Leti je to kao pred smrt. Kad nema daška vetra, kad osećate da se gušite. Kad vam se misli blokiraju i prosto uvuku u neku ljušturu. I kako god pokušate da se oslobodite nekog pritiska u sebi, sve vam je nekako teže. Ali i nije to tako strašno dok ste u hladovini. Može biti i strašnije, da ste na njivi, pa još tuđoj, u nekoj nadnici sa kojom možete da kupite cigare, da popijete pivo pred dućanom, da kupite parče kobasice podriguše i veknu crnog hleba. I tako do sledećeg dana. Do sledećeg i punog omorine dana. Tako mi kaže moj prijatelj koga još zovu Crni. I još mi na kraju dodaje: Svete, jebem te.
DVODUBINKA: Tanja Roman
DVODUBINKA: -Ivanu je u ulasku u pogrebno preduzeće, "zatekla" ljubaznost prisutnog osoblja. -"Dobar dan!"..."Vi ste došli zbog...!?
"Sedite, sad će koleginica!?"
Prosto je na trenutak zaboravila na ni malo prijatan povod svog dolaska.Vrlo brzo isped nje se pojavila žena obučena u crni kostim, sa belom košuljom, te primerenim osmehom i rukom joj pokazala da sa njom podje do obližnje kancelarije.
-"Dobro, mi vam predlazemo "dvokrevetnu" parcelu...Znate tu bi ušteda bila značajna...."!? Ivana je sad zbunjena i sa neprijatnim zaprepašcenjem "zurila" u ženu u "crnom", koja se već prihvatila obračunavanja visine "uštede", netremice gledajuci u svoj računar. Kad je podigla pogled prema Ivani, izgleda da je shvatila da je preterala u svojoj posvecenosti poslu, pa se ispravila-"Znate, to su tzv. dvodubinke i uglavnom ih bračni parovi "naručuju", sto zbog uštede, što zbog bliskosti...!?"
Tada se Ivana "trgla" i skoro pa besno odgovorila-"Ja ne želim tu vašu "dvokrevetnu" ili dvodubinku- kako god!? Ja nisam njegova žena, vec bivsa žena....!?"
Kad je obavila sve nemile formalnosti te zakupila jednu običnu parcelu, pri povratku kući, pričala je ukućanima i prijateljima o neprijatnosti koju je doživela. Na njeno čuđenje, mnogi su joj govorila kako "i nije pametno" sto se odlučila "kako se već odlucila", jer ponuda koju je odbila zapravo i nije loša. Ljutila se, trudila se odgovoriti nekim smislenim argumentom, a onda je priču zavrsila-"Osim toga, ko kaže da sam ja spremna umreti!?"
Prošla je godina dana od nemilog dogadjaja, a kamenorezac ju je izveštavao kako je spomenik završen-"I znate gospodjo, tako mi je žao, na "jastucetu" sam ostvavio previše praznog mesta...!?"
Nije "marila" za tu gresku, bila je srećna što je eto i spomenik gotov. Dopao joj se kad ga je prvi put videla, mada istina-bilo je neproporcije na "jastučetu", bilo je mesta za još jedno ime i cifre sa "crticom".
Godine su prolazile, pri svakom obilasku taj "prazan" prostor kao da se smanjivao.
Bio je sunčan dan, ona je stojala naspram spomenika i pomislila-"I nije ovo loše mesto za "počinak"...Pa ako poživim još neko vreme, moglio bi to biti i moje mesto... Verovatno bi pogrebno tada dozvolilo.. .."Praznina" bi bila popunjena, možda... !?
Možda ja i On izmirimo naše nesprazume i "sravnimo" medjusobno-"tihe očaje"...Možda!? " T. Roman
Прикажи мање
Večeras u Novom Bečeju gostuje Parni Valjak, kaže mi dok sam na pošti čekao u redu da platim račune jedna moja ispisnica.Čuo sam, odgovorim joj, sećam se nekih njihovih pesmica iz sedamdesetih kad su se tek pojavili na JU rok sceni.Tada smo bili mladi i ludi, sećaš se samo kako smo igrali,kaže mi ona. Ja klimnem glavom i pogledam je onako muški ispod obrva.Ne gledaj me tako stidim se, kaže,više nisam ni nalik onoj ribi kakvu si poznavao. Ti si meni uvek lepa utešim je ja. I još bih joj nešto lepo rekao ali bio je u opštoj gužvi kakve su već na seoskim poštama moj red na šalteru što nikako nisam smeo da propustim
O gostima u snu
Kad zaspim popodne kraj upaljenog televizora, svakakve goste mogu očekivati u snu. Tako je bilo i danas. Iskakali su u različitim situacijama različiti gosti i sve uglavnom javne ličnosti iz našeg džet set društva.J a o tom svetu i nemam neko naročito mišljenje i ne fasciniraju me u dovoljnoj meri. Valjda zato što sam malo ostario, podosta toga proživeo i pročitao, a pomalo nešto i iskusio. A oni su se paradirali u različitim situacija u različitim pozama i predstavljali su se u najboljem svetlu. Bio sam pomalo lenj i ravnodušan, činilo mi se da su preterano nametljivi, još nekako su se ljubazno i pomalo nastrano osmehivali. Bože, mislio sam u sebi, zar je moguće da svi maju nekih psihičkih problema kad se tako pomalo nezdravo ponašaju i nekako su svi u nekom performansu i svi se nešto smeju kao na sceni, iza draperja i zavesa i sve nešto se kikoću, ali čudnovato, glasovi su im se promenuli, muškarci su kikoćali ženskim glasovima, a žene muškim. Pitam iz prikrajka, onako sramežljivo, jednog gospodina, okako crnog, kosmatog i naočitog. Šta se to dešava, kad muškarci govore ženskim glasom, a žene muškim, pa reko, u pitanju je naša elita, zašto se tako predstavljaju naopako. Kaže mi on: Stigli su neki novi standardi, oni samo prate trend. I stvarno, kad sam se malo bolje obazreo našao sam se u jednom parku gde je na stablu jednog ogronog hrasta visila velika tabla na kojoj je pisalo: Za močanje. Obazreo sam se malo bolje i video da je park pun poznatih ljudi, muškaraca i žena. I močali su, žene u stojećem stavu, malo dalje od njih su muškarci čučili i svršavali malu nuždu. Ovo nije moguće, pomislio sam u sebi. Ovo je samo ružan san, promrmljam sebi u bradu i probudim se.
