Vi što tražite
dlaku u jajetu
Radite posao
zaludan
Čisto je kao
suza deteta
Belance, žumance
ljuska, dinar
I uvek novo čudo
nade i vere
u rođenja buduća
Da dogodiš se
Čekam te
strpljivo
da dogodiš se
u tunelu nedovršenom
cvetnoj
jutarnjih vesti
U mreži ribara
vršci svilenoj
što ponekad
jedrenjak je
optimizma
što plovi
po nebesima
April u Miloševu
Jutrom slikam zvonjavu
na skupštinu
na uporaženi cvrkut
ljubavnika što pucaju
od zrelosti kao narovi
narcisoidne najlonske
vreće strasti i bola
što mogu više
nego što hoće
Studija stanja u proleće
je nalik mesečevim
rogovima što pobodeni
u zemlju postaju
direci za svevideće oko
Biće je u višnji
što cveta
sitnim belim cvetom
u ćurkovim slinama
jablana
i miševima od šlajma
što iz ranjivih pazuha
smokava iskaču
i gnezde su koprivama
mladim i žeženim
Mi nismo tu ni da pevamo
ni da plačemo
već smo samo talog večnosti
što su bogovi prosuli
na zemlju iz emotivnih šolja
nakon vesele čajanke
Svatovi LJiljana Bulić
Škripnula su vrata na kapiji. Zvono nemamo a ni psa pa nije ni loše što vrata zaškripe kada se
otvore i tako jave da nam neko dolazi. Bato! Bato! Viče neko u dvorištu. To zovu mog muža
koga su u Melencima, gde se rodio i odrastao, svi tako zvali pa mu nadimak ostao zauvek. Bata
nije kod kuće pa ja izlazim u dvorište da vidim ko nam je to došao. U dvorištu, malo lepše
obučen, nasmejan i sa svečanim izrazom na licu komšija Ivan od preko puta. U ruci mu čutura,
šarena i okićena peškirima. To je buklija. Kod nas u Banatu u svatove se poziva tako što buklijaš,
onaj koji poziva u svatove, nosi čuturu sa rakijom svečano izjavi da će biti svatovi tad i tad i da se
devojka ta i ta, u ovom slučaju njegova ćerka Ivana, udaje za momka tog i tog, u ovom slučaju
Dragana iz sela Rivice. Pozovem komšiju Ivana da uđe u kuću i, kao što je red, on i ja napijemo
iz čuture za sreću mladenaca. Kao što je običaj na čuturu zihericom zakačim najlepši nov peškir
koji sam imala što je značilo da je poziv u svatove prihvaćen. Skuvam kafu da popijemo i da se
sve lepo dogovorimo kada i gde treba da dođemo i tako…
Za tu priliku spremim Bati sivo odelo, belu košulju i lepu crvenu kravatu na srebrne pruge a meni
crne pantalone zvonare, belu bluzu i crveni sako da budemo u tonu. Zakažem frizuru kod moje
frizerke, prilika je prava. Biće slikanja pa da ostane lepa uspomena. Frizerski salon je bio pored
pijace a pijačnim danom parkinga ni za lek. Ali meni se posrećilo. U gužvi jedno mesto baš u
blizini frizerskog salona kao da je baš mene čekalo. Parkiram auto, iz bankomata moje banke,
koji mi je bio usput, podignem novaca da stavimo u kovertu za poklon, i još malo više da bude za
svirce, pa tačno u zakazano vreme stignem na friziranje.
Zadovoljna frizurom i svojim izgledom odem po automobil kad ono parking mesto prazno. Mog
crvenog stojadina nema. Malo se zbunim. Okrećem se oko sebe i tek onda ugledam znak za
zauzeta dva parking mesta za policiju čija je ispostava nedavno otvorena u tom kraju grada.
Prilazi mi čovek koji naplaćuje parking i kaže mi da je mog crvenog stojdina odneo pauk. Šta ću
sada? Znam da pauk nosi automobile na glavni gradski parking a do tamo mi treba pola sata
najbržeg hoda. Tamo gradski autobusi ne saobraćaju, taksija ni na vidiku a vreme leti. Odluka je
doneta. Možda nije najbrže ali je najsigurnije da krenem pešice. Tako bar znam kada ću stići.
