u jednom vremenu intenzivno družio.
Nedeljko Kića Mulić je oko sebe širio duh vedrine, optimizma i nekog specifičnog banatskog nadahnuća žudnje za radošću, kakva se može iznedriti samo kod naših beodranskih banatskih dečaka koji su očarani svetom i čudom života oko sebe širili kao pesmu svoju zaljubljenost i očaranost. U njima je bila samo jedna želja, da to i tu svoju fasciniranost što pre podele sa drugima.
Na ničijoj zemlji
U međuprostoru
Bivša draga
Ne ličiš više
O muljanju
Svi nešto muljaju, primetio sam poslednjih dvadesetak godina. Svi se nekako snalaze i otaljavaju dan za danom. Volimo da muljamo i da pomalo kraduckamo i da varkamo druge, sve jednako verujući da smo od njih pametniji, lukaviji i da više vredimo. Oni koji rade sa hranom muljaju nešto: ili da zakinu na meri, ili da prevare na kvalitetu, ili na higijeni. Naš čovek voli da prevari.Teško ga je preumniti. Naš čovek voli lako da dobije. Parola njegova je godinama bila: malo radi, malo kradi, pa ćeš imati. I to je tako godinama. A sve mi se čini da nas je društvena imovina iskvarila i učinila da uvek mislimo da će neko za nas nešto uraditii. To je prošlost.To je postalo pravilo naše lenjosti i inferiornosti. Želimo živeti dobro a raditi malo. Bože, kako je to glupo i nelogično. Kako smo se samo izopačili. I za sve su nam drugi krivi. Uspehe ne vidimo, a propast nam je na dohvatu ruke. Muljamo i propadamo. To je pravilo. Isčašenost u koju smo se samoupravljanjem uvalili drži nas već godinama. Vrednosti i tradiciju našeg naroda koji je negovao kult rada smo zaboravili.Bože, šta se to stvorilo od nas - gomila muljatora.
Ne volim neodređenost i natezanja
Ne volim neodređenost i natezanja u komunikaciji sa ljudima. Ne volim duge i opširne uvode koji mi ne govore ništa već samo otkrivaju potrebu sagovornika da nam što duže prikiva pažnju za sebe i tako uzima energiju.Ti uvodi u priču od kulina bana pa do danas obično su proizvod sladostašća pripovedanja našeg sagovornika koji uživa u sebi govoreći. Ta retorička narcisoidnost me nervira i kad neko tako krene ja se odmah uzvrpoljim, počnem cupkati nogom, češem se, gledam na stranu ili, kao palim cigaretu.Takva komunikacija proizvodi osećanje besmisla i apsurda kod slušaoca. Sklanjam se od takvih ljudi pa makar da su mi oni i najbliži rođaci sa kojima moram po dužnosti komunicirati, a da ne govorim o poznanicima ili pak onima koji mi se kao prijatelji deklarišu.
O iskašljavanju
Gunđam sebi u bradu svakodnevno kako je iskašljavanje dobro isto koliko i čišćenje i struganje duše iznutra, da se oslobodi smrada i prljavštine koja se življenjem nakupila. Iskašljavanje jutarnje je tipično za pušače, a pogotovu one strasne. Ali, duhovno iskašljavanje nije primereno svima. Mnogi kažu da se nikada i nisu nakašljali, sem kad se prehlade, kad im život nanese neku bol. Kad im se desi udarac sudbine, oni se onda nakašlju. Nekada i iskašlju nevolju i muku, nekada se i oslobode bede i jada koji se u njima nataložio. A, bogami, nekada je isakšljavanje suvo i gotovo ništa se ne izbaci, već ostaje da iste kroz čitav život mori i tišti.Ja verujem da je iskažljavanje svake vrste korisno - pa čak i ono pušačko.
O izlaženju iz bunara, ili kako razbiti armirani beton
Ako življenje shvatim kao duboki i memljivi prostor na čijem se tek krajnjem dnu nalazi bistra, sveža, pitka i čista voda, a u želji da utolimo žeđ moramo naći pravo uže i pravu kofu sa kojom ćemo tu vodu vaditi. Ako današnju književnu scenu malo bolje osmotrimo i pozabavimo se njom, videćemo da ona liči na prenapregnuti beton koji ispod dobro skrojene akademske armature ključa energijom koja žudi da se iskaže.
