Upravo sam se setio trenutka kada smo spremali Kafe galeriju u Omladinskoj ulici
Upravo sam se setio trenutka kada smo spremali Kafe galeriju u Omladinskoj ulici. Onda smo na platnu koje je bilo veliko otprilike deset i više kvadrata, veličine deset i više kvadrata, pošto je bilo iz nekoliko traka sastavljeno i spojeno, prošiveno, na svakoj od njih smo uradili u različitim bojama trougle. Konstruktivističke.
Bila je to jedna novozenitistička, pamučna, plafonjera i kada se upali svetlo, onda su te boje koje su bile različite i koje su bile sve u trouglima i kojih je bilo puno, na jedan čudan način, kao mozaik, kao razbijeno, to jest više razbijenih ogledala odozgo, sa plafona, gledalo na ljude koji su sedeli unutra.
Čudno je to bilo vreme. Tada je bila i ona čuvena izložba koju smo preneli iz vojvođanske galerije i gde su bili i Boban Kojić i Drakula pokojni i Stepa i Zlaja i Biba. Dakle, sada otkrivam da je to bila prava novozenitistička i originalna priča. Mislim na tom platnu i da je to bilo veoma neobično. Žao mi je što ga nisam fotkao, što nisam slikao. Žao mi je što mi sada nije Dušica Rajić, koja je to praktično odradila, živa da mogu da joj zahvalim. Da mogu da joj kažem nekoliko lepih reči. Da je uvažim.
Inače, Dušica je bila vrsni stručnjak i majstor za tekstil. Zaista izuzetna! Bili smo prijatelji sa njom i onda kada se njen suprug Uroš razboleo i kada je imao psihički problem, jer je ostao bez noge, mi smo, to jest ja sam molio oca Dragana da odemo do Duške i do Uroša i da mu otac Dragan čita molitvu za zdravlje i za ozdravljenje. Otac Dragan je to uradio onako zdušno; s ljubavlju. Prijateljski. Blagonaklono, sa puno vere i sa puno energije i emocije.
Uroš je poverovao u moć molitve. Poverovao je u iscelenje koje mu je prizivao otac Dragan i izašao je iz depresije i posle toga je lagano išao do grada da kupi novine, da se eventualno druži sa penzionerima, sa svojim drugarima i nekako se vratio. Vratio se u neko stanje normalno, ali uspeo je da prevaziđe krizu.
Onda sam se setio da smo išli na proslavu pedeset godina tekstila beogradskog i setio sam se referata tog direktora njihovog koji je govorio sledeće, bila je to godina `94. na `95., setio sam se referata koji je direktor iznosio pred goste i zaposlene, da su dizali skupe kredite i kupovali robu i da su se ti krediti topili, a da je njima roba ostajala, jer su bili u prilici da je nivelišu.
Te večeri kada smo krenuli, akumulator nam se ispraznio, Minja je vozio i bili smo u problemu, trebalo je da upali auto, gurali smo, ali nismo imali dovoljno snage da ga upalimo. Falilo je još... Gurali smo i ja i Dušica i Sava, Minja je sedeo u autu i onda sam ja video da ide sa stane neki čovek i neka žena. Nisam tačno znao ko je,`ajde, reko`, pomagaj da upalimo! `Ajde poguraj! `Ajde poguraj! Ja sam viknuo njemu. On čovek prihvati i dođe da pogura i ta gospođa je prišla, ali ona nije trebala. Dovoljno je bilo da je on zajedno sa nama pogurao tu i taj klik koji je trebao još da se napravi smo imali i auto je upalio.
Usput zahvaljujući, ja sam se zahvalio čoveku i onda sam tek video da je to Siniša Stošić, čuveni i popularni pevač iz Vranja narodnih pesama, a i Dušica je to primetila, kaže, Radovane, kako ste mogli? Pa, reko`, nisam znao da je on... Posle toga mi je bilo neprijatno, ali smo mi već dobrano krenuli prema Miloševu. Prošla je bila ponoć i tako...
Tako da, sećanje na Dušku i sećanje na neke zajedničke doživljaje, na njene rečenice Savi kada je Sava pravio izveštaje, kaže, Savo, nemoj mi praviti ponderisane izveštaje, nemoj ih ulepšavati. Savo, napravi realne izveštaje. A Sava je onda zaplitao jezikom i tražio načina kako da to uradi.
Otom – potom... Danas je ponedeljak. 2026. godina je i mnogo tog se promenilo. Voleo bih da je Dušica tu da mogu da joj se zahvalim za pažnju i za njeno umeće i za to što smo bili prijatelji.
