O protivurečnostima
Kako mi pokazuje život, negujem ih u sebi od detinjstva. One su uglavmnom inicijalne kapisle za moja razmišljanja i traganja za odgovorima. Protivurečnosti su i povod, a i želja za njihovim pomirenjem u meni samome, da pronalazim rešenja u mome življenu kako bih ponekad njihovo nesnosno trenje i njihovi mučnu prepirku primirio. Pitaš se kako živim sa toliko protuvurečnosti u sebi. Lako i jednostavno, jer sam se na njih, ne samo navikao, već ih i negujem, i volim, i dajem im povremeno šansu da se iskazuju u mojim tekstovim i u običnom životu koji postaje dinamičniji, reljefniji i zanimljiviji. Protivurečnosti koje nosimo u sebi umeju biti produktivnije od blaženog uravnoteženja emocija i misli.Protivurečnosti se ponekad umeju oteti, i proizvesti zajedno sa osećanjem koje ih ponese, blagu otkačenost i samozaborav koji ušemljenom u svakodnevici svetu i ljudima oko nas izgleda nerazumljiv, ne primeren i čudan. Poruga i smeh istih nas opominju da se protivurečnosti ipak moraju kontrolisati.
O davanju
Često se u razmišljanjima i preispitivanjima našeg proživljenog života zaustavimo kod reči davanje, ili pak poklanjanje, zaustavimo se i pokušavamo vrednovati naša pregnuća u odnosu na ljude. Retko se pitamo kad smo davali, a da ne očekujemo nešto zauzvrat, dajemo, a sve očekujemo da nam se vrati u većoj meri, da naša naklonost i dobrota treba da se vrate još većom naklonošću i dobrotom, i to nam se čini normalnim. Kad dajemo, a ne dobijamo ništa zauzvrat, ili ne u onoj meri kako očekujemo, imamo utisak da smo iznevereni i da nema smisla činiti uzaludne napore. A onda postoji i uteha da će se sve ipak jednog dana vratiti, da Bog sve vidi i da nikome ne ostaje dužan i da se sve po zaslugama dobija. Ali ponekad nam ponestane zaliha velikodušnosti, ponekad osetimo da dajemo, a kao da bacamo u propast, učini nam se da davanje nema smisla, i da je davanje postalo naivno rasipanje i traćenje kako duhovnih tako i materijalnih bogatstava. I onda smo skloni razočarenju, kako u sebe, tako i na iluziju kojom smo se ponosili, a ona se zvala radost davanja. Jasan je naš sebičluk - davali smo da bi dobijali više zauzvrat. A to nam govori i otvara novu sliku o nama samima. Vidimo da dobrota davanja koju smo kao vlastitu sliku emitovali svetu oko nas i nije toliko iskrena. Vidimo da iza svega ne stoji naša plemenitost, već naprotiv, želja da mi dobijamo i prigrabimo za sebe više.
Ali postoje davanja koja ne možemo razumom da poimimo.Pa čak i kad želimo da ih racionalizujemo ne umemo. Izmiču nam, i u takvim davanjima od kojih postajemo mutavi smo oni pravi, čisti i nepatvoreni. To su emotivna davanja koja idu iz dubine srca i poput nevidljivih strelica ulaze u srca onih kojima su namenjena. Kad dajemo srcem logika i razum se povlače, matematika postaje poetika, a etika postaje estetika.
Sećanje na minule dane ume da rastuži. Prošlost je neponovljiva osim kad je ne tumačimo drugačije. Jutrom nam prija sećanje, ali prija i kriška hleba sa marmeladom, pa je već nakon pola sata zaboravimo. Godine prošle i buduće ponekad se pretvore u jedno sećanje na vreme sadašnje kad se na ringišpilu jezika i literature kao na kaleidoskopu počnu otvarati slike prekognicijske stopljenosti prošlog, budućeg i sadašnjeg vremena u tren, bezličan i bled, nalik negativu, nalik nama samima kakvim se projektujemo kao ljudi među ljudima, kao slika među slikama reč među rečima, kao postojanje duhovne enegije u večnosti.
