Osveživač prostorija

  Kakao je bio mlad. Kakao je bio lep. Kakao je bio zgodan da zgodniji ne može biti, on OSVEŽIVAČ PROSTORIJE,lagan i tih, sanjar praznine, nekretina bez građevinske dozvole, pisak trumbete prdežom krenuta i još mnogo što šta. On ljubitelj buranije u slanom pacu, cevasti plavi pesač po tarabici na čarapici, overivač marvenih  pasoša, mlitavi nadrkanko.Kako je samo umeo da se pokaže između repariranih  klavirnih prskalica za muve.Nisu svi verovali da ume to što mu je bila osnovna funcija, pa su ga ubacivali da pravi diverzieje raznim čmarojedima i gutačima besmisla krupnim debelim jezikom iskazivao je nežnost..Uživao je u službi večno kotrljajućih ležajeva, gonioca i gonjenih,kroz driblinge, piksne i akšen bolcne, a onda sedne na klocne i glocne, probirljivo što je na tanjiru šnjiru, od cokule leve.Zvao se osveživač prostorija i kakao je bio samo srećan. Prosto mu se pljuskala voda iz zapanaka članaka.  

Na Sajmu knjiga u Frankfurtu 2018 godine Bogdanka Rakić i ja.

 


O nervoznom čitaocu i NN pesničkom subjektu

 Pisci pišu, kritičari kritikuju, a landupe podjebavu, tako se u jednoj pesmi izjasnio pesnički subjekt kog ću u ovoj pričici nazvati NN.I pošto je u pesmi činilo mu se da je poseban i da je dopadljiv, prijemčljiviji nego drugi junaci koji defiluju po dnevnoj štampi. Ali jednom čitaocu se previše dopao naš pesnički subjekt, i zavoleo ga je iz prve.Te književne ljubavi koje se dešavaju onako potmulo incestuozno i perverzno teško da je iko do sada objasnio.Teško da ću i ja dati veći doprinos od onih koji su kroz istoriju moderne i posmoderne to iskazali.Ali ja sam primetio da je moderan čitalac veoma zaljubljive prirode, i uza sve je nervozan, pomalo suicidan, što je obrazovaniji, a takođe i što je eruditivniji sve je, sve je razmaženiji sebičniji i posesivniji. I tako se naš NN našao u jednom trenutku na aerodrumu,trebao je putovati u jednu daleku zemlju, a i čitalac je želeo sa njim samo se palašio vožnje avionom.NN je krenuo da leti, a nervozni i učeni pomalo suicidni čitalac se naljitio. I brzo je izvadio iz malenog džepića jedan geštetner i našampao letke svoje srdžbe i podelio ih po aerodrumu i jedan deo je dao da piloti iz drugih aviona njegovu ljutnju prospu po čitavom svetu u vidu letaka lascisivne saržine.NN je odleteo, drugi čitaoci su pročitali letak i namesto da se naljute na pesničkog subjekta koji im je razgaljivao dušu oni se naljutiše na nervoznog čitaocea. I oni napisaše na stotine letaka uperenih prema nervoznom čitaocu. I zatrpaše ga i prosto sahraniše ga papirima, jer pravim  čitaocima, jednom junak uvek junak. A pogotovu kad je upitanju bio naš čuveni NN.

Pacijent

 Svi su mislili da je on nešto posebno, jer se tako čudno i nadmeno ponašao kad je u društvu, a on je ustvari bio pesnik i pacijent. Pesnik po tome što je uobražavao da komunicira sa nebesima i sa vaskolikom prirodom oko sebe. A takođe je pokazivao i znake da ume da čita misli ljudi i da pravi natalne karte za pojedince i tako im tumači svoje, može se reći skromno znanje o astrologiji. A ustvari on je bio vrač sa greškom i redovni pacijet za kockarskim stolom. Naravno, voleo je da se karta i kad dobija i kada gubi. Za njega je kartanje bilo uzbuđenje posebne vrste, i ono je bilo i njegova ljubav i strast, a ujedno i njegova terapija i njegovo ludilo, kao kod Fjodora Mihajloviča u devetnaestom veku. Tako sam i počeo nazivati u jednom trenutku gospodina pacijenta pošto je on takav lik da mu možete dati bilo koje ime. Pacijet se na sve priče veoma lako primao, a pogotovu na one koje su laskale njegovom egu i bio je veoma sklon da poveruje u sve i svašta, a kada je u pitanju bila priča o njegovim nadnaravnim sposobnostima tu mu u poveravanju i u poverenju nije bilo ravna. Njegovo kockanje je bilo pre svega seoska kartaroška strast, gde je svake večeri kada je imao gubio određenu svotu novca zajedno sa društvom,od kog se čitave jedne zime u kafani Kauboj nije odvajao.A onda se jednoga dana pojavili u našem selu aparati za kockanje, a naš pacijent se odmah prihvatio nove igre, prvo iz zabave, a onda se rešio da okocka mašinu,to jest poker aparat. Danima nije izbijao iz zadimljenog lokala gde je od popodneva do kasno u noć. kao na radnom mestu lupkao po tipkama i vodio rat sa kompjuterom.Bio je kao u transu i na svoje posebne moći je zaboravio, i na porodicu i sve je bilo nevažno osim da pobedi i da odnese novac. I pobeđivao je ponekad, ali kad je posle dvadesetak godina sumirao rezulatat i kad se jednog jutra probudio u Zrenjaninskom  zatvoru i kad je pogledo ljude bunovne sa kojima je delio spavaonu shvatio je koliko ih ustvari mrzi. Koliko je samo veliki bio njegov prezir i njegova bespoštedna borba  da ih samozaboravom ukloni iz svoje glave.A život se trebao živeti dalje pa ma kako izgledala pozicija u kojoj se našao.Na poeziju je tipkajući godinama po aparatu i zaboravio, a i na moći kojima je bio obdaren i koje su ga kako je umišljao krasile.A kad je odrobovao svoje i kad su se za njim zatvorila teška hrastova vrata u Gundulićevoj broj tri, osetio se slobodnim i odveć slobodnim da bi se vratio kući.Stopom je otišao u Beograd i izgubio se u njemu

