ТОГ ПРОЛЕЋА

 

Седећи на клупи

мирисасмо сунце

с пољубцима ђачким

ТОГ ПРОЛЕЋА

Ми понекад кришом

тумарасмо кишом

С брбљивим врапцима

што у заклон јуре

Нека нека лете

заљубљени се не журе

ТОГ ПРОЛЕЋА

Дан се пресвлачио рано

исплетених прста лагано

идемо

А багрење снено

уз нас ноге вуче

ТОГ ПРОЛЕЋА         

нисмо хтели куће

                                                                    Август / септембар '78.

бекрије одоше кућама

                                               Слила се нека мека месечина

                                               бекрије одоше кућама

Спавала си кад сам их пратио

Можда сањала кад сам нудио

да сучу из флаше

Срећну несрећницу злоћудну

варалицу без додатка комовицу

На сокаку у сваком кораку

Ччовека што бана

видех себе из веселих дана

У простору и говору

у титрају и смирају

у гутљају и певању

Видео сам сенке

блиске а далеке

Повијене људе

што мамурно суде

навикле да губе

бремениту вољу на уранку

снагу и чврстину ума

Самном си мирисала

кад је месечина устрептала

                                              Покајнички пала на корито села

                                                                                                     Август / Септембар '78.

Време злобно лети

 

Загубих те у магли

жене што воли неузвраћено

Данас је отишла

Враћаш се потајно немо

у мој живот

Себе мучиш дужниче родитеља

мени се кунеш пораженим

погледима

Чуваш се и стидиш

сеоског ругла срамоте

и лажи бабећих прича

Кајеш се

Време злобно лети

још увек си сама

                                                         Август / септембар '78.

Барбарогеније

 Барбарогеније

Моја нова песма је бесна муња матере сунца

Сав обруч земље је горући екватор

Хед откуда ви зраци побуне марсове

Моји су осећаји отупели за обичне љубави људске

Та чија се то мржња укочила под мојим погледом

Моја су плећа преуска за бунтовне валове нових планета

Ма да поносан љубим једну једину жену

Авај

Само сам нов земаљски човек старог невремена

Лако је вама лака марсова телеса

Ви можете падати и ломити крила колико вам драго

Ви можете у слободи да се уздигнете

Ја

Ја несмем ни да поклекнем

А камо ли пасти на овој планети

Још дивљачки сам везан и не могу да се пропнем

Ах дивље би да рикнем у планине балканскога континента

Зверски ухваћен у лисичине истока и запада

Јаој

О ви марсове бедевије и сулуди фантоми

И ви ждралови раскринкане европске венере

Ви не знате за грчеве ове тужне једном прегажене земље

Ви ни не слутите проклете туске меридијане

Ваша су браћа узалуд локала младу балканску крв

Нека — на многаја лета : ваша мржња и моја љубав

Наша је застава данас небо

Моја је отаџбина од вајкада земља

И још ће мо се вијугати на боговским вешалима

Аман

Али нове болове осветиће барбарогеније.

Увек ћемо се надати нечем новом

 

Животе наше од крви и меса

једном ће оставити роса

И наша младост

ткана и неисткана

кована и неискована

печена и недопечена

Посрнут ће и скренут

некиј новој губернији

Где још има кочијаша

фијакера

где је лудост видет каскадера

барске жене из треће смене

и низ тричарија

Ово што припадамо

једно другом и што знамо

да ће само по себи само

на сметилиште отићи наше

лудовање рано

И огањ и суза

твоја бела хаљина и блуза

моје бледе фармерке

цигарете недопушене

Све ће потамнити огрубити

црвена јутра ће се рађати

жене за паре спавати

живина у диму продавати

Ми ћемо без снаге посматрати

и нада и увек ћемо се надати нечем новом

                                                           Август / септембар '78.

 

Moje selo je je starije od Amerike. Plevna-Karlovo-Dragutinovo-Novo Miloševo osnovano je 1751 godine Sjedinjene Američke države su osnovane 1776 godine.

 

Počivaj u miru LUIZA LANG OVEN 1935-2026, moja prekokeanska banaćanko

 

Moje selo je je starije od Amerike. Plevna-Karlovo-Dragutinovo-Novo Miloševo osnovano je 1751 godine Sjedinjene Američke države su osnovane 1776 godine.

