Osmomartovska akcija - Radovan Vlahović: Tri romana o „Bapi”


Početak banatske epopeje, u tri romana Radovana Vlahovića:

„Bapa” (knjiga prva)
„1934.” (knjiga druga)
„Mučeniciˮ (knjiga treća)

Akcijska cena povodom 8. marta je 1500 dinara za sve tri knjige + troškovi dostave.
Akcija traje od 5. do 9 marta.

Poručivanje putem online knjižare:

Svim ovim romanima, kao jednom celinom, obuhvaćena je najpre prva polovina dvadesetog veka, sa evokacijom stravičnih događanja  tokom Velikog rata i prvih desetak godina iza njega, potom život iza ćesara, u vreme stabilizovanja nove države i privikavanje na „nove adete“ (sadržaj prve knjige „Bapa“), zbivanja do sredine tridesetih, kada se događa atentat na kralja Aleksandra Karađorđevića (drugi u nizu, roman „1934“), a trećim romanom „Mučenici“ nastavlja se život paora-salašara Branka i svih njegovih iz velike porodice Pavlovih, među kojim je svako u ponečem i „na svoju ruku“, sve do zbivanja marta 1941. godine, kada je već sasvim izvesno pristizanje novog ljudskog sunovrata. Svim tim ratnim plamenom biće zahvaćeno i to malešno pleme banatskih Srba duboko ukorenjenih, posle mnogih nevolja, koje su ih ništile, ipak, opstalih na panonskom tlu, na tako malenom prostoru kao što je Kikinda i okolna mesta, u tom tek deliću i jugoslovenskog, ali i evropskog pakla. Opstalih i po svemu što predstavlja potpuni identitet jednog naroda (jezik, vera, tradicija...) jasno prepoznatljivih u mnoštvu drugih. (David Kecman)

Давид КЕЦМАН ДАКО БАНАТСКА ЗЕНИТОЗОФИЈА Радован Влаховић: Трокњижје „Бапа“, „1934“ и “Мученици“; Банарски културни центар, 2016, 2017. и 2020.

 


 

Објављени заредом и то у веома кратком временском периоду од четири године, уз све што их у погледу заједничког концепта чини једним, јер су од једне замисли и од једне руке, сваки од три романа Радована Влаховића (1958, Нови Бечеј), са одликама је и засебности, потпуније аутономности, али тек у садајству добијају далеко већу тежину и вредност каква при одељености, ипак, не долази до потпуног изражаја. Како крајем трећег романа „Мученици“ аутор најављује и наставак, ваља нам попричекати на потпуно остварење свих релевантних предуслова неопходних  при  потпунијем сагледавању вредности овог пројекта као целине која тек следи, како бисмо могли да будемо сигурнији у свом виђењу не толико књижевних домета, који су неспорни, колико и смисаоности у пласману такве творачке замисли, неуобичајене  у савременој не само срспкој прозној речи, концептом који подразумева и велики ризик. Дугом причом о роду Павлових из, села које је за време Аустро-Угарске било познато као Карлово, после Великог рата и присаједињења Војводине Краљевини СХС, преименованом у Драгутиново, у част славног команданта Звозденог пука, деценијама потом, па и данас што је, као Ново Милошево, истовремено да се осветли и тако дуго време и у њему по судбину свих битне друштвена, неминовно и лична превирања и мене у том делу света.

Такав наум  ауор доследно и остварује. Свим овим романима као једном целином обухваћена је најпре прва половина двадесетог века, са евокацијом стравичних догађања  током Великог рата и првих десетак година иза њега, потом живот иза ћесара, у време стабилизовања нове државе и привикавање на „нове адете“ (садржај прве књиге „Бапа“, 2016), збивања до средине тридесетих, када се догађа атентат на краља Александра Карађорђевића ( други у низу, роман „1934“ (2017), а трећим романом „Губитници“ (2020) живот паора-салашара Бранка свих његових из велике породице Павлов, међу којима су готово сви у понечем и „на своју руку“. Збивања  све до марта 1941. године, када је већ сасвим извесно пристизање новог људског суноврата. Свим тим ратним пламеном биће захваћено и то малешно племе банатских Срба дубоко укорењених, после многих невоља, које су их ништиле ипак опсталих на панонском тлу, на тако маленом простору као што је Кикинда и околна места, у том тек делићу и југословенског, али и европског пакла.  Опсталих и по свему што представља потпуни идентитет једног народа (језик, вера, традција...) јасно препознатљивих у мноштву других. Им увек  са истим задатком у аманет им датог: Не посустати у националној самосвести и не загубити се и постати „неко други“. Опстати после после сваког зла свих сеоба и деоба по националном, верском, духовном идентитету, као што су то претрпели и други људи, њихови преци и потомци у истом простору и с другим народима са којима би Бранко, звани Бапа (Отац) да живи као и сав нормалан свет, у миру и међусобном поштовању.

У сва три романа видљиво блиска и вишеструко изазовна путања Бранка Павлова Бапе као стожерног лика, проткана добро одабраним и у главни наративни ток уплетним фрагментима из живота најпре њему веома блиских, јер су од истог рода. Уз Бату и неколико такође маркантних, посебно женских ликова, мајка Даница, супруга Зорка, наложница Мара, неоставарена љубав из ране младости Даница Крстина... Ту су и краће, а садржајем и те како ефектне приче о Бапиним узгредним сапутницима, сабеседницима, о тајним љубавима, оствареним и неоствареним жудњама, приче дознате и „преузете“ из живота људи који су нечим, макар и у пролазу, оставили дубљи траг у његовом сећању, битније утичући и на промене у његовом животу, на објективније животне погледе како на себе, тако и на друге. Као сиболи времена о коме је у романима реч, међу епизодним ликовима су и писци, такође Банаћани, Милош Црњански, Јован Поповић, те зенитисти, браћа Бранко и Љубомир Мицић. Дакако, с битним разлогом.

Будући да су приче вешто Влаховићевом чврстом концепту у творењу ланчаног романа уплетене у нераскидиву и неразлучиву целину, сваки од романа могуће је доживети као групни портрет с Бапом. Све су то прозна остварења  каква настају збирањем већег броја тематски засебних, аутономних прича смислено повезаних у један венац, а све их у једно сплиће и повезује „линија живота“ главног јунака. У првом је деветнаест, у другом двадесет и шест, а у трећем двадесет наслова. Не и поглавља романа, јер свака прича има све предуслове да оопстане и мимо других.