Moja sećanja na Vujicu Rešinog Tucića su, u poslednjih tridest godina koliko ga poznajem, različita i prosto mi se nameću kroz ovu fejsbuk formu pisanja da ih još jednom, beležeći ih, ispričam. Mi nismo bili jedno društvo, a ja nikako nisam pripadao onom poetičkom diskursu kome su pripadali Vujica, Voja i ostali pisci koji su sebe nazivali neoavangardistima. Nije da nisam imao sluha za njihovu poetiku, ali nekako u njihovim tekstovima nisam nalazio dovoljno vere, a meni je to pomalo smetalo. Za mene svet bez Boga nije imao smisla, a oni su bili ateisti. Bilo je leto i bio je to jedan od mojih silazaka sa Fruške gore u Novi Sad. Sreli smo se u bašti Pozorišnjaka. Tih dana je, čitao sam u književnim časopisima, Vujica vodio polemiku sa Jovanom Zivlakom. U pitanju je bila neka žestoka svađa i sada, nakon toliko godina, kad su se stvari iznivelisale i relativizovale, vidim da i nije bilo nešto preterano važno za moje poetsko viđenje sveta čim ga se ne sećam dobro. Znam samo da su u pitanju bile neke poetičke raspre. Kad me je video, bio je podnapit i u društvu sa Mihalekom koji je tada bio muzički urednik Radia Novog Sada. Pozvao me je za sto da sa njim popijem nešto. Prihvatio sam i uzeo kafu bez šećera sa kiselom vodom koju sam u to vreme pio u ogromnim količinama. I Mihalek je bio pun alkohola i jedno drugom su se obraćali sa Vi. Pretpostavljam da je u pitanju bila neka šala. Kad ćeš me voditi u taj tvoj Krušedol, pitao me je Vujica. Kad god poželiš, rekao sam mu. To je dobro što si sve odjebo i otišo tamo sam sa ženom. I ja sam rekao mojoj ženi da i mi treba tako sve da napustimo. Dosta mi je svega. Vodi me u Krušedol, uzmi taksi i vodi me. Malo sam se našao u čudu, ali sam ipak, kad smo napuštali kafanu, uzeo taksi i odveo ga kod mene u Krušedol. Kad smo stigli, smestio sam ga da spava, a bio je pun alkohola i neke tuge, bola i očaja. Kad se izjutra probudio, bilo je negde oko devet, i kad je izašao u dvorište, okupalo ga je sunce i planinski čisti vazduh. Moja žena je spremila doručak, a na bregu iznad našeg kućerka, koze i ovce su pasle. Otkuda ja ovde?, pitao me je. Insistirao si sinoć da te donesem. Kažeš, tvoji su u Melencima bili celog veka čobani i želeo si da dođeš. A jel si pomuzo ovce? Jesam odgovorim mu. Imaš mleka. Ima uzvareno je, odgovorim mu. Jr ima skorupa? Ima odgovorim mu, to je pravo mleko. Daj mi jednu cimentu. I Moja supruga Slilvija mu donese. Sedeli smo na na inprovizovanoj terasi pred kućom. U pitanju je bila nastrešnica prekrivena trskom. Kad bi ja svaki dan biona ovako dobrom vazduhu prestao bih da pušim, konstatovao je.Ja sam zaboravio kako je lepo u prirodi, dodao je. Zapalio je i dok je sedeo na terasi onako zagledan u zelenilo u pravcu brega gde su se jaganjci igrali, imao sam utisak kao da se nešto od grča i bola koji je sinoć imao na licu prosto svlači sa njega. Činilo mi se da grč popušta i da dobija onaj vedar pomalo ironični i šeretski izraz na licu. Ovde čovek može sve da zaboravi. Kad smo se rastajli i kad je kretao na autobus koji je dva puta dnevno išao iz Krušedol sela prema Novom Sadu, upitao je moju suprugu da li on može da jedan vikend dovede svoju suprugu i sina koji se zove Siniša. Samo izvoli, rekla mu je Silvija sa smeškom. I zaista iduće nedelje je stigao Fićom i doveo je suprugu. Bila je nedelja popodne i Siniša je tada prvi put jahao konja. Kad sam ga sreo posle četvrt veka u Matici Srpskoj i kad me je predstavljao svojim prijateljicama, Siniša je rekao: Kod Radovana sam prvi put jahao konja kao klinac. Vujica se već bio upokojio.
