Cveće II
Cveta je umro i danas u
jedan ga sahranjuju.
Inače, on je bio jedan od
poslednjih svedoka koji znaju za moje neuspelo samoubistvo. Na bukovačkom putu
u podstanarskoj sobici kod Joje Bosanca.
Ja sam tad napisao prvu
verziju Samaroplavetnila, otkucao,
složio i objedinio. Upakovao priču i pošto sam jednostavno bio vrlo ozlojeđen,
neshvaćen, nepriznat, neuvažen. Vrlo nezadovoljan jer sam napustio fakultet da
bih se zaposlio na benzinskoj pumpi, jer nisam mogao da se izdržavam. Ozlojeđen...
Jer porodica nije bila u mogućnosti da me finansira da studiram, a i fakultet
mi se nije nudio kao ono što sam ja želeo. Fakultet mi se nudio kao veliki kurs
za profesore književnosti, a ja sam želeo da budem pisac.
Napio sam se bio i piće je
bilo moja strast. Tad u tom periodu imao sam 23, 24 godine i nisam mogao da se
oslobodim alkohola. Imao sam želju, ali nisam mogao. Nisam imao devojku. Bar ne
neku stalnu vezu. Bilo je tu nekih povremenih izleta.
Uglavnom, benzinska pumpa
mi je omogućila da zarađujem više nego što sam ikada imao u životu, ali sam
video da ta zarada koju imam da nije moralna i da nije poštena. Već tad sam
imao tu Gospodnju normu i taj Gospodnji baždar u sebi. Radio sam to, radio sam
na pumpi, zakidao sam, potkradao sam, jer su me tako naučili ovi drugi i isto
kao i svi drugi, pravio sam viškove koje trgovci, dok uče zanat, prave i onda
sam to trošio. Bio mi je to prljav novac. Trošio sam ga na kafane i na ljude sa
kojima sam se družio, na lumperajke.
Naravno, posle jedne takve
lumperajke već sam bio završio Samaroplavetnilo,
pošto sam bio zgađen nad samim sobom i samog sebe sam najviše mrzeo, odlučio
sam da se ubijem tako što ću popiti punu kutiju Bensedina. I zaista sam ja
popio tu punu kutiju Bensedina i zaspao sam i posle četrdeset i kusur sati,
možda čak i četrdeset i osam sati, sam se probudio i shvatio da sam živ i
osetio sam neku ogromnu prazninu.
Prazninu koja ječi, koja
boli. Nisam želeo da budem živ tog trenutka. Odlučio sam se da nešto uradim i
pošto sam prethodni mesec kupio na kredit nov portabl televizor, kupio sam
kauč, ormar, sto, stolice za taj stančić. Naravno, odlučio sam da se ubijem
tako što će da me ubije struja i odsekao sam gajtan od televizora i skinuo
plastiku i uhvatio se za licne. U nadi
da ću se ubiti strujom. Još sam imao i neku rakiju koju sam pio. Međutim,
struja me je tresla, al` me nije ubila. To me je još više razočaralo i onda sam
se setio da će najbolje biti da odem kući, u moje selo, moju kuću i da se tamo
na tavanu obesim.
Kad sam pošao u Novi Sad,
poneo sam jednu plastičnu, opletenu štranjku koja je visila u mojoj sobi dok
sam stanovao u ulici Dostojevskog. Visila je mesto ikone zajedno sa mojom
maskom i zajedno sa pojasem sa zlatnim nitima koje sam dobio od ciganskog
kralja, to jest predstvanika svetske organizacije Roma Žarka Jovanovića.
Naravno, uzeo sam to, ali pošto nisam imao para i sve sam pare potrošio,
odlučio sam da odem kod Cvete.
Cveta i Maca su živeli u
ulici Heroja Pinkija. Otišao sam tamo, tražio sam da mi daju da pijem, pio sam.