Методом уланчавања приповедака и творењем низа у којем ни једна спона није за значењем веће, пресудније важности једна од друге, за последицу има потирање значења јединства радње, догађања у роману какав је у случају кад је то дело од једне приче. Нема ту ни класичног догађања све са заплетом  који на дуге стазе држи читалачку пажњу, што је својство класичном романскном делу. Уместо тога, Влаховића више занимају фрагменти из нечијег живота, последице догађаја о којима је у њима реч, а не збитије само по себи. Уместо хронолошког следа у развоју једног догађаја који на окупу држи све приче у низу од којих настаје мозаик-роман, сва нарација је усредсређена на постепено откривање стање душе централног лика, Бапине као и вртложника у души и свих других с којима  у приснијем садејству целим бићем, кад му душа бар на трен, затрепери или се  сав од силне студи и о велике бриге, од неизвесности следи. Попут оног што се збива  као кад га током целог дана, уочи Српске нове године,) на путу од салаша до Карлова и назад ( а од тих фрагмантаних прича је  је и цео роман „Бапа“) све време пратише панонски ветрови који се управо ту, на његовој путањи вихорно укрштају: на путу од куће му не дају да се сувише удаљи, у лице му дувају, а при повратку кући, у леђа, му шибају, као да га пожурују, јер „како ће Зорка и шесторо нејачи брез њега – домаћина и хранитеља?“; вејавица пут прекрива и нема му друге него да се што више увуче у опаклију, да се моран сну преда, а пут да препусти ждребним кобилама Ласти и Дами. Ни оне пут пред собом не виде, али га осећају и – ето дома, ето и топлине!     

 

При нарацији уочљива једноставност и смиреност у предочавању оног најбитнијег у сваком призору који је у средишту приче, дескриптивост која није у функцији декоративности у дочаравању банатског пејзажа, описа самог амбијента (салаша, њиве, порте православног храма, родитељског дома...), сведена на оно најнужније у опису итном за тај тре у причи, тек колико је то (најчешће крајем приче, уместо епилога) са значењем звучног акцента који, уместо речи, јер  у њима му је претесно, открива тајновитост од стања  Бапине душе треном кад се, после свега доживљеног међу људима, у селу, у граду Кикинди, после обављеног посла на пијаци, у циглани, увек неком бригом и стрепњом притиснут враћа себи и свом дому. Увек и свуда са жељом и надом да ће, иако великом муком исцрпљен, ипак имати довољно снаге да при повратку пређе кућни праг који, посебно после грешног пута, зна да се учини или да стварно буде и вишљи од свих планинских врхова. Јер, за разлику од планинских врхова, који  су увек у недовиду, међу облацима па се људском оку чини  као да подупиру  небо, кућни праг је у најдиректнијем споју са камен-темељцем, зна да потоне ал' и да се испречи пред оним ко се од њега удаљи толико далеко да га при повратку више и не препозна. Тога се ваља бојати као и од Оног горе, што је мед облацима, а можда и више.

 

Таквом прозном концепту. готово обрасцу, рекли бисмо и шеми на коме се заснивају сва три романа, таквом и начину, на који писац нијансира психолошке профиле а никад и оне физичке особебности, сваком видљиве знаке личног идентитета својих јунака, речју, таквом Влаховићевом већ давно знаном стилу и форми примерен је и језик приповедања. Уз онај свакодневни, а увек и народски, „лалошки диван“ карактеристичан за говор у Банату, једнако и у граду и на селу, у његовој прози је мноштво архаизама и туђица у српски језик пристиглих „па залеглих“ из језика народа са којима су Срби-Банаћани на истом простору вековима живели, бнанатски Немци, Швабе, банатски Румуни ( у Шарловилу, крај Кикинде), банатски Румуни  Мађари... И добро је учињено да их крајем сваке књиге сва та смеса од језика одгонета речник мање познатих речи.

Занимљиво је и како такво пажњу заслужује и чињеница да су делови наратива који су обележје старовремснског српског-банатског дивана у сва три романа штампани италиком. Тако циљно и графички маркирани, видно издвојени из целине да се и читалац на то пажњом усредсреди, делови садржаја једне приче делују као говор од истог рода али од два времена.

Уз подсећање на старину, на време давнопрошло, банатски сказ којим је обојена, рекли бисмо и озвучена Влаховићева прича из завичајног простора, у функцији остварења веће аутентичности у приказивању, у сликању, као кистом, али бојом речи, не самно тога делића земље под капом небеском, него и „онога доба“ и људи који језиком, једнако као и својим посве аутентичним судбинама и о томе времену верно, верно сведоче. Јер, ваља увек имати на уму да реч као срж човековог духовног идентитата, захваљујући природности у сказу од којих су и ова Влаховићева остварења, опстаје и у бестрагном „новом добу“, данас, у времену сваковрсних безначајности. Управо је реч оно по чему се  сваки човек, у овом случају Србин – Банаћанин,  у мноштво од других народа поринут од свих других најуверљивје  управо језиком, говором разазнаје. Реч – душа матерњег језика  и знаци писма свог рода истакнути као белези, као живи и поуздани траг о човеку и о свету, у времену којим је некад био и минуо, ал' све са мишљу да се једино оним што за собом и словом оставља и сâм „уписује“ у бесмртно.

 

Како у тематском погледу, тако и у погледу форме. стила и језика овог концептем добро осмишљеног и зналачки оствареног трокњижја, а не класичног рурарног романа у наставку, са јединственом причом која  у континуитету може да траје све док је иинтересовања и за писање и за подстицајну читалачку пажњу, за ове романе Радована Влаховића може се, сасвим извесно, рећи да су сва три у ствари једно и то мудро смишљено а примерено и теми концепту доследно и са обележјима оригиналности реализовано пројект-дело. Такав, вишеструко захтевни прозни концепт, условно речено „пројект-књига“, неостварљив је без великог ризика од опасности, услед недоследности понајвише, да часком склизне и све се крене низастрану, у неуверљиво и слабо дело. Дело с тезом, да попут сваке идеалистички обојене саге о једној породици, о наоко марљивим, савесним, мирним, опрезним, тихим људима земљи пригнутим, небу и свакој власти  покорним, свим срцем и целом душом својим само нејаким изданцима и свом тежачком послу посвећеним људима који само силом прилика одлазе подаље од свог прага, од свог дворишта и њиве-хранитељке.

Писањем великог трокњижја о тој „старовинској“ теми и о таквим људима тим пре је и већи ризик да се наратив не расплине у прозне рукавце, да се прича не разводни, да оде у непотребну ширину и да тако, без вртложних вирова не настане пртваја, То се поступку Радована Влаховића никад прекомерније и не догађа, а метод постепености у градњи романскне целине, надовезивањем приче на причу, попут карике на карику, показује с веома делотвоним. У ланац може да уђе само оно што се садржајношћу и занимљивошћу приче, њеним обличјем и јазиком може спојити у низ и у целину и тако у њој бити једна, али чврста спона која на окупу, у складу и све друго држи.

