Данас је у свечаној сали Града Кикинде уручена Награда Душан Васиљев песнику Селимиру Радуловићу за најбољу књигу на српском језику у протеклој години "У царству ветрова арамејских" (Лагуна, 2022). Одлуку је већином гласова донео жири у саставу: Радован Влаховић, председник, др Зоран Ђерић, потпредседник и Ђорђе Писарев, члан.
Данас је у свечаној сали Града Кикинде уручена Награда Душан Васиљев песнику Селимиру Радуловићу за најбољу књигу на српском језику у протеклој години "У царству ветрова арамејских" (Лагуна, 2022). Одлуку је већином гласова донео жири у саставу: Радован Влаховић, председник, др Зоран Ђерић, потпредседник и Ђорђе Писарев, члан.
Данас је у свечаној сали Града Кикинде уручена Награда Душан Васиљев песнику Селимиру Радуловићу за најбољу књигу на српском језику у протеклој години "У царству ветрова арамејских" (Лагуна, 2022). Одлуку је већином гласова донео жири у саставу: Радован Влаховић, председник, др Зоран Ђерић, потпредседник и Ђорђе Писарев, члан.
Данас је у свечаној сали Града Кикинде уручена Награда Душан Васиљев песнику Селимиру Радуловићу за најбољу књигу на српском језику у протеклој години "У царству ветрова арамејских" (Лагуна, 2022). Одлуку је већином гласова донео жири у саставу: Радован Влаховић, председник, др Зоран Ђерић, потпредседник и Ђорђе Писарев, члан.
СЕЛИМИР РАДУЛОВИЋ ДОБИТНИК НАГРАДЕ ДУШАН ВАСИЉЕВ
Жири за Награду Душан
Васиљев у саставу: Радован Влаховић, председник, др Зоран Ђерић,
потпредседник, и Ђорђе Писарев, члан, већином гласова донео је одлуку да
Награду Душан Васиљев добије песник Селимир Радуловић за књигу У царству ветрова арамејских
(Лагуна, 2022).
Град Кикинда
традиционално додељује Награду Душан Васиљев за најбољу књигу на српском
језику у протеклој години. На конкурс је пристигло укупно 124 наслова.
Награда Душан
Васиљев ће лауреату бити уручена у
понедељак 27. марта у 12:30 часова у свечаној сали Града Кикинда.
ОБРАЗЛОЖЕЊЕ ЖИРИЈА ЗА НАГРАДУ ДУШАН ВАСИЉЕВ
Селимир Радуловић: У царству ветрова арамејских (Лагуна, Београд 2022)
Као и
за претходне, и за ову Радуловићеву књигу нам је потребно познавање библијског
контекста, препознавање библијских прича, ликова и догађаја из древне историје.
Зато и књига У царству ветрова арамејских, има неколико поузданих водича. Најпре, на
корицама је индикативан текст епископа бачког др Иринеја, који сведочи да је
Радуловић међу српским писцима најбољи познавалац монашке и аскетске
литературе, а као песник, он је једини који види невидљиво, кроз копрену
видљивог (уз духовнике и богослове). „Монах је онај ко је од свих одвојен, а са свима
сједињен” (др Иринеј).
На високу, заиста привилеговану оцену коју је изрекао владика Иринеј,
да је Радуловић једини песник који види невидљиво, кроз копрену видљивог,
најбоље се надовезује поговор др Саше Радојчића, „Сусрет с невидљивим“.
Карактеристичан је циклус о седморици монаха с Атоса, који су
недоступни људским чулима. „Њихово постојање није од овога света; за овај свет
они заправо и не постоје“, истиче Радојчић, а мало даље се пита: „Како се може
видети невидљиво? Како се може додирнути бестелесно?“ У одговору наводи
Радуловићеве стихове, а потом закључује: да „Радуловићеве песме говоре о
оностраном, о светом, које на тренутак, у магновењу, без обзира на то хоћемо ли
да га примимо или нећемо да га примимо, обасја наш, овај свет, и затим, у
следећем тренутку, нестане без трага. За очи које гледају само овај свет и за
главу која само о овом свету мисли – то не постоји. Ако је нечега и било, више
га нема. Дакле, заборавимо на то. Ужасно је заборавити искру у којој је на трен
засјао други, бољи свет. Песничка мотивација Селимира Радуловића је у отпору
таквом заборављању. Он нас подсећа на сусрете с невидљивим и позива на учешће у
стварности онога чега наизглед нема – а има га највише! И због чега има свега
другог“.
