Atrijum je povezan sa
kuhinjom iz koje dopiru mirisi kuvanja nedeljnog ručka. Tačno se oseća miris
masti, prženog mesa... Oseća se kuvanje povrća, miriše!
Vratio sam se u petak iz
bolnice gde sam bio na obuci za masku koja je specifična i gde su me naučili i
objasnili mi kako treba da je nosim i kako treba da je držim. Naravno, ja sam
tu masku jednom već imao, ali to kad sam u Koroni bio u nekom polusvesnom
stanju gde sam pokazivao velike otpore da mi tu masku doktori stave. Gde sam se
bunio, vikao, psovao, pretio kad su me skinuli i navukli mi pelenu i stavili
kateter.
Naravno, to je jedno ružno
iskustvo, međutim sad sam od doktora Veličkovića naučio kako treba da stavljam.
Isto tako sam naučio kako treba da dišem i naučio sam da postoje dve vrste
maski. Jedna za nos, a ova druga za nos i za usta. Međutim, ja sam tamo odneo
masku koju su mi doneli ovi... Gospođa Vilovski, koju je socijalno uputilo to
da mi donese i oni mi nisu dali tu masku za lice, a to je po pravilu i po
protokolu da se sa aparatom šalju dve maske.
Doktor Veličković je
reagovao, pozvao ih je i oni su obećali da će mi, kad se gospođa Vilovski vrati
sa odmora, da će mi poslati tu drugu masku. Ja sam probao i u početku mi je
išlo dosta komplikovano, jer način na koji su mi postavili masku i kako su
stegli me je strašno gušio i smetalo mi je i nisam mogao na pravi način da
reagujem i da to primim. Ćutao sam i trpeo da ne budem odma` neko zakeralo, pa
sam nakon dva sata kad su mi skinuli rekao da mislim da će to moći i da ću se
nekako naviknuti na sve to.
Kad su mi uveče, oko
jedanaest, postavili masku nije mi prijalo i onda sam otkrio da sa strane imam
mogućnost da masku podešavam. Popustio sam te gume, pronašao sam način kako je
najbolje da se ona postavi i postavio sam je i izdržao sam koliko... Doktori
kažu da treba da imam četiri, pet sati u toku noći kad spavam. Međutim, ja
nisam mogao za početak to da izdržim, jer nisam imao ni koncentracije, a niti
sam bio u mogućnosti da zaspim na način kako to treba da se i način kako bi
trebao čovek da zaspi.
Kad sam došao kući probao
sam da postavim masku, ne to veče, već sutradan. Namestili smo je pored
kreveta, podesili i nekako se pokazalo u toku dana da može da ide i da može da
funkcioniše. Kad je došlo veče stavio sam i legao, usput je bio film Kum koji sam gledao već ne znam ni ja
koliko puta, ali uvek ga gledam sa jednakim interesovanjem, jer to je zaista
film koji nosi sa sobom veliku umetničku energiju i meni nekako sama ta priča
budi različite emocije i budi mi razmišljanja o svemu. O životu, o porodici, o
odnosima, o slobodi i tako dalje...
Naravno, legao sam i
otprilike sat, možda malo više od sata, sam bio sa maskom, a onda mi je
zasmetala. Međutim, šta se juče u toku dana desilo? Juče u toku dana sam imao goste!
Bio mi je sinovac iz Pule, pa je onda bio sinovac... Sinovac iz Pule je bio sa
suprugom i sa sinom, pa je onda bio sinovac Stojan koji živi sad pored Tise kao
Robinson Kruso, pa smo onda upalili auto i išli smo da uzmem lekove. Auto inače
nisam palio nedeljama, ja da vozim i nakon toga smo išli da damo keri, a onda
sam produžio za Kikindu, pošto mesara u Miloševu nije radila, a ima tu neki
suvi vrat koji ja uzimam i koji mi prija i koji ima tu, meni preko potrebnu,
količinu proteina, al` ima i masnoće, a ujedno kad jedem to, jedem ga sa sirom
i to sa ovim tvrdim, masnim sirom i ne koristim ili ipak malo koristim hleb. I
to mi odgovara zbog stomaka. Tako da sam juče već bio umoran nekako i imao sam
previše uzbuđenja i bojim se da je to razlog što nisam imao dovoljnu
koncentraciju i dovoljnu spremnost da mogu da zaspim.