 

Не може а да се при аналистичком приступу овој прози Радована Влаховића не укаже и на анахроност таквог писања о човеку уопште, а тек у доба поремећених друштвених вредности,  у коме човек постоји само за трен у коме јесте, без макар и  утешне али увек примарне мисли о нечем што би могло да га учини сигурнијим на путу до разумевања најпре самог себе увек изложеног опасности  да буде најпре поринут у безоблично униформно мноштво безобличних, што су, као и сви други људи потпуно дезорјентисани и безнадежни у времену и у простору безобзирног, владајућег, глобалистичког духа. Трагати за рајским местом на земљи и идиличном причом  какве у нису налазимо на страницама ових дела, у „Врту уживања“ и без страха од својих тајних радости, предочавати призоре среће, породичне хармоније у чијој основи је беспоговорно поштовање свих норми патријархалног морала и хришћанске  етике, посебно у времену које наста одмах иза погубног Великог рата, деловало би, ипак, сувише наивнно, могуће и  претерано патетично и неуверљиво, да је при покушају романтичарске реафирмације такве „романтичарске концепције живота“  писац Влаховић остао само на томе: презентовати замисао о могућој човековој срећи и рајском спокоју, а не маштовитошћу и богатом фикцијом, као методом надоградње свог наратива о давно минулом,  бар сугерисати размишљање и о оном пакленом, тешко уклротивом у самом човеку, као и оном пакленом, вечно суровом животу  на земљи. Иначе, да је тако шта уопште и могуће, да доброта у самом човеку има већу снагу од силе зла, од зверског, ђавољски превратничког у њему самом, без обзира на објективност сурових околности које од искона погудују разорним силима, о чему такоше има подоста речи на страницама ових романа, све би то при творењу идиличних, бајковитих призора из банатског, салашарског и сеослог живота било доиста и божански лепо. 

Стварност је, међутим, управо оно у чему се све у јасности препознаје, где се све и самим собом намах потврђује, и као лаж, као привид бива одбачено. Стварносна истина је свему и сваком животно огледало. А истина је једини праведник јер не мири са илузијама о добру и о праведности, не пристаје на копромисе, не мири се са варкама. Стиже до сваког који се од ње најчешће штитом од самообмане, самозаваравања вешто склања. Тако и до Бранка Павлова Бапе стиже и бива му теретом  најчешће у дубоком сну из којег и сâм се себи буђењем непрепознатљив једва из бунила избавља.

Са таквом и сродном свешћу о свему томе, прозаиста Радован Влаховић утопистичким и романтичарским призорима из „богомданог“  Бапиног живота, реалном, увек истом свету супротставља и оно наизглед само иреално а жестоко и у драматичности понекд и паклено. Попут оне стравичне море од које се његови књижевни јунаци, у сва три романа, не ослобађају ни јавом, при пуној сунчаној светлости, у окриљу своје породице, међу којима је Бранко Павлов Бапа једино срећан и чему се жртвује, због којих живи и који га воле могуће и више него што и он сам себе може волети и поштовати, без остака, без бунила и мучне вртоглавице од свега неизвесносг што му често, попут жестине ветра са Карпата, вечног му пратиоца, замагљује поглед у трен садашњи и у време тек надолазеће.

 

Приметно је намерно ауторово сучељавање двоструког поглед на свет. На једној страни је бајколика предожба остварене хармоније у ужем и ширем породичном кругу, у селу Карлову, Драгутинову, Новом Милошеву, пишчевом завичају, поглед у људску заједницу која живи на тако малом простору а без раздела по националној и верској припадности, а друго је поглед  и суочавање са истином од „пресне јаве“ до које  Бапа стиже најчешће кроз сан и бунило. У таквим причама  („Зоркин сан“, „Навечерње  Петковаче“, „Младенци, Бранков сан“...), чести су призори с примесама егзистенцијалистичког, суровог, па расколничког, дивљег, стихијног, безобличног...

На једној страни је, дакле, стварносни свет и у њему човека који је за живот с Богом, какав је и сав ментални склоп банатског паора Бранка Павлова Бапе. Свет са вредностима које, од предака наслеђених, од заветних начела и од вредности које својим људским прегнућем и сам Бапа брани од зла и пропадања, које истрајно чува уз поштовање свега што му је претходило, а на другој страни је свет без Бога оличен у понашању и у на сав глас изреченим тежњама рођеног брата „разметнога“ Добривоја, током Великог рата задојеног бољшевизмом и ревилуционарном, „превратничком идеологијом“. Сучељавањем и супротсављањем, а потом и преплитањем свих тих различитости у погледу, често у искуству једног човека располућеног између себе какав мора да буде и себе каквог човек у најлепшим годинама, увек жељног неспутаности и слободе жели да види, аутор нам предочава животну/збиљску и јавку и  варку. Збиља – реалност нужност је од Бога, од  власти и од родитеља (за)дата, а лична слобода и младалачка, страсна, животна неспутаност могуће су само у снима. О псоледицама таквог судара нико и не мари сем оног ко после морног сна мора да живи и све тако да чини као да се сном о срећи ништа није ни догодило.

 

Мајсторство у творењу приче у овим романима најочитије је управо у садржајима прича које су из сна изнете. Онирични делови ових романа бољи су, у сваком погледу ефектнији и занимљивији садржаји у целокупној Влаховићевој прози, јер је, најпре заумношћу, садржајем у којем  је све могуће, динамичношћу збивања, доагања у магновењу, фантастичном атмосвером, чине морненијом, свевременом, дакле, и ововременом, урбаном причом. И у погледу уверљивости призора, такви наративни низови су далеко снажнији и бољи од оног што је ту на страницама ових дела са свим својствима пасторале, салашарске и сеоске идиле остварене речима као бојом на сликама наиваца, а све са наумом да такве слике буду бар утеха оку које се сваког зла током људског суноврата у време Великог рата толико нагледало да је и без суза опстало.  Увидом   у њихов садржај, промишљањем о логичности  таквог збивања, о њиховом значењу у стварносном животу Влаховићевих ликова, стиче се утисак да сан за за савог међу њима такође стварни живот, али онај потајни, дубоко скривени, што не зна за временска ограничења, јер време је константа, И настајањем и нестајањем, сав је под велом неизвесноти, увек у процепу између смисла и бесмисла. У тим ониричним причама је много више драматике од катастрофичног живота којег нам са видним умећем у психолошком профилисању посебно „споредних“ ликова: Бапина брижна супруга, у свему му безрезевно посвећена Зорка, Чика Станкова наложница Марика (у причама „Чикам Станко“ и „Марика“), лик брата Добривоја задојеног идејама о социјалној правди, братству и једнакости међу људима, несрећна, али несаломљива и увек жарно-мушког жељна удовица Мара, као и други јој муж, добровољац „рањен у живот“ Веселин Башин, хајдук Марко (прича о њему као и о неколко других, епизодних ликова, о мистериозном учитељу Савићу, неоствареној првој љубави Даници Крстин, о слуги Спасоју, као и о другим, такође добрим људима и Бапиним пријатељима из немачког, мађарског и француског рода (приче„„Карло Шпрајтл“, „Бласмановиви из Накодорфа“, „Биоскоп“).  Приче из њихове животне путање уткане у главни наративни ток посредно су такође и приче о Бапи и његовим из Карлова. Без тих малих фрагмент-прича „отетих“ из њиховог такође пажње вредног живота, ни Бапин животопис не би би тако ни толико потпун и занимљив, Напротив, био би знатно празнији, живот по патријархалном обрасцу каквог и од раније имамо у руралној прози. Бибила би  то само пука илустрација у дефиницији барбарогенија, тек привид од живота какав би, будући да је богомдани, ваљало без  много промишљења, попут свега другог живог у природи или са природом, , „само“ живети, без ропца га подносити, без жеље и наума да га учини бољим него што је то био: живот оних који су му претходили,  прича животу Бранкових родитеља, („22.март 1941. године“ и „ 'Ајд збогом, идем да одмарам“) о оцу Маринку, Баци, и о мајци Даници, којима Влаховић започиње и ефектно завршава роман „Мученици“. Привид срећног живота, а не приношење самог себе на жртвеник од властитих илузија.