Kada sam bila blizu parkinga vidim mog stojadina ograđenog lancima. Prijavim se dežurnom
policajcu. Platim kaznu za nepropisno parkiranje i trošak za pauka, ne pitam šta košta. Sreća
novaca imam. Kada sam sela u automobil i krenula kući odjednom mi je sve bilo i lepo i lako.
Pogledam na sat, sve ću stići na vreme samo kada sam oslobodila mog stojadina. Vraćajući se
kući ponovo svratim do bankomata da nadoknadim štetu pa do cvećare po cveće za mladu.
Lepo smo se doterali, stavili novac u kovertu, pa piće i kafu u šarenu kesu i na kraju tortu u
plastično “zvono” da se ukrasi ne pokvare. Tu je i cveće. Sve kako je red kada se ide u svatove.
Kada smo seli u automobil i krenuli prema Novom Sadu tek onda sam ispričala Bati šta mi se sve
dogodilo. On me gledao u neverici. Zna da vodim računa kako vozim i gde parkiram a i stalno
nešto njemu gunđam ako ne uradi kako treba. Eto! Desilo se. Bilo pa prošlo.
Venčanje i slavlje je bilo u jednom lepom restoranu pored Novog Sada. Stigli smo na vreme.
Sedali smo na svoja mesta po unapred utvrđenom rasporedu. Moje mesto je bilo između
komšinice Seke i Bate. Kada su svi stigli komšija Ivan je za nas iz komšiluka a i sebi natočio
piće, pozdravio nas pa smo nazdravili. Odmah je krenuo razgovor u šaljivom tonu. Raspoloženje
je bilo na nivou. U jednom trenutku sam pitala komšinicu Seku kako joj se sviđa moja frizura. Pa,
lepa je odgovorila je ona čudno me gledajući. Verovatno joj nije bilo jasno zašto je to pitam pošto
je frizura bila kao što obično imam samo malo lepša. Pa kako da ne bude lepa kada sam je platila
deset hiljada dinara. Tek sada se Seka iznenadila i ništa joj nije bilo jasno. Onda sam društvu
ispričala šta mi se desilo. Svi smo se slatko smejali čak i Bata. Nije mi prebacivao za nepotrebni
trošak koji je nastao mojom nepažnjom, što je bilo najvažnije od svega.
Svatovi su bili veseli a mi komšije posebno. Igralo se i pevalo do sitnih sati. Ostale su slike za
uspomenu na lepo veselje, frizuru i još ponešto…
Svatovi LJiljana Bulić
Škripnula su vrata na kapiji. Zvono nemamo a ni psa pa nije ni loše što vrata zaškripe kada se otvore i tako jave da nam neko dolazi. Bato! Bato! Viče neko u dvorištu. To zovu mog muža koga su u Melencima, gde se rodio i odrastao, svi tako zvali pa mu nadimak ostao zauvek. Bata nije kod kuće pa ja izlazim u dvorište da vidim ko nam je to došao. U dvorištu, malo lepše obučen, nasmejan i sa svečanim izrazom na licu komšija Ivan od preko puta. U ruci mu čutura, šarena i okićena peškirima. To je buklija. Kod nas u Banatu u svatove se poziva tako što buklijaš, onaj koji poziva u svatove, nosi čuturu sa rakijom svečano izjavi da će biti svatovi tad i tad i da se devojka ta i ta, u ovom slučaju njegova ćerka Ivana, udaje za momka tog i tog, u ovom slučaju Dragana iz sela Rivice. Pozovem komšiju Ivana da uđe u kuću i, kao što je red, on i ja napijemo iz čuture za sreću mladenaca. Kao što je običaj na čuturu zihericom zakačim najlepši nov peškir koji sam imala što je značilo da je poziv u svatove prihvaćen. Skuvam kafu da popijemo i da se sve lepo dogovorimo kada i gde treba da dođemo i tako Za tu priliku spremim Bati sivo odelo, belu košulju i lepu crvenu kravatu na srebrne pruge a meni crne pantalone zvonare, belu bluzu i crveni sako da budemo u tonu. Zakažem frizuru kod moje frizerke, prilika je prava. Biće slikanja pa da ostane lepa uspomena. Frizerski salon je bio pored pijace a pijačnim danom parkinga ni za lek. Ali meni se posrećilo. U gužvi jedno