I dalje muzika iz parka...

 

 

 

  I dalje muzika iz parka... Vezan sam ograničenim kretanjem. Usta su mi suva i razmišljam da ih malo pokvasim sa vodom ili pak sa kompotom od jabuka koji imam skuvan svež, večeras. Otom – potom... Videćemo.

  Često mi u sećanje dođu različiti događaji i poželim da ih ispričam, da ih zabeležim, da ih upamtim. A svega je bilo... Moj život je bio bogat događajima. A kad bih pisao roman o mom životu, bio bi to roman zbivanja. Roman dešavanja. I verujem da bi taj naziv bio pravi i podesan. Roman zbivanja.

Izozleđivan sam. Osećam ove noći sa svih strana

 

 

 

  Izozleđivan sam. Osećam ove noći sa svih strana, preko muzike iz parka koja dopire od šatora ciganske svadbe koja broji nekoliko stotina ljudi, gde svira muzika koja tupi mozak i čini da se osećaš svakog trena sve glupljim i glupljim. Preko finih odela koje je lokalna ciganija stavila na sebe imitirajući, sa zalizanom kosom, italijansku mafiju u Americi u dvadesetim, tridesetim godinama... Pedesetim... Gde svi pokušavaju da, dajući pare na muziku, pokažu svoju moć, gde svi tapšu i plješću, vesele se i smišljaju kako i na koji način da izvedu sledeću prevaru. Kako se iz svega tog neopaženo izvući i  kako se okoristiti drugima. To okoristiti drugima to je norma. To je pravilo. To je romano pos`o.

  Umoran sam od svih tih spoljnih prevara gde moj svet biva ispunjen gordošću, narcizmom i promiskuitetnom varijabilom koja se očituje kao veselje i najveća radost u zajednici koja nije nacija, koja nije nacion. Koja nikad nije imala državu. Koja nema istoriju, koja je spremna da živi od toga što će parazitirati na drugim društvima i što će se čuvati i okorišćavati svim onim ljudima koje dotakne i koje poznaje.

  Muzika se čuje i kaže: Kad cigani pravu svatove onda kere jedu. Ćevapčiće sokakom... Onda im se desi da nekad posle tih svadbi velikih propadnu ili se gosti ne odazovu na način finansijski kako bi trebalo da im pokriju i finansijski opskrbe svadbu, pa onda padaju u bedu. Obično to je kad žele da se dokažu. To što muzika dopire u moju sobu iz centra, nekoliko ćoškova dalje, nisu samo ciganska posla, to su i naša posla, oni nisu spremni da ništa daju zajednici. Oni od zajednice žele samo da se asimiliraju i to i rade.

Juče mi je u gostima bila Senka sa sinom

 

 

 

  Juče mi je u gostima bila Senka sa sinom. Nekako je sve bilo neobično. To malo biće je unelo neku treperavost i emociju kod svih nas. Zaista deca umeju da probude onaj čudni, inteligibilni svet kog ranije i nismo bili u dovoljnoj meri svesni.

  Komšinica Anka je pekla kifle sa pekmezom. Svi smo jeli. Nikola je hvalio, kaže, mnogo su lepe, moram uzeti još jednu i tako u više navrata. U jednom trenutku je ponestalo pelena. Senka nije predvidela da li će imati dovoljno ili neće. Silvija je otišla i donela moje pelene koje su ostale od bolnice. Isti dan smo izašli iz bolnice oboje. I on i ja u pelenama, s tim što sam ja svoje skinuo, a on je na putu da raste i on će njegove skinuti bar još nekoliko meseci. Šetali su ga po dvorištu malo, malo ga je Senka vodila do BKC – a, da li je od vazduha ili od promene ili zbog glasova naših koji smo mu novi, često je bivao gladan i tu svoju glad je iskazivao plakanjem i onda mu je Senka davala da sisa. Zanimljivo je da, kad dete sisa, onda ne možeš odmeriti koliko je jeo, koliko nije, ali po količini mokraće se vidi da je dosta sisao.

  Predveče je došao Saša i on je bio vidno raspoložen. Istina je da poslovica kaže da i mator konj voli ždrebe, e pokazalo se da mi svi zaista osećamo tu neku tihu radost zbog prisustva jednog novog života koji se rađa i koji stasava i koji, s Božjom pomoći, se kreće ka nekom stabilnom životu koji nudi dečaku detinjstvo.