Osećam da dolazi vreme jedne nove krativne energije koja će preplaviti našu stvarnost.Ona dolazi iz dubina narodnog duhovnog bića.Eksplodiraće u svom zanosu i lepoti i učiniti da prsne i nestane jedan armirani sistem jalove učenosti što u nedogled reprodukuje i reemituje samu sebe.
U vremenu koje slutim da dolazi otvoriće se i novo tumačenje kreativne energije.Više ništa neće biti isto, a ni mi sami više nećemo biti isti.
O titulama
Moj drugar, po imenu Svetozar, je od detinjstva cenio obrazovanje. Nikada nije bio naročit đak, ali je svoje divljnje prema ljudima koji su završili fakultete od detinjstva iskazivao na razne načine i u različitim prilikama. Kako smo rasli zajedno i delili mnoge detinje doživljaje, a i razgovore, i tajne, tako je ta nepresušna ljubav prema obrazovanju i moći koja proističe iz znanja bila meni, kao jednom od retkih ljudi na kugli zemaljskoj, poznata. Svetozara smo svi iz milošte zvali Toza, ali on se uvek prestavljao punim imenom. Mene su malo čudila njegova nastojanja da se stalno pravi da je stariji nego što je, da je uspešniji nego što je, da je bolji đak, da je veći frajer, da je pametniji nego što ustvari je. Stalno je govorio o vrednostima vrhunskim, kako u fudbalu tako i u muzici, maštao o najlešim svetskim glumicama, identifikovao se sa najvećim zavodnicima među pevačima i muzičarima, i sve to na moje oči, ponekad razgoračen i u čudu šta još neće želeti i sa čime se još sve neće identifikovati. Njegova oduševljenja su se iz godine u godinu menjala, i kako je on to govorio, razvijala, i ne samo to, već mi je on uvek nova pokazivao i pričao. Ali kad smo stasali kao maladići, video sam da se on velikom brzinom menja i da počinje da priča o filozofiji kao nauci nad naukama, da počinje da se oduševljava drugim likovima i da se sa njima identifikuje. Pa, dobro, nije mi smetalo, ja sam se već navikao na mog druga u svim različitim načinima razmišljanja, ali sad je baš nekako postao strašno ozbiljan, da sam se prosto uplašio od njegove strogoće i ozbiljnosti. Prosto, nisam mogao da ga prepoznam. Egoizam jedinca koji je od detinjstva bio prisutan u njegovom životu sad se pojačao, a njegovi zahtevi od života su se umnožilii. Ulagao je u sebe, u učenje i u znanje, a ponaviše u obrazovanje i završetak fakulteta. Vezao se za instituciju, grozničavo. Držeći se nje plivao je lagano kroz život. Na vreme je diplomirao marksizam, i odmah posle vojske zaposlio se u opštinskom marksističkom centru. Bio je pun sebe, prosto nisam mogao da dođem do reči kad smo izlazili. NJegovo zaposlenje nije bilo tek puko uhlebljenje, već je uticalo da se njegova priča o vlastitom identitetu još jednom podesi, da se prepravi i da bude u skladu sa novim radnim mestom. Promenio je garderobu i počeo da nosi tamna odela i crvene kravate. Sve češće sam ga viđao u društvu komitetlija, a ponekad je izlazio i iz crnog opštinskog komitetskog mercedesa. Bio je ponosan na sebe i već posle nekoliko meseci rada video sam da se nekako zglacnuo, da je sve ređe sretao stare prijatelje, pa i mene je izbegavao, a na moje mišljenje je gledao kao na pesničko i nevažno, na nešto bez čega se može, i da je trošenje vremena slušati ga. Nisam mu zamerao, ali nisam imao stomak da slušam njegove povremene tirade o svetloj budućnosti i društvu koje se razvija. Jednom sam mu krajem osamdesetih rekao da će sve to propasti, a on se naljutio i nakon toga se nismo videli nekoliko meseci. Izbegavao me je. Samo se javi, prođe, kao stalno je negde žurio. A onda je sve počelo da se urušava, a nauka kojom se bavio i na koju je bio tako ponosan, prosto je nestala iz institucionalnog života.Sve češće se u medijima mogla čuti priča o prevaziđenosti marksističkog gledanja na svet. A i komitet je prestao da radi. Više niko nije želeo da plaća radničke ideologe.Više nikome nisu bile potrebne njihove usluge i tumačenja onoga čime je Marks želeo da poduči proletere