mesto baš u blizini frizerskog salona kao da je baš mene čekalo. Parkiram auto, iz bankomata moje banke, koji mi je bio usput, podignem novaca da stavimo u kovertu za poklon, i još malo više da bude za svirce, pa tačno u zakazano vreme stignem na friziranje. Zadovoljna frizurom i svojim izgledom odem po automobil kad ono parking mesto prazno. Mog crvenog stojadina nema. Malo se zbunim. Okrećem se oko sebe i tek onda ugledam znak za zauzeta dva parking mesta za policiju čija je ispostava nedavno otvorena u tom kraju grada. Prilazi mi čovek koji naplaćuje parking i kaže mi da je mog crvenog stojdina odneo pauk. Šta ću sada? Znam da pauk nosi automobile na glavni gradski parking a do tamo mi treba pola sata najbržeg hoda. Tamo gradski autobusi ne saobraćaju, taksija ni na vidiku a vreme leti. Odluka je doneta. Možda nije najbrže ali je najsigurnije da krenem pešice. Tako bar znam kada ću stići. Kada sam bila blizu parkinga vidim mog stojadina ograđenog lancima. Prijavim se dežurnom policajcu. Platim kaznu za nepropisno parkiranje i trošak za pauka, ne pitam šta košta. Sreća novaca imam. Kada sam sela u automobil i krenula kući odjednom mi je sve bilo i lepo i lako. Pogledam na sat, sve ću stići na vreme samo kada sam oslobodila mog stojadina. Vraćajući se kući ponovo svratim do bankomata da nadoknadim štetu pa do cvećare po cveće za mladu.Lepo smo se doterali, stavili novac u kovertu, pa piće i kafu u šarenu kesu i na kraju tortu u plastično “zvono” da se ukrasi ne pokvare. Tu je i cveće. Sve kako je red kada se ide u svatove. Kada smo seli u automobil i krenuli prema Novom Sadu tek onda sam ispričala Bati šta mi se sve dogodilo. On me gledao u neverici. Zna da vodim računa kako vozim i gde parkiram a i stalno nešto njemu gunđam ako ne uradi kako treba. Eto! Desilo se. Bilo pa prošlo.Venčanje i slavlje je bilo u jednom lepom restoranu pored Novog Sada. Stigli smo na vreme. Sedali smo na svoja mesta po unapred utvrđenom rasporedu. Moje mesto je bilo između komšinice Seke i Bate. Kada su svi stigli komšija Ivan je za nas iz komšiluka a i sebi natočio piće, pozdravio nas pa smo nazdravili. Odmah je krenuo razgovor u šaljivom tonu. Raspoloženje je bilo na nivou. U jednom trenutku sam pitala komšinicu Seku kako joj se sviđa moja frizura. Pa, lepa je odgovorila je ona čudno me gledajući. Verovatno joj nije bilo jasno zašto je to pitam pošto je frizura bila kao što obično imam samo malo lepša. Pa kako da ne bude lepa kada sam je platila deset hiljada dinara. Tek sada se Seka iznenadila i ništa joj nije bilo jasno. Onda sam društvu ispričala šta mi se desilo. Svi smo se slatko smejali čak i Bata. Nije mi prebacivao za nepotrebni trošak koji je nastao mojom nepažnjom, što je bilo najvažnije od svega.Svatovi su bili veseli a mi komšije posebno. Igralo se i pevalo do sitnih sati. Ostale su slike za uspomenu na lepo veselje, frizuru i još ponešto…
Zauvek
Pred kišu oblačiš tanku crnu lanenu košulju na nago, vlažno, slano i suncem opaljeno telo.U bele plahte uvijaš misao o smrti i samoponištenju.Prećutkuješ je, među ljubičastim oblacima što zamedljanu melodiju u naručju nose.Sklanjaš se u zaklon smokvina lista.Prosipaš po pašnjaku nakinđurena liciderska slova što čekaju da ih natopi kiša, da se preobraze i pod mladim mesecom izrastu u velika srca. Vaskrsavaš tek rođen jutrom i duginim lukom, paletom boja, šaraš po prelepom liciderskom polju.Kao u snu, razgovaraš sa sobom emotivnim jezikom, skidaš se i predaješ moru kao životu. Zauvek.