Трећи водич је ауторка предговора, др Јелена Ђ. Марићевић Балаћ,
„Икона беше у слову и слово поста молитва“. Описује књигу, њен концепт, али
уводи и, ако се не варам, нови контекст – очекиван: старе српске средњовековне
рукописне књиге и, можда неочекиван: Милорад Павић. „Орнаментисани иницијали
карактеристични су, иначе, за старе средњовековне рукописне књиге, али и за
потоње, посебно Рачана (Христифора, Јеротеја, Кипријана, Венцловића), мада су
њихове илуминације слова најчешће представљале обичне људе, а не свеце или
анђеле. Оно што је заједничка црта исцрпљује се у томе што је ‘визуализована
повезаност физичког тела људског бића са духовним светом’ (Љиљана Стошић).
Људски ликови који су украшавали иницијална слова из старих рукописа творили су
осу света или лествицу између човека и Бога, док се стапањем иконе и слова код
Селимира Радуловића успоставља такође директни, паламистички контакт са Богом”
(Марићевић Балаћ). Овде се, наравно, указује на иницијална слова која су
уметнички рад Олгице Стефановић, саставни део Радуловићевих књига, у толикој
мери да се више не могу одвојити од његових стихова а да се не поремети
поменути „паламистички контакт са Богом”.
Што се везе са Милорадом Павићем тиче, у Предговору се указује на
извесне сличности са Хазарских речником, односно са приповетком „Чувар
ветрова” из збирке Гвоздена завеса. Нећу препричавати аргументе које
наводи Марићевић Балаћ, само ћу поменути указивање на број седам, као пресудан
за оба писца. Седам чланова породице Прибац, седам прозора старог конака, седам
певајућих вртова – код Павића (у причи „Чувар ветрова”), а седам невидљивих
монаха (у циклусу „Угарци са Криа Нера”, код Радуловића; присетимо се и седам
еона, из једне од претходних књига, Сенка осмог еона).
7 (седам) је број, нумерал и име глифа који представља тај број. То је
природни број, а симболише га: повученост, резервисаност, присебност,
постојаност, аналитичност, мистериозност и велика унутрашња мудрост. Радуловић
се опредељује за овај број јер се у њему виде узвишене области постојања,
чврста вера, али и тајновитост, добра интуиција, готово свакодневно трагање за
оним најскривенијим одговорима на крајње филозофска питања. За разлику од
претходних шест бројева, који представљају неспокојства и бриге свакодневног,
световног живота, са седмицом улазимо у једну посебну, потпуно нову димензију
која служи управо као мост између такозваног „нижег” и „вишег” света.
Подсетимо се на антологијску Радуловићеву песму „Седам малих дрхтаја”!
Четврти, не мање битан водич, представља „Регистар имена и појмова“,
који је сачинио С. Јакшић. На 9 страна, од Авраама, старозаветног праоца
народа, до Христофора, светогорског старца, набројана су најважнија имена и
појмови који се помињу у овој Радуловићевој књизи, а све у намери да се њени
читаоци обавесте о њима, како би даље читање и разумевање његове поезије било
потпуније и јасније. Света Гора Атонска, Атос и други врхови и литице, на
једној страни, а на другој арамејски ветрови древне Сирије. Апокалипса или
Откривење Јованово, Свети Апостол и Јеванђелист Јован Богослов, који је називан
и сином грома. Велика Лавра, Кареја, светогорски манастири, светогорски старци,
подвижници и безмолвници. И, наравно, Син Човечји, Исус Христос, Оваплоћени
Логос.
