Mi smo takva bića da često tlačimo druge i drugi to isto čine nama. U međusobnom kinjenju i nametanjima volje drugima i primanjem tuđe nametnute nam volje prođe nas vek i kad se osvrnemo vidimo da smo se svo vreme borili da onima koji su nam nametali svoje, da onima koji su nas tlačili nađemo slabu tačku i da i mi njih malo tlačimo. A oni jednom stečenu dominaciju teško prepuštaju drugima, to jest nama, ali kad ih ponekad dovedemo u tesnac, oni vide i nema im druge do da prihvate da ih i mi malo tlačimo.I tako idemo u krug.Tlačenje je veoma žilavo i bilo ga je u svim vremenima,kako u prošlosti tako u budućnosti.Namerno neću govoriti o supružničkom tlačenju, koje od Adama i Eve pa do današnjih dana i ne menja kakvoću i maštovitost u lepoti i samopregaranju međusobnog trvenja i tlačenja.Ali u poslednje vreme svedoci smo jedne nove vrste medijskog i tabloidnog tlačenja naše pameti.A tu je i političko tlačenje koje političari još nazivaju saopštenjima za javnost a mi ih u narodu shvatamo kao očaravanje radi obmanjivanja.Teško je naći mesto pod suncem gde tlačenje bilo koje vrste ne postoji.Pa čak i ovde na fejsu pojavljuju se neki tlačitelji koji bi po svaku cenu da iz stvarnog u virtuelni svet prenesu svoje tlačiteljske nagone.A odbraniti se i nije ni jednostavno ni lako, ali verujem da je moguće.Izraz tlačenje se kod nas u Banatu najčešće koristi kad se opisuje ugrožavanje tuđeg poseda, to jest njiva pod usevom. I da prevedem sa hibridnog vojvojvoćanskog jezika našeg Đokice na rasni srpski banatski i kažem; NE TLAČITE MI BAGRENJE
Izdavači Vojvodine -Banatski kulturni centar
- Ime i prezime, zaposleni, saradnici
Banatski kulturni centar iz Novo Miloševa je privatna porodična kreativna industrija koja je prošle godine slavila tri velika jubileja: 35 godina od osnivanja Kulturnog dvorišta u porodičnoj kući moga oca, trideset godina od pokretanja izdavačke delatnosti Novog Zenita i petnaest godina od postojanja u ovakvom obliku gde smo najvećim delom oko programa i izdavaštva zaduženi moja ćerka Senka Vlahović i ja, dok je oko administrativnih poslova, finanasija i prodaje zadužena moja supruga Silvija Vlahović, a moj sin Nikola je zadužen kao asistent na marketingu u društvenim mrežama.
Pored moje porodice imamo i veliki broj prijatelja i saradnika i stručnjaka koje povremeno angažujemo i koji nam pomažu kako bismo mogli da realizujemo neke i manje i veće i veoma zahtevne knjige, a i našu godišnju produkciju. Mi sami sebi kao porodica i izdavači nismo dovoljni i zato smo širom otvorili vrata i pokazali spremnost koja je učinila da imamo veliki broj saradnika a isto i tako i veliki broj autora kako iz zemlje tako i iz inostranstva.
Za razliku od drugih izdavačkih kuća koje su uglavnom smeštene u gradovima mi delujemo iz sela i mogu vam reći da smo uvek pod nekom sumnjom i prismotrom, da li smo dovoljno dobri, da li smo dovoljno stručni, uopšte uzev ljudi su u početku bili puni predrasuda kad u pitanju naš rad, jer nisu navikli da izdavači dolaze sa sela. Iz tog razloga mi smo morali da se više trudimo i da na tržištu nudimo knjige i izdanja koja druge izadavačke kuće nemaju.
