Blek rok
Mi trenutno mislim na nas iz običnog sbeta ne znamo koliko je naša država dužna Blek Roku niti ostaslim međunarodnim bankama. Mi nismo zaljubljeni u Aleksandra Vučića ali iz dužničkog ropstva nas može izvući samo onaj koji nas je u njega zarad razvoja i rdnih mesta naših ljudi uveo.Sumnjam da ova divna deca mogu nešto da urade u ovom trenutku pa čak ikad vučića nebi bilo.Mladi neiskusni sa mentorima profesorima koji knjižki znaju kako bi trebalo ali praktično nisu bili u privredi a i u finansijama i u praktičnoj politici.
Sumnjam da bi nas sklanjanje vučića u ovom momentu dovelo u još goru i težu situaciju8, Profesori koji povlače konce idu logikom što gore to bolje. Oni samo sada osećaju svoju vađnost budući da je nisu u praktičnom životu preterano imali pa čak ni u svojim pododicam ni kod svoje dece........
Spoznaja Žigosanog (iz tajnog dnevnika o književnim junacima)
U njoj je video muzu i poeziju, a ona je bila samo mlada žena. Želela je seks, a nije bila spremna, a on se folirao da sve zna, da je iskusan, a ustvari kad su ležali nagi na stolovima, u plevni, u prostoriji gde su ljudi iz tog kraja gledali televizor.
Prostorija je bila ogromna, mirisala je na duvan, na izrađeno ulje, a spolja je dopirala ulična svetlost.
On je bio napaljen i želeo je da što pre završi, a on je bila uplašena i trebalo joj je vremena još pogotovu u prostoru koji više liči na filmove strave nego na mesto gde se sprema da prvi put pokloni cvet svoje mladosti onome ko je voli.
On je pokušavao da je opusti, a nju je sve plašilo i nije se osećala udobno na tim hladnim stolovina što se drmaju. Bilo je pokušaja sa njegopve strane, a ona je u sebi mislila: Zar nije mogao da me odovede na neko bolje mesto? I prosto je bila kao kolac. On joj je udario jedan šamar. Rasplakala se, a i osetila se povređenom. Nije mogla dugo to da mu oprosti. Obukli su se i otišli. Najveća nevolja je bila jer se on hvalio društvu da će joj skinuti đanu. To je bila njegova ogromna greška. Preko svojih reči sa društvom nije mogao, a ustvari je bio hvalisav i sujetan, željan da se pokaže kao super muškarac na način kako su mu to govorili stariji mladići. Dugo godina je potiskivao taj događaj u sebi. Dugo godina nije hteo sebi da prizna krivicu i grešku. A evo, ovog jutra se setio i najednom se suočio sa jedinim od mladalačkih konflikta...............
Протести ’68. претеча „обојених револуција” Митар Радоњић, Нови Сад Уторак 26. јун 2018. ПОЛИТИКА
Поводом 50 година „Револуције ’68ˮ многи
пишу своја сећања,увек наводећи као повод „догађај код кинотеке у Паризу или
приредбе у Студденском граду у Београду”! Сва догађања у Европи ’68. имају свој
узрок у монетарној сфери односа САД–Француска.Од уговора у Бретон Вудсу, 1944.
године важио је златни стандар, односно обавеза да се за доларске резерве може
тражити противвредност у злату..........
Како
је Француска имала 750 милиона доларских резерви, то је Де Гол приликом посете
САД 1967. инсистирао да добије за тај новац злато. У томе је Де Гол и успео, па
је вратио 65,5 тона злата у Француску. Тај потез Де Гола имао је две последице:
монетарну и политичку. Монетарна је довела за неколико година до напуштања
златног стандарда и преласка на данас важећи „петро доларˮ.
Политички
одговор Де Гол је добио 1968. уз велико ангажоваљње Ције, као центра који је
децениј-јама и касније покретао „спонтане обојене револуцијеˮ. Убрзо су кренули
студенски немири у Па-ризу ,уз подршку више милиона радника, што је резултирало
Де Головом оставком 1969, са напуштањем његове идеје „Трећег пута”. После тога,
ниједан политичар више није тражио „конверзију долара у златоˮ.