Što imamo to moramo da volemo

  Jesen je godišnje doba kad počinjemo užurbano završavati poslove koje smo čitave godine nekako ostavljali na stranu.Sve nas polako sustiže i sve nam se nameće svojm važnošću i hitrinom.I uspahitimo se i krenemo da završavamo poslove oko kuće i u kući onako domaćinski i čestito, sve verujući da samo da se zavši ovo i biće gotovo, pa još ovo i onda je zaista gotovo.A poslovi i poslići se nadovezuju i vezuju jedan za drugim do u nedogled.I još nismo sve ni završili, već nam je zima pred vratima.Ja ne spadam i one koji su zaljubljeni u te domaće poslove, ali kao jaki pedesetogošnjik  podučen sam životom da nam se najčešće nameću poslovi  za koje nismo nešto naročito emotivno potaknuti i inspirisani, ali ih moramo odrađivati i otaljavati, pa ma kako  im se srcem ne davali.U jednom razgovoru sa mojim prijateljom Tapaji Andrašom oko kućnih poslova i o tome kako oni ništa veliko ne donose, a moramo na njih trošiti vreme i energiju on mi je onako mudrački odgovorio;ŠTO IMAMO TO MORAMO DA VOLEMO.Nisam ga baš najbolje razumeo pa sam mu tražio da mi malo pojasni, a on me je gledao sitnim očima na debelom licu sa velikim povaljkom i onako mudrački mi rekao;PA, NE SREĐIVAŠ TI TUĐU KUĆU I AVLIJU. Nakon te rečenice, ja sam ućutao,a on je zadovoljno napio rakijiu, zapalio cigaretu i nekako mudrački zamišljen gledao u zamagljeno okno prozora. 

Ružica Blagojević Vreme je

 Segrti nebeski

zar kotrljaju

inotacija

vibrato

fantasticnom neznoscu

iskre duz kicme

i vlazne koze

zrelost dokucena

u noci izgrizenoj

zavija na bedru

zariva zube u vrele vene

pije vatru

pali nebo nebeskim ljudima

 

eto !

 

takvi smo mi

gorimo do pepela

pa se posle trazimo

i dizemo iz juce u sutra

a sve nas je manje u mnozini

 

ne volim taj minimalisticki fazon

ni cetvrtinu meseca

u vreme punog meseca

smo ono sto jesmo

a jesmo to

sto ne bi trebalo da budemo

jedni drugima

jedno drugom

razdeljeni komadi svima

do mucnine

ljubav na prazan stomak

i prazan dzep

je ona prava

nastala iz nistavila

iz snage svemira

da sve premestis i osetis

i milostiv budes

od srca i duse

od leve i desne ruke

niko da ne zna

 

prejedanje je greh

i ljubav za jadac

to nam je kazna

slepi kod ociju

gladni pored svega

jos jos jos

i plus

i tri za gros

ako moze

a moze

sve moze i ne moze

stigli smo na novi pocetak

da ne kazem kraj

sve gledam u nebo

ne bi li videla Mihaila Arhandjela

kako silazi oblacima ko stepenicama

a njega niotkud nema

 

nikada mi se nisi dopadao

kao Vronski

a i ja sam nikakva Ana Karenjina

radije bih zivela na selu

 

kako se zvala Ljevinova krava ?


O Luki Hajdukovću

 Upoznali smo se pre više od četvrt veka, a prvi put smo ozbiljnije i duže razgovarali dok smo čekali ručak u Nap restoranu na ribarskom ostrvu, bili smo gosti književne manifestacije u čast Milice Stojadinović Stpkinje 1996. godine.Teme su bile različite i na preskoke, kako to već biva kad se čeka ručak, tu je bila i zavičajna banatska priča koja se nikada ne preskače. Između ostalog setili smo se nekih mojih zemljaka iz Novog Miloševa koji su naravno vodili poreklo i koji su ostavili traga na polju književnosti. Luka je bio posebno inspirativan u priči o Simi Cuciću. Bio mu je đak, a takođe je i drugovao sa njim dok je boravio u Zrenjaninu. Jedanaest godina docnije, kad sam odlučio da pokrenem Proleće Sime Cucića, setio sam se Luke i pozvao ga da se uključi što je on veoma rado prihvatio i ne samo to već i živo učestvovao svojim predlozima i sugestijama, kako da se uobliči manifestacija. Naša komunikacija se u tom periodu intenzivirala, a pogotovu kad je objavio knjigu pod nazivom Iščitavanje osobenog znaka, gde je uradio jedan veoma stručan esej o Simi Cuciću i za istu knjigu žiri se odlučio da mu da nagradu. Naš poslednji susret je bio na salonu knjige u Novom Sadu tokom trajanja prvog Evropskog fejsbuk pesničkog festivala. Za tu priliku Senka je uradila i nekoliko fotki, tek da se zabeži i da ostane dokument.A pre neki dan na vratima Matice srpske video sam posmrtnicu i shvatio da je Luka umro. Zauvek je promenuo mesto boravka, njegova knjiga o osobenim znacima pojedinih banatskih pisaca se još nije dovoljno ni rasčitala. 

