Radovan Vlahović

U dvorištu sam, sunčano je, gugutke pevaju, ljubavišu na dudu kraj moje kuće. Ćutim. Prija mi ovo vreme, skuvao sam kafu i seo. Za divno čudo, kafa mi je lepa, prija mi iako ne pušim. Tako da oni koji žele da ostave cigarete, a misle da će im to uskratiti užitak pijenja kafe, neka se ne plaše. Kafa prija i kad čovek ne puši. Ne znaju ljudi šta je dobro. Naravno, bez kiseonika sam i sad sam se navikao na spoljnu temperaturu, to mi odgovara.

Postojiš kao stvaralac samo u trenutku dok stvaraš, sve ostalo je ili umetnost ili smeće.Godinama već pratim prostodušnu mučninu koja me opseda u vreme praznika, koji dolaze kao kolektivna katarza za široke narodne mase.Današnji dan ću pamtiti po GORDOJ lepoti kestenovog cveta na drvoredu velikog sokaka moga sela.

Dan počinjem tihom muzikom, koja moju zabrinutost za događaje koji slede čini manjom. Ona mislima daje krila,srcu energiju, a dušu usmerava na kreativnost i delanje. Posvećenost poslu,umetnosti,porodici,prijateljima postaje tiha uzvišena melodija što probija se kroz kordone neurotične i protivurečne stvarnosti i daje nadu da življenje ima smisao, kako danas tako u vremenima što dolaze.

Postojiš kao stvaralac samo u trenutku dok stvaraš, sve ostalo je ili umetnost ili smeće.Godinama već pratim prostodušnu mučninu koja me opseda u vreme praznika, koji dolaze kao kolektivna katarza za široke narodne mase.Današnji dan ću pamtiti po GORDOJ lepoti kestenovog cveta na drvoredu velikog sokaka moga sela , po rukopisu knjige koja je u nastajanju a zove se VAN vREMENA , pamtiću ga po popodnevnom snu koji sam napisao kao status na mome profilu i možda još po nečem što trebam u toku večeri otkriti

Јуче кажу пупољак спава ти на грудима

Јуче кажу пупољак

спава ти на грудима

Јуче кажу причаш

с другима

Опрости им можда лажу

не љути се ако истину кажу

Данас ми причају

шетала си сама

Данас ми говоре

размишљаш о нама

Опрости им ако лажу

Не љути се ако истину кажу

Август / септембар '78.

Седећи на клупи

мирисасмо сунце

с пољубцима ђачким

ТОГ ПРОЛЕЋА

Ми понекад кришом

тумарасмо кишом

С брбљивим врапцима

што у заклон јуре

Нека нека лете

заљубљени се не журе

ТОГ ПРОЛЕЋА

Дан се пресвлачио рано

исплетених прста лагано

идемо

А багрење снено

уз нас ноге вуче

ТОГ ПРОЛЕЋА

нисмо хтели куће

Нема те у обраним виноградима

Нема те

у обраним виноградима

Скриваш се

муком мучиш тишином

тишином

Жутиш лишће кукуруза

и пркосиш постојању

у мојим мислима

Тражиш ли

девојко моја у ћутњи

заборављену срећу

Август / септембар '78.

ТОГ ПРОЛЕЋА

Седећи на клупи

мирисасмо сунце

с пољубцима ђачким

ТОГ ПРОЛЕЋА

Ми понекад кришом

тумарасмо кишом

С брбљивим врапцима

што у заклон јуре

Нека нека лете

заљубљени се не журе

ТОГ ПРОЛЕЋА

Дан се пресвлачио рано

исплетених прста лагано

идемо

А багрење снено

уз нас ноге вуче

ТОГ ПРОЛЕЋА

нисмо хтели куће

Август / септембар '78.

бекрије одоше кућама

Слила се нека мека месечина

бекрије одоше кућама

Спавала си кад сам их пратио

Можда сањала кад сам нудио

да сучу из флаше

Срећну несрећницу злоћудну

варалицу без додатка комовицу

На сокаку у сваком кораку

Ччовека што бана

видех себе из веселих дана

У простору и говору

у титрају и смирају

у гутљају и певању

Видео сам сенке

блиске а далеке

Повијене људе

што мамурно суде

навикле да губе

бремениту вољу на уранку

снагу и чврстину ума

Самном си мирисала

кад је месечина устрептала

Покајнички пала на корито села

Август / Септембар '78.

Време злобно лети

Загубих те у магли

жене што воли неузвраћено

Данас је отишла

Враћаш се потајно немо

у мој живот

Себе мучиш дужниче родитеља

мени се кунеш пораженим

погледима

Чуваш се и стидиш

сеоског ругла срамоте

и лажи бабећих прича

Кајеш се

Време злобно лети

још увек си сама

Август / септембар '78.

Барбарогеније

Моја нова песма је бесна муња матере сунца 
Сав обруч земље је горући екватор 
Хед откуда ви зраци побуне марсове
Моји су осећаји отупели за обичне љубави људске 
Та чија се то мржња укочила под мојим погледом 
Моја су плећа преуска за бунтовне валове нових планета 
Ма да поносан љубим једну једину жену 
Авај
Само сам нов земаљски човек старог невремена
Лако је вама лака марсова телеса
Ви можете падати и ломити крила колико вам драго
Ви можете у слободи да се уздигнете
Ја
Ја несмем ни да поклекнем 
А камо ли пасти на овој планети
Још дивљачки сам везан и не могу да се пропнем 
Ах дивље би да рикнем у планине балканскога континента 
Зверски ухваћен у лисичине истока и запада 
Јаој
О ви марсове бедевије и сулуди фантоми
И ви ждралови раскринкане европске венере
Ви не знате за грчеве ове тужне једном прегажене земље
Ви ни не слутите проклете туске меридијане
Ваша су браћа узалуд локала младу балканску крв
Нека — на многаја лета : ваша мржња и моја љубав
Наша је застава данас небо
Моја је отаџбина од вајкада земља
И још ће мо се вијугати на боговским вешалима 
Аман
Али нове болове осветиће барбарогеније.