 

Sve što sam do sada napisao liči mi na jednu veliku ispovest u kojoj što se više ispovedam, iz sećanja mi izvire sve više novih sadržaja za ispovedanje. Ja, inače, ne gajim uobrazilju da treba sebe da ulepšavam i udešavam za tu uzvišenu priliku ispovesti, naprotiv, ja nastojim biti što više kritičan i samokritičan, dok ispovedajući sebe, ispovedam i sve vas, dragi moji prijatelji.

Jednom prilikom u snu, zaljubio sam se u cepačicu karata u Budimpešti,na prvi pogled,a i ona se prilepila uz mene, sa strašću zrele žene.Njen muž razvodnik, sa druge strane sale video nas je zagrljene.Vikao je na mene bezglasno i terao me i plašio mašući rukama, ličio mi je na paora koji psuje plaši i tera uličnu džukelu iz svog dvorišta.Nisam ga se bojao, ali sam ipak otišao,dama je malo plakala, jer voz za Prag nikog ne čeka.

Portretišem tmuran i kišan dan bojama orošenog cveća.Puštam da sliku ponese gugutka pod krilom. Mlado modro zeleno žito pliva u vodi.Rode se šćućurile na odžaku.Devojčica sa crvenim kišobranom korača rapavim pločnikom.Podvijena repa pas lutalica pretrčava drum.Tu sam.Ćutim i kad govorim.

Vidim prugu na dugi,granu Dafininu u ruci dečaka,a kraj groblja starih i odbačenih stvari, lovac na snove tropari,tiho umilno o vaskrsnuću predmeta, o promeni kakvoće,namene oblika, o promeni smisla vaskolikog.

Portretišem tmuran i kišan dan bojama orošenog cveća.Puštam da sliku ponese gugutka pod krilom. Mlado modro zeleno žito pliva u vodi.Rode se šćućurile na odžaku.Devojčica sa crvenim kišobranom korača rapavim pločnikom.Podvijena repa pas lutalica pretrčava drum.Tu sam.Ćutim i kad govorim.

Portretišem tmuran i kišan dan bojama orošenog cveća.Puštam da sliku ponese gugutka pod krilom. Mlado modro zeleno žito pliva u vodi.Rode se šćućurile na odžaku.Devojčica sa crvenim kišobranom korača rapavim pločnikom.Podvijena repa pas lutalica pretrčava drum.Tu sam.Ćutim i kad govorim.

Kad se nakon drugog svetskog rata Miloš Crnjanski obreo kao emigrant u Londonu imao je odprilike godina koliko ja danas.On je bio zet dvorskog bibliotekara Mite Ružića, a ja sam zet skromnog posleratnog učitelja iz Popova polja Riste Vulića.Oboje smo iz Banata i odlično poznajemo u poslednjih sto dvadeset godina svu muku i prokletstvo ovih pustara što su nas dale.On je ispunio svoju sudbinu. Ja moju još uvek ispunjavam.On se bavio politikom i diplomatijom i zarad toga je mnogo stradao.U mome životu se politika često bavila samnom. On je zauvek otišao iz Banata orući svoju književnu njivu po čitavoj Evropi. Ja sam se ukorenio u mome selu, i orem paorski vredno moju liternu njivu. Ponekad razgovaramo o svemu onako po naški kao rod i familija po peru, iskreno kao u crkvenoj porti. Ja mu kažem kako se divim njegovoj britkosti poetici sveznalaštvu, njegovom može se reći najuspešnijem književnom delu u srpskom rodu. On ćuti, sluša i gleda me, a onda mi odgovara rečima Pere kravara iz Ilanče.DA SAM ZNAO DA ĆU TAKO MAKAR KAKO U ŽIVOTU PROĆI, NIGDI SE NEBI NI SELIO IZ MOJE KUĆE I MOG SELA. Ja sam nakon te rečenice ostao u velikoj dilemi. Trebaće mi puno vremena da je razrešim, ako je razrešim.

Malopre sam ustao Nedeljni miriše ručak Sunce mi kupa sobu Dakle živ sam

Verujem da popraviće nam se rasploženje kad se malo prošetamo po prirodi, ataru, može se i leći na travu, na mlado žito, tek da bilje upije sa nas ovu nesnosnu količinu političkog nalelektrisanja kojom smo obasuti poslednjih nedelja.

Večeras otvorim prozor Tišina od koje se ledi krv u žilama

Na Veliki Petak Treperi senka višnjine grane,goluba u letu i jutarnje misli o tebi što se odmah po rođenju odmetnula iz duše i na krilima lahora leluja osunčanom ravnicom.