O sećanju

  To da živimo uvek u sadašnjosti je osnov za svakodnevno delanje i razmišljanje onih koji su razvili svoj um da tako misle. Ali boravak na jednom mestu i jednom vremenu ne znači da je uvek tako. Naše fizičko prisustvo ne znači i našu duhovnu prisutnost Duhovni i fizički svet se često ne usaglašavaju u nama. A pogotovu nikada nisam želo da verujem da mesto na kojem živiš treba i da određuje način kako ćeš duhovno da živiš. I ponekad kad se spoljašnja dešavanja zaustave i kad dugo boravimo na jednom mestu i kad naša čula naiđu na didaskaliju i nema nam druge do da se okrenemo sećanu na prošlost ili pak sećanju na budućnost. Sećanje na događaje koje sam proživeo mi je mnogo pomoglo da preispitam sebe među ljudima, a i takođe da se odredim prema svetu. Ono mi je otvaralo dalja saznanja o meni samom i o svetu u kome živim i koji me okružuje. Kroz njih sam video odnose koje sam često imao sa ljudima, i odnose koji su vladali unutar mene, i želju da ujednim emotivni i inteligibilni svet u meni, i tako sjedninjene pustim da deluju u stalnom stvaralačkom intenzitetu i daju se u što većoj  meri, intenzitetom i kreativnošću. Sećanje je okidač za otvaranje fioka podpameti u kojima je lagerovano ono što je doživljeno i koje bi, da nema sećanja, ostalo u meni do kraja života i naravno i kad bih umro, imam utisak, da bi se iskalo da izađe napolje. Otvarati jednu po jednu fioku u tom velikom ormaru  proživljenog ponekad može da bude bolno, ali nikako ne treba odustajati. I radost i bol je ono što sam ja proživeo. To je sastavni deo bića i sve to zajedno je moj život i takav je kakav je. Mnoštvo protivurečnosti koje su ga činile tek sećanjem nalaze u novom pogledu na njega  odgovore i rešenja za ono što nisam uspeo da sebi definišem i razrešim. Shvatio sam, vredi sećati se, ali ne nikako živeti od sećanja.  

O sudovima za prekršaje

  Dok nisam kupio automobil  o njima nisam znao gotovo ništa, niti su me za nešto pozivali, nisam znao ni gde su, a i da uopšte postoje.Putovao sam obično vozom i autobusom i nikada me nije interesovalo ako na putu milicioner nešto zaustavi šofera.A onda sam kupio prvi auto koji je bio proizveden šezdeset i osme i zvao se Spaček. Imao je petnaest godina i činio se strašno starim za ono vreme kad su se drumom paradirali jugići i stojadini kupljeni na kredit.Ja sam moj kupio za gotovinu i bio mi je posebno atraktivan jer je u letnjem periodu mogla da mu se skine cirada sa krova tako da je ličio na kabriolet.Čak sam mu pošto me je verno služio i pesmu jednu napiso i mislio sam da ću ga ostaviti u dvorištu kao suvenir, ili pak skulpturu kad ga jednog dana prestanem voziti. Bilo je u tom autu neke opuštenosti i slobode, neke šarmantne dopadljivosti, a i svi su se okretali za njim pošto je bio obojen u hipi fazonu, sa početka sedamdesetih.I naravno tada sam počeo da pravim saobraćajne prekršaje, veoma često u žurbi,a ponekad i u nedostatku nečega od opreme i pribora. Priznajem da me je u njemu češće policija zaustavljala nego one koji su vozili neke duge automobile. A kada te zaustave uvek ti nešto nađu da nije u redu. U početku me je to ljutilo, ali docnije sam se navikao da me zaustavljaju i da me kontrolišu. A bogami bilo je tu i nekih kazni koje su pisane i pedantno evidentirane od stane policije. I onda sam jednog dana dobio poziv od sudije za prekršaje, i trebao sam se odazvati, ali ne naviknut na tu vrstu komunikacije sa državnim organima mislio sam da im ja nisam baš najvažniji da će me nekako zaboraviti. Ali sudovi ništa ne zaboravljaju, presuđena mi je kazna u odsustvu, a kako je nisam platio dobio sam poziv za izdržavanje kazne zatvora u trajanju od tri dana. Omah sam prosto odleteo kod sudije i tamo mi je rečeno da ako platim kaznu,  zatvora  neće biti. Odmah sam platio samo da nebih otišao u zatvor i shvatio da sa državom i sudovima nema šale i da oni ako im se ne plati dugovanje za pekršaj šalju ljude u zatvor.Dakle zbog žmigaca koji vam se usput u vožnji pokvari  i ako ne platite kaznu možete da završite u zatvoru Tako vam je to krenulo kod mene dragi prijatelji.A docnije kad sam po prirodi posla bio češće na točkovima češće sam i pravio greške, a i bio u prilici da idem kod sudije za prekršaje.Nekad mi je smetalo kad me policija kontroliše, pa sam se bunio, a to je naravno izazivalo njihovu ljutnju i bivao sam duže proveravan i strožije kažnjavan. A sudije su se uvek trudile da budu blage sa kaznama, ali su uvek kažnjavale.I uvek sam bio kriv.A kad sam se jednom kao mlad vozač požalio jednom rođaku koji je radio kao vozač teških kamiona na policiju on mi je odgovorio. Njihov posao je da ti uvek nešto pronađu i da ti naplate kaznu.I kad ti je sve na autu savršeno uvek po nešto fali. Oni imaju normu koliko ljudi treba dnevno da kazne. Nije mi to bilo jasno i često sam zaboravljao njegove rečenice, i tek kad sam završavao kod sudije za prekršaje sećao sam ih se, ali izgleda uvek sa malim zakašnjenjem.