POŽUDA Marija Petra Najthefer Popov
Mi se dodirujemo
VATROM
što prži sve
što nas deli,
kada se mislima
dotaknemo,
na koži gore
dodiri vreli.
Mi se saplićemo
VETROM
što briše sve
sa puta,
kada ležimo
razdvojeni
OLUJA nas
želje guta...
I šiba venama
KRV UZAVRELA,
niz telo
i razum POMAHNITA.
Mi se željom
SATIREMO,
STRAST
daljinom pluta,
Ti u meni
mačem ognjenim,
ŽEŽEŠ utrobu
do jutra...
Marija Najthefer Popov; 22.02.2011.god. Zrenjanin
...Sa ljubavlju i poštovanjem...
GEOMETRI
Geometri
Nisam siguran da li mi telefon i dalje ubrzano radi, ali ja ću ipak da snimim priču o tome kako su jedne godine došli geometri u naše selo i bilo ih je nekoliko i date su im dve sobe da spavaju – velika kujna i prednja soba.
Nismo se nešto naročito sa njima zbližavali. Kratko su bili boravili kod nas, jeli su ono što im se mnogo sviđalo, to je meso od vratne krmenadle koje je pekla moja majka i gibančice koje je pekla moja baba. Ja nikada nisam pitao koliko su oni plaćali i kako je to išlo, ali verovatno je to možda čak i zadruga plaćala, to jest poljoprivredno dobro, taj njihov boravak kod nas. Selo nije imalo smeštaja, čak su i pevačice i muzika što dođe da svira u glavnu kafanu stanovali privatno po kućama. Postojale su kuće u kojima su spavale pevačice. Znači, jedna od tih kuća je kuća Gladilova i ona se nalazi u sadašnjoj ulici Vase Stajića i tu su dolazile pevačice, a kod njih u komšiluku je živeo Marko Tupša. On je bio fudbaler i ekonomista kontista u trgovinskom preduzeću „Zadrugar“ u Novom Miloševu.
Inače, Marko Tupša je važio za jednog od najvećih bećara kad su u pitanju pevačice. Pričalo se da je Marko Tupša sa svakom od pevačica bio i da se švalerao. Naravno, to je ta neka njegova, tako da kažem, ta je legenda širila se sve do osamdesetih godina. Inače, moji nisu primali pevačice na konak i na spavanje, samo te neke inženjere i zadružne ljude i to nije dugo trajalo, do trenutka dok nije Vlasta jednom prilikom malo više popio sa Lukicom i dok se nije moja majka pobunila i onda je otac prestao da ih prima... Ali ovi inženjeri što su bili, geometri, jedan od njih se bavio umetničkom fotografijom i imao je ćerku koja je bila mojih godina, ja sam tad već imao četiri godine i onda... Ovaj drugi ga je fotografisao sa teletom, jer kaže, njegova ćerka nije videla tele... Meni je bilo čudno kako to da ne vidi tele, pa Bože, mi tele imamo, s teletom se sigram svaki dan. No, tako je bilo...
Inače, vezano za pevačice, kad nisu mogle da budu kod Gladilovi`, onda ih je primala Slavna Gorušicina. Slavna je imala tri ćerke i imala je muža Mirka, ali je imala isto tako i velike i troškove i onda ih je primala, jer to joj je bio prihod. Naravno, Marko Tupša je važio godinama za velikog švalera i on je sedao obično za sto sa muzikom, a i viđalo se da se poznaje i da vodi razgovore sa pevačicama.