Колико
је идеолошки била различита „револуција ’68” може се видети по захтевима, који
су ишли од „задржавања европских вредности и против американизације Европеˮ, до
„доследног провођења Програма СКЈ”. Ова хетерогеност се најбоље види на основу
животног пута наведених актера „револуције ’68”. Данас познати актери 68. су
Фелипе Гонзалес, Хавијер Солана, Бил Клинтон, Хилари Клинтон, Јошка Фишер,
Данијел Кон Бедит, Гинтер Грас, Јирген Хаберманс, Адам Михњик, Руди Дучке,
Бернар Анри Леви, Владимир Мијановић, Љубиша Ристић, Милорад Вучелић, Добривоје Будимировић Биџа, Вук Драшковић,
Драгољуб Мићуновић, Борка Павићевић, Соња Лихт, Лаза Стојановић и др.
Идеолошки, ту су сакупљени глобалисти, анархисти, маоисти, социјалисти,
комунисти, црвене бригаде и разне идеолошке фракције.......
Korespodencija između Žigosanog i Švepsa
Poslednjih dana nedelja i meseci sam se uspavao.Pao sam u neku pasivu i jednostavno samo ćutim gledam filmove na jutubu ležim i kao da tužim za nečim. Osećanje nemoći i misli o smrti mi se sve češće dešavaju. Nemam snage da se pokrenem i okrenem novom životu, šta ja to kažem novom nemam snage da se uopšte okrenem životu ma kakvom pa čak ionom običnom svakodnevnom da me ponese da se obradujem nečemu i nekome pisao je u svojoj bležnici Žigosani. Poslednjih meseci se gotovo svake večeri preko vibera čuo sa švepsom, a ovaj mu je uglavnom pričao o sebi o ljudima koji ga ne razumeju o tome kako se čitav život bori sa nekim alama koje uvek i iznova žele da ga unuze.Šveps ume da bude sugestivan i svojim monolizima i nakon razgovora sa njim u kasnim noćnim satima žigosani nije mogao usniti već je u sebi prevrtao kako je to sebi protumačio nebuloze koje mu je prijatelj govorio o ljudima koje su zajednički poznavali. Pljuvao je na sve i svakog a uvek je pri tome isticao sebe mereći svoja duhovna dostignuća sa drugim koja mu nisu bila ni do kolena.,U početku je žigosani to prihvatao iz prijateljstva i uviđavnosti a onda je video da ga to baca u loše stanje da ga pasivizira da mu ništi volju za životom da ga potire da mu unuštava osećaj za ono i malo smisla valastitog postojanja i odlučio je da prekine tu noćnu komunikaciju.I učinio je pravdajući se da mu je iscurila baterija na mobilnom i da je zaspao ranijesve u nadi da će skinuti sa sebe tu urokljivu energiju koju mu je šveps slao u svojim dugom monolizima. Nadao se da će uspeti da se povrati i da će opet moći da se vrati u kolotečinu onog običnog i ležernog proživljavanja dana za danom kad su misli koje mu dolaze u glavu uglavnom proizvod njegovih unutrašnjih stanja a ponajčeće snova koje je u ranim jutarnjim satima oduvek voleo da zapisuje i da ih sebi odgoneta. ...... ................
Jovan Zafirović VANUMNICE
ПРВА КЊИГА
Из ранијих песничких књига познато је да Влаховић снажно, упечатљиво и раскошно
ствара песничке слике и даје их читаоцима као мудрац савете, као лекар медикаменте,
као свештеник молитве. У књизи/књигама, инспиративног назива Ванумнице, која је у
вашим рукама, Радован Влаховић зналачки, маестрално сецира стварност додајући му
тонове уметничког, непролазног. Странице пред нама су коцкице у мозаику наде,
љубави и вере.
Он у овим кратким записима, у којима говори о различитим темама које преокупирају
човека пољуљаног "идентитета" на расцепу између традиционалног и модерног, а за
које не бисмо никада помислили да могу бити предмет књижевности, у шта нас је
Влаховић својим истанчаним слухом и пажњом уверио у супротно, идентификује
забринутост и растерећеност, бол и срећу, радост и тугу, проницљивост и патравост. На
врлине обичног, малог човека стидљиво, ненаметљиво баца сноп светла, да се не
погорди, али и мане не прикрива, напротив, огољава их и на један суптилан начин, фин,
питак, добронамеран, указује, тако да се не можемо демотивисати, обесхрабрити, већ се
из тих минијатура пуних здравог сока можемо окрепити, јер,
"ми који верујемо
знамо
(...)има наде".
Њега не занима политика, али се њоме бави:
"Једина партија
под чији барјак стајем", говори нам Влаховић,
"су језик и култура
моје домовине.".