Призори и актери приче, начин на који се јављају  пред читаоцем нису ту да буду тек пука илустрација ауторовог такође виднијег неоромантичарског, идеалистичког погледа на свет, или као потпора филозофији какву су заговарали зенитисти Бранко и Љубомир Мицић, актери приче приче „Тако је од кад је света и века“ на страницама романа „1934“, . Да је то тако, а срећом да је то само понекад и тек наизглед, поглед кроз маглу, нужно би се наметнуло питање смисла и сврсисходности таквог, класичног, анахроног мишљења и писања, односно таквог погледа на човека, посебно у времену доминације ововремене урбане, модернистичке прозе, у чијем је средишту отуђени чове у потрошачком свету.

Не само једном у низу прича, него и садржајем целокупног трокњижја,  Радован Влаховић нам истовремено предочава још нешто што је битно за разјашњење његове и у ранијим делима исказане блискости са зенитизмом, односно са зенитозофијом браће Бранка и Љубомира Мицића. При слову о самоодрживости српског сељака, о барбарогенију, Љубомир Мицић казује: „Док западни човек, декадентан, скептичан, сав у лицемерју, огрезао сав од похлепе, задригао, јури у лудилу задовољства тела и душе, империјално отима, купује све што може да купи и потчињава својој вољи, он, барбарогеније, има свој свет и у њему се савршено сналази (...). Он о нама ништа не зна, он је простодушан, гостопримљив, отворен, непосредан и великодушан, такав је наш човек..  Барбарогеније уме без интереса да воли људе, да им помаже и да за себе не тражи ништа за узврат, јер он се осећа као свој на своме, самодовољан и пун  радости и среће. Где сте то видели у западној Европи, у француском селу, немачком, где сте то видели у Швајцарској? Европа се мора балканизовати... О овоме Бретон ништа не зна, а да не говоримо о другима, о бретончићима овим овде код нас у Југославији. Све су то смешне салонске трице и кучине надахнуте комунистичким идејама, све је то јад и беда у односу на самоодржање барбарогенија.“

Повод за такво виђење српског сељака очима браће Мицић и такве зенитистичке карактеризације нашег, банатског човека као типичног барбарогенија Мицићима даје им све оно часком и на препад виђено и доживљено на Бапином салашу. Влаховић нам то у својој прози и изворноћу зенитозофије сасвим конкретно и илустративно већим делом заиста таквим и предочава,  али оним што у његовој причи о Бапи тек следи, читаоцу је сасвим јасно да је све то што је зенистистчким оком виђено и срцем дожвљено, примљено и протумачено, велика, заносна али празна илузија, привид од живота. Поглед је то без саосећања и без разумевања правог стања ствари. Површни, поглед с поља, у оно тек треном видљиво, али не и доживљај суштинског у реалности, не и истинито сазнање који се стиче провидом у „барбарогенијево“ биће, у душу, у (само)свест његову о себи као и о другом увек наспрам себе.

Све оно јавом видљиво, посредно, дакле, ненаметљиво сугерише такву мисао аутор романа „Бапа“, „1934“ и “Мученици“, у ствари је оклоп или „заштитна маска“, а све оно иза или испод сваком и свуда видљивог, јесте сама срж нечијег битка/жића, тајна је душом дубоко од зла скривена  И само у томе је, у тајни што душом кроз сав живот трепери, што видно пулсира, потпуна је истина о човеку. Друкчија поимања истине о менталном склопу и природни у понашању тог „банатског, српског барбаогенија“ који кроз свој живот усправан ходи, сем да је то од искона логични ред ствари, зенитозофија браће Мицић, на пример, у овим делима нема никаквог утемељења и без икаквог је иоле смисленог, чврстог, уверљивог и постојаног, стварносног  упоришта.

У оном суштаственом а што је иза маске од привида идиличног, складног живота, не види се паклена јава Бапине подсвести са чијим су печатом Влаховићеве  ванредно успеле стварносне, али и много више ониричне приче. Јава, која је у сржи битка његових јунака, бива видљива, дубље спозната и као истина о себи стварном доживљена тек у сновима н аоко мирних, тихих људи који кроз живот ходе „као да ногом ступају по памуку“. Те приче су са трагом драматичног искуства кад се човек при бегу од Танатоса нађе у власти Ероса, кад спознаје обе стране живота, и рајску и паклену, јер тек заједно, јава и сан, у  нераскидивости, „међу јавом и мед сном“, у сплету, дакле, чине стваран, судбински живот.  

Стварносно – чаробна, али и у заумности сном истина обелодањена. Мноштво лелујних зенитистичке нити од којих је ова прозна тканица три романа Радована Влаховића има све боје Баната. Има мирис Тисе и све време се чује фијук ветра са Карпата, а све време, кроз сву вечност непрестано веје, веје, не престаје.  

 

 

 

Ti si velik govornik

 Kroz čitav život, u mome selu, kad sam na ozbiljan način želeo nekome da izrazim svoj stav, a bio je vezan za ljude sa kojima sam po tradiciji bio bliži nego sa ostalim svetom, u želji da ne uvaže moj stav i da ne saslušaju moje mišljenje i da ga već u startu ne prihvate, jer im ne odgovara, govorili su: Ti si velik govornik i znamo da nas možeš ubediti. I sa tim rečima su završavali razgovor i izražavali svoje neprihvatanje moga mišljenja. To me je u mladosti malo nerviralo, jer se ne samo dar govorništava već i dar argumentovanog razmišljanja i iznošenja istine nipodaštava. A onda, kažu ti, govoriš kao da čitaš iz knjige. To si naučio. A kažu, mi sve znamo iz prakse i sve u tom maniru. I danas mi se događaju slične stvari i moram da odgovorim kako sam to opet negde pročitao i naučio. Da bi se moglo dobro govoriti mora se prvo dobro misliti, a da bi se dobro mislilo mora se čitati. I sve tako u krug, pa dok ti se ne zavrti u glavi. Dok ne shvatiš da uvek kad jasno glasno i iskreno nešto kažeš, neku istinu, pa makar i najobičniju, ona može postati predmetom poruge i nerazumevanja. Slušaoci žele da uvek budu u pravu. I kad ti se javno slažu i kad klimaju glavom i potvrđuju ono što govoriš, u sebi veoma često misle da nisi u pravu, i slušaju, ali se ne izjašnjavaju.

Dodir živog Boga ili o prestanku pušenja

 


Uvek je tako sa odlukama da ne kažem zakletvama. Kad nešto odlučiš da nećeš raditi, a đavo ti stoji iza leđa i govori radićeš, radićeš...

