O češanju
Kad je kako i ko je prvi počeo da se češe o druge teško je utvrditi. Istorija o tome ne piše. I u književnosti se to ne pominje. Pisci su obično bili zaokupljeni nekim lepšim životnijim temama. Tu su bili u glavnom muško ženski odnosi prelamani kroz istorijke teme, pa onda oslikavanja unutrašnjih života i portreta duše itd. itd. Tema je mnogo i ne mogu se sve nabrojati, ali uglavnom su birane da se pomalo podiđe čitalačkom ukusu u vremenu u kom su dela nastajala.Češanjem i češatorima se malo ko bavio, oni nikome nisu bili interesantni. Oni nisu bili inspirativni,jer njihovi životi nisu gotovo nikad ulazili u neke dramske situacije da bi pisci i čitaoci mogli na neki način zaintrigirati da o njim nešto napišu.Mapa njihove duše je uglavnom bledunjava i njihove reči su uglavnom površne i opšte tako da se teško i pamte, ali one su uvek tu. Kako u literaturi tako i u životu.Oni se uglavnom kamufliraju prosečnom opštošću i vema retko su iskreni. Njih u narodu zovu još i muftadžijama, grebatorima, podguznim muvama,ljigavcima, ljigama parazitima, gotovanima itd.Za njih su drugi u glavnom tu da bi se oni o njih na ovaj ili onaj način okoristili.Oni se češu o vaša kako duhovna dobra, tako i materijalna.Alavi su ali to ne pokazuju. Malo se daju ali su zato spremni da permanentno primaju.Sve njima treba i sve oni primaju. Svoje uglavnom ne nude. O svom gotovo ne govore. Njihov život je uvek postrani.Ako imaju porodice i o njima se ne priča.Pribiju se uz vas kao krpelji i šćućure se i polako parazitiraju na vašom otvorenosti, a pogotovu vašoj ne doslednosti i sujeti.Oni vas ne vole i ne razumeju, premda pokazuju suprotno samo da bi se okoristili, da bi se očešali, o neka od vaših dobara.U trećem mileniju oni su se razvili u poseban sloj naizgled lepih duša kako je to govorio jedan tragični mislilac iz predprošlog veka. Teško im se može stati na put je se oni veoma vešto kamufliraju, a svoje češatorske folove prenose sa čoveka na čoveka kao šugu. Ako me pitate gde sam ih sreo i gde ih vi možete sresti, pa osvrnite se i videćete da smo u prošlosti imali jedan sistem koji je proizvodio češatore. Oni su se uglavnom ubacivali na ovaj ili pak onaj način u državne službe.Onako ljigavi leporeki i poslušni otaljavali su svoje dane verujući da je ovaj svet bogom dan da se oni u njemu razbaškare.Njihov najuzvišeniji smisao života je da njima bude dobro, a o koga će se češati i nije im važno.Češu se tamo gde ima vajde, a dali je u pitanju država, institucija,ili pak pojedinac to i nije važno,bitno je da češanje bude uspešno.
Obično se u trenucima dokonosti pronađu neki sitni poslići koji liče na radnju, a nisu to pa se za njih onda kaže da je u pitanju čeprkanje. Taj izraz čeprkanje sam prvi put čuo u mom detinjstvu kad je moja baka koju sam zvao majka govorila kvočka čeprka na đubrištu i traži hranu, a usput kvoca i zabavlja piliće kojima je već otpalo ono prvo bebasto paperje i koji su pored majke počeli da kljucajući traže hranu.Kad su ljudi u pitanju postoje oni koji vole da čeprkaju po tuđim životima. Da čeprkaju po tuđim prošlostima, da taže neke sitne male pikanterije i slabosti kako bi se istima mogli kad za to dođe trenutak narugati, ili pak da bi se mogli okoristiti.Nekome to smeta,a smetalo je i meni u jednom trenutku dok sam bio mlađi i dok nisam shvatio da ono sam što jesam, da tamo sam gde sam, da kako mi je tako mi je, i ni bolje ni gore.Sad sam u ovim godinama ponosan na čeprkače u mom životu i mojoj biografiji pošto mi oni pomažu da se opsetim onoga što sam zaboravio u huku događanja koje mi je život nudio i koje sam ja tako revnosno prihvatao.