Naš koncept delovanja je da idemo iz lokala i da delujemo onim što radimo na globalni nivo, aktivno koristeći nove tehnologije kako bi se približili čitalačkoj publici. Međutim novo vreme u trećem mileniju nas uči da u sveopštim krizama ponekad i nije loše biti u selu. Tim pre, jer radimo u prostoru koji je u našem vlasništvu, tako da već u startu imamo smanjene troškove koji su vezani za troškove poslovanja. U selu su takođe i svi drugi troškovi smanjeni jer nam je radno mesto kod kuće pa ne moramo koristiti gradske prevoze ili se pak voziti autom da bi došli do kancelarije, a da ne govorimo o zakupima magazina koje neki izdavači po gradovima plaćaju da bi u njima držali knjige. Mi se inače trudimo da sve ono što radimo radio sami kako bi smanjili troškove poslovanja.
Imati privatni kulturni centar znači ne biti za razliku od javnih preduzeća na budžetu i znači da od poslovanja se moraju plaćati svi troškovi. Nama niko ne plaća troškove već mi to sami činimo iz poslovanja. Ako nas pitate kako opstajemo. moram da kažem teško. ali ipak opstajemo i uspevamo da se održimo na nogama.
Negujući koncept Istorijskog banata kao regije mi smo krenuli iz jedne tačke i kroz svo ovo vreme pravimo krugove koji se svake godine proširuju i postaju kocentrični krugovi u čijem sedištu se nalazi porodična kuća Vlahovića koja je na ovoj lokaciji poslednjih sto pedeset godina i kojoj je smešten Banatski kulturni centar i verujem da će tako ostati i u vremenu budućem.
U poslednjih petnaestak godina objavili smo više od 500 naslova a imamo autore iz preko 150 gradova i sela kako kod nas iz Banata tako i iz Vojvodine. Srbije i regiona. a imamo autore iz nešto manje od trideset država, kako iz okruženja, Evrope tako i iz sveta.
U poslednje dve godine, od kad nas je planetarno zahvatila pandemija korone, mi iz BKC-a smo smanjili program naših našiih manifestacionih aktivnosti, a kako su u isto vreme obustavljene i sve promotivne i sajamske aktivnosti, odlučili smo se da delujemo na jedni mogući način a to je virtuelno. Mi smo veliki deo ranijih aktivnosti zbog toga što smo u selu rešavali preko interneta i i virtuelno i zahvaljujući novim tehnologijama uspevali smo da komuniciramo kako sa našim autorima saradnicima tako i poslovnim patnerima i da se trudimo kroz svo ovo vreme ostanemo uspravno i na nogama bez obzira koliko je situacija teška i nepredvidljiva.
Prošla izdavačka godina nam je bila može se reći radna. Objavlili smo oko 60 novih naslova u različitim edicijama.
Posebno je interesantna saradnja i koprodukcija sa pokrajinskim kulturnim centrom Miloš Crnjaski sa kojima smo uradili prvo kolo izabranih dela Bogdana Čiplića u šest knjiga koje ovih dana izlaze iz štampe. Delo Bogdana Čiplića je doživelo novo čitanje i tumačenje od jedne nove generacije književnih kritičara. (Dela: Stravična zvona,
Đura Jakšić, Na veliko i na malo, Pesme, Izabrane drame, Tragom „mezimčeta srbskog”;
Uredništvo: Bojana Popović, Milivoj Nenin i Radovan Vlahović; saradnici: Viktor
Škorić, Milana Poučki, Nenad Stanojević, Gordana Svilengaćin)
Takođe ovih dana izlaze iz štampe i prve knjige mladih autora do 35 godina starosti koje radimo u saradnji sa gradom Kikindom. (Neda Ibrajter: Sunce, Vesna Špirić: Još uvek sanjam, Tamara Ristić Kezz: Svemirske oči, Mladen Đuričić: Fragmenti o Lazi Kostiću, Aleksandar Mitrevski: Muzički život Velike Kikinde)
Ove godine smo imali i koprodukciju izdanja sa Arhivom Vojvodine za knjigu Radovana Šokolovačkog pod nazivom Mokrinski rodoslovi 2.