Naravno, posle toga sam
malo pravio pauzu, pa sam onda još jednom stavio, pa sam držao otprilike koliko
sam mogao i onda sam opet prekinuo, pa sam ponovo stavio. Tako da nisam dugo
držao zadnji put, možda šta znam... Malo više od pola sata... Možda četrdeset i
pet minuta, pedeset... Onda sam skinuo i vratio se nazad sa svojim... Skinuo kiseonik
sa aparata tog i vratio se na ovaj obični kiseonik i podesio količinu kiseonika
koja mi treba.
Dakle, evo sad sam tu u
atrijumu. Zabućkao sam sebi kafu, a to je ono kad dva u jedan kafu stavim u
flašicu od pola litre Rosa vode. Polovinu vode od Rose od pola litre i onda to
polako konzumiram, imam dovoljno tečnosti, a ujedno mi i kafa čini svoje
blagodati, to znači da se nekako razbuđujem.
Ono što sam u bolnici, a i
ovih dana koristio, to je... Imao sam oticanje nogu i onda sam pio Lasiks i pio
sam i onaj drugi deo koji sprečava... Spiruaktil... Zaboravio sam kako se zove,
on služi da mi ne ode kalij i da mogu da izbacim vodu. Juče sam se osećao
dobro, dobro sam disao i mislim da je to možda i posledica izbacivanja tog
viška vode, jer jednostavno doktorka mi je rekla da trebam više dana u više
navrata izbacivati vodu dok se ona ne oslobodi da se telo oslobodi. I zaista
vidim da mi je lakše i da lakše dišem kad mogu da se oslobodim vode.
Ono što je posebno
interesantno je da sam počeo više da hodam i da mi je doktorka rekla: Radovane, što više hodate, sve ćete bolje
hodati. Dakle, bolje ćete raditi, mašina će se pokrenuti. Tako da, sad se
borim da što više hodam kako bi mogao da dođem u tu fazu da ne mora Silvija sve
da mi dodaje i da mogu da živim sa bolešću. Ova doktorka Dunja koja je
prijateljica sa mojom, inače rodom je iz Novog Bečeja, ja sam joj bratu objavio
knjigu, inače ona je prijateljica od detinjstva sa mojom sadašnjom
ilustratorkom Majom kojoj sam isto objavio knjigu, dakle ona mi je dala vrlo
pouzdane nekako, imao sam utisak toliko je bila vrlo ljubazna sa mnom i toliko
me je ohrabrila i dala mi je jednu jako...
A onda sam pomislio, Bože,
molim ti se... Ranije se to išlo u Lovac, pa se pila kafa ili piće, sedelo se,
družilo se ili sam išao u crkvu, pa sam posle službe ostajao malo družeći se sa
ljudima u crkvenoj sali, a evo sad sam... Sedim ovde u atrijumu i diktiram. Tako
da, šta da kažem?
Voleo sam nedeljom da idem
u crkvu. Voleo sam i da idem u Lovac. Međutim, shvatio sam da sam već tri
godine penzioner i da, evo, već tri godine ne idem... Nisam nikada ni išao, ali
da se još nisam uključio u penzionerski život. Da idem u Dom penzionera gde
penzioneri svakodnevno sede. Jedni se kartaju, piju, puše i tako dalje... Mada
ja se bojim da sad u tom prostoru, osim na terasi, ja ne bih mogao ni
funkcionisati. Meni bi to smetalo.