Obično se u trenucima dokonosti pronađu neki sitni poslići koji liče na radnju, a nisu to pa se za njih onda kaže da je u pitanju čeprkanje. Taj izraz čeprkanje sam prvi put čuo u mom detinjstvu kad je moja baka koju sam zvao majka govorila kvočka čeprka na đubrištu i traži hranu, a usput kvoca i zabavlja piliće kojima je već otpalo ono prvo bebasto paperje i koji su pored majke počeli da kljucajući traže hranu.Kad su ljudi u pitanju postoje oni koji vole da čeprkaju po tuđim životima. Da čeprkaju po tuđim prošlostima, da taže neke sitne male pikanterije i slabosti kako bi se istima mogli kad za to dođe trenutak narugati, ili pak da bi se mogli okoristiti.Nekome to smeta,a smetalo je i meni u jednom trenutku dok sam bio mlađi i dok nisam shvatio da ono sam što jesam, da tamo sam gde sam, da kako mi je tako mi je, i ni bolje ni gore.Sad sam u ovim godinama ponosan na čeprkače u mom životu i mojoj biografiji pošto mi oni pomažu da se opsetim onoga što sam zaboravio u huku događanja koje mi je život nudio i koje sam ja tako revnosno prihvatao.
Mnogo je onih koji su vikend iskoristili da iz gradova krenu put zavičaja.Da se tamo sretnu sa roditeljima, rodbinom prijateljima iz mladosti.Evo podne će i već osećam miris raspaljenih roštilja.Sela su poslednja destinacija pre odlaska na godišnje odmore u inostranstvo.Život je neizmerno lep,kaže moj komšija paor sitni ovdašnji, udesiš pa trpiš.
Ne nije to bila ispovest
Razgovaram sa sveštenikom juče pre podne o kulturnom životu onako uopšteno pa i u našoj malenoj sredini.Kažem ocu da je sa stanovišta finansija teško voditi privani kulturni centar u državi Srbiji, ali da se opstojava.Onima koji vode javna preduzeća je lakše jer imaju redovnu podršku za svoju delatnost iz državnog budžeta, a takođe i redovne pare za plate. Mi kao pioniri preduzetništva u kulturi i kreativnim industrijama to nemamo i moramo svaki dinar sa mukom da zaradimo kako za programe tako za plate.
Sveštenik me sluša pa kaže; Ti si trebao biti direktor državnog kulturnog centra i nebi te bolela glava, jer kod njih je radio ne radio svira ti radio, kaže mi sveštenik.
U pravu si,bilo bi mi lakše oče, kažem ja, u našoj državi je preko sto pedeset kulturnih centara na bužetu i svi oni liče kao jaje jajetu a moj Banatski kulturni centar je samo jedan.
Sam si izabrao taj krst da nosiš na leđima, kaže mi na kraju razgovora sveštenik.
Sam uz Božiju pomoć, kažem ja, i sa radošću ga nosim. Ovo nije kuknjava prenemaganje, nije ni ispovest, već samo razgovor četvrtvekovnih prijatelja.
DNEVNIK PISCA Danas me je zvao Sever Bešlin
Danas me je zvao Sever Bešlin, čovek koji intenzivno čita moje knjige. Kako, kako je zdravlje, književniče? Pita me. Reko, evo, otimam se. Jal, kaže, je l` si ti stvarno pustio tu još jednu knjigu u štampu, Draga Saveta kažeš da se zove? Jesam, Severe, pustio sam je u štampu. Pa, kad će izaći? Ne znam, reko, nisam zvao štampariju da proverim, ali evo, zvaću, pa ću proveriti, pa ću ti onda javiti. Zovi, pa mi javi. Reko, oćeš doći do mene malo? Ne mogu, kaže, neću doći, al` doću sad kad bude knjiga da dođe. Pa, reko, dobro, dobro Severe... Kako ti kažeš. Interesantno je da je Sever čovek koji čita knjige, pogotovu čita moje knjige, što je meni mnogo drago i ja moram da smislim posebnu nagradu za čitaoce. Tako da ću da dam čitaocu, nešto ću da poklonim od knjiga. Tako da, eto, to je to. Da vidimo, organizovaću takmičenje... Treba organizovati takmičenje na kom će ljudi pisati, ko je čitao, ko je pročitao najviše mojih knjiga dobiće nagradu. To može da bude veoma, veoma interesantno. Dakle, da raspišemo konkurs ko je pročitao najviše knjiga Radovana Vlahovića dobija specijalnu nagradu. Da... Sa tim saznanjem ko