Најважнија, не само зато што је најобимнија, песничка целина у књизи
носи назив „Угарци са Криа Нера”. Криа Нера (Хладна вода) је врлетна и стрма
јаруга подно Атоса. Планина Атос је република монаха. Циклус садржи 33 песме о
монасима, о онима који су, како то истиче Епископ бачки др Иринеј, „одвојени од
свих, а са свима сједињени”, „сједињени духовно, кроз љубав и молитву”.
Код песника Радуловића ни једна реч није случајно одабрана и никад је
не треба читати дословно. Тако и реч „угарци”, у наслову овог великог циклуса о
монасима. Знамо да је „угарак” остатак од дрвета које је делимично сагорело.
Појам „угарак” се користи и у пренесеном значењу. У љубавним песмама, односи се
на особу која је чекајући на љубав свог живота – прегорела, на емотивно
пресахлу особу. Овде, „угарак” означава човека који је усред бројних
претрпљених патњи и мука у животу – прегорео, односно постао незаинтересован и
депресиван. У неким крајевима, реч „угарак” се користи у значењу: упаљач.
Радојчић указује на ту „искру” у Радуловићевим
монашким песмама.
Марићевић Балаћ такође запажа: „Иако су Радуловићеве песме именоване
‘угарцима’, као метафорама за савремену ‘фрагментарност’ света, субјект стреми
да их разгори у лучу ‘сједињења’, како би, као подвижник, задобио снагу
седморице монаха, који држе ‘у својим рукама читав свет’ “.
Вођени кроз нову књигу Селимира Радуловића, У царству ветрова
арамејских, правим путоказима и тумачима, стижемо до краја овог кратког
записа радосни, као да смо и сами прошли светогорским стазама, одслушали
монашке песме. Настојали смо да чујемо и препознамо арамејске ветрове у
стиховима овог изузетног српског песника који је, попут монаха, тих и невидљив,
осамљен али и сједињен са другима, умом и срцем, душом и вером. Ове стихове, „одевене
у реч, Очеву”, као да је испевао стари монах, седећи испред своје испосничке
колибе, пре него што је нестао, јер је „створен за небо!”.
СЕЛИМИР РАДУЛОВИЋ
Селимир Радуловић (1953, Цетиње) објавио је бројне песничке књиге: Последњи, дани (1986), Сан о празнини (1993), У сјенку улазим, оче (1995), О тајни ризничара свих суза (2005), Снови светог путника (2009), Под кишом суза с Патмоса (2012), О пастиру и камену са седам очију (2015), Сенка осмог еона (2016); књиге изабраних песама: По лицу ноћи (1996,1997), Књига очева (2004), Где Богу се надах (2006), Извештај из земље живих (2009), Светло из очеве колибе (2011) и књиге изабраних и нових песама: С виса сунчаног, страшног (1999), Као мирни и светли весник (2008), Песма с острва сирочади (2010), Дах мале молитве (2017), Дванаест (2018), О дукату са ликом старца (2020), У царству ветрова арамејских (2022).
У издању Српске књижевне задруге и Православне речи објављена су му Изабрана дела (I-V).
Поводом његовог песничког дела објављена су два зборника радова: Песник ноктурна (1995) и Светло из очеве колибе (2015).
Аутор је пет антологија/хрестоматија, књиге књижевно-критичких текстова Повој и чланци (1987) и књиге огледа Светло из очеве колибе (2015).
Издавачка кућа Чигоја објавила је, у колекцији Одговори, књигу разговора Милоша Јевтића са Селимиром Радуловићем Очево лице књиге (2017).
Објављене су му књиге изабраних песама на руском, грчком, енглеском, немачком и македонском језику.
За свој књижевни рад добио је Новембарску повељу Новог Сада, Искру културе, Печат вароши сремско-карловачке, Кочићево перо, Награду Прољетног сајма у Бањалуци, Награду Теодор Павловић, Вукову награду, Награду Миодраг Ђукић, Награду Симо Матавуљ, Повељу Мораве, Награду Књига године Друштва књижевника Војводине, Награду Ђура Јакшић, Награду Деспотица Ангелина Бранковић, Награду Кондир косовке девојке, Змајеву награду, Награду Лаза Костић, Награду Стеван Пешић, Награду Милан Богдановић, Повељу Удружења књижевника Србије за животно дело и друге награде.