O električarima

 Od kad smo početkom pedesetih godina uvukli struju u naše selo, električari, i banderaši i ovi koji idu po kućama su bili uvek posebno uvažavani. Jer govorilo se u mome detinjstvu sas strujom se nije šaliti.Nas su decu uvek posebno opominjali da vodimo računa i da ne čačkamo oko stuje, pogotovu ne sa ekserima i sa nekim metalnim predmetima.A vreme  je prolazilo i danas je veoma malo onih meštana koji pamte kako je bilo kad se nije imalo struje u selu. Kad se u večernjim satima koristila petrolejka, kad su nošeni fenjeri  ulicom da se bolje vidi, a po kućama su korištene sveće, a pošto su se one kupovale i činile su se domaćinima skupim koristile su se žižke koje su pravljene od parčeta krpe i svinjske, ponekad prelave masti.Svaka kuća je imala i lampe koje su se punile sa vitriorom i imale su svoj stenjak koji je mogao da povećava i smenjuje plamen.A onda smo se navukli na lektriku, i do dana dašnjeg se ne skidamo sas nje, osim  kad nam je zbog ne plaćanja ne isključe. Kad državi zaškripi malo kod novaca, pokrene se policija da po drumovima vata i kažnjava one koji ne poštuju saobraćane propise, pokrenu se inspekcije koje krenu po dućanima i privatim ugostiteljskim objektima da taže dlaku u jajetu i da kažnjavaju one koji ne poštuju ili pak greše u primeni propisa i zakona. Ali ono što je najčešće kreću i lektričari u naplatu dugova za struju i tv preplate.Poslednjih godina kako je struja poskupela a narod sve više osiromašio isključenja struje su postala sve češća i normalnija. A lektričari su se pomalo osilili jer su osetili važnost i značaj monopolskog položaja firme u kojij rade. Neki ljudi nisu dozvoljavli da im se seče struja pa su sa vilama stojali ispred bandere da im ne seku struju. Ti su posle nekog vremena završavali u zatvoru. A postoje oni koji su dozvoljavali da im se struja iseče ali su je docnije sami uključivali pa su takođe završavali posle nekoliko meseci u zatvorui. A naravno i struju su morali da plate. U sirotinji i nemaštini u poslenjih nekoliko godina više ništa nam nije ni strašno ni opasno.A kad lektričari krenu od jednog kraja sela prema drugom, zna se da će pod pretnjom i prinudom isključenja ljudi trošiti i ono što nemaju, tako da će pozajmljivati pare ili pak ulaziti u crveni minus u banci samo da isplate struju i da im je ne seku. A naraod zaražen tekovinama napredne civilizacije i najmoderijeg i najboljeg od svih svetova koji su poznati troši sa svešću da je to potreba, a kad treba da se palti, ponekad je u problemu. A svi se vakaju da nemaju gde da zarade pare. A vajka se i država, pa   i njoj nema druge do da ih zaradi kod naroda koji ponekad ima i ono što nema.A električari su i dalje na ceni, jer se nezamo  kad će nam koji trebati, vreme je nesigurno, primanja neredovna, a troškovi svakodnevni.   