Iscelenje
Sneži veselo
i pucketa
crna vatra
što u bol bi
u umu smrtnika
Nudi se
stradalnicima
kao zamena
iskupljenje
iscelenje
u svetlosti
Lica Gospodnjeg
Na priči petparačkoj
Tuđa si
crna vatro
dosadna
Simbol
izmišljene
Brbljivost
očajniika
Lišaj
na priči
petparačkoj
Pero slavuja
u vrućici
ljubavnoj
krikom nošeno
pod plafonom
nad posteljom
O književnosti
Desi se da prosto zaboravim da se ona, književnost zove svojim imenom, a svakodnevno sam od izjutra do večeri u njoj.Ili sam čitalac ili pišem ili razmišljam ili pak razgovaram o njoj. A ovog jutra imam utisak da želim govoriti o nečem novom i nepoznatom. Čini mi se ( književnost) kao prelepa strankinja koju ponovo srećem na ulici prepoznajem se u njoj, ali je ipak strankinja, i stalno imam utisak da sam u jednom od davnih života bio sa njom strasni ljubavnik.I kao da smo vek čitav jedan proveli zajedno, a onda smo se rastali.Ili sam ja zaboravio da je naša strast preobražena u nešto drugo postala svakodnevica koju ne zovem njenim imenom.
Čitajući knjige u mladosti glava i um su mi bili ispunjeni citatima i mislima filozofa, pesnika romansijera i umetnika.Teško sam mogao da razlučim i izvučem svoju misao a da se ne poštapam sa tuđom.Tako je bilo u spoljnjem svesnom delu svesti. I to me je ponekad blokiralo u razmišljanju i pisanju. Stalno mi se činilo da je neko nešto od toga što sam želeo da napišem već rekao.A ustvari sam samo prepoznavao jezik i citate koji su mi ostajali u glavi kao talog u čaši kad je sve drugo padalo u zaborav.
A onda sam jednog jutra nakon sna pokušao da ga pribeležim i ispričam hartiji. Uspelo je.Napisao sam ga brzo i tečno bez zastajkivanja i bez velikog razmišljanja. Reči su same klizile iz mene i nizale se u rečenice i u priču.Shvatio sam da sve ono što sam svesno iz književnosti uzeo je nestalo. Otvorio mi se jedan sasvim drugi jezik i jedan novi život iz kog sam nazirao i video vlastitu stilsku autentičnost. Moja podsvest je zaboravila ono što sam svesno učio i isčitavao,i pamtio kao poštapalice u razgovoru.
I sada nakon mnogo godina vidim da sam prestao da razmišljam o književnosti jer sam živeo u njoj. To što mi se činilo da je poznajem kao lepu strankinju samo je trenutak izlaženja iz onoga u čemu sam, a ustvari ja živim u njoj i živim nju.
Akademisti
Kako su čiste
i ispeglane
biografije mojih kolega
sa fakulteta
Sve je na svom mestu
vidim
bili su dobri
pametni i poslušni
Kod njih je sve
po protokolu
vrtić
osnovna
srednja
fakultet
akademska karijera
naučni radovi
jezici strani
bibliografija
knjige
nagrade
zvanja
bože kakave su to
savršene karijere
bez i jedne neravnine
bez i jednog naprsnuća
ulegnuća i razdora
i bez snevačine i jebačine
Sve je kod njih
sa klasičnim građanskim
manirima
iz prethodnih stoleća
Divota jedna kako je sve
u svom najboljem redu
Pa čak i dela njina
ti dobro iskrpljeni kolaži
dubokih citata i uzugarene
stvarnosti obamrle od dosade
Ponekad ja i pitam
kako me uopšte ponekad
i primaju u svoje društvo
i kako više ne zaziru od mene
koji sve to nisam nikada
ni bio
niti ću ikada i biti.
