1975. godine ispitani vatrogasci Mirkov Bogdan, Radovan Vlahović, Filipov
Savica, Prekajski Radovan i Jasenov Dragoljub su u Novom Bečeju u vatrogasnom
savezu išli na polaganje za vatrogasne podoficire. Bio je to 25. maj, u Beogradu se
održavao slet i pošto je išlo jedno vozilo za Beograd za slet, jedan deo te ekipe je
odlučio da ne ostaje da polaže vatrogasni ispit za podoficire dok su ostala trojica
otišla za Beograd. Znači za Beograd su otišli Savica Brataš, Radovan Prekajski i
Babulja... Arsenov Dragoljub. Ja i Bata smo tog dana položili i dobili smo status
vatrogasnih podoficira, što je značilo, kad se prevede na neku civilnu varijantu, da
smo kao bili neka polukvalifikacija. Ja sam tad imao nešto više od sedamnaest
godina. I kao najmlađi vatrogasni podoficir, bio sam vrlo uspešan. Danas sam
video na Fejsu, a i malopre mi je Milan Gucul rekao da je Bata Bojan preminuo. Ja
sam vrlo brzo posle toga i napustio vatrogastvo, dok je Bata Bojan ostao do dana –
današnjeg i umro je kao počasni predsednik Dobrovoljnog vatrogasnog društva
Budišin Sava. Dakle, u jednom trenutku je ekipa oko vatrogasnog doma oko
društva bila vrlo vredna, radna, dinamična, aktivna, sakupljala se omladina i u tim
nekim omladinskim danima smo trenirali, vežbali i spremali se da možemo da
idemo na takmičenja iz vatrogastva. Činilo se to kao sport, a u stvari to je bio
trening za buduća delanja. Društvo je doživelo puno transformacija, od onda, za
poslednjih pola veka je i puno dece prošlo kroz vatrogasno društvo i puno ljudi je
bilo aktivno, a evo, sad nam je i Bata preminuo. On je uvek bio u svojstvu
sekretara, blagajnika, komandira i tako... Bato, nek ti je laka crna zemlja.
DNEVNIK PISCA 1975. godine ispitani vatrogasci Mirkov Bogdan
DNEVNIK PISCA Kaže moj drug Rale Srbijanac
Kaže moj drug Rale Srbijanac malopre odlazeći na sastanak sa svojom draganom,
kaže, katolici su materijalni, oni vole da imaju nešto, a mi pravoslavci smo
duhovni, mi uvek želimo da imamo nekog. Naša težnja...
DNEVNIK PISCA Ipak, iza nas i posle nas ostaju samo dela i deca.
Ipak, iza nas i posle nas ostaju samo dela i deca.
To što smo slabi ponekad prema bližnjima
To što smo slabi ponekad prema bližnjima i nije neka novost. Prosto nam prija i obožavamo do ludila naše tihe tlačitelje. Sve to pravdamo emocijama, moralom i gomilom sitnih slabosti koje prikrivamo i potiskujemo kako od sebe tako i od sveta koji nas okružuje. Naša bolećivost je često proizvod kako lenjosti tako želje za samoponištenjem usled neodgovornosti pred onim najlepšim duhovnim i božanskim delom bića koje nosimo kao oslobođeni beskraj. Nose nam dušu i misli običnosti nametnute spoljnim svetom i mi im se predajemo krišom kako bi im udovoljili.
Kad razmišljam o vremenu koje sam u nepovrat poklonio drugima i kad vidim da i kad rešim da samoživo brinem samo svoju brigu shvatim koliko je u meni slabosti, mekoće i zavisnosti od ljudi koji me okružuju. Shvatim da i da se sklonim od njih, ne mogu dugo izdržati i da će me uvek nešto vući natrag da im se vratim. To me je strašno pogađalo u mladosti jer sam video da nemam i ne posedujem onu količinu samodovoljnosti koju sam projektovao sebi kao ideal čitajući filozofe egzistencijaliste i nihiliste. To me je onespokojavalo, a jednom prilikom u kafani Ribar u Dunavskoj ulici u Novom Sadu, na tu temu sam vodio razgovor sa Vitom. On je bio u polupijanom retoričkom transu, ali dovoljno elokventan i poetičan u svojim tiradama kojima mi je objašavajući svoje stanje zapravo govorio o mom osećanju slabosti na ljude, a pogotovu na one koji su mi bližnji i na moju stalnu spremnost da im se dam i kad treba i kad ne treba i kad zaslužuju i kada to ne zaslužuju. Ja sam pio kafu bez šećera sa kiselom vodom, a on je govorio nadahnuto i grozničavo kao junaci iz romana Dostojevskog kad padnu u retorički tans pre padanja u nesvest. Njegove reči sam pokušavao da upamtim i da ih sažmem, da im nađem mesta u mojoj glavi, da ih memorišem i zapamtim kao pouku, ali mi to nikako nije uspevalo i ma koliko sam se trudio, njegove rečenice pomalo aprstraktne i metafizičke su prosto prolazile kroz moju dušu i činile da mi se osećanja razgoropade i da se nakostreše, da se srce i utroba uzburkaju. Čak sam tog trena, sećam se dobro, dolazio na pomisao da ću da uzmem svesku iz torbe i da počenem da hvatam beleške kako bih taj neponovljivi trenutak lucidnosti uspeo da uhvatim rečima i da ih uvežem kao mudrost koja mi može koristiti za dalji život. Nisam to učinio i nisam se kroz sve ove godine ni približno primako onom idealu slobode i samodovoljnosti o kom sam razmišljao i maštao. A od te večeri mi je ostala samo jedna rečenica u pamaćenju a ona je glasila: AKO NISI BOG, BUDI PIJAN, SVE OSTALO JE SRANJE.