Ja se nikada nisam javno odrcao duvana znajući da sam slabe volje, da mi razum nije dovoljan i da ću slagati i sebe i druge. Pušio sam sve dok mi Bog skrozirajući me svojom blagodaću i svetlošću nije priskočio u pomoć i oduzeo želju za pušenjem. Bilo je to jedno veliko onostrano iskustvo kojeg se uvek sa velikim strahopoštovanjem, zahvalnošću i ljubavlju sećam..Shvatio sam, bio je to dodir živog Boga koji je spasavajući me iz kanži zavisnosti od duvanskog dima poslao đavolu poruku da me se kloni jer sam pod Hristovom zaštitom i On ima posebne planove samnom.Od tad je prošlo skoro godinu dana a u meni još uvek u periodu iscelenja sazreva spoznaja o Gospodnjem naumu.

U čitavom svetu verovatno ne postoji čovek koji nam može sa sigurnošću tvrditi do kada će trajati pandemija. Na to pitanje bi nam jedino Gospod Bog sa sigurnošću mogao dati pravi odgovor, ali se bojim da još uvek nismo zaslužili da nam otkrije istinu.

Izdavaštvo i korona

 

 

Pojava korone i njen ulazak u drugu godinu postojanja kako u našoj zemlji tako i na čitavoj planeti učinila je da se mi iz Banatskog kulturnog centra iznova prisetimo da kao izdavači, već više od deset godina, treniramo da držimo glavu iznad vode kako ne bismo potonuli u sveopštim sudarima velikih i moćnih, čija utakmica oko izdavačkog prestiža, nagrada i plasmana knjiga traje i danas kao i decenijama ranije.

Kod nas u Banatu je oduvek postojala poslovica koja je govorila da se treba pružati onoliko koliko ti je jorgan dugačak. To pravilo je za nas dobilo novu dimenziju pojavom digitalnih tehnologija, interneta i društvenih mreža koje smo mi iz BKC-u među privima počeli da koristimo (lajv-striming program smo prvi put organizovali pre više od deset godina kako bi naš međunarodni festival mogili da prate pesnici iz celog sveta). Tako je u novom vremenu, taj jorgan je dobio planetarnu dimenziju, a mi smo zahvaljujući našim festivalima, koje smo preko društvenih mreža organizovali, dobili mogućnost da kao izdavači komuniciramo kako sa konzumentima i kupcima knjiga koje smo objavljivali tako i sa korisnicima naših izdavačkih usluga.

Dakle, kako naša produkcija ide iz lokala prema globalu, mi kao da smo se već godinama spremali za ovo stanje. Iako smo u ranijem periodu dosta gostovali u zemlji i inostranstvu, ipak, delovanje iz male sredine je neka vrsta izolacije od moćnih centara, te smo veliki deo poslova obajvljali na daljinu i preko interneta.

Napominjem da smo u dosadašnjoj produkciji, koja broji 500 naslova, objavili knjige autorima iz preko 150 gradova i sela u Banatu, Vojvodini i Srbiji, objavili smo knjige autorima iz nešto manje od 30 država sa svih kontinenata, što samo potvrđuje koliko smo u poslednjih deset godina razvijali virtuelnu saradnju i komunikaciju. Pojava korone, izolacije i samoizolacije učinila je da mi samo nastavimo da negujemo odnose sa autorima i čitalačkom publikom koju smo imali i pre kovida.

Ono što nam zaista nedostaje – to su promocije knjiga koje smo mi imali gotovo svake nedelje, a nekada i po nekoliko promocija nedeljno, po različitim gradovima i selima, gde je taj susret sa publikom uvek rezultirao razmenom energija i obično promotivnom prodajom knjiga, kao i honorarima za autore. U koroni toga nema tako da smo distribuciju i prodaju knjiga sveli kako na Lagunine, Delfijeve i Glasnikove moćne knjižarske lance i na internet prodaju, kako na našoj fejsbuk stranici, a isto tako i na našem sajtu BKC KNJIGE.

Korona je učinila da, od osam književnih manfestacija koje smo tradicionalno svake godine organizovali, kroz koje je prolazilo na desetine pisaca, prošle godine uradimo samo Dane Teodora Pavlovića u živo uz sve mere  distance, opreza i nošenja maski, kad smo nagradili Zorana Đerića i Đorđa Kadijevića. A naš nadaleko poznati Evrioski Fejsbuk pesnički festival koji je imao za cilj da virtuelna pesnička druženja pretvori u stvarne susrete, sa koronom je izgubio svoj izvorni smisao.

Ono što je korona zaustavila, to su svakako sajmovi, počev od Novosadskog sajma, sa kojim smo poslednju deceniju organizovali dva evropska festivala, kroz koje je prošlo nekoliko hiljada autora, i gde smo tradicionalno izlagali naša izdanja i koristeći sajamsku logistiku promovisali naše autore. Naš štand je uvek bio mesto susreta i druženja pisaca. Za razliku od komercijalnih izdavača, mi sajam, naročito beogradski, nikada nismo videli kao trgovačku feštu, već nam je daleko bio važniji taj promotivni anagažman na jednoj u jugoistočnoj Evropi od najvećih izlagačkih manifestacija.

Takođe nam nedostaju i sajmovi knjiga u Evropi gde poslednjih deset godina na štandu Srbije izlažemo naša izdanja prevoda srpskih autora na strane jezike. Napominjem da je oko 15 posto naše produkcije na jezicima manjinskih naroda, a ima ih u Vojvodini preko 26, i na drugim stranim jezicima. Ova svojevrsna kulturna diplomatija koju već godinama radimo, često nije podržana na pravi način od države jer ona ne želi da vidi kakav ogroman resurs imamo u srpskoj književnosti.

Naši izdavači i uvoznički lobi stranih pisaca prosto je zagušio realnu svest da ne treba da budemo samo konzumenti njihovih  literatura već treba da radimo na tome da Evropi i svetu  prodamo prevedena naša dela i nametnemo im našu priču. Mi iz BKC-a o tome već godinama govorimo, ali teško je u debelo uvo kulturne birokratije zabosti svest o tome da naša književnost ne manjka u kvalitetu od onih autorskih prava za koje se daju silne pare i koja se kupiju i onda se domaća publika zatrpava inostranom, a nekad i prosečnom literaturom.

U nama, kako region tako Evropa, uglavnom vide tržište gde će plasirati svoje pisce i našoj čitalačkoj publici prodati, zahvaljujući našim privilegovanim izdavačima i uvozničkom lobiju, svoje osrednje pisce i svoju osrednju literaturu pod sloganom da su u pitanju vrhunska dela.

Naša država i Ministarstvo kulture nemaju koncept kako i na koji način da našu knjigu i našu literaturu da plasiraju na tržišta Evrope i sveta. Oni nisu dovoljno posvećeni kulturnoj diplomatiji i stvaranju strategije prodora naše knjige na strana tržišta. Ja to shvatam kao novi patriotizam kome, ako se posvetimo u novom post korona vremenu,  imamo šansu da naše knjige i naši autori postanu in u Evropi i u svetu.

Prošla korona godina je učinila da fizički postanemo statičniji, da se više baziramo na kancelariju, a život u selu je učinio da, za razliku od izdavača i gradu (koji obično rentiraju prostor) kako smo u vlastitom prostoru, da smanjimo troškove poslovanja. Produkcijski smo objavili 20 posto manje naslova nego predhodnih godina pre korone, a neke od rukopisa prevoda naših autora na strane jezike smo namerno ostvili za ovu godinu u nadi da će pandemija do Beogradskog sajma knjiga proći i da će onda ugledati svetlo dana.