U ediciji Istorija / Kolonistička naselja izašle su nam četiri knjige dr Milana Micića (navesti naslove i složiti fotke)
Španija: Germain Droogenbroodt: „The ephemeral flower of time” / Germein Drogenbrot: „Nežni cvet vremena”
Indija: Arvind Joshi: „what are the guards talking about in the dark?“
Nemačka: Gino Leineweber: „Engelstraum“
Švajcarska: Katia Wunderlin: „Integration ist mehr als ein Wort”
Slovenija
Franjo Frančič: „Ne : (izbor 1986-2019)”
Franjo Frančič: „Suncokreti: četiri drame”
1. Tijana Rapaić: „Zvono otvara vrata”
2. Sanja Obradović: „Isusovka”
3. Mirko Čavić: „Dragomir mi kazo”
4. Jovan Zafirović: „Dragi dnevniče”
5. Vlasta Mladenović: „Pesme za prekosutra”
6. Jovan Veljin Mokrinski: „Mićko Mokrinićko”
7. Franjo Frančič: „Ne : (izbor 1986-2019)”
8. Nada Kljajić: „Zbog čoveka u ljudima”
9. Katarina Đorđievska: „Rečnik stradanja”
10. Milan Micić: „Kolonija Vojvoda Bojović (1921-1941)”
11. Milan Micić: „Kolonistička naselja (1920–1941): Banat, Bačka, Srem”
12. Raša Popov: „Izabrane pesme” (Izbor i predgovor: Bojana Popović)
13. Slobodan Panić: „Intima zaljubljenog Boga”
14. Milena Živkov: „Pokušaj života”
15. Janko Šerfeze „Kako napraviti svoj grad”
16. Marija Tanackov: „Od knjige do kuće od kolača: Trgovci i zanatlije u (Velikoj) Kikindi”
17. Tatjana Većkalov: „Voleti očima”
18. Arvind Joshi: „what are the guards talking about in the dark?“
19. Gino Leineweber: „Engelstraum“
20. Milan Micić: „Aleksandrovački letopis. Knj. 1”
21. Milan Micić: „Kuća i hleb: Kolonistička porodica u Banatu, Bačkoj i Sremu (1920–1941)”
22. Živka Torbica: „Banaćanka”
23. Zlatomir Bokinac: „Farkaždin: Monografija sela 1363–2014. godine”
24. Radovan Šoklovački: „Mokrinski rodoslovi II”
25. Nada Kljajić: „Hajde da se igramo!: Kreaktivna knjiga baš za tebe”
26. Vladan Simić: „Intermezzo sećanja”
27. Miroslav Gašpar: „Mesečina iznad našeg dvorišta”
28. Senka Vlahović: „Antologija budućih snova: knjiga umetnika”
29. Jelena Milošev: „Svetlost bačena u oči”
30. Ivan Simić: „Istorija železnice u Kikindi : 1857-2021.”
31. Germain Droogenbroodt: „The ephemeral flower of time” / Germein Drogenbrot: „Nežni cvet vremena”
32. Katia Wunderlin: „Integration ist mehr als ein Wort”
33. Jelena Milić: „Moj vetar banatski”
34. Miodrag Topić: „Godina Papagaja”
35. Franjo Frančič: „Suncokreti: četiri drame”
36. Milivoj Nenin: „Sutra je holnap : moji mađarski pisci / Sutra, azaz holnap : Magyar íróim”
37. Viktor Škorić: „Melanholični otpor forme”
38. Đorđe Pisarev: „Kopipejst ili život?”