Био је секретар Покрајинског фонда културе (1990-1992), директор Културног центра Новог Сада (1992-1997), председник Друштва књижевника Војводине (1997-2000), главни и одговорни уредник издавачке куће Орфеус (2001-2012), директор Стеријиног позорја (2012-2014). Сада је управник Библиотеке Матице српске.
Живи у Новом Саду.
УЖИ ИЗБОР ЗА НАГРАДУ ДУШАН ВАСИЉЕВ
Жири за Награду Душан Васиљев у саставу: Радован Влаховић, председник, др Зоран Ђерић, потпредседник, и Ђорђе Писарев, члан, донео је одлуку о ужем избору наслова за Награду Душан Васиљев коју Град Кикинда традиционално додељује за најбољу књигу на српском језику.
На конкурс је пристигло укупно 124 наслова објављених у 2022. години. Жири је првобитно изабрао 19 наслова за шири избор, а сада и ужи избор од три наслова.
У ужи избор ушле су следеће књиге:
Горан Петровић, Папир (Лагуна)
Саша Радојчић, Дечак са Фанара (Агора)
Селимир Радуловић, У царству ветрова арамејских (Лагуна)
ŽIVOT JE LEP Milica Jarić
Trenutka kada se rodimo bačeni smo u vrtlog surove, bezosećajne
realnosti pune niskih morala i visokih očekivanja i naš maleni sat
počinje da otkucava. Rastemo, učimo se poverenju, bolu , prevari, besu,
i izdaji spemajući se za otplatu večnog duga svog nikad traženog
postojanja. Odrastamo, stasavamo, postajemo slobodni i nezavisni,.
Jurimo novac i imetak, kasnimo, bežimo od sebe, osnivamo porodice,
gubimo ljude, tražimo se i naš maleni sat već uzima mah odbrojavajući
nam smrt. Starimo, žalimo za neispunjenim snovima, neizrečenim
rečima, nerešenim svađama i sa mirom ili nemirom posmatramo
poslednje otkucaje svog sata pre nego što se vratimo u večno crnilo iz
kog smo potekli.
U čemu je onda lepota ovog varljivog, tegobnog i prolaznog dara datog
čoveku? Zašto smo stvoreni ako ćemo nepovratno nestati sa lica zemlje?
Izgubiti sve što smo voleli, ako ćemo se mučiti i raditi i nakraju sav
dobitak, sav imetak neće ništa promeniti na mestu na kom ćemo po
obećanju svi završiti? Zašto je onda život lep?
Lepota življenja krije se u najsitnijim kutcima našeg postojanja, u
redovima između svega strašnog i bolnog. Zbog lekcija, zbog svega
onog što gradi našu dušu pre nego što se vrati svom večnom boravištu
ovog puta drugačija, lepša, jedinstvena. Lepota se krije u svakom
pruženom osmehu, svakoj lepoj reči, novom iskustvu, u sigurnosti
porodice, iskrenom prijateljstvu, lepom gestu, nezboravnoj ljubavi,
leptirićima u stomaku, prvom detinjem plaču, prvom plesu i poljupcu. U
novoj knjizi, dobrom filmu, ukusnoj hrani, mirisu bakinog stana i njenih
medenjaka, u seti na prošla vremena, u nesnosnoj dosadi u školi i
dobrom društvu u njoj. U pesmi koja budi emocije i umetnosti koja je
prosto lepa. U svakoj obećanoj zori i vatrenom zalasku sunca, u
mističnosti magle nad rekom i silini okeana, u sjaju zvezda i šapatu tame
između njih, u mirisu kiše i cvetnoj bašti. Najlepši je taj saputnik život
baš zbog prolaznosti svoga veka. Jer svaki dan, svaki čovek, svako
iskusvo emocija i tren vredi više kada je sada, jednom, prvi put i možda
nikad više. Život je dar i lekcija čovekovoj duši kako bi se razvila i
učila. Kako bi postala unikatna, večna i prelepa, a svaki trenutak prožet
je nekim malim i velikim radostima, nekim uspomonema i obeležijima
koje nosimo i kada napustimo ovaj svet. Zato život jeste lep.