U bunaru

 Noć pred Vujičinu sahranu proveo sam, po zadatku, u dubokom kamenom bunaru koji je ličio na one podzemne šahtove i hodnike iz američkih akcionih filmova. Bunar je kažu presušio, osim ako se ne otkriju nove žile. Oštrim čeličnim ašovom kopao sam zemlju koja kod svakog udarca menjala oblik, i boju, i čvrstinu. Do vode, govorio sam u sebi molitvu, Bože, pomozi mi da izvršim ovaj zadatak. Tog časa, kao i danas, moja svest i razum nisu poznavali nalogodavca, a osim volje i imperativa u sebi nisam imao ni jedan drugi osećaj. Kopao sam, menjajući mesta, ritam udaraca oštrim sečivom o tlo, o zidove bunara. Nisam osećao umor, a kad sam nalazio mesta što vlaže kopao sam dublje, silnije. Ne, ne, nisam bio očajan, a ni besan, kopao sam snagom verujućeg čoveka. Tamo gde ima vode, znao sam, ima nekoliko manjih i slabijih žila. Već sam ih nekoliko našao, voda je nadolazila, ali ne dovoljno jako. Nastavljao sam znajući da sam na dobrom putu. Telo mi je bilo krepko i što sam više kopao, snaga u mišicama je bivala sve jača. U bunaru je bio polumrak, samo su se čuli moji udarci i povremene varnice kad sam sečivom ašova udarao o granitne stene. Bio sam sam, a ipak nečije prisustvo sam osećao, u vazduhu sam osećao, ali nisam obraćao pažnju, znao sam da moj anđeo čuvar i usud uvek idu samnom, prate me u stopu, tako je jednostavno od Boga i ja tu nemam šta, moje je da otkrijem novu žilu. Da presahlom bunaru vratim Vodu. Prošlo je nekoliko sati dana, godina, možda i čitava večnost. Na dnu bunara nemate pretstavu o vremenu, ono kao da ne postoji. Evo već šest žila sam otvorio, voda nailazi, ali polako, nedovoljno snažno, a napolju vlada, među narodom vaskolikim, žeđ. Nastavio sam još jače i silnije, stene su se grušile pod sečivom mog ašova. Sad znam, alat sam uzeo sa freske Hrista sa ašovom iz hrama u Kumanima. Stenje se pod njim grušilo kao da je ćeten alva, i gle, na bočnom zidu vlaži. Uda rim još nekoliko puta, ovo je sedma žila , tu je, pomislio sam. I zaista, nakon nekoliko veštih udaraca, voda krenu, a širina njenog mlaza se u svakom tenutku povećavala. To je sedma žila, Gospode, hvala ti, to je novi zenit. Do kolena sam bio u vodi kad sam krenuo da se penjem ka izlazu. Usput sam pomislio treba izaći inače će me izliti kao rčka. Napolju su me čekali prijatelji. Kažu imaš novi zadatak: da čuvaš bunar. Samo to, pitao sam. Samo to. Odgovara mi.

O pobeglim rečima

 Nisam dovoljno vodio računa kad sam ih zatvarao, a i reza je bila malo starija i izlizana, kad su uhvatil priliku i istrčale na sokak. Nisam odmah primetio da su pobegle, a kad mi je komšija javio preko telefona da je na drugom kraju sela video kako moje reči galopiraju po vlažnom asvaltnom drumu, nisam mogao da poverujem da se to desilo. Kaže lete prosto prema severu, prema granici su se zaputile. I uplašio sam se i pokajao što im nisam davao više slobode, što ih češće nisam izvodio u šetnju i na čist vazduh, a sad ne samo da su pobegle, već ne znam dali ću ih stići, i da li će, ako ih stignem, i ponovo želeti da se vrate, a već me je počelo obuzimati strašno kajanje. I krenem kolima za njima. Nisam žalio auto već sam pod punim gasom prosto leteo drumom u pravcu koji mi je pokazao komšija. Ali one su davno već otišle iz našeg atara, ja sam jurio kolima za njima ne obazirući se na saobraćajne znake, ne obazirući se na propise i ograničenja brzine i ne vodeći računa o drugim učesnicima u saobraćaju. Usput sam se na nekoliko mesta zaustavljao kad sam video ljude koji su bili u grupama i raspitivao se za njih, da li ih je neko video. A kad su mi pokazivali rukom u pravcu gde su odglopirale, ja sam uskako u kola i jurio za njima. I možda bih uspeo da ih stignem da u jednom trenutku se nije pojavila policija koja me je zbog prebrze vožnje zaustavila i koja mi je tražila sve po redu: ličnu, vozački, saobraćajnu i sve kako to već ide po propisu i proceduri koju je zakon kazao. Ja sam im govorio da požure jer ja jurim za mojim odbeglim rečima i da ih pokušavam stići i vratiti nazad u korlat moga uma i da je tamo njima pravo mesto, jer one su se otele i ko zna šta od viška osećaja slobode mogu da načine, koga sve mogu usput da pokrenu i da ga podignu i ko zna gde se sve to može ustremiti i na koga se može ustremiti. I kad su me na kraju pustili, bilo je to po zakonu, zbog prebrze vožnje sam isključen iz saobraćaja. I šta sam drugo mogao već sam morao da odustanem od dalje potere za mojim odbeglim rečima. Nekoliko dana pošto sam se vratio kući, čuo sam da su već tog dana prešle granicu i da ih niko nije ni zaustavljao. Nije mi bilo lako. Brinuo sam kako će im biti tamo u tuđem svetu, među tuđim ljudima, a bogami, pomišljao sam kad se dobro namuče vratiće se kući. I stalno mi je u glavi bio onaj idiom koji kaže: Kako gala odkasala, tako gala dokasala. Mislio sam da će se vratiti i čekao sam i molio se, i nadao se, ali sve je bilo uzaludno. Dugo vremena sam bio neutešan, a onda sam počeo da ih zaboravljam i da tražim neke druge reči koje će biti samo moje i koje sam počeo da obožavam, ali ne više tako da ih zatvaram, već sam ih voleo iz daleka, a i davao sam im slobodu i nisam više držao zatvorena vrata na korlatu u mome umu. I prošle su godine i već sam bio i zaboravio moje odbegle reči, kad sam jednog jutra po svim novinama video da su osvanuli naslovi sa mojim rečima. To me je mnogo obradovalo i evo nisam uspeo, a da se ne pohvalim, kako su moje odbegle reči, tamo negde u belom svetu uspele da osvanu na naslovnim stranama vodećih svetskih dnevnih novina.     