39. Marinko Arsić Ivkov: „Traktat o gastronomiji: S posebnim osvrtom na bačku, bećarsku i banatsku kujnu”
40. Jasmina Malešević: „Isusove sandale”
41. Bogdan Čiplić: „Stravična zvona”
42. Bogdan Čiplić: „Đura Jakšić”
43. Bogdan Čiplić: „Na veliko i na malo”
44. Bogdan Čiplić: „Pesme”
45. Bogdan Čiplić: „Izabrane drame”
46. Bogdan Čiplić: „Tragom mezimčeta srbskog”
47. Ilija Bakić: „Dvostav”
48. Mladen Đuričić: „Fragmenti o Lazi Kostiću”
49. Radovan Vlahović: „I zato Pesnička republika”
50. Vesna Špirić: „Još uvek sanjam”
51. Aleksandar Mitrevski: „Muzički život Velike Kikinde kroz napise u lokalnoj štampi (1928–1941)“
52. Radovan Vlahović: „Noćni razgovori sa sestrom”
53. Radovan Vlahović: „O Fejsbuk knjižavnosti”
54. Bratislav R. Milanović: „Pisma iz prastare budućnosti”
55. Andrea beata Bicok: „Avangardna poezija Rastka Petrovića”
56. Neda Ibrajter: „Sunce”
57. Tamara Ristić: „Svemirske oči”
58. Радован Влаховиќ: „Вечерен акт во моминската соба на Ленка Дунѓерски”, препев од српски на македонски јазик Филип Димкоски
59. Anica Draganić: „Tri veka vojvođanskih pivara”
60. „Narodni muzej Zrenjanin : 1911-2021”, autori tekstova Filip Krčmar i dr.
OVO TREBA PONAVLJATI, UVEK PONOVO PROČITATI I POGLEDATI:
OVO TREBA PONAVLJATI, UVEK PONOVO PROČITATI I POGLEDATI:
Блејкова реинтерпретација Дантеовог дела
Вилијам Блејк, који песника види као визионара и пророка, онога који кроз кратке и сликовите визије прима и преноси Божје идеје, илуструје Дантеово дело сублимирајући текст у слику и оживљава га кроз визуелне сензације типично блејковске поетике и филозофије. Надахнут средњовековним хришћанским приказима и илуминираним рукописима, Блејк кроз своју езотеричну митологију поново оживљава микеланђеловске и маниристичке мотиве.
У наставку текста „Уметност и суицид – анализа тринаестог певања Пакла” бавимо се Блејковом реинтерпретацијом Дантеовог дела кроз визуелну уметност.
Текст можете пронаћи на блогу Дигиталног омладинског центра, „Библиофил”.
https://bibliofil.gbns.rs/.../blejkova-reinterpretacija.../
Лукијан Богдановић
Лукијан Богдановић
| Патријарх српски Лукијан (Богдановић) | |
|---|---|
 | |
| Основни подаци | |
| Помјесна црква | Српска православна црква |
| Епархија | Архиепископија београдско-карловачка |
| Чин | патријарх |
| Титула | архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски |
| Сједиште | Београд |
| Године службе | (1908—1913) |
| Претходник | Георгије (Бранковић) |
| Претходна епархија | Епархија будимска |
| Године службе | (1897—1908) |
| Претходник | Арсеније Стојковић |
| Насљедник | Димитрије (Павловић) |
| Насљедник | Георгије Зубковић |
| Лични подаци | |
| Световно име | Лазар Богдановић |
| Датум рођења | 10. мај 1867. |
| Мјесто рођења | Баја Аустријско царство |
| Датум смрти | 1. септембар 1913. (46 год.) |
| Мјесто смрти | Бад Гаштајн Аустроугарска |
Лукијан Богдановић (Баја, 10. мај 1867 — Бад Гаштајн, 1. септембар 1913) био је архиепископ карловачки и патријарх српски од 1908. до 1913. године и добротвор.[1]
Биографија[уреди | уреди извор]
Лукијан (световно име Лазар) Богдановић је рођен 1867. године у Баји у Угарској. Његова породица је најпре живела у Српској Мечки (Rácmecske) где је рођен његов деда Григорије Богдановић.[2] Његов отац Александар рођен је у Барањи у Печвару, а у Бају се преселио као трговац, где је држао малу радњу. Мати Милица рођ. Летић била је блиска рођака патријарха Георгија Бранковића. Лукијан Богдановић се школовао у родној Баји, Сремским Карловцима и у Јегри (мађ. Eger)
Замонашио се 1891. године и ускоро постао архимандрит манастира Вазнесења Христовог у Беочину. За епископа Епархије будимске постављен је 1892. године. Дана 10. новембра 1907. осветио је камен темељац новог здања пештанског Текелијанума.