 

 

Za prošlu godinu izdvojio bih nekoliko, kod književne publike, prepoznatljivih naslova. Knjiga članaka, ogleda i eseja Dragoslava Mihailovića „Crveno i plavo”. Dr Bojana Popović priredila je knjigu „Todor Manojlović i pozorište”. Dr Milanu Miciću objavili smo petu u nizu knjigu posvećenu dobrovoljcima u Velikom ratu „Srpski dobrovoljci iz Banata, Bačke i Baranje”.  Dr Ferenc Nemet i dr Milan Micić koautori su knjige „Banat – novembar 1918” koju smo prošle godine objavili, pred srpskog, i na mađarskom jeziku. Dr Milan Mađarev javlja se sa knjigom „Nove priče”. Mlada naučnica Milana Poučki pripredila je knjigu „Panonsku ti dušu pružam: kritička razmatranja kratke proze Radovana Vlahovića”. Objavljene su i dvojezične knjige poezije Daniela Piksiadesa iz Kanade (srpski-španski i srpski-francuski) i dvojezična knjiga poezije pesnikinje iz Italije Jonade Roberte Positano (srpski-italijanski). Izvojio bi i knjigu priča mladog stvaraoca sa Kosova i Metohije Jovana Zafirovića „Šta ćeš da budeš kad porasteš”. Objavljene su sledeće knjige Radovana Vlahovića: dve knjige putopisa („Paterica” i „Dopisnice za Nikassa”), dve knjige priča („Sve je u glavi” i „Pun mesec i harmonika”) i dva romana („Evo čoveka” i „Mučenici”), od koji se posebno izdvaja roman „Mučenici: nastavak romana Bapa: knjiga treća”. Roman „Bapa” izašao je i u prevodu Ive Munćana na rumunski jezik.

Za ovu godinu pripremamo nove istoriografske studije dr Milana Micića vezane za formiranje kolonističkih naselja posle Velikog rata, zatim delo „Od knjige do kuće od kolača: Trgovci i zanatlije u (Velikoj) Kikindi” Marije Tanackov, i studiju „Mokrinski rodoslovi 2” Radovana Šoklovačkog. Kad je u pitanju međunarodna saradnja, pripremamo zbirku pripovedaka „Ne” Franje Frančiča iz Slovenije, zbirke poezije pobednika poslednjih fejsbuk festivala Đina Lajnevebera iz Nemačke i Arvinda Jošija iz Indije, prevod knjige „Večernji akt u devojačkoj sobi Lenke Dunđerski” Radovana Vlahovića na makedonski jezik i „100 pesnika Irske” u prevodu Andrije Ušjaka iz Kanade. U pripremi je zbirka poezije Vlaste Mladenovića, nova knjiga kritika Viktora Škorića, izbor pesama Raše Popova dr Bojane Popović, „Traktat o gastronomiji” Marinka Arsića Ivkova, zbirka priča „Intermezzo sećanja” Vladana Simića, pesme za decu Jovana Veljina. Pomenuo bih još knjige „Isusovka” Sanje Obradović, „Dragomir mi kazo” Mirka Čavića i „Zvono otvara vrata” Tijane Rapaić. 

 

 

Ove godine pripremamo i konkurs za prvu knjigu, u saradnji sa Gradom Kikinda, koji već desetak godina zajednički realizujemo i pružamo šansu mladim piscima da se pojave u javnosti sa svojim prvencem.

U čitavom svetu verovatno ne postoji čovek koji nam može sa sigurnošću tvrditi do kada će trajati pandemija. Na to pitanje bi nam jedino Gospod Bog sa sigurnošću mogao dati pravi odgovor, ali se bojim da još uvek nismo zaslužili da nam otkrije istinu.

I zato nama koji delamo kao izdavači i ne preostaje ništa drugo do da prihvatimo ove izmenjene okonosti i da veliki broj naših aktivnosti, do daljnjeg, preselimo iz stvarnog u virtuelni svet i da radimo što bolje možemo, umemo i znamo.

A ljudima u periodu pandemije i izolacije savetujem da čitaju knjige kao preventivu i lek protivu korona ludila koju pandemija u stvarnosti proizvodi.     

 

Radovan Vlahović, književnik i izdavač

Dnevnik 14 februar 2021 godine. KORONA I IZDAVAŠTVO.

 