Tražio sam cigare i pušio sam i čekao sam da vidim kad idu za Miloševo. Trebalo
mi je da stignem u Miloševo što pre, međutim Cveta je morao to veče da ide na Ribarac
da radi, otišao je da radi, ja sam otišao sa njim na Ribarac, međutim, tamo mi
je davao da pijem i tamo sam bio nesnosno dosadan i on me je isterao napolje. I
nije ni mogao drugačije i toliko nebuloze koje sam ja tada u svom ludilu i
magnovenju govorio, pas s maslom pojeo ne bi. I ja sam, naravno, krenuo sa
Ribarca prema gradu, zaustavio sam taksi jedan kom sam rekao u čemu je stvar,
da ja treba da idem kući u svoje selo, u Novo Miloševo, da sam pijan i da ne
mogu da pomognem. Molio sam taksistu, daću mu novi televizor, imam i garantni
list i sve, daću mu to da me odnese u selo. Televizor je koštao daleko više od
te vožnje do mog sela i odlučio sam, nisam mu govorio ništa, ali sam odlučio
čvrsto da kad odem tamo u selo da se popnem na tavan i da se obesim, jer sam
želeo da samog sebe sklonim. Kad ne mogu da se obuzdam, jer taj problem sa
strastima je bio jako, jako složen i teško mi je bilo da se obuzdam i da se
solobodim tih strasti i te ogromne patnje koju su mi one donosile.
Naravno, taksista je pristao.
Dao sam mu televizor i došli smo do Novog Miloševa. Nekoliko kuća dalje kod
Mline sam tražio da se zaustavi, ja sam sišao, uzeo sam moju štranjku, doašo
sam kući. Nisam ulazio kroz kapiju, već sam preskočio zid tako da me ni kera ne
čuje i popeo sam se polako na tavan. Već sam se bio polu – otreznio, ali još
uvek sam imao čvrstu veru da treba da samog sebe kaznim.
Popeo sam se gore i stavio
omču oko vrata... Prvo sam je uvezao oko pajante, pa onda stavio oko vrata i u
tom trenutku se pojavila moja majka meni iza leđa. Nije palila svetlo, nije
bilo ni sveće, ni šibice... Ničega. Jedino je spolja dopirala mesečina. Kazala
je, Radovane, pile moje, nemoj to raditi!
`Ajde dole da ti spremi mama nešto da ješ. Bio sam besan. Besnirao sam.
Nešto sam govorio pogrdno. Nešto sam govorio pogrdno i za oca. Tražio sam da
ustane i on je ustao, sedeo, ona je spremala hranu, on je dao rakiju da pijemo.
Tražio sam od njih da pevaju, oni su pevali. Bio sam veoma bolan. Bio sam veoma
tužan. Imao sam ogromnu vasionsku patnju u sebi. Izbacio sam Samaroplavetnilo, ispisao tu priču, ali
sam ujedno i razdražio svoju stvaralačku maštu i zaboravio sam da sebe na
drugačiji način trebam spoznavati. Kroz knjige sam to čitao, ali jednostavno
nisam dovoljno sve to usvojio.
Bili smo tu u kujnici, malo
sam čak nešto i jeo i pili i pevali, sve do devet, pola deset kad sam otišao u
Lovački dom i tamo sam uzeo sto, tražio sam pare od roditelja, uzeo sam sto i
poručio sam sedam pića i govorio sam, sedam
pića za mojih sedam demona! Nisam davao nikom stolice. Taj dan je Lovački
bio napunjen i došli su tu gosti iz Kikinde, tada funkcioneri, Paja, Backo,
bilo je tu još funkcionera ovih opštinskih, bili su tu i neki političari i tako
dalje... Tražili su stolicu i nisam im dao. Bio sam pijan i nisu znali šta da
urade sa mnom.
A onda se pojavio Zdravko.
To je pop iz Novog Kneževca. Završio je bogoslovije, ali se nije oženio, nije
bio sveštenik u pravom smislu te reči. Video me je tamo i onda je došao i seo
sa mnom. Ja sam sa njim se sreo, počeli smo da pijemo i on me je utešio, smirio
i on mi je vratio veru i poljuljano samopoštovanje. Vratio mi je
bogobojažljivost koju sam ja imao genetski u sebi i onda me je tako smirenog
odveo kući gde sam ja legao i zaspao.
U međuvremenu, Cveta i
Maca, njegova supruga, su došli u Novo Miloševo. Oni su bili kod Cvetinih i
naravno Maca je videla na ulici moju majku i pita da l` sam stigao, kaže ona
došao sam, a Maca nije htela da kaže da sam bio kod njih i da sam bio
problematičan i tako dalje... Kaže, mi
idemo večeras, pa ako će ići, može da ide sa nama i naravno, majka me je
pitala kad sam se probudio, pošto sam bio zaspao to popodne, da li ću ići,
rekao sam da hoću i onda sam sa Cvetom i sa Macom se vratio nazad za Novi Sad.
U autu mi je Maca pokazala
taj utikač od gajtana od televizora i kaže, ovo
ja čuvam, ovo će imati jednoga dana jako veliku vrednost. To je kad ti budeš
pisac i književnik slavan, ovo će imati jako veliku vrednost i ja ovo čuvam.