O pisanju

 Svakodnevno pišem, ali stalno mislim da ne pišem dovoljno. Da nisam uradio ono što želim. Uvek sam u nekoj žurbi u stisci sa vremenom. Stalno mi neki obični poslovi odvlače pažnju. I uvek imam nešto u sebi nedorečeno. Kao da vozim auto drumom pa najednom skrenem sa puta. Prosto, volan sam skrene kao da me nešto odvuče u stranu i na stranputicu. Predamnom se uvek postavljaju pitanja i imperativi koje sam pred sebe postavio.. Da li ću stići da završim za života svoje književno delo na način kako sam ga zamislio? A vreme neumitno prolazi. I gotovo uvek misao o smrti mi pokrene taj strah da nisam dovoljno dao ljudima, da nisam ostvario ono što sam želeo.

O umetniku u ovom vremenu

 Nikad se više nije pisalo nego danas, nikad se više nije slikalo, niti pak muziciralo nego danas. Biti umetnik je in i svi bi hteli da budu umetnici što je i normalno, jer svi žele da veruju u staru zabludu da umetnost donosi, kroz delo, preodužetk života i kad nas fizički ne bude na ovom svetu. Umetničko stvaranje je postalo demokratično i dostupno svima i svi se iskazuju, svi nešto pišu, slikaju, sviraju itd.

Čovek je slab i nedovoljan sebi i drugima, a ipak ima želju za trijumfom i da bude pobednik u životu. Kreirajući boje, reči, tonove, pokrete, stvarajući skladne, uravnotežene, lepe i privlačne postulate svoga duha i materijalizujući ih u vremenu i prostoru, on oseća uspeh i oseća se pobednikom. I zato umetnost kao kompenzacija za svu ljudsku nemoć.

Ova knjiga će se naći na štandu Ministarstva kulture vlade Republike Srbije na Sajmu knjiga u Frankfurtu 12-16. 10. 2011. godine u elektronskom izdanju, a dok će se štampano izdanje ove knjige uz podršku Ministarstva kulture vlade Republike Srbije pojaviti na 56. međunarodnom sajmu knjiga u Beogradu 23-30. 10. 2011. godine.

 


2010 godine na Sajmu knjiga u Beogradu.

 


O glašenju

Kad neko umre onda ga crkvena zvona glase i time daju na znanje narodu da se neko upokojio. Za tu priliku se koriste žalbena zvina i njihov zvuk ritam i pauze su sasvim drugačije nego kod običnog zvonjenja. Ali postoje i oni koji kad umru a njih ne glase crkvena zvona pa ma koliko su bili važni i značajni za jednu sredinu. Meni to nije bilo jasno u detinjstvu kad je umrla jedna žena koju su zvali partizanka Mara. I pošto se na roglju u mome komšiluku naveliko raspredalo o njenoj sahrani ja sam pitao dedu što za Maru nisu zvonila zvona, a on mi je kratko i odsečno odgovorio;Komunisti se ne glasu.  I kako mi ništa više nije rekao ja sam se ućutao videvši da sam nešto pogrešio čim je deda bio tako kratak i ocečan.Nisam ga više pitao ništa na tu temu, a kroz život sam mnogo toga naučio i video a i saznao zašto kad neki ljudi umru njih zvona glase, a zašto neke ne glase.

O prangijanju

 Nikada nisam imao prangiju i nisam prangijao, ali sam poznavao mnogo ljudi koji su to činili, a takođe i decu koja su prangijala o svecima, praznicima, i onako makar kade, kad požele da naprave nešto interesantno. Prangije su uvek menjale topovsko gruvanje. I sam način kako su ih deca punila i kako su se ophodila prema njima bio mi je pomalo mekan i uz svo njino krućenje pomalo ženskast. Docnije sam upoznao mnogo prangijaša u životu i književnosti. A takođe i mnogo žena koje su se izdavale za ono što nisu. Prangijanje je postalo trend u ovom našem vremenu. A mogla bi se napisati i pesma koja bi išla ovako nekako: Prangijalo u tamburu momče, ili pak Evo, ovu prangijicu, postavljam na točak i spicu, ili Aj, prangijaj, pače moje malo. Prangijanje je postalo opšte, a prangija se uselila u naše domove kao kućni ljubimac. Tako da kad nešto želimo da uradimo možemo da kažemo: Idem da ono što imam isprangijam... a onda sam isprangijo posuđe, ili Prangijanjem u svetlu budućnost. I da ne dužim, kažem vam prangija je veoma popularna i sa njom krećemo u svetlu budućnost.  