Ćira

 To mu je nadimak pod kojim ga znadu po celom severnom Banatu, a i malo šire, pošto se rodio pod Tisu na salaš, a u Bačku je išo od malena, čak su mu i karton bili kod doktora tamo napravili. A i u školu je išo samo kad je moro, više je išo oko škole, a kad dođe inspekcija, da baba ne plaća kazne, išo je malko redovnije, dok se ne zaboravi, a onda opet jovo nanovo. Otac mu kad se rodio oma piso kuću i salaš da skine brigu sas vrata, a i deda je njegov Duša tako teo jer mu otac baš nije bio naročito zglavan. Nije volo da radi a volo je da tera konje i to trkačke. Taj je više provo vremena na trkama po Bačkoj nego što je u tazbini bio, a oko nji je išo dok nije dobar miraz izvuko, a onda se okreno na drugu stranu. Od Ćire se još detetom čekalo da nasledstvo ne samo sačuva već i da ga uveća i da dometne. Držali su ga u kuću ko malo vode na dlanu, jer ako otac nije kako treba bar da sin bude. I tako je i bilo dok je deda bio živ i dok je vodio računa i dok se Ćira nije vezo nekog nevaljalog društva pa se opoganio i posto neraden, još gore nego otac mu. Ženio se više puta i delio. Dovodio je, kako kaže, sve neke nakaze koje nisu za kuću. I sve je mislio da će biti dobro, a uvek je ispadalo makar kako. A svašta je radio u životu, ali nikad i ništa za dugo. Sve onako dobro krene, pa ko da mu poslovi dojadidu i zustavi se i u svakom nađe neku falinku i manu, i prikine. I evo, već se približio pedesetoj, dece nema, žene nema, roditelji mu već ostarili, sedi, pije pivo i priča svoje dogodovštine zajedno sas salašarima po Bačkoj kad je bio dete. A spominje u pripovetkama i kako se ženio i kao je zatico da ga žena vara sas gluvim Mađarom pored pumpe. Kaže, uvatio i je na gromili. "Ona dole, a on gore,  letnje dobo i vrućina, a ja bio čuvar na pumpu pored Tise i motorom išo u selo i na dve duži od pumpe mi se probuši guma i ja peške trajna pumpu po pribor. A oni nisu znali da ja dolazim, jer da su čuli motor po dolmi, još ovaj moj kako zvrnda, oni bi se primandurili i pravili ko da je on ko komšija samo poslom došo. I spustim se s dolme, ne prema avliji, već na kuću, na prednju sobu, tuda mi je bilo bliže nekako. A i ne znam šta sam mislio i što nisam viko, valjda je bila božija volja da je uvatim na delu, ni kera me nije primetila, di ćeš ti vrućina se zavukla pod slamu u bunju. A prozor otvoren, čujem ja tamo nokog ima i čujem zvuke, stenje neko i jauče, poznam glas, to je ova moja, malo se poplašim, možda joj nije dobro, lagano razgrnem firangu, kad imam šta i da vidim. Ona dole na štikanu posteljnu, na bračni krevet, a gluvi Madžar na nju. I radu radnju, zdali se, šta da ti kažem. A meni se usta osušila, grlo mi se stislo, pa ni da beknem, srce mi lupa oće da iskoči, ruke mi se uzdrkćale, a i ja se kreno odozdole. U jedan ma tako me je uvatila brid da sam umalo skočio kroz prozor i odgurno gluvog Madžara pa ja nastavio da guslam. A tera ona, tera on, a gledam ko Baka Rečko i ne vidu oni mene tako su se zdali. Kad vidim, ova moja ciči, pa sve se rita sas nogama, a ovaj se odupro i zabičio pa ne popušća Madžar, dočepo se, a forsira ona, forsira on, samo hukće, a ja iza odškinute firange gledim, a oni me nevididu. Mislim se u sebi dal da se javim, da i prikinem, a nekako i meni lepo i ja sav nabubrio i vidim i kod mene je đavo odno šalu. Ja sve stiskavam noge, pa sve ko nešto neću da se grijem, a di ćeš ti kad me telo ne sluša, a on lupa po kantici, i što on jače lupa ona sve više meči i uzdiše, a ja sve jače stiskavam noge pored prozora, šta da ti kažem, radna temperatura je bila podignuta, vidim sad ćemo svi eksplodirati ko da ćemo se razbiti u pamparčad. I tako je i bilo, ja sam se malo sklonio od firange da i ne gledam, al sam čuo kako po njenom uzdisanju tek što nisu gotovi, čučno sam u bašćicu pored prozora, ne gledam i, a čujem, ne mož se suzdržati. A okolo letnje dobo, sunce upeklo, sve miriši, a iz vrbaka se čuju ptice. Na odžak roda klepeće, prid mene u bašćici noćna frajla, nisam ni muve ni komarce osetio, podne je bilo, možda malo prošlo, šta da vam kažem lepota i milina božija. A ja napet ko zapeta puška, sve mi se pomešalo i tugo odozdole i bes odozgore, nemož se saplajsati, dok se nisam opipo med noge, a ja gotov. Još mi je srce lupalo dok sam čučio i činilo mi se ko da ja nešto radim što ne treba, a ne moja žena i gluvi, jebo ga onaj ko ga je za noge prvi uvatio da vidi šta je. Kad sam se ja iscedio i nisam ni nji čuo kad su zgotovili. Malko sam još čučio, kod prozora, a onda sam polako, da me kera ne čuje, otišo na dolmu pa se spustio na Tisu. Tamo sam zapalio cigaru, izuo ciopele, i malo umočio noge u ladnu vodu da se smirim. Mislim se u sebi šta da radim, da odem i da uzmem pušku da ga ubijem, da ubijem i nju i njega, pa da i robujem do kraja života. Il da se učinim nevešt. Ona stvar nije sapun, neće se potrošiti. A šta bi bilo da sam ja popio još koje pivo pred dućanom i da sam došo sat vremena kasnije. Ja ništa ne bi vidio, ništa ne bi znao, ona je njeno obavila, ona bi ćutala. I rešim da popušim još jednu, pa još jednu i utim malo zadremam u ladovinu, kad me napali komaci. Skočim, pogledim na sunce, op, vidim spušća se.  Odem do pumpe, i još se nakašljavam, vidim kera izašla ispod slame i ne laje već veselo maše repom, na đubretu ćurak se leburi, uđem u kujnu, a moja žena pristavila ručak, sve miriši na pilećiji paprikaš sas graškom i knedlama. Radio svira, a ona se sva zajapurila od kuvanja i spremanja i nekako mi je došla lepša nego obično. A di si ti tako dugo, oma me još s vrata napala, a di ti je motorAjde sedi, jesil se umorio, što si tako bled, jesi pio nešto, i sve me tako po redu ispitiva jedno po jedno. Peške sam došo, kažem ja, malo sam se umorio. Idem u sobu da malo prilegnem. Kad tamo kreveti namešćeni, soba sređena i sve na svom mestu. Vidim ja da si se ti umorio, kaže ona meni, odmori se malo pa da ručamo, a ako treba ja ći po motor otići da ga doguram. Ja prilegnem malo na krevet i mislim se, ako je oteram, šta sam da radim tu na Tisu, a ugovor sam potpiso. Da ubijem pa da robujem, neću. Nego, da još malo zadremam i nevešt se učinim, dok se paprikaš ne zgotovi, i dok sam pod ugovorom sas državom. A što se tiče oni stvari, pa ako ima za gluvog Mađara, ostaće nešto valda i za mene. I tako smo mi provukli još dve godine. Svima je bilo dobro."       