i radničku klasu.Moj prijatelj je ostao bez posla, a ubrzo potom je je počeo da se menja i da kritikuje sve ono čemu nas je do pre izvesnog vremena podučavao.Shvatio je da je nacionalno njegov narod bio obespravljen i ugrožen.Vrlo brzo je pronašao nove junake za koje se vezao i sa kojima se identifikovao a postao je i član jedne od nacionalnih partija. Kako je ostao bez posla tako tako je njegova jetkost postajala sve jača a želja za vlašču i moći sve snažnija. Retko smo se viđali, a kad smo se jednom sreli rekao mi je da je na postdiplomskim i sa trašću mi je pričao o jednom profesoru kog kog je uzeo da piše seminar. Tog profesora sam docnije viđao u medijima uvek kad je nešto trebalo da se podrži državna i nacionalna politika i uvek kad je nešto trebalo da se opravda i obrazloži, da se protumači. A onda su prolazili dani nedelje i meseci da se nismo viđali.Svetozar je baveći se politikom za sebe opet prigrabio ulogu tumača i ideologa, prosvetitelja širokih narodnih masa.Sve što nije bilo vrhunsko prezirao je i ignorisao. Jasno je pokazivao prema svemu što nije moglo da se stavi pod njegov ideoliški šinjel.Umetnost je priznavao ali je govorio da ništa nema vrednost, da ni jedno delo nema vrednost dok se umetniku ne navrši pola veka od smrti. Savremenikae pa ma kakve oni imali i dali umetničke pomake nije cenio i sa njima se sprdao.Jednom se kandidovao i za poslanika, ali nije dobio dovoljan broj glasova.Nije uspeo čak ni u lokalnoj politici. Jednostavno narod ga nije hteo.A on nije odustajao.Post diplomske posle nekoliko godina bavljnjea politikom i zaboravio, a kad sam mu to jednom prilikom spomenuo odbrusio mi je i rekao da sada trenutno ima istorijski važnijih stvari.
Tek posle oktobarskih promena dobio je posao u jednoj školi da predaje građansko vaspitanje.To je bio i suviše tanak posao za njegov ogromni ego tako da je vrlo brzo napustio prosvetu i posvetio se poljoprivredi, a usput je otvorio i prodavnicu mešovite robe naravno na ženino ime.Moj drug Toza je postao proizvođač svinja. Zatvorio je proizvodni krug kako se to kaže agrarnim jezikom.Srećemo se povremeno, mahne mi sa traktora koji se zove Univerzal, a ponekad i projuri kraj mene autom marke Reno.Više ne pričamo knjigama, može se reći da gotovo i ne pričamo osim o agrarnim problemima.Poslednji put sa ga video sa traktorom zajedno sa drugim paorima na barikadama, bilo je to pre nekoliko nedelja. On je stojao u sredini i nešto vatreno je objašnjavao okupljenim pobunjenim seljacima. Javio sam mu se ali mi nije posvetio pažnju pričao je o uzvišenijim i važnijim strarima i problemima.A ja nisam imao druge do da kako nisam mogao napred okrenem auto i vratim se kući.
ИГРЕ РЕЧИМА РАШЕ ПОПОВА
Када изговоримо име Раша Попов, одмах нам се у
мислима јавља одредница „дечји песник“. Међутим,
ако и летимично погледамо библиографију „мокрин-
ског чаробњака“, како су га критичари најчешће
звали, уочавамо да је Попов написао много више сти-
хова посвећених одраслима. Објавио је укупно десет
збирки песама за одрасле, које су, нажалост, остале
скрајнуте иза његовог драгоценог телевизијског рада
и стваралаштва за децу.
Jovica Đorđević: Moglo je i bolje (pesme)
Kad mi je moj prijatelj, inače vrsni srpski pesnik, Vlasta Mladenović predložio da napišem nešto o pesmama njegovog drugara Jovice Đorđevića, ni slutio nisam u kakvu će me, čitanje ovog rukopisa, prijatnu i nostalgičnu avanturu povesti i već na samom početku ću se zahvaliti pesniku na dobro negovanom stilu građanske ljubavne lirike sa početka prošlog veka, koja se do dana današnjeg, svojom melodijom i tematikom, očitovala po retkim boemskim kafanama.
Malo je pesnika u ovom vremenu da poput Jovice Đorđevića u knjizi Moglo je i bolje tako iskreno i bez patetike otvore svoju dušu pred čitaocima i biranim rečima ljubavi i čežnje opričaju pevanjem lepotu i nežnost koju rastanak sa animom voljenom njegova duša čuva.