Odustajanje
Oko mene
sabotaža
inercija
privilegovani mešetari
čije farisejsko mesto u literaturi se zna
jer ga oni jedni drugima šteluju
i zato likuju
a ako nešto pofali oni onda podkajluju
Vičem
Kod vas nema ničeg po zaslugama
a tako bi lepo bilo posvađati se sa vama
a da ne ličim na vas
tad bi na vas ličio
Praštam svima
likujte bez srama
jer vi zaslužiste kao komesari
komesara da se komesarite i likujete
Gorčinu koja me sklepa i ščepa
ponekad ispljunem zajedno sa šlajmom
što se cedi iz mojih zalečenih
bolesnih pušačkih pluća
A nekad vam je jezik brži od pameti
kad ste lenji drugi su vam krivi
Tešite se mišlju smilovo se Gospod
ostali ste živi
I molite mu se skrušeno partijski
A neznate dal je Gospod hteo
da molitvu vašu primi
A onda tražite od nas da budemo
konzumenti vaših baljezgarija
Ono što je moja poruka
glasi odustajanje
od vas takvih
i odlazak u ćeliju
u moju sobu što noću svetli
i gospod za vazdan caruje
Colštuk
Uspavali smo se
usporili hod
oprezni kao po jajima da gazimo
a ustvari
Gazi nas gde ko stigne
država
prijatelji
porodica
Vreme koje se počelo meriti
colštukom
od smanjenih aktivnosti
smo zaboravili
kuda smo pošli
šta želimo
i koliko možemo
i šta želimo
i šta želimo
I šta
Šta su nam ciljevi
osim da potrajemo
kolka je još
Gospodnja volja
Vojislav Milutin УШНА ШКОЉКА И ШАПАТ
Тамо где су душа и кожа изразито гладне нежности, у ушној шкољци, пршти, прска, надире,
врви, шикља. Најежена кожа и најежена душа слабе су пред речима. Мека душа упозорава Рушку
да трпи и истрпи врелину људске пакости, јару људског зла. Довољна је помисао да мора обићи
место где је посејала славуја, белог лептира и крвави цвет руже како би поново никли. А у ушној
шкољци прска, врца куља, липти Војинов шапат испреден од речи да ће је волети до краја живота.
Људским бићима која се разумеју и осећају љубав ствар је истерена на чистац. Шапат је небом уми
и нахрани, жеђ утоли. Узе огледалце иза рожњика. Окрену га ка ушној шкољци да посматра жубор
шапата. Од силне лепоте и милости усни. Прекри је сребрна месечина. Око срца јој претопло. Од
сањарења не види и не чује страшну олују у доласку. Врелина између препона никако да мине.
Расипа се обронцима тела, пољима најежених бутина. Недра јој поскакују у огњу. Запевушише
бељи од млека бокови, блеснуше пре врелине. Задрхта, затрепери, клону. Клецну претоварена
сузама радосницама. Сачека да прођу два незнанца што на колицима вуку постриженог човека без
удова. На његовим прсима снено чедо сво у огњу. Као пламтећи грм. Гурка уснама у утробу звезде
што су сјатише око њега. Међи шапат Војинов из ушне шкољке бисерима незнано. Сврши се
светковина. Шири бескрај, дуби невидљиво дно, врх неслућене висине запосе, учи вечност да
очврсне. Рушка се разлива упркос сазнању да ће за који дан постати жена мртвог створа. Млечни
пут сломљеног срца се отвори пред њом. Тек сада, осетом, ухвати веру у живот. Огледи и огледала
чудотворни су лекови. Исцељују. Не као игра скривања али... Бесни јесена тама, црна пена гута све
на Земљи па и Јакир село. Упамти Рушка добро где пребива лаж. У срцу? У уму? У души? У души
не! Шапат из ушне шкољке отплови крвљу у леву страну шупљег мишићног органа. Срчани
залисци претресоше шапат. Врео је! Пропустише га. Представи се. Чула је, веровати неће нико,
дивјакине како у тами зру. Затим се огласи, прелети на ветру фруле, заносница млечног пута. Шта
скрива смрт? Мора ли тајна да постоји? Поста травчица идуће јутро.
Најлепши део људског створа је осет. Осетљивост. Клица божанског у њему. Тако прима
свет. Бол душе је најбољи део људске врсте. Житељи Јакир села су као и већина других. Извадили,
истргли из себе,одбацили у највећој мери осет. Нема користи од њега. И живе живот без душе.
Нагоном. Све док не западну у ћорсокак. Одрекли се и слободног мишљења. Живе, живот као и
други припадници животињске врсте, наследним нагоном. Повлађују “истинама” свога времена и
света. Мора се бити изван свога времена и свога света да би то видео или видела. Мораш бити
кадра и остати сама са собом. Не тежити за догађајима. Морају се преиспитивати ствари. Први и
последњи одговори су Јаруге корито. И ветар. Сигурно се може тврдити да не постоји
безначајније место на земаљској кугли од Јакир села. Нити безначајнијих људи. Па. Ипак! Суштина
људске врсте нема дубље корене нигде у свету као у Јакир селу.
Istina
Bože
kako neki siromasi
i kad se obogate
mogu biti toliko nezasiti
i alavi da im se um zabalavi
za svaku ovozemaljsku
počast što se u svetu javi
Пријавите се на:
Постови (Atom)