Ta misao mi se dopala. Zapamtio sam i nisam ni slutiti mogao da je u pitanju navlakuša na koju sam naseo. Nekoliko meseci nakon tog događaja, ulazio sam svesno u pijanstva upadajaći u različita društva i prihvatajući njihovu kafansku ideologiju kao svoju sa stalnim motom AKO NISI.... naravno moje nezadovoljstvo sobom je bilo ogromno, a moj osećaj neostvarenosti još veći i sve me je više napadao i činio me spremnim da AKO NE ŽIVIM U PRAVOM ČASU da onda umrem kad me volja, kako je to govorio Niče. Sad mi je sasvim jasno da je ta zabluda proizvod bukvalnog shvatanja literature, ali onda mi to nije nikako ulazilo u glavu. Bio sam zaluđen visinama koje nisam mogao da dosegnem.
Greške mladosti sa godinama postaju iskustvo, a kad se ono nataloži, shvatimo da se ponekad i na trenutak približimo mudrosti koju od sebe očekujemo. Pa čak i kad je u pitanuju naš odnos prema bližnjim, naročito sa njima.
DNEVNIK PISCA Pesmu Evrovizije doživljavam
Pesmu Evrovizije doživljavam kao veliki i zli cirkus koji se sa svojom šaradom pred mojim očima razmeće i tera me da se osećam glupo, da se osećam loše i da izgubim želju za muzikom. Čudne su to stvari sve. Ekatarina je završena. Sjajna serija, sjajna priča, vrlo bliska mom osećaju. Puna sjajnih dijaloga, činjenica, mudrih reči, izjava. Odlična kostimografija i, naravno, iznad svega – humanizam koji pobeđuje.
ЖУДЊА ЗА РАДОШЋУ БЕСКОНАЧНОГ о новом роману Радована Влаховића Катарина Пантовић
Нови роман Радована Влаховића представља особен и жанровски изазован
прозни рукопис који се развија у духу ауторовог дугогодишњег интересовања за
(ново)зенитизам, авангардну традицију и барбарогенијску енергију балканског
простора. Уместо линеарне фабуле и класично организованог приповедања, Влаховић
пред читаоца износи фрагментарну и хибридну структуру састављену од кратких
прича, дневничких бележака, анегдота, лирских записа и фантастичних пасажа,
стварајући својеврсни калеидоскоп гласова, мотива и идеја. Управо у тој формалној
распршености лежи основна поетика романа: свет није могуће обухватити једним
гласом нити једном истином, већ само мноштвом перспектива које се непрестано
укрштају.
Кроз читав роман смењује се богата галерија ликова ‒ чаробњак, Риђобради,
Медени, Швепс, Вита, Шимика, Лена и многи други ‒ који функционишу мање као
психолошки заокружени јунаци, а више као симболичке фигуре једног унутрашњег,
уметничког и митског универзума. Њихове судбине, дијалози и исповести обликују
жанровски мозаик у којем се хумор, фантастично, гротескно и аутопоетичко
непрестано преплићу. Влаховићев приповедачки глас притом остаје несвакидашњи: он
час делује као усмени казивач, час као авангардни манифестант, а час као
интроспективни дневничар који властиту егзистенцију претвара у књижевни
материјал. Аутобиографске деонице додатно продубљују ово дело. Аутор говори о
сопственом трновитом животном путу, о „чобанском“, сировом и примитивном
искуству живота у природи, које се парадоксално спаја са високом уметничком
самосвешћу и сусретима са другим писцима и значајним личностима своје младости.
Управо из тог споја дивљине и културе настаје специфична поетика романа, а хумор,
некад суптилан, а понегде и сатирично обојен, спречава текст да склизне у искушење
патетичности или у идеолошку озбиљност; напротив, он омогућава сталну иронијску
дистанцу према свету, уметности и самом приповедачу.