O prve pesme u knjizi koja nosi naziv „Za drugog se udaješ” do poslednje završne koja glasi „Ne dirajte mi nju”, pesnik ne skida sa pijedesetala vrlina svoju animu već je spreman posvetiti joj se i nositi je kroz život sa verom da je vredelo za tako veliku ljubav žrtvovati se.
Ova knjiga pesama govori o rastanku dvoje mladih, o tome da su se drugi isprečili i da je veza prekinuta, a poetski subjekt Jovice Đorđevića evociranjem uspomena i snova i dalje kroz stihove zaliva tu mladalačku ljubav nežnostima i poetičkim maženjima.
O ljubavi se peva od kad je sveta i veka. Pesnici i pesnikinje kroz celu istoriju poezije pevaju o ljubavi. Ljubav je smisao postojanja. Nema tog pesnika koji nije pisao ljubavne pesme, od antičkih vremena do dana današnjeg, ljubavne pesme su protkane milozvučnim melodičnim tonovima u kojima se biranim rečima peva o drugom voljenom biću. Kad pevaju o ljubavi, pesnici to čine i kad je ona uzvraćena i kad je ona neuzvraćena, kad je tragučna i kad je euforična. Ljubavna poezija ima nijansi koliko ima i osećaja koje poznajemo i još mnoštvo onih o kojima ne umemeo da se izrazimo i onda pišući tragamo za rečima koje treba da nam daju novi smisao onoga što je „bururet u glavi” iz kog teško možemo da se iskobeljamo i nekad i umiremo sa tom i takvom neostvarenom ljubavi.
Sa ushićenjem isčekujem da se pojavi knjiga Jovice Đorđevića kako bih još jednom u sebi evocirao uspomene na ove prelepe ljubavne stihove koji me čitanjem odvedoše u čudesni svet najromantičnijih ličnih ljubavnih putešestvija potresa, stanja i zanosa iz kojih sam uvek izlazio katarzično oradošćen, emotivno isceljen, a u čežnjama i željama pripitomljen, tako da osnažen mogu otvorenih očiju gledati u nekada surovo lice stvarnosti, a u sebi slušati milozvučnu melodiju pesama našeg pesnika.
DOVOLJNO JE SAMO DA POŽELIŠ (Tatjana Većkalov: Voleti očima)
Postoje poezija i pesnici koji me sećaju na divlje nemirne reke koje je teško ukrotiti. Energija, snaga i brzina kojom teku je silovita i iz samog izvora uraganski se podiže i sa nekom vulkanskom vrelinom kreće na svoje putovanje udarajući i plaveći prepreke, kamenje, hridi i litice koje joj se nalaze na putu, otkrivajući svoje prelepe talase i nemire i stvarajući prekrasnu melodiju koja se u nevidljivim lukovima u vidu pesama prostire do naših duša.
Istina je da su naše fascinacije ljudima i njihovim delima najčešće predmet našeg prvobitnog prihvatanja energetskog bljeska koji se poput čička prenosi sa čoveka na čoveka, a onda nekome zapadne i posreći mu se i oradosti čitava duša, kao kod mene u slučaju susreta sa poezijom Tanje Većkalov. Budući da nas je upoznala i povezala Božana Stojković, autorka nadaleko čuvene manifestacije Lenkin prsten iz Srbobrana, na mene je ozarenost Lenkom i Lazom učinila toliki utusak da na sasvim drugačiji način, dakle sa već unapred otvorenim čulima pristupim knjizi poezije Voleti očima Tanje Većkalov iz Novog Sada, i naravno, evo, iščitavam je za vas, poštovoni čitaoci, i ne samo to, već je preporučujem za dalje čitanje.
Moj tekst o pesmama Tatjane Većkalov ne treba shavatiti kao kritiku, već kao fragmente i impresije koje su u meni kao čitaocu one proizvele, a ja ih zapisao kao preporuku onima koji će u vremenu budućem iščitavati i govoriti stihove iz ove knjige, koja spaja na jedan veoma neobičan način sveto trojstvo u umetnosti, reč, sliku i zvuk koje se javlja negde iz konteksta ovih stihova.
Talenti koje nam je Gospod dao nikada ne stare, jednom je neko rekao, i zaista, od prvog trenutka kad sam se susreo sa pesmama naše autorke, video sam da ona ima šta da kaže, ume da kaže i zna kako da to kaže i saopšti onima koji je i čitaju i slušaju. Tatjana je pesnik koji spaja ekspresiju i elegiju. Zadivljenost i zaljubljenost u sam život i njegovu neponovljivost, a ujedno i prefinjeni osećaj za njegovu tragiku. Njena poezija je lična, ali sa stalnom svešću i osećanjem za kolektivitet, kako onaj stvarni tako onaj mitski i onaj nesvesni, arhetipski, koji nas uzdiže u verujuća bića što pulsiraju duhovnost kao večnu težnju pojedinca za oboženjem.