Херман Хесе, у есеју „Достојевски“, „Магија књиге“, 1925.:
"Истински читалац Достојевског не може бити ни досадом обузети буржуј, коме сабласни свет „Злочина и казне“ пријатно голица живце, а поготово не неки учени паметњаковић, који се диви психологији његових романа и пише занимљиве брошурице о његовом погледу на свет.
Imam deset minuta da kažem nešto lepo i posebno, jer vreme je da krenem, po zapovesti, diktatu ....da odslušam vesti koje mi sigurno neće ulepšati veče. Prebiram u sebi najlepše reči kako bih takao vaša ledena srca.Neke od njih su mi slabe druge opet nedovoljno poetične a treće mi se čine iskrzanim, dok su četvrte patetične. I sve tako vrtim se u krug da pronađem sintagmu koja će objediniti komunikaciju sa onima koje poznajem i sa onima koje sam pre nekoliko dana sreo ovde na fejsu a da bude i dovoljno mudra i otvorena i razbota a takođe i da bude lepa. Ništa mi pametnije ne pada na pamet osim da kažem DOBRO VEČE.
Nikad se više nije pisalo nego danas, nikad se više nije slikalo, niti pak muziciralo nego danas. Biti umetnik je in i svi bi hteli da budu umetnici što je i normalno, jer svi žele da veruju u staru zabludu da umetnost donosi, kroz delo, preodužetk života i kad nas fizički ne bude na ovom svetu. Umetničko stvaranje je postalo demokratično i dostupno svima i svi se iskazuju, svi nešto pišu, slikaju, sviraju itd.
Nikad se više nije pisalo nego danas, nikad se više nije slikalo, niti pak muziciralo nego danas. Biti umetnik je in i svi bi hteli da budu umetnici što je i normalno, jer svi žele da veruju u staru zabludu da umetnost donosi, kroz delo, preodužetk života i kad nas fizički ne bude na ovom svetu. Umetničko stvaranje je postalo demokratično i dostupno svima i svi se iskazuju, svi nešto pišu, slikaju, sviraju itd. Čovek je slab i nedovoljan sebi i drugima, a ipak ima želju za trijumfom i da bude pobednik u životu. Kreirajući boje, reči, tonove, pokrete, stvarajući skladne, uravnotežene, lepe i privlačne postulate svoga duha i materijalizujući ih u vremenu i prostoru, on oseća uspeh i oseća se pobednikom. I zato umetnost kao kompenzacija za svu ljudsku nemoć. П
Evo, izašao sam na terasu. Inače, sinoć sam planirao da autom napravim jedan mali
Evo, izašao sam na terasu. Inače, sinoć sam planirao da autom napravim jedan mali krug oko ćoška, a onda smo se dogovorili ja i Silvija da ga ne pravim i da ne talasam. Da ne insistiram na nekim stvarima, dakle da ne insistiram na tome da se vozim autom dok još malo ne ojačam, dok još malo noge mi ne ojačaju.
Onda me je malo gurala, vozila po dvorištu, izvezla me je na ulicu ispred kuće, ispred otvorene kapije i tu je uradila nekoliko fotografija od kojih sam ja jednu pustio na moj profil na internet, na Fejsbuk i fotografija je imala do sada petsto i nešto lajkova. To uopšte nije malo.
Večeras sam isto opet mislio da izađem napolje autom, pa smo se onda dogovorili, Silvija je rekla možda je bolje da sačekamo, da se strpimo i onda sam odlučio da se strpim. Evo, njen telefon je zvonio, a ja evo sad ću da... Malo će me izvesti na sokak i setio sam se nekih priča koje nisam ispričao.
Setio sam se priča iz osnovne škole koje su bile nekako zaboravljene i nisam uopšte obraćao pažnju na njih. Tako da, sad ću da idem da sednem ovde na kolica, neću gasiti snimak, već ću ga pustiti da ide neki svojim tokom...
Komšijske mačke su se pribile kod nas i sad je mačka iznela četiri mačeta. Dva smo dali Milkici da ih odnese, a evo druga dvojica su ovde, jedan je, izgleda, uginuo. Smokve su rodile, samo su visoko i opadaju, a nije baš najbolje što opadaju, praktično ničemu ne koriste. Ono što je dosta komplikovano u ovom trenutku je čišćenje. Treba neko da smokve te koje otpadnu i koje prezrele, treba neko da ih čisti.
Danas je Sveti Stefan, slava je u Beodri. Što je, u stvari, i dobro. Napomenuću da se trebam i setiti pušenja u osnovnoj školi i ispričati priču o dasci koja je iz muškog toaleta prema kući ovoj, zaboravio sam čija je to kuća bila... Prema toj kući, tu se u dvorištu iza wc – a moglo biti i onda tu smo pušili... Priče koje pišem na ovaj način će biti priče zbivanja, događanja, za razliku od priča koje su priče deskripcije i opisa, evo ja sam uzeo ovo kao priče zbivanja.