Milica Jarić pesma za Sv Savu
Слави га данас чета ђака
очију пуних мрака.
Заправо, очију пуних туге.
И књиге им многе мрске
и речи празне
и науке далеке.
И све се чини тако тешко, тако дуго.
А само их куде и само грде
ту младост што је некада волела учити.
Од кад то да деца не желе знати?
А некада је светосавље било у нама.
Некада се радовао Свети Сава.
Не тако давно, у оку нам је сијала искра
и свака мисао и реч била је искрена и чиста.
Некада је другачије мирисао из кандила дим.
Некада смо се више поносили њим.
И вера нам је била чврста као камен.
Некада се осетио Свети Дух и наднебесни пламен.
Некада је све то много христоликије било
и пита се сад пастир наш где се стадо изгубило?
Где су љубав, вера и правда?
Али ваљда још постоји нада.
Има наде макар у једног ђака
да ће разумети, знати, хтети
и Савину реч зарад будућих поколења држати у памети.
Ипак, данас се тужно радосна песма пева.
И тропар свуда се ори
попут речи без смисла и реда,
а светитељ што га данас славе,
само немо стоји, тужно гледа.
O unutrašnjim glasovima
Javljaju se kad utinem u svakodnevnim poslovima i brigama. Čujem ih kako se komešaju u meni i kako traže puta načina i mogućnosti da se iskažu. Čujem ih jasno kako se prepiru. Kako svaki od njih ponaosob želi da se iskaže. Kako se ištu svojom emotivnom retorikom i kao da hoće da izađu u prvi plan. Ti unutrašnji glasovi su moji životni saputnici koje kroz čitav život nosim kao ogromno breme na leđima. Ponekad su mi teški i ne mogu da izdržim. Kolena mi klecaju pod teretom.Zaduvam se od stalnog penjanja po merdevina kao kad se žito u vreći nosilo na tavan. Srce mi ubrzano lupa a ponekad se i zasopim, pa teško mogu da dođem do daha. Uplašim se umreću onako u stalnom usponu sve jednako noseći ih na leđima.Ti glasovi, sastavljeni od reči, rečenica, slika, prozora,događaja, doživljaja, monologa, dijaloga sa drugim ljudima, ponekad pretvoreni u jadikovke, tugovanke, u groteske i farse svakodnevlja koje postalo sećanje i istorija.Oni me teraju da da ih penjući jednog po jednog pisanjem i ispisivanjem stranica i stranica spuštam na zemlju, pretvaram u tekstove,rukopise, knjige, sve jednako penjući se u mnogome olakšan dok ne stignem pred lice božije i smerno prihvatim godinama isčekivan njegov sud.
Srećan ti rođendan CARE Banatski. Želim da ti zdravlje i sreća budu najveći prijatelji i da ti se ostvare sve želje i snovi. Gordana Balandžić
POEMA PESNICIMA
Dopusti da ti budem saučesnik u svemu
iako ću učeći od Tebe postati sve sem mudra!
Oprostite mi premudri pogrešno učenje
i pogrešan izbor učitelja za uzor.
Vi mu se rugate, i ja bih da imam zrno soli u glav
i zaboga,
pa on žabu krastaču pod jezik podmeće
da mu se jednom(kad?) prometne u princezu...
Kad, tad...
Zaista je ludost u oči ubadati mesečev zrak
za srebrn odlivak koplja španskog zanesenjaka
El ingenioso hidalgo Don Quixote de la Mancha
-zar iko priseban još veruje u vetrenjače?