Tatjana Većkalov je novosadska slikarka koja već godinama piše i u svojoj intimi ispisuje stihove, a sa knjigom Voleti očima se po prvi put javlja pred čitalačkom publikom. Knjiga Voleti očima koja je pred tobom, poštovani čitaoče, je nalik pesku koji se godinama taložio u školjki sve dok nije postao biser.
Na jednom mestu pesnikinja nam kaže:
Dovoljno je samo da poželiš
tanke ruke oko tvoga vrata ću sviti.
Na ovaj način ona se obraća svom animusu, dok ću ja, kao i veliki broj muške čitalačke publike, zbog iskrenosti i sugestivnosti Tatjaninih stihova, biti sklon da verujem da su pisani i namenjeni samo meni.
Najbolje godine
Književnost svakako zaslužuje moje najbolje preostale godine za sebe. Ona mi daje prostor kroz svoje unutrašnje biće da budem raskalašan i živim više života u isto isto vreme, uprkos škrtosti sredine koja me je dala. Svi moji postupci, svo moje življenje nosi oreol subina pisaca, prvo onih čije sam ja ishodište kroz moja dela, a potom onih koji dolaze i koji će kroz ono što napišu biti moje ishodište. Sve se ukršta: i sudbina pisca, i njegovo delo, i njegova tradicija, i tradicija kojoj on prethodi, i dobro i zlo. Vremena i događaji se prelamaju u jednoj tačci: i emocije, i racionalni maljevi prostakluka koji me u svakodnevici poput bačene kiseline svakodnevno narizaju i tuku stvarajući mi rane i plihove na duši koje samo stvaralaštvom mogu da izlečim i da izvidam. Život koji živim, u ma kom obliku, je najsavršeniji svet za mene kao pisca koji je srastao sa onim što živi i stvara i koji izrasta iz stvorenog i u stvorenom. Hoću da verujem da me književnost koju stvaram u potpunosti zaslužuje i ja joj se predajem sa svešću da čitav moj stvarni i duhovni život samo kroz nju doživljavaju rasplet i trajanje u vremenima budućim.
O samoreklamerstvu
Ovo je vreme kad se svi hvale. I nemaju mnogo razloga za to, a ipak, hvale se. To je posebna vrsta naslade. Ponekad te i ne slušaju, dosadan si, a ti tražiš njihove oči, pažnju, da ih za svaki slučaj povučeš za rukav, skreneš pažnju i kažeš: "Slušaj ovamo". Zapravo, slušaoca usmeriš na sebe i tiradu hvalospeva koju upravljaš, vatreno, u retoričkom zanosu prema sebi. Narod uči da "ko se hvali sam se kvari", a moderni marketing kaže da bez ulepšane slike o sebi nema prodaje ni jednog proizvoda pa ni umetničkog dela. Ali, nužda nas ponekad, u nedostatku da nas drugi hvale, natera da to činimo mi sami. Tako je nekad davno pokojni Volt Vitmen pod pseudonimom hvalio svoju poeziju kako bi na nju skrenuo pažnju. Nismo svi Vitmeni a nismo svi ni vredni hvale, ali šta ćeš, fejs sve trpi.
Govoriti
Govoriti, vazno je veoma vazno, pred sobom, pred Bogom, pred drugima, govoriti ocima, pogledom, pokretom, slikom, migom, palcem desne noge makar, obrvom, kolutom dima nedopusene cigarete, srkom pica kroz cevcicu, govoriti treba cutanjem, pevanjem, tonom iz plavog tonera muzicke kutije slutnji, zevanjem, svuda i na svakom mestu uvek te neko cuje, uvek ce se neko obradovati, govor je satelit koji kretnju vaseg duha, treptaj vaseg srca vodi u beskonacnost, govor je olujni vetar koji vase misli umnozava, pozlacuje, govor samo kroz poeziju pada na ljude kao blagodet i smesak organizatora svemira, govor samo kroz zudnju za radoscu beskonacnog ima smisao potrage za novim zenitom, jezik, stil, retorika, nacin, i nisu vazni, govoriti treba pred sobom, pred Bogom, pred drugima, govoriti...