Радован Влаховић је узео барјак српске књижевности који, с правом, самоуверено држи
и који ће, као војник из рата са противницима културе, несумњиво вратити неукаљаног.
ДРУГА КЊИГА
У другој књизи Ванумница, са поднасловом "Откриће", аутор нам признаје:
"Никада нисам
умео да правим каријеру", али је направио оно што каријеристи не успевају, а то је да
не повлађује своје писање, свој начин изражавања структурама које би му обезбедиле
каријеру да се на њих ослањао. Влаховић је изабрао аутентичност, непоколебљивост,
ослања се искључиво на себе и на свој унутарњи свет коме се "Вечно враћа", било то
"након седам
дана
у Београду", или из неког другог центра који шљашти и оно што је у човеку, оно што је
суштински важно, забацује на периферију.
Како у првој, тако и у другој књизи, код Влаховића је интензиван однос према и са
Богом, са Њим комуницира посредно и непосредно, кроз лично обраћање, али и кроз
пријатеља који је у заблуди и који му говори:
"сво време сам
мислио на њу
А уствари
Бога сам тражио."
Влаховић у рукопису разговара са собом, он уистину "није хипнотисан". Оно што га
издваја, јесте, не само способност критике, за шта је лако бити способан и не треба, у
времену где је готово све подложно критици, пуно, издвајају га решења која нам даје,
која нуди, а она су, колико год била једноставна и очигледна, нама замагљеног погледа
невидљива, стога нам чак, у једном моменту, директно говори о њима када пева о
загрљају:
"Да лакше преживиш
у времену
које те слабо разуме
пригрлиш скромност
ту смешну врлину
осредњости
и фураш даље.". У Ванумницама човека данашњице, одакле дувају ветрови хладни,
ветрови немилосрдни, где се ковитлају сумње, несигурности, страхови, Влаховић нам
шаље писма
"...топла
емотивна
лековита".
ТРЕЋА КЊИГА
И „после свега“ Влаховић пева, портретише даме, скицира карактере, и поред блуза
који провејава, „млад и насмејан“
„...крстари радознало
и слободно
земљом и небесима“, али и забринуто, очински, попут паора који од ње преживљава,
гледа у панонију, иако зна да је
„Море
панонско
Сахара
у покушају“.
Иако то зна, да не постане јаловиште, брига тумара његовим мислима, те се, као чест
мотив у поезији, у трећем и завршном делу „Ванумница“, јавља киша.
Са једне стране, киша као неопходност за рађање плодова, плодова лепоте и радости,
што је песников „тајни план“. Потребни су ти плодови радости, јер радост ће
променити свет, вратити га са сада трасираног пута који води у безнађе, неумереност,
похлепу, егоизам, где ће млада Гојковица остарити, где риба неће бити риба, већ форма
којом се приближава Богу, а не суштина, где
„Сви могу
а нико
ништа
да уради“, са друге стране, киша се појављује као сузе – радоснице, јер „после свега“
ништа није готово, има рецепта
„за преживљавање
у злом времену“.
Влаховић не дели добро од зла, него зло које произилази из заблуде које примамо
читајући
„...пророке
савремене“ и верујемо да откриће нам чудо, оплемењује - „бесмртним словима“,
непоколебљивом вером, искрено, иако свестан да
„Искреност има
цену
И мало коме
је потребна“, он налази коме је, не оном ко преко лешева жели бити актуелан, не Курти
и Мурти, не оном ко кокетира са осећањима, не у људе који отказују, не онима који
затрпавају мобилни телефон порукама како је битан само још ваш глас, не онима што
вапе за славом, новцем и моћи, не
„Кад
шарлатан
варалица
фолирант
пропалитет
заузму ств“, већ у оном који тражи
„Чај
са медом
ђумбиром
и кишом пролећном
пре поноћи“. „Човеку само“, човеку скромном, човеку захвалном, човеку који чезне за
Богом и за обожењем – у кога Влаховић полаже наду.
Perica Milutim Унутрашња слобода
Унутрашња слобода
сјетна празнина дата свијету
из мрачних ходника ока, звука
нутрашњег слуха, скривеног у сунцу,
врелом шапату нјемог ума сјена,
острашћених врелом крви жртве,
слобде процвјеталих окова пјесме,
невиног творца раја и пакла покајних
родитеља сјемена, воде и хљеба,
васељенског страха од љепоте гроба
Postoje melodije koje mogu satima da slušam.One smiruju dušu uznose duh i otvaraju vrata percepcije. One često nisu odraz trenutnog raspoloženja niti su emotivni izlivi koji se na takav način iskazuju.One su savršeni sklad i lepota koja uvek prija.Dakle kao što umetnika ne treba mnogo identifikovati sa delom tako i fejsbuk muziciranje ne treba shvatati bukvalno.