Изабран је за српског патријарха 22. септембра 1908. са 33 гласова за и 25 против, мада је већина саборска прво за патријарха изабрала вршачког епископа Гаврила Змејановића, чији избор угарски премијер Шандор Векерле (мађ. Wekerle Sándor) није прихватио. Затим је саборска већина за српског патријарха изабрала епископа бачког Митрофана Шевића. Он се, међутим, под притиском краљевског комесара повукао.
Године 1912. мађарска влада Иштвана Тисе (мађ. Tisza István) је укинула српску црквену аутономију. Српска штампа је због настале ситуације окривила патријарха Богдановића.
Исте године због хиротонисања Георгија Зубковића за новог епископа будимског изазвао је велико незадовољство код мађарског премијера Иштвана Тисе.
После свих ових немилих догађаја патријарх Богдановић је 1. септембра 1913. године у аустријском граду Бад Гаштајну под неразјашњеним околностима нестао. Његово наго тело пронађено је у реци Ахе. Одсечена глава патријарха Богдановића никада није пронађена.[3] Према извештајима тадашње српске штампе у Аустроугарској постоји сумња да је поглавар Српске православне цркве пао као жртва политике мађарског премијера Иштвана Тисе.
Патријарх Лукијан се истицао великим годишњим прилозима Српском привредном друштву „Привредник“ и био је један од оснивача Патроната Привредникових добротвора и његов активан члан.
Био је каваљерских манира.[4]
Титуле и признања[уреди | уреди извор]
- 22. септембар 1908 - 1. септембар 1913: Његова Екселенција Патријарх српски Лукијан Богдановић
Одликовања[уреди | уреди извор]
Орден Светог Саве, Велики крст (Краљевина Србија)[5]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Вуковић 1996, стр. 290-293.
- ^ „Преци патријарха Лукијана Богдановића - Порекло”. www.poreklo.rs (на језику: српски). Приступљено 2021-08-25.
- ^ Патријарх Лукијан убијен због обрачуна са Србијом? („Вечерње новости“, 17. новембар 2013)
- ^ „KAVALJER U VLADIČANSKOJ ODEŽDI – Ravnoplov” (на језику: енглески). Приступљено 2021-07-01.
- ^ Acović, Dragomir (2012). Slava i čast: Odlikovanja među Srbima, Srbi među odlikovanjima. Belgrade: Službeni Glasnik. стр. 96.
Литература[уреди | уреди извор]
- Слијепчевић, Ђоко М. (1966). Историја Српске православне цркве. књ. 2. Минхен: Искра.
- Застава, бр. 190, 9. септембар 1913. (Јутарњи лист), Нови Сад
- Успомене проте Стевана Чампрага, Сентдреја 2001.
- Застава, бр. 190, 6. септембар 1913. (Вечерњи лист), Нови Сад
- Вуковић, Сава (1996). Српски јерарси од деветог до двадесетог века. Евро, Унирекс, Каленић.
- Васин, Горан (2013). „Нестанак и смрт патријарха Лукијана Богдановића у пречанској политичкој јавности” (PDF). Српске студије (4): 285—303. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 23. 11. 2015. Приступљено 31. 07. 2017.
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
- Последњи карловачки патријарх („Вечерње новости“, фељтон 24.9-5.10.2009)
- Загонетна смрт патријарха Лукијана — „Тајна реке Ахе“, Политикин Забавник, број 3036 од 16. априла 2010. године
- Убиство патријарха увертира за Први светски рат („Вечерње новости“, 15. јануар 2014)
- Патријарх пред узбурканим морем („Политика“, 6. јануар 2016)
- Патријарх Лукијан убијен због обрачуна са Србијом? („Вечерње новости”, 17. новембар 2013)
- Спомен на Лукијана Богдановића патријарха мученика (Каленић, број 1-6/1993, стр. 15-18)[мртва веза]
| Претходник: Јеремија Мађаревић | Епископ будимски 1897 — 1908 | Наследник: Георгије Зубковић |
| Претходник: Георгије (Бранковић) | архиепископ карловачки и патријарх српски 1908 — 1913 | Наследник: Димитрије (Павловић) |