Čobani, dva ratna druga
Bilo je oma nekako posle ubistva kralja Leksandora,a možda i pre, ja se još nisam ni rodio, a rođeni su bili moji bata i sejka kad je moj otac Đura zajedno sa Cvetom čuvo ovce i kad su krenuli da teku. Držali su u to vreme i čuvali na ledini kako naše ovce tako i ovce seoskih gazda. Bilo je tu svega: i napolice i iz četvrtog, a imali smo, kad su krenuli, i nešto naši' i Cveta njegovi'.
Od ovaca se nikad nije lako živelo, ali se živelo. Naša kuća, kad se moj otac podelio i kad je izišo iz kuće, nije imala mlogo zemlje, a ni radila, a da budem iskren, moj otac i nije volo zemlju da radi. Cvetini su imali i zemlje i radila, al je Cveta više volo štap nego motiku. Bili su od malena veliki i verni drugovi, još od kad su prebegli iz ćesarove vojske na našu dobrovoljačku stranu, pa su onda sa soldaterskom išli i oslobađali celu Jugoslaviju. Di sve nisu bili: i do Bara u Crnoj Gori, i do Splita na moru, i do Maribora, a da ne govorimo po Srbiji i po Vojvodini, ode kod nas. I u Rusiju su bili, i na Dobrudžu, pa kroz Rumuniju su prigazili, i sve peške. I kad su se poženili i krenuli posle vojske u život, to je za njih bila sigra. A bili su krupni i ne samo to, već i krupni kostiju i jaki, i mogli su, ono što se govorilo, volu rep isčupati. A umeli su i da se potuku ako treba i da jedno drugom držu leđa, a i sa štapom čobanskim su umeli, a i sa brisom. Posle gotovo pet godina ratovanja, svašta čovek nauči. Još samo da kažem da su mlogo nji' posle rata dobili od kralja zemlju i da su imali neke privilegije, ali nji' dvojica nisu teli ni da tražu, a ni da uzimu. Falili su Bogu da su izvukli iz soldaterske žive glave i da su se vratili, fala Bogu, živi i zdravi u njino selo. Voleli su da svima možedu da pogledu u oči i da kažu šta imu, a ako im se ne govori, samo da i' pogledu onako ispod obrva. Falili su Bogu za žive glave celog veka, a bio im je dug i može se reći ispunjen svim radostima koje su trebali da imu, kako je to dolikovalo u naše selo. Tuđe im nije trebalo, pa makar to bilo i madžarskog grofa Karačonja kog su bili, posle rata, Karađorđevići konfiskovali. Što god od koga uzmeš, jednog dana đavo dođe po svoje. Pa i od grofa što država otme, jednog dana dođe đavo, govorio je i još pokazivo prstom Đura. Vreme je pokazalo i evo, danas pokaziva da ono što se na silu uzme, jednog dana mora ida se vrati. A eto, ova nova vremena nam tako i pokazivu. U naše su za nji' dvojicu svi znali: i u komšiluk, i u opštinu, i u crkvu, a Boga mi, znali su i' u kolo, i u kafanu, a pogotovu su i' pamtili kad malo uzmu u glavu kad uzmu gajdaša. Vino su mogli da piju iz cimente ko Kraljević Marko, a mogli su po tri dana da ne izlazidu kod Kare kad odu u kafanu. A i voleli i' kafedžije i otimali se za nji. Jer kad tri dana teru kera, onda oma se zaukadu i ovi drugi seoski momci i poso krene. Kara je inače bio Švaba, ali je bio oženjen iz Beodre i po svemu je umo da se vlada kako je to našim momcima i običajima godilo. Donosio im je dok piju i meze, i suvi kobasica, i čvaraka, i kisela kupusa, i slanine, i luka, i sve po redu, i bilo je tu i pečeni jaja, i lepinje sa sirom. A oni su lagano pili i zapovedali, a gajdaš je slušo i nije smeo da prikine sve dok od iznemoglosti nije pao pod astal. Oni su ga onda dizali, davali mu malko vruće rakije da se okrepi, pušćali ga da ode malo da protegli noge i da ode malo čerez sebe i onda je nastaljo. Nije niko od nji mogo da čuje da pcuju i nije tu bilo ružni reči, već samo muzika, drljokanje i pesma, a oni su lagano pili i sećali se i nabrajali devojke koje su sretali u belom svetu dok su službovali u vojsci. A bilo je tu svakojaki događaja i doživljaja kojih su se sećai, a bilo je i