Tako da, šta da kažem...?
Pomislio sam i na to, međutim, iskoristiću ovu situaciju sad kad osećam da čak i
ovo malo, nisam sve sate na kiseoniku, osećam da su mi misli čistije. Osećam u
glavi neki red. Očigledno je da je nedostatak kiseonika u mozgu činio da mi se
dešava pometnja, da budem zbunjen, da ne mogu da se koncentrišem na pravi način
i da moji raniji načini kako sam nosio kiseonik i kako sam funkcionisao nisu
bili baš najbolji.
Očigledno je da to sad
moram da menjam i očigledno je da ću pokušati da se uskladim sa tim novim
stanjem koje treba da mi se desi. Inače, primetio sam da, onog trenutka kad
stavim masku, da ona na trenutke prijanja. Međutim, u čemu je stvar? To je samo
na nos, a ova kad je stavljam na usta, onda toj na usta smeta brada. Tamo sam
probao i tu na usta, u bolnici su mi pokazali, smeta brada i ako bih nosio i
kotistio tu masku na usta, onda bih morao da obrijem bradu.
Naravno, kad sam to rekao Senki,
kaže Senka: Obriješ bradu, nov imidž,
novo sve, ti kao novi čovek, novorođeni čovek... I tako, pa reko`: Ja sad kao novorođeni čovek sa novorođenim
unukom, novorođeni deda sa novorođenim unukom mogu nekako da funkcionišem i
pokušao bih da funkcionišem. Tako da, evo to je otprilike to i videću sad u
sledećim intervalima šta će i kako će biti, ali ću danas svakako pokušati da se
adaptiram i pokušaću da svoje, tako da kažem, svoje mišiće pokrenem tako što ću
im zadavati poslove, to jest hodaću, a malo ću videti i da više vežbam nego što
sam ranije vežbao.
Dakle, nikako ne dozvoliti
da se telo olabavi, da se opusti. Boriti se da se ono digne, a onda isto tako i
rešavati taj problem da l` su to ambrozije ili su to alergije, ne znam šta sa
nosem i sa curenjem nosa. Dakle, to će biti još jedna stvar koju moram regulisati.
Inače sam, pre neki dan,
stavio naočare da čitam i vidim da sa naočarima daleko bolje čitam. Dakle,
očigledno je da ću morati da počnem da nosim i naočare, jer sad baš i ne vidim
dobro, a naočare ću koristiti da mogu da čitam i da mogu da se posvetim više
književnosti. Kaže.. Došla je doktorka Jelena, doktorka Dunja i doktor
Veličković, dakle njih troje je bilo i oni kažu: Izdržaćete, sve ćete izdržati, pišite, to je jako važno. Samo pišite i
sve će biti dobro. Moći ćete da živite jedan kvalitetan život. Pa dobro, ja
se slažem sa tim i hoću da verujem da je to tako, međutim, bilo je perioda kad
sam malo bio i u drugačijoj fazi i malo je depresivna atmosfera bila oko mene. Jednostavno
nema radosti. Sve je kao nešto uplašeno, sve je zastrašeno, sve je bačeno u
drugi plan, sve je nekako dovedeno u stanje polupasive. Što u stvari i nije
dobro. Što u stvari znači da ja treba da, pored ovog što radim, da treba da
nađem načina i da izađem iz kuće i da nađem načina i da nađem prostor kako da i
gde da odem kako bih mogao da funkcionišem drugačije.
Dakle, nekad je to bio
Lovac koji je imao tu terasu, sad je to drugačije. Sad moram da nađem neko
mesto gde mogu da odem od kuće i gde mogu da budem nekoliko sati, ali bojim se
da to za sada baš i nema neku pravu situaciju. No, otom – potom. Videćemo sad
šta se tu može desiti. Videćemo šta se može desiti... Eto tako, evo tu smo, pa
ćemo biti na vezi. Ovo je sad bilo produženo.