Priča o mom rođenju

 Priča o mom rođenju počela je nekoliko godina pre no što sam se stvarno rodio. Ja nikako nisam bio planirano dete, kako se to u ovom trećem milenijumu čini. Ja sam bio dete iz nužde. Evo, naime, kako se to dogodilo. Moja porodica je posle konfiskacije bila siromašna i moji roditelju su, kako bi zaradili za iole pristojan život u onim godinama, morali puno da rade. Taj težak fizički rad odrazio se na zdravstveno stanje moje majke Tasike koja je veoma oslabila i u jednom trenutku, usled pada imuniteta, počela je da gubi vid. Kad se obratila seoskom lekaru, za kog mislim da se zvao Ločki, preporučio joj je da treba da rodi još jedno dete. U toj sirotinji, nemaštini i bedi u kojoj su živeli kao porodica, moj otac bio je protiv još jednog deteta, jer je smatrao da je dovoljno da imaju mog brata Vlastu koji je tada imao već osam godina i da otac ne zna ni njega kako će da izvede na put, a kamoli da ima još jedno dete. Moj deda nije imao ništa protiv, jer je znao da dece nikada nije dosta, ali se nije mešao u donošenje glavne odluke da li i kako da moja majka zatrudni. Međutim, moja baka Milena je imala presudnu ulogu i majci je rekla da se ne čuva jedno vreme, već da pusti, ako se desi, neka samo bude na miru i neka bude blagosloveno. Mojoj majci je, po rečima doktora Ločkog, trudnoća trebala da regeneriše organizam, da joj povrati apetit i da joj se promeni krv, kako su tada govorili. Ocu je majka saopštila za odluku kad je trudnoća već poodmakla i kad se nije imalo kud. Otac je počeo da se ljuti na majku, međutim, baka, koja je imala autoritet i koja je smela ocu sve da kaže, stala je na stranu moje majke i rekla ocu: Ti da ćutiš, ja sam je nagovorila i di jemo mi, tu će jesti i to detence kad se rodi. Otac je sve to teška srca, kao nešto nametnuto prihvatio, ali je prihvatio i nije više postavljao pitanja.