O Milanu Krencliki

 I ne znam šta mu znači taj nadimak, kad sam ga upoznao bio sam mali da ga pitam, a kad sam narastio Milan više nije bio među živima. Milan je od svega u životu najviše voleo konje i žene. Od konja je najviše voleo one mešane pasmine, kad se ukrste nonijus i lipicaner. Ukrštanjem te dve rase dobiju se konji koji su krupni, a mogu da idu u karuca i u paradu. Za konje je govorio da najviše vole vrane, a za žene da vole i garave i plave. Prijatelji su ga zvali nadimkom, a ukućani, žena i deca, jednostavno bracika. U ono vreme kad nije bilo automobila, a selo bilo veliko i raštrkano, imao je posao da fijakerom vozi seoske lekare u kućne posete. I sve je išlo dobro u Milanovom životu. Oženio se, izrodio decu, radio zemlju, i imo platu od sela što voza doktore u kućne posete. I krenulo mu i kao mladom domaćinu, ugled mu porastao, a i njegovi konji i fijaker su bili nadaleko poznati. Umo je da tera konje, a umo je i da i' namesti, niko mu nije bio ravan. Svi su bili njime zadovoljni, a povremeno je i seoske sekretare vozio letnjim putom za Kikindu i za Novi Bečej, a i u Bačku kad se preko Tise skelom moralo ići. Njegovi konji su bili dobro istrenirani i nisu se bojali, u ono vreme, ni saobraćaja, ni zviždanja voza, a ni skele kad se priko nje moralo. U štalu, gde su mu bili konji, ljude je uvodio ko u crkvu, toliko ih je voleo i poštovao. Iznad svakog mesta u, lepoj i uvek sveže okrečenoj i čistoj, štali, dakle, iznad svakog mesta gde je koji konj vezan pisalo je njegovo ime i to krupnim štampanim, pomalo nezgrapnim slovima. Stari ljudi su govorili: "Kad poso ide, onda ide i šakom i kapom". Tako je bilo i kod Milana, veoma brzo je postao popularan. Kao fijakerista i po nalogu njegovog komšije Dragoljuba Perkovog njegove usluge su često korišćene. A Milan vozeći doktore i rukovodioce mesne najednom se osetio i sam važan. Popularnost, pa i seosku, treba nositi, a Milan je to u početku i umo, ali kad se u selu pojavila mlada i lepa doktorka Nata i kad ju je on nekoliko nedelja vozio uzastopce, kod njega su se počele dešavati promene. Bio je ponosan na sebe. Radio je ono što niko od mladi ljudi ne radi, a voziti takvu lepoticu i biti svaki dan sa njom u društvu i razgovarati se, i ne samo to već i osećati njenu ljubaznost i prijateljstvo, za Milana, a pogotovu za njegovu uobrazilju, bilo je previše. Da li mu je doktorka Nata davala kakvog povoda da se on prema njoj usmeri kao prema ženi ili je on pogrešno tumačio njenu ljubaznost, predusretljivost, blagost i komunikativnost, to je danas veoma teško odgonetnuti, ali da se zaljubio, zaljubio se. Momci su ga zadirkivali zbog doktorke, a on se kao nešto ljutio. Uglavnom, sa dolaskom doktorke promenuo se Milanov život, a njegova porodica je osetila da sa njim nešto nije u redu, ali ćutali su, i šta su smeli kad je on bio starešina. Šta se u tom periodu između Milana i doktorke desilo, to je teško odgonetnuti. Jedni kažu da se prošvalero sas njome i da ga je ona upropastila. Dok drugi govore da se samo zaljubio, pa je ostatak priče sam kroz piće izfantaziro, ali da su mu kola krenula niz breg, krenula su. Počeo je da pije i noću da vodi tamburaše da pevaju serenade, potom je sve češće počeo da podlančava konje, a ponekad i da ih ošine bičom. Tukao je noću, kad dođe iz kafane, i ženu i decu, a kad se umešaju, i oca i mater. Njegovo nedolično ponašanje učinilo je da opština kupi seoskim lekarima biciklove, a kupljeno je i prvo vozilo "crveni krst". Milanove usluge više nisu bile potrebne. On je zbog toga patio i sve više se odavao piću. Vrlo brzo ga je žena sa decom ostavila, a konje je zbog kafanskih dugova morao da rasproda. Gotovo da ga se više niko u selu ni ne seća, a ja ga pamtim nekoliko godina pred smrt, kad mi je jedne večeri u lokalnoj kafani pričao svoju priču, a ona je počinjala ovako: "Bem ti vreo lebac usta ja, znaš ti kad sam ja vozo Natu Bulovkinju..."

Ratovi.

 

Nikada
ne počinjem
ratove
sa ljudima
Više sam sklon
sebe da napadam
Noću
u tišini
kad niko ne vidi
sem Boga
kako kao oluja
grme
teška oružja
dok vodim rat
između
mene i mene

RADOVANU VLAHOVIĆU Zorica Byford

Prošlo je već pet dana kako je u našem domu uspostavljena harmonija života. Okarakterišimo to ovako. Neka teška prehlada, na već oslabljeni organizam moga supruga, obarala je ruku sa njim za pobedu, oko tri nedelje. Dogadjalo se to u nekoj tišini,čak bez buke i pri brzini mojih pokreta, ili bilo čega što bih radila. I glas mi je bio tih, prilikom retkih telefonskih razgovora..Bila sam pridružena patnji, neispuštajući ruku svoga supruga. Udruženi, pobedili smo bolest. On je došao na sablasnih pedesetsedam kilograma, ja na zastrašujuće bledilo i iscrpljen izraz.

Trebalo nam je nekoliko dana spavanja, normalne ishrane i sreće u posvećivanju najobičnijim činidbama, koje su nam bile uskraćene,a i pomišljali smo da ih možda više neće ni biti.
Dok ovo pišem, osećam emocionalnu prazninu,pa mi se čini da to neko drugi piše o meni.
Bila bih mazohista ili suicidna osoba, ako bih počela da opisujem sva stanja straha i dogadjanja kroz koja sam prošla. To je ostalo uskladišteno u onu čuvenu škrinju najintimnijih porodičnih zbivanja, koja se nikada ne prepričava, ili vrlo retko, a i prilike o kojima se o tome govori, bih izostavila.
U čitavom tom nadmetanju za životom, pristigle su mi dve knjige Radovana Vlahovića,koje sam ranije bila naručila, uredno poštujući uputstva na fb. Jedna je u naslovu imala reč smrt (“Nenajavljeno kao smrt”), što me je ošinulo kao bič preko ruku. Odmah sam ih sklonila dobivši strašnu averziju prema bilo kakvom čitanju. Tako sam produbila duhovni asketizam, do strasnog duhovnog posta.
Ne mogu da zaobidjem činjenicu, da me nisu mimoilazile razne ružne sekvence u odnosu sa ljudima. Baš tih dana, ako bi se neko i javio, to bi bile neke ružne vesti, ili neki neopravdani, zlonamerni komentari..Tek, moje simpatije prema nekim od tih osoba, trajno su oslabile.
Ali vratiću se na sinoć.
Dakle, sa takvom hipotekom koja je kontinuitet nekim sličnim višegodišnjim nadmudrivanjima duha sa realnošću, sinoć sam legla nešto ranije. To znači oko ponoći. Na polici, pored našeg kreveta, nalazi se gomila relativno uredno poredjanih knjiga, još nepročitanih. Relativno urednih, jer sam zavisnik Vogue-a, pa svakog kvartala kupim po jedan i onda ga prelistavam i čitam do u nedogled.. Ako tome dodam da svake nedelje kupim knjigu koju moram da pročitam da bih diskutovala o njoj u “Ilegali” kod Lepog Baneta(obećala sam mu da ću ga tako oslovljavati), vlanika Platoa..a poslednjih mesec dana su mi samo pristizale knjige koje nisam čitala,po zakonu verovatnoće, nisam baš nasumično morala da izvučem knjigu “Nenajavljeno kao smrt” Radovana Vlahovića. Knjiga posvećena Silviji. Već ta rečenica mi je objasnija da ću biti širom otvorenih očiju duže nego što bih želela.
I zaista. O svitanju i jutru, o osami, o snovim…Filigranskim rečnikom, dubokom osećajnošću, misaono, bez reči viška, dovode me priče u duboku noć. Otkrivam nepatvoreno pruženi smisao života, meni nepoznate osobe. I shvatam koliko bi nas moglo to isto da kaže što je napisano! Pravim paralele. Razgovaram sa piscem u mislima. I mogla bih još, jer uvila sam se u ćebe i drhtuljam,(čitam u dnevnoj sobi na neudobnom kožnom dvosedu) i ne ometam san drugome. Ali ostavljam knjigu. Jer hoću da rastežem emocionalne mehove i sutra. Hoću da i sutra osetim tu intimnu toplotu čiste duše.
Radujem se. Večeras opet sa Piscem, čija je literatura kao veliko sladostrasno otkriće. Jedete belgijske praline jer su najkvalitetnije na svetu, a onda vam ponude nešto domaće i vi se zabezeknete. Šta sve dobro znaju naši da naprave!
Zato, hvala Radovane!