Naravno, posle tog očaja, posle te strašne moje samoponištavajuće situacije
osetio sam nekako da to što Maca govori, možda to i bude tako, a i poželeo sam
da to bude tako. Nisam bio siguran, samo sam poželeo, a želja možeš da imaš
kol`ko hoćeš...
Moj drug Cveće je bio tih,
smiren, učestvovao je sa mnom kada smo snimali u Krušedolu. Govorio je delove
iz Samaroplavetnila pošto smo uradili
dramatizaciju Samaroplavetnila i
snimali smo posle tog. To je bilo `85. Znači, ovo je bilo `81., a ovo je bilo`
85. godine smo radili, snimali film o dopisnom pozorištu Mladena Dražetinog i
snimali smo predstavu i dramatizaciju Samaroplavetnila
kog je uradio doktor Mladen Dražetin. Glumci smo bili ja, moja supruga Silvija,
glumac je bio Čova, to je prijatelj Cvetin jedan i Čovina supruga... Ne, i
Cveta. Bilo je nas četvoro. Bila je to jedna lepa priča snimana na minus
sedamnaest.
Nakon toga 1986. godine,
`85. se već porodila Silvija i vratila se u Miloševo, a `86. godine sam ja
napravio Kulturno dvorište u mojoj avliji. Čitava ta priča oko mog samoubistva
je nekako nestala, a u međuvremenu mi je do ruke pala, Svetozar je tad čitao
knjige iz psihologije, čitao je vrlo popularna knjiga je bila Zen budizam i psihoanaliza gde je, ne
mogu sad da se setim ko su autori... Suzuki i ne znam, čitao sam to... Tome je
sad prošlo, evo, četrdeset godina. Tako da sam zaboravio, ali je tu bilo i Junga
i bilo je tu i Adlera je on čitao, a bilo je tu i Hornaja koja je imala tu neku
dobru... Ja sam zaboravio kako se zove knjiga... Čoveče, sve zaboravljam!
Dakle, Cveta je zaista
čitao tu vrstu literature, ja sam se više okretao književnosti, Jovica se
okretao filozofiji, jer nas troje smo se družili i često smo se nalazili,
vodili razgovore i često su bile polemike. Jovica je voleo da polemiše sa
Cvetom vezano istočna i zapadna filozofija. Ja nisam, ja sam u međuprostoru
bio, pošto sam se bavio književnošću i imao sam potrebu da vizualizujem misli
kroz jezik i kroz reči.
Moja priča o samoubistvu je
nestala. Zaboravila se. Potisnula se i sinoć kad sam pričao, setio sam se da je
Cveta bio jedan od onih koji su znali, još jedino jedna osoba je ostala koja to
na neki način pamti, verujem da pamti, pitaću je. To je njegova supruga Maca.
Marija. Koliko je to ostalo zapamćeno... Nadam se da je zapamtila.
Moj drug Cveće danas odlazi
na onaj svet i verujem da će ga tamo dočekati Jovica. Tamo će ga dočekati Živko
koji je nedavno umro ovog leta. Živko koji je bio divan čovek i evo, ja sam u
situaciji da gubim prijatelje. Gubim prijatelje, a molim od Boga milost da mi
Gospod da još dana da ispišem delo moje u slavu Njegovu, jer zaista bez Gospoda
ništa i taj neki trenutak kad sam osetio i kad sam osećao da moj rad na pumpi i
ti veliki bakšiši koje smo mi sami pravili i da te rabote koje smo radili, koje
su mene naučili, jer ja to ništa nisam znao su u stvari vrlo prljave i da to
sve nema potrebe da imamo. Šta se dešava? S jedne strane, u toj mojoj mladosti
su bili egzistencijalistički filozofi i nihilisti, a s druge strane su bile ove
raznorazne psihoanalitičke stvari i parapsihološke priče, tako da iz svega toga
je trebalo da se izađe... Godine 1981. je bilo to neuspelo samoubistvo, `82.
sam u Sremskim Karlovcima već bio oženjen i počeo sam da pišem Dragu Savetu, a `83. godine sam već
pronašao mesto na Fruškoj gori u Krušedol selu, osetio priziv blagodatni Majke
Angeline i preselio se u Krušedol i tamo bio u prilici da se u ogromnoj meri
oslobodim tog demonističkog, samorazarajućeg i lošeg poimanja, inata i
percepcije života.