Deda se uglavnom slagao sa babom, a u kući je živela i moja prabaka koja se, takođe, složila sa bakom verujući da će se roditi devojčica i da otac neće morati da sprema još jedan kapital kako se to čini za sinove, već će je poslati na šnajderaj i spremiti joj sobu stvari i udati, tako da kuća neće imati mnogo troška. Nekoliko nedelja pred porođaj, otac je kolima odvezao majku na voz i ona je otputovala u Novi Bečej, da bude tamo, bliže porodilištu, kad za to dođe vreme. Tamo ju je sačekao moj deda-tetak Boško Nikšić i odvezao je do njihove kuće. Tih nekoliko nedelja, pre porođaja, majka je bila gošća u kući kod baba-tete. Da se prekrate večeri, kod njih su dolazili na kartanje Joca i Mica Ševići, komšije preko puta, a Joca je poznavao moga oca, jer su zajedno bili u vojsci, nekoliko godina, na Kraljevom Bregu kod Subotice, kao graničari. Bio je još jedan razlog zbog kog je moja majka bila u gositma, a on se odnosio na moga brata, jer je on imao blizu devet godina, pa da dete ne gleda mater u takvom stanju. Dva dana pre majčinog porođaja, krenula je vejavica, a ja sada, po priči, ne znam da li se znao pravi termin i da li se u tom vremenu o tome vodilo računa, ali je moja baba-teta, koja je bila žena od iskustva, znala da treba biti spreman na sve i da kad krene, onda nema zaustavljanja, jer ono što je unutra, to mora da izađe napolje. I zaista, kad su krenuli trudovi kod moje majke, jedva su čekali zoru da je odnesu u porodilište, a već treći dan je padao sneg. Vejavica prava, da prst pred nosem ne možeš da vidiš. Tog jutra je deda-tetak upregao u svoja kratka kola kobilu koja se zvala Cura da idu do porodilišta. Stavio je u kola sena, i na seno je stavio perjanu dunju, i na dunju je legla moja majka, a prekrili su je ovčijom kabanicom. Kad su krenuli, na lotre od kola na desnu stranu, sedela je Mica Ševićeva i držala je moju majku za ruku, a na drugu lotru sela je moja baba-teta Ivanka. Kako se nije videlo i kako je sneg bio preko kolena, a ulice neraščišćene, moj stric Mladen, koji je tada bio momak, sa fenjerom u ruci išao je ispred kola i prtio put kao bi deda-tetak video kuda treba da ide da se ne skrnjače u neki kanal. Dobrih sat vremena su putovali, pričao mi je docnije stric Mladen, tih nekoliko sokaka od baba-tetine kuće do porodilišta. Kad su stigli tamo, svanjivalo je. Mladen je pokucao na vrata, ali se niko nije odazivao, jer su dežurne sestre zaspale. On je onda, u nekoj uzrujanosti i panici, počeo da lupa na sve prozore sa ulične strane i da viče, tako da je vrlo brzo čitavo porodilište probudio. Sestre i dežurni lekar su izašli napolje i prihvatili moju majku i odmah je smestili na porođajno odelenje. Međutim, ja nisam hteo napolje. Izgleda da mi se svidelo u majčinoj utrobi, tako da se moja majka porađala čitav taj dan, dok je napolju besnela oluja, i čitavo veče. Tek sutradan u zoru, ja sam se pojavio i izašao iz njene utrobe i počeo, kako to već biva, da plačem iz sveg glasa. A baba-teta i deda-tetak su na smenu dežurali u čekaonici porodilišta kako bi mojima u selu javili radosnu vest, a i ako što slučajno krene po zlu i ako što zatreba, da mogu odmah da jave. Naravno da je taj nalog dala moja baba Milena i da je ona svojoj mlađoj sestri Ivanki i njenom mužu mogla da daje zadatke i da od njih traži, jer ona nema nikog rođenijeg. I to se poštovalo, i to se slušalao, i tome se nije prigovaralo. A bila je još jedna želja iz potaje moje bake Milena, a to je da što pre čuje kad će se roditi devojčica Milena koja će nositi njeno ime. Ona je to ime i naručila kod moje majke u slučaju da se rodi žensko dete, u večernjim razgovorima u kući, dok su muškarci sedeli za stolom, pušili, pili vruća vina i razgovarali, a žene su štikale da li čarape, ili rukavice, ili pak džempere, ili prusle. A ako se rodi muško, neka bude Radovan i neka nosi moje ime, rekao je dejka. Majka i baka su se složile, otac je ćutao, a prababa je dodala da bude Rada suvaklija, a brat je rekao da mu ne trebaju ni brat ni sestra, ali onako ispodtiha. Na sve te njihove reči, baka je još odlučnije rekla da će biti žensko i da će biti Milena. I kad je majka u porodilištu, nakon porođaja, prvu put videla dete i kad su joj ga doneli na dojenje i rekli da je muško, i kad su je pitali kako će se zvati, rekla je: Radovan, po dedi Radovan. Prvih nekoliko dana, moja majka nije imala mleka pa joj je baba-teta donosila friškog kravljijeg mleka i kruški ječmenki da bi joj mleko krenulo i da bih ja počeo, kao i sva novorođena deca, da sisam. Kad je sestra Margita kazala tog jutra mojoj baba-teti da se Tasika porodila i da je dete muško i da se zove Radovan, ona je brže bolje otrčala kući i pošto je bila slabo pismena, naredila je sinu Mladenu da ide na poštu i da oma javi u Miloševo na mlinu da se Tasa porodila, da je dete muško i da se zove Radovan i da su i ona i dete dobro. Mladen ju je poslušao i kad je vest stigla na mlin, mlinari su se obradovali, jer su znali da, uprkos svemu, kad odnesu radosnu vest mome dedi, da će im on odneti za tako dobru vest balon vina, što je i učinio. Čuvši da se rodilo muško dete, moja baka je samo gordo podigla glavu i rekla: Božija volja i neka bude živ i zdrav. Otac se nasmešio i rekao: Daće Bog, a prababa je rekla: Evo nama još jednog Rade, a deda Rada je uzviknuo: Radovane, moje radovanje!, na šta se brat zakikotao, očigledno začuđen tom novom situacijom u porodici. Tih nekoliko dana, dok je majka bila u porodilištu, u kući je bilo čestitanja i sve ono što se već dešava rođenjem muškog deteta. Načeto je bure vina koje se za tu priliku čuvalo, načeta je šunka sa tavana i obešene su muške gaće na avlinska vrata. A komšije i rodbina su dolazili na čestitanje i na raspitivanje kako je porodilja, kako to već biva i kakav je bio običaj. A deda je, zajedno sa svojim bratom Jeftom, doveo i svirca koji se zvao Bora Gegeš i koji je tada bio najpopularniji mladi svirac u selu i govorio mu je: Sviraj, Boro, ne pitam šta košta, sad mi je srce na mesto svoje došlo. Sviraj "Igrali se konji vrani", što je bila njegova omiljena pesma.
Nekako u isto vreme kad se moja majka porodila, porodila se i Ana Filipov koja je rodila ćerku Jelenu. Njen muž Bata Filipov se zvao Dragoljub, kao i moj otac i silno je želeo da ima sina. I kako nije dobio informaciju o rođenju ćerke, jer je radio na železnici, moj otac je otišao kod njega i rekao mu da je dobio ćerku, a da je on, moj otac, dobio sina. Zajedno su se napili u kafani tako da su drugari morali da ih dovuku kući. Kad su se istreznili, nekoliko dana docnije, i kad se već sve znalo, Bata je rekao mome ocu: A mogli smo ih i promenuti, vi ste teli ćerku, a ja sam teo sina, dete jedno, dete drugo, svaki bi dobio ono što je tražio i čeko. Bila je to šala koja se godinama prepričavala, čak i u periodu kad smo i Jelena i ja već odrasli, kad smo se kao momci i devojke družili, kako već to dolikuje vršnjacima.
Dobrih nedelju dana moja majka je bila sa mnom u porodilištu, a onda ju je deta-tetak, zajedno sa mnom, umotanim u benkicu, odvezao na voz i moja majka je, uz pratnju baba-tete, došla vozom u naše selo.
Moja komšinica preko puta Marica Bešlina mi je pričala kako su oni svi u komšiluku isčekivali moj dolazak, jer sam ja bio najmlađe dete u komšiluku, i još mi je pričala kako je moj otac upregao konje u kola, i da su spremili gostinski sic, i da su poneli na stanicu i dunju, i opakliju, i neke ugrijane ciglje za pod noge, kako bi moju majku i mene po snegu dovezli kući. Otac je kočijašio, a konji su se zvali Đurko i Frajla. Deda je sedeo pored njega i onako generalski se javljao ljudima kraj kojih prođe objašnjavajući svima da ide na voz da donese imenjaka Radovana koji je njegovo radovanje. Otac je samo ćutao i kočijašio.

2016 godine grupa Pir u BKC-u