Slažem se sa vama umni i osoljeni razumom:
i Vitez od Manče i moj Učitelj- Brat su čudaci,
pabirče po mašti ne bi li našli opake divove-
protiv nekoga se mora ustremiti koplje i stih
inače,
čemu pesničko viteštvo i posebnost?
Ne pobijam vam razložnost razumni
ali,
ne zamerite,
ja nipošto ne želim biti Vi,
vaš razložni svet mi žalosno crno-beo,
(pogubiću se ako ne vidim svet kroz spektar)
neskromno,ali ne umem da sanjam osim u boji!
No ostavimo po strani razborite!
Dopusti mi moj pometeni Brate i Učitelju
da svoju neprimerenost pridružim Tvojoj
u oštrom odbijanju razloga za odrastanje,
"jer samo deci i pesnicima su dopušteni ispadi
plač i pevanje , očaj i ushićenje zbog bagatelle"
Kako?
Zar su Pojave ikome sitnice?
Smešno je pevati sa vetrom u trščarima
i komadom trske dirigovati "Mesečevu sonatu"?
Pa dobro!
Neka se smeju,
nije mi žao mene,
njih mi je žao što ne čuju akorde u ševarima!
Mora da je tužno biti gluv za muziku vetra!
Ne mreškati se s površinom reke pod pljuskom,
ne mrestiti se skupa sa srebrnim mrenama ?
Plakala bih kad ne bih bila reka i riba,
sve dotle bih plakala
dok od suza ne stvorim sopstvenu reku!
Brate moj i Učitelju,
Pesniče
dopusti da učestvujem i saučestvujem:
u Tvome jutarnjem radjanju i večernjoj smrti
prateći sa suncokretima sunčevog kotura hod
jer,
i ja se kao Ti svaki dan rodim i umrem
prateći ritam veličanstvenih Promena!
Zar postoje ravnodušni pred Prirodom?
Ako postoje, klanjam se do zemlje
mora da je podvig živeti a ne biti živ
ovako kao Ti i kao Ja ,
Brate moj-PESNIČE!
by © Nena Miljanović
рођедасака пема Nikola Vlahović Nikasso
дас је мом оцу радовну рођндан да му се све жеље освре
уживоту и да објви још пуно кига и рома оче нека серћн ртан
рођен
PESNIKU BANATSKE RAVNICE Tatijana Vujić
kad je studen polako krenula
da se uvlači u daleke gradove,
rešio pesnik banatske ravnice
rečima svojim da ih zagreje.
Ispočetka je nekako ličilo
na pravu malu avanturu.
Puno kilometara i granica,
puno nepoznanica i nedoumica,
čekalo ga je na dugom putu.
Jedna torba i mali kompjuter,
dve posebne košulje za nastup.
U prtljažniku starog auta
paketi knjiga, obavezni šal,
i zaštitni znak – plavi kaput.
Ne mogu reći da je postojao
čvrst plan. Al kako to biva
kad si častan i dobronameran,
kad kreneš sa blagoslovom božjim,
otvaraju ti se sva vrata širom.
Čula se reč prava, banatska,
do mnogih je srca pronašla put.
Panonsko more slilo se u Jadran,
samo od reči i njene lepote
pesnik je stvorio novi okean.
Dobrodošlicu su mu poželeli
moćni August, prvi rimski car.
Konjanik strogi, Jelačić Ban.
Lepi Maribor, barokni Varaždin,
Murska Sobota i dobri stari Tin.
Neka ti je uvek srce puno pesniče, brate.
Hvala za sve reči lepe, tople, mudre.
Nek' te, pre svega, dobro služi zdravlje.
Nek' Bog čuva tebe i tvoje najmilije,
Neka se pesma tvoja još dugo, dugo čuje.
Pra Milan od Lužice DAR SUNCA Srbska rođendanska pesma
Ti si zvezdama ukras
Sunce nam te daje na dar
Pa sijaj sa njim i za nas
Obasjavaj zemni šar
Svi ti želimo danas
Da svaki ostvariš san
Pa pevamo svi u glas
Srećan ti srećan rođendan
Пријавите се на:
Постови (Atom)