Посебну вредност романа чине аутопоетички искази о природи песништва,
уметности и стварања. Писање се овде не приказује као рационално организован чин,
већ као превртљив и неухватљив процес ослобађања подсвесних и ирационалних
слика, који и сâм аутор транспарентно примењује у тексту који настаје. Та потрага за
исконском, чистом уметношћу враћеној на прапочетке фундирана је у пажњи
посвећеној сваком звуку, речи, слици, који ће читаоцу послужити као извор радости и
као алтернатива и бег од туробне, деструктивне модерне свакодневице. У том смислу,
роман наставља зенитистичку тежњу ка рушењу устаљених естетских норми и
ослобађању стваралачке енергије. Фантазмагорични и хумористично осенчени сусрети
са историјским и књижевним личностима ‒ Љубомиром Мицићем, Михизом, Џојсом,
Маркесом или Кишом ‒ додатно бришу границе између стварног и имагинарног,
историје и фикције. Ти пасажи не функционишу као интертекстуална игра, већ као
покушај да се домаћа књижевна традиција укључи у шири, универзални дијалог
уметности и (оправдано) прикаже као равноправна светским тенденцијама – чак и по
цену упоређивања Маркесових бркова са брковима Рајка Петрова Нога!
Роман је снажно обележен и локалним, банатским идентитетом. Банат се не
појављује само као географски простор, већ као својеврсно митско место натопљено
посебном историјском и духовном енергијом. Влаховићева увереност у идеју да су
Банаћани предодређени за велики, значајан уметнички подухват и за специфичан
облик духовне побуне, непосредно је повезана са зенитистичким концептом
барбарогенија. У том контексту посебно су занимљиви интерполирани религијски
пасажи о Светом Сави и такозваним Саванима, тајанственим чуварима светосавља,
скривеним међу људима, за које не зна ни званична црквена ни политичка историја.
Ови готово апокрифни сегменти уносе у роман мистичку димензију и стварају утисак
алтернативне националне митологије и историје. Влаховићев роман стога није лако
сврстати ни у један постојећи модел савремене српске прозе. То је романсирана игра,
авангардни експеримент и поетски манифест истовремено ‒ дело које читаоца не води
кроз стабилну причу, већ кроз унутрашњи лавиринт уметничке имагинације и
културног памћења.
Катарина Пантовић
DNEVNIK PISCA Nisam danas spreman da budem intelektualno aktivan
Nisam danas spreman da budem intelektualno aktivan. Mutno mi je i zaista sam
obliven nekom tišinom i željom da sklopim oči i da ćutim. Da ćutim...zauvek
Животе наше од крви и меса
Животе наше од крви и меса
једном ће оставити роса
И наша младост
ткана и неисткана
кована и неискована
печена и недопечена
Посрнут ће и скренут
некиј новој губернији
Где још има кочијаша
фијакера
где је лудост видет каскадера
барске жене из треће смене
и низ тричарија
Ово што припадамо
једно другом и што знамо
да ће само по себи само
на сметилиште отићи наше
лудовање рано
И огањ и суза
твоја бела хаљина и блуза
моје бледе фармерке
цигарете недопушене
Све ће потамнити огрубити
црвена јутра ће се рађати
жене за паре спавати
живина у диму продавати
Ми ћемо без снаге посматрати
и нада и увек ћемо се надати нечем новом
Iskreno
Majka je bezbrižno spavala
dok je otac umirao
Brat se kandidovao za poštara
Dok je sestra sušila na vetru
bakinu cvetnu venčanicu
i verovali smo u milost božiju
DNEVNIK PISCA Krajem sedamdesetih godina
Krajem sedamdesetih godina sam, još sa krajem srednje škole i u vojsci, osetio
da imam u sebi tu neku polivalentnost. Osetio sam da u meni živi više likova, da su
oni različiti i da ti likovi, svako od njih ponaosob, nose neku dimenziju i da su oni
jedna vrsta moje odbrane od nekog ogromnog pritiska koji sam imao od detinjstva.
Neka tegoba je bila u mojim grudima, neka velika, velika i strašna muka koja me
je.
Blek rok
Mi trenutno mislim na nas iz običnog sbeta ne znamo koliko je naša država dužna Blek Roku niti ostaslim međunarodnim bankama. Mi nismo zaljubljeni u Aleksandra Vučića ali iz dužničkog ropstva nas može izvući samo onaj koji nas je u njega zarad razvoja i rdnih mesta naših ljudi uveo.Sumnjam da ova divna deca mogu nešto da urade u ovom trenutku pa čak ikad vučića nebi bilo.Mladi neiskusni sa mentorima profesorima koji knjižki znaju kako bi trebalo ali praktično nisu bili u privredi a i u finansijama i u praktičnoj politici.
Sumnjam da bi nas sklanjanje vučića u ovom momentu dovelo u još goru i težu situaciju8, Profesori koji povlače konce idu logikom što gore to bolje. Oni samo sada osećaju svoju vađnost budući da je nisu u praktičnom životu preterano imali pa čak ni u svojim pododicam ni kod svoje dece........