različitih devojaka i žena kojih su se sećali. Sve se moglo zaboraviti, i šta se juče jelo, ali žene koje su sretali, a i neke sa kojima su bili i koje su činile njihov tajni ljubavni život, a o tome su samo jedan sa drugom pričali. Nisu voleli da se falu u kafani, već su se samo sećali i uz pesmu, i gajde, i vino, kroz terevenku tihu i dostojanstvenu su ulazili u jedno stanje pričine i omame. Ničeg od onog što se događalo nije bilo, osim osećaja i želje koji su uvek bili isti i koji su se preslikavali i davali neku vanvremenost i samozaborav, trajanje nalik nekom produženom osećanju zadovoljstva. Kad nji' dvojica krenu, Kara i nije pito za novce i nisu se ni mašali oni za džepove. Računi su se ravnali tek nekolko dana kad su se oni posle bančenja dobro naspavali i odmorili. Kara je znao da nikad i nikom nisu ostajali dužni, a volo i' je zato što su umeli da piju. Nisu oni čašćavali, nisu lupali čaše, niti su nekog dirali, oni su samo sas gajdašom sa vinom mezetlukom i pesmom umeli da iskažu svoje zadovoljsvo i da pri tom za dva, tri dana kolko sedu u birtiji, možda jedared ili dvared idu napolje, mislim čerez sebe. Imali su jake petlje, a bili su mladi, i zdravi, i jaki šta da ti kažem, a još dobro ukaišeni posle svega.Tako je bilo kad su se vratili iz soldaterske i dok su bili momci i dok se nisu poženili, a i onda kad su već bili svoji, što se kaže, ljudi, i već su im se deca rodila, umeli su da krenu sredom posle pijaca, a da ih gajdaš doprati kući u nedelju posle vašara. Retko je ko mogo da se sa njima meri po izdržljvosti. A i kad im se malo san navuče na oči i kad se nekom od nji malo pridrema, ovaj drugi je bio budan i kontroliso je svirca dok ovaj malo odrema i svede oči. Tako su naučili od malena, a tako je bilo i dok su ratovali, ista četa, isti vod, krevet do kreveta, ranac do ranca, puška do puške, zajedno u rovu, i porcija se delila, i snalaženje je bilo zajedničko, bilo i ostalo, nikad jedno drugom nisu ništa zamerali, a nisu se ni svađali. Uvek su bili spremni da jedno drugog častidu prvenstvom, a tako je bilo i kod devojaka. A i na kazan kad su išli.
Kad su napravili evedru kod nas u džiguru i kad su počeli da se bave čobanijim, ljudi su im poveravali svoje ovce od ranog proleća, pa dok ne padne prvi sneg. Znali su da je njino poštenje bez premca i da volu ovce, a i da umu da i' naranu i da neće ni šćerdati, ni ukrasti, a kamoli dozvoliti da nešto zafali, osim ako se, ne daj Bože, ne desi nešto di oni sami ne mogu da doprinesu i što je Božija volja. Pogodbi oko čuvarine ovaca je bilo svakojaki, a sve je išlo od gazde do gazde, sa svakim je bio različit divan i svaki od nji je imao i svoje razloge zašto oće i kako oće i svoje zahteve. Ugovori se nisu pisali, već se pamtilo. A i Cveta i Đura su umeli da sadejstvuju. Đura je bolje pamtio šta je dogovoreno, a Cveta je bolje pamtio ovce. Svaku je znao u glavu, a i mater, i babu, i di se ojagnjigla, i kad se mrkala, sve je znao u glavu. Đura je pamtio razgovore kako sa gazdama tako sa ljudima sa kojim je divanio, a obadvojica su umela dobro i da jagnju, i da šišu, i da muzu, a umeli su dobro i da kuvu. Kod nji' je uvek na evedri kad su bili nešto mirisalo i nešto se kuvalo, a kad nisu imali granja, i čokanja, i tulaja za loženje, bilo je suve balege koju su palili i koja je držala i toplotu i žar. Znali su kad ko oće da proda ovce i znali su i kad ko ima volju da skrje štap. Samo prve godine su čuvali pod platom i to samo tuđe ovce, a već sledeće su uspeli da svaki od nji' ima po mali čoporak. Nisu gledali kakva je koja ovca, već im je bilo važno kolko imadu svaki od nji glava. Posle su i' oni sortirali i naparivali, a kad su krenuli, važno im je bilo kolko imu glava.