DNEVNIK PISCA Sa Zapada kroz crkveni toranj
Sa Zapada kroz crkveni toranj i krst stiže mi veliko, u zalasku, sunce i tuče u
pročelje gde sedim pred ikonom Svetog Nikole koji spasava brodolomnike. Prija
mi zalazak sunca u mojoj kući i od kad znam za sebe, iz mog dvorišta se video, iz
mog konka, pa potom sa moje terase, iz prithovine se video krst moje crkve.
Ponekad se činilo kao da je u mom dvorištu, da je u mojoj kući, da je ona sastavni
deo enterijera koji imam ovde u avliji.
DNEVNIK PISCA Tekstove sa moga bloga
Tekstove sa moga bloga svakodnevno vrtim po mojim profilima, po nekoliko njih
za dan i oni su kao vrteška; prolaze pored mojih Fejsbuk prijatelja, a ko želi da ih
zadrži, da pogleda, da pročita, može. Dakle, stoje u ponudi, a ko želi da ih čita –
neka čita, a ko ne želi – neka ih pušta da prolaze.
U dvorištu sam, sunčano je, gugutke pevaju, ljubavišu na dudu kraj moje kuće. Ćutim. Prija mi ovo vreme, skuvao sam kafu i seo. Za divno čudo, kafa mi je lepa, prija mi iako ne pušim. Tako da oni koji žele da ostave cigarete, a misle da će im to uskratiti užitak pijenja kafe, neka se ne plaše. Kafa prija i kad čovek ne puši. Ne znaju ljudi šta je dobro. Naravno, bez kiseonika sam i sad sam se navikao na spoljnu temperaturu, to mi odgovara.
Postojiš kao stvaralac samo u trenutku dok stvaraš, sve ostalo je ili umetnost ili smeće.Godinama već pratim prostodušnu mučninu koja me opseda u vreme praznika, koji dolaze kao kolektivna katarza za široke narodne mase.Današnji dan ću pamtiti po GORDOJ lepoti kestenovog cveta na drvoredu velikog sokaka moga sela.
Dan počinjem tihom muzikom, koja moju zabrinutost za događaje koji slede čini manjom. Ona mislima daje krila,srcu energiju, a dušu usmerava na kreativnost i delanje. Posvećenost poslu,umetnosti,porodici,prijateljima postaje tiha uzvišena melodija što probija se kroz kordone neurotične i protivurečne stvarnosti i daje nadu da življenje ima smisao, kako danas tako u vremenima što dolaze.
Postojiš kao stvaralac samo u trenutku dok stvaraš, sve ostalo je ili umetnost ili smeće.Godinama već pratim prostodušnu mučninu koja me opseda u vreme praznika, koji dolaze kao kolektivna katarza za široke narodne mase.Današnji dan ću pamtiti po GORDOJ lepoti kestenovog cveta na drvoredu velikog sokaka moga sela , po rukopisu knjige koja je u nastajanju a zove se VAN vREMENA , pamtiću ga po popodnevnom snu koji sam napisao kao status na mome profilu i možda još po nečem što trebam u toku večeri otkriti
Јуче кажу пупољак спава ти на грудима
Јуче кажу пупољак
спава ти на грудима
Јуче кажу причаш
с другима
Опрости им можда лажу
не љути се ако истину кажу
Данас ми причају
шетала си сама
Данас ми говоре
размишљаш о нама
Опрости им ако лажу
Не љути се ако истину кажу
Август / септембар '78.
Седећи на клупи
Седећи на клупи
мирисасмо сунце
с пољубцима ђачким
ТОГ ПРОЛЕЋА
Ми понекад кришом
тумарасмо кишом
С брбљивим врапцима
што у заклон јуре
Нека нека лете
заљубљени се не журе
ТОГ ПРОЛЕЋА
Дан се пресвлачио рано
исплетених прста лагано
идемо
А багрење снено
уз нас ноге вуче
ТОГ ПРОЛЕЋА
нисмо хтели куће
Пријавите се на:
Постови (Atom)