Napolju je sunčano, prošlo je devet
Napolju je sunčano, prošlo je devet. Čudan neki osećaj kroz mene protiče. Rasponi mojih promišljanja i misaonih putovanja su gotovo sedamdeset godina. Na tren se vraćam na pomisao šta se dešavalo dok sam bio u majčinoj utrobi. Na koji način je porodica i okruženje bilo spremno i koliko su bili spremni da dočekaju novu bebu. Ono što znam o mojoj majci dok me je nosila to je da joj je preporučeno da rodi dete kako bi se regenerisala, kako bi regenerisala krv svoju, a s druge strane moja baka je želela još jedno unuče od sina Drage, jer prethodnih godina se druga snajka Danica porodila i rodila je ćerku i rodila je sina. Moja baba je volela žensku decu i želela je da ima žensko unuče. Isto tako, moja majka je želela da ima ćerku.
Tu su njihovi unutrašnji osećaji. Otac nije želeo više dece, smatrao je da nema potrebe da se kapital deli i onako posle konfiskacije je bilo teško da se porodica malo podigne i da dođe u situaciju da zaima, ne da uzaima, već da zaima – da ima. Da može da se prehrani, da može da funkcioniše, da živi. Da može da bude u redu sa drugim porodicama. Deda je želeo dete, ali u svakom slučaju je želeo muško i želeo je naravno da to muško dete, pošto mu mlađi sin već nije dao ime njegovo, a ovom starijem unuku Vlasti nisu dali ime, jer je kao baba pogrešila, nije želela Radu, tako da i kuma je pogrešila, ona je htela kumovo ime Vladimir, ali onda je ispao Vlastimir, tako da ta greška je učinila da moj brat ostane Vlastimir. Spoj dve reči Vlast i Mir.
Onda, kad sam se ja rodio, onda sam već u samom startu dobio dedino ime – Radovan od Rada ivan. Ta reč Radovan u osnovi ima Rad, ali ima i Radost i tu su neke karakteristike koje su se dešavale, ali dešavale su se izvan nekih mojih spoznaja tih nekih prvih spoznaja. Da li je i kako je moja majka, u odnosu na druge šire članove familije, mogla da prođe to je bilo pitanje. Podršku je imala od sestre Ljubice koja se prethodne godine porodila. Imala je ćerku Danicu koja je `57. godište, a podršku je verovatno imala i od svoje majke, jer njoj nikad nije bilo dece dosta, ona je smtrala da dece treba imati i da grana familije treba da se širi.
E sad, posle evo toliko godina života vidim da je Zorka bila u pravu i da sve druge vrednosti su manje vrednosti od dece koja se rađaju i koju čovek svojim aktivnim bračnim životom donese na svet. Nisam nikada razmišljao na tu temu i nikad nisam bio spreman da priznam da treba imati mnogo dece, jer pored tog što sam bio svestan toga da deca znače produžetak života, isto tako sam i svestan da ovo novo vreme koje sad gledamo čini da mnogo ljudi strada, da mnogo dece strada. Ovo novo vreme kad su ratovi na svim kontinentima, kad je vreme kad je moral utihnuo, kad neki zakoni i neke vrednosti koje su bile aktuelne u jednom periodu sada više ne važe. Dakle, da li je moja majka mogla razmišljati u tom periodu kad je nosila mene u utrobi o vremenu koje će doći? O vremenu i o budućnosti koja će mene čekati? Naravno da nije. Ona je svet gledala svojim očima i stvari je videla onako pojednostavljeno, pomalo idilično... Onako hrišćanski, salašarski... Ona je to videla da, dok ima dece, biće i nje. Pretpostavljam da je tako. Ni sa čim nije mogla da kompenzira tu svoju ličnost. Nije se bavila stvaralaštvom, nije radila nešto što bi bilo uzvišenije i vrednije od nje same. Ono što je ona mogla da da to je ta prosta reprodukcija i to je bio moj brat. To sam bio ja. Koji sam, evo se drznuo da krenem na put stvaralaštva i drznuo sam se da ištem sebe iz večnosti stvarajući književno i umetničko delo.
Naravno, u svemu tom je i Gospodnja volja da budem onaj koji će pretvoriti svoja razmišljanja i svoj život u jedno veliko prozno umetničko delo. U jednu priču bez kraja. Priču koja će davati ljudima dok je čitaju snagu, da mogu da nastave dalje, da mogu da žive dalje i da mogu da veruju da to što su živi i što postoje ima svoj veliki, važni, značajni smisao.