Doduše, malo se i on... Sam se identifikovao sa tom legendom velikog šarmera, zavodnika, pa je onda povremeno kao nešto prolazio, pa je šaptao nešto njima, a mi smo sve njegove pokrete i razgovore izdaleka pratili kao klinci, tada, sa petnaestak godina kao velike zavodničke dogovore, a u stvari to su bili samo obični razgovori, jer smo docnije shvatili da se Marko pred kraj života, kad je otišao u penziju, oženio i umro je ostavivši toj supruzi sa kojom je bio poslednjih dana, ostavivši kuću i to malo imovine. Ta svoja odela sa kravatama, a ujedno i sa maramicama koje su bile u džepu od sakoa.
Dakle, Marko Tupša je deo tog legendarnog miljea koji se prostirao kroz selo od šezdesetih do osamdesetih godina. Inače, njegovo druženje je bilo tada sa direktorima i sa najuticajnijim ljudima iz dve opštine. Kako iz opštine Novi Bečej, tako iz opštine Kikinda, a isto tako iz Mesne zajednice Novo Miloševo, koja je tada imala vrlo ozbiljnu tendenciju da postane agro – gradić.
Moja porodica nije, nakon tih poslednjih kostoša, nije imala više, nije primala... Kostoše, a evo, ja sad svedočim da je to davno prošlo vreme – pluskvamperfekat.
Tiho jutarnje ubijanje je počelo. Cigara za cigarom na bolesna pluća i šaka lekova na izranjavan želudac. Pišeš sve misleći da činiš nešto veoma važno. Činiš to posvećeno u želji da budeš čitan. A mnogi su te već krenuli čitati. Kad te pročitaju, gotov si. Pišeš im nešto novo i pokazuješ se. Misliš, voleće te još više i izvršićeš uticaj, ući ćeš u njihovu dušu, a sve su sumnje tu, stavio si ih ispod tepiha. Misliš, važan si, a nikome od drugih nisi toliko važan koliko misliš i nisu ni oni tebi važni. Budi malo važan svome telu koje ignorišeš već godinama, šapće ti alter ego. Mamuzaš ga i bičuješ, sipaš u njega gomilu medikamenata da bi se osećalo dobro. Dopinguješ se otrovima da izdržiš da preguraš dan. Da bar na tren osvojiš naklonost publike i ostvariš nešto što će te približiti uobrazilji koji su pred sebe postavio. Kakav glupi ideal. Poništavaš zdravlje na svakom koraku. Čitav život bi da uneseš red, a reda nema. Kreneš, pa se okreneš na drugu stranu. Nekad te život baci, a nekad se sam baciš u naručje nekom događaju, nekoj ideji, nečem gde u begu od vlastitog reda odlaziš kao uragan verujući da ti je to tog trenutka važno. Samobmana imaš na pretek. Stalno težiš nečem velikom, svetačkom, ti maleni crve i zemaljski stvore. Bogonadahnjiješ se, a onda to prosipaš na gluposti i trošiš kredite koji su ti dati rođenjem. Kakava jeziva sudbina te je dopala, mili moj dvojniče, brate rođeni. Pišče.
O prevođenju
Naravno, da ne mislim na bukvalno prevođenje, već na trenutak kad događaje koji su nam se desili, čak i one ružne, prevodimo, razmišljanjem, iz stanja negativnog u pozitivno. Čitav život to radim, a da toga i nisam bio naročito svestan. Nikada o tome nisam razmišljao puno, a činio sam to. Živeći sa ljudima u svojoj blizini trebamo biti spremni na mnoštvo pogrde i nerazumevanja, a u sredinama koje su manje kultivisane toga ima više, a ako bi svakoj odgovorili na način kako nam je upućena ne bi trebalo ništa drugo da radimo do da se svađamo. I zato moramo naći načina kako da prevedemo pogrdu u pohvalu, da pretvorimo poraz u pobedu, i da spremni prihvatimo namenjene nam zadatke od Tvorca vaseljene i sa radošću ih izvršavamo.
Reči su suvišne.
Sretali smo se na različitim mestima u svakavim situacijama, a najčešće u šetnji Dunavskim parkom u ranim večernjim satima početkom osamdesetih.Ja sam za sebe tada mislio da sam najusamljeniji mladić na svetu.Čitao sam Vajningera i svakodnevno razmišljao o samoubistvu i smrti.Ona je bila balerina.Sreli smo se prvi put pored jezerceta kad smo svako za sebe kružili parkom.Ponekad samo se krišom kradoumice pogledkivali, a činili smo to nevešto kako to već čine usamljeni ljudi.U prolazu pogledi su nam se sretali, bili su duboki, pomalo hipnotički, a činilo se da ne želimo ostaviti utisak jedno na drugo.I nismo jedno o drugom znali puno, to i nije bilo važno, jedva da smo izmenuli nekoliko reči u prolazu,i to nam se činilo izlišnim.Veličinu trenutka činili su pogledi pravo u oči u prolazu. Išli smo u krug različitim pravcima i kad je kišica sipila i po snegu i kad je vetruština duvala svakodnevno u isto vreme i u jednoj tački smo se sretali.Gledali smo se prvo u oči, dubokim prodornim pogledom večnih upitanika nad pravim razlogom i smislom življenja.Bili smo zagonetke koje su se odgonetale u pogledu onog drugog.Reči su bile suvišne.
Пријавите се на:
Постови (Atom)