Već te druge godine čobanije, kako nisu stigli da spremu rane, a i godina baš nije nešto privatila sa usevom, kad su posle svetog Nikole odljučili čopor, vidili su da neće imati rane dovoljno da se izvuku iz zime. Da svaki dan isterivu ovce u prazan i zavijan atar i da i' ter čak pod Tisu da se moru ovce samo da i' naranu, vidili su da nemu mlogo računa, a i probali su da da kupuju ili uzaimu ranu od gazda, nisu imali računa, jer ovce bi ranu pijele, a dogodine bi služili zabadava, ni to im nije išlo u račun i teli su da malko zaimu da stanu na svoje noge pa su rešili i malo da špekulišu. Ako krenu u naš atar u potricu, otkriće se, jer zna se u selo ko ima a ko nema kamaru u avliji. I tako požalu se oni jedno veče Kari u kafanu kako imu brigu kako da izvuku čopor iz zime, a i Kara je imo svoje ovce, držo i' je i zbog vune, i zbog mleka i sira, i zbog jaganjaca, a i u kafanu su voleli ovčijeg paprikaša da se kuva. I Kara im predloži da krenu u Debeljaču ko bojagi na vašar i da pustu ovce pasom, a oni za njima. Još im Kara kaže, daće i on svoje ovce, a i platiće im čuvarinu po pogodbi.
Tako je bilo, negde posle svetog Nikola, napakuju se oni, sneg na zemlji, a on uzeli opaklije na magarca spremili ranu, šunke, slanine iz salamure, luka, brašna za proju, i krenu oni lagano pasom preko Crne Bare za Debeljaču. Krajčili su pored kanala i preko kopovi trave koje su se vidile iznad snega, a i nasitu su ranili ovce i sve tako polako, nogu prid nogu. Usput im se mnogo toga dešavalo, a u Debeljaču su stigli negdi oko svetog Save. Od našeg sela pa do Debeljače, bilo je mlogo i parloga, i sita, i neodnešenog sa njiva tulaja, a negdi je bilo i neobranog kukuruza. Čopor se lagano kretao i usput je tlačio ono što mu je za ranu, a bilo je tu i drenjina, pa kad se naju drenjina i kad uveče poležedu, samo čuješ kako ovce bebuču i kako izbacivu košćice napolje. One koje su se jagnjle, Cveta bi odvajo, a usput su i muzle ovce i pili zajtro friška mleka i rekaje. Kad bi im nestajalo leba, kuvali su kulje i pekli slanine i tako su se ranili i oni, i za puline su imali. Kad je dolazilo veče, tražili su neku zavetrinu i onda su u kraj čopora legali, leđa u leđa, onako uvijeni u opaklije. Tu pored ovaca, a pod vetar, bilo je toplije, pa čak i kad mraz stegne i ispod dvadset, moglo se. Na magarca su mećali suknenu asuru noću da ga ne uvati u leđa. Nekad su noću ako su bili u blizini nekog šumarka, palili vatru tamo di je bilo šta da se loži, jer Banat je uvek bio oskudan sa drvima. Kad su i' ljudi zustavljali i pitali šta radidu u njinom ataru, govorili su da idu na vašar u Debeljaču da produ ovce, da su i' gazge poslale, a da su oni samo čobani. Kad bi se približavali nekom selu, dok je Cveta ostao sa pulinima kod ovaca, Đura je išo u selo u snabdevanje i da kupi ćubre, a i rakije frtalj, jer bez rakije se na toj ladnoći teško moglo.
Zima sa sobom donosi uvek mnogo različitih nevolja, a da ih i nismo svesni. Naša opreznost sa njom uvek se probudi kad je ona već tu i kad nas zatekne uglavnom nespremne. I dok ona vlada i okiva naše prostore zemaljske, mislimo u sebi da više nikad nećemo dozvoliti da nas iznenadi, a uvek se to desi. Kako otopli vreme i kako se sunce poromoli iza oblaka, mi kao da sve zaboravljamo i kao da nikad i nije bilo zime, ponašamo se.
Eto tako je bilo u vreme kad su naši stari tekli kapitale.A mogo bi vam još mnogo toga pripovedati ali neka to ostane za neki drugi put.
Radost
Još uvek skrivam tihu radost koju mi donosi misao o tebi.Kazati je ljudima i podeliti je sa njima u razgovoru,značilo bi rasčiniti magiju privlačenja u tišini misli naših bića.Činim to pred bogom duboko verujući da nas je on sabrao da u njegovo ime oradošćavamo jedno drugo.Da kroz literaturu koju stvaramo donosimo ljudima radost i uzvišeni smisao življenja.
GUGUTKE