U knigama nisi našao odgovor na pitanje srca.Trčao si sa senkom muze u rukama po raskaljanim drumovima.Prizivao si u pomoć oca kom si nekoć odrubio glavu peruškom gusana. Bilo je to u snu. Tetovirao si na čelu krupnim slovima ERUDITA. Svi su to videli i znali,ali te niko nije poštovao.Bio si samo jedan više na spisku učenih. A kraj tebe prolazio je obični naivni i primitivni život i smejao se do suza.
MOJ PUT Davno još pre rođenja, bio sam zvuk,smerni enrgetski talas što upoznao je roditelje pre no što su se i lično sreli. Moje rođenje i život u prepoznavanju sudbine putovanja kroz vreme učili su da se osećam pitomo i druželjubivo u svetu koji se prostirao predmnom kao dugi već od gospoda ispisani put. Za obični ljudski vek meni je ostalo da ga obeležim tekstovima i knjigama, da produžim spostveno trajanje. Da se potom poput svetleće komete i eha vratim Tvorcu i razveselim ga u večnosti.
Dva susreta sa Vojom Despotovim
Upoznao nas je Vujica, onako usput, u foajeu Radia Novog Sada kad sam mu predao moju radio dramu koja se zvala Tanagra i Salko. Tada smo potpisali i ugovor i čak je trebalo da primim i neki honorar. I naravno sretali smo se u različitim društvima i u različitim situacijama, ali postoje dva susreta i razgovora koja su ostala posebno zapamćena u mome sećanju.
Da li se poznajemo
Postoje ljudi sa kojima se znam od kada pamtim za sebe,i svet oko sebe a da tek gotovo pola veka docnije vidim da se ne poznajemo,da malo znamo jedan o drugom i da je nakon toliko godina naša komukacija bila površna, da su se naši razgovori dešavali uglavnom na nivou opšteg, a da kad se dobro zagledamo jedno u drugog vidimo da smo miljama daleko. To i nije pitanje da se ne vidimo, da se ne sretnemo, to i nije pitanje da ne umemo da se prepoznamao ali u našoj komunikaciji uvek spoljašnje postaje naše obeležje i ono označava prijateljstvo koje uglavnom srdačno, uljudno i interesno, svakodnevno i ispleteno u sitnicama koje naizgled život znače a bez kojih se ustvari i može.A onda u jednom trenutku vidimo da naši prijatelji su samo spoljašnji svet koji nas mnogo ne dotiče kako u našim emocijama tako i u našim dubinskim planovima i željama da su oni važni zato što nam je življenje u datoj sredini nametnulo da budemo naizgled bliski i upućeni jedni na druge.Da znamo i kako smo jedni i drugi živeli godinama i ko su nam roditelji i ko su nam dede i babe i ko su nam rođaci, da pamtimo događaje iz naših života i iz života porodica i sve do toga da znamo gde su nam grobovi predaka i tako to.Mnogo toga jedni o drugima znamo, ali se ne poznajemo, kakva bolna istina.
Povratak u sobu predaka.
U sobu predaka doneo sam sve moje artefakte. Uredno sam ih složio na policu vodeći račina o hronologiji. Sve moje sam doneo nakon dugih godina stranstvovanja i lutanja. Sastavio sam sve moje živote u sobi predaka. Drugi ih nisu poznavali celovite. Nisu ih nikada videli jasno. Ni prijatelji, ni žene koje sam voleo i koje su me volele. Artefakti su bili tu samo da spolja pokažu, da materijalizuju ono što se u duši dešavalo. Da pokažu kako se putovalo kroz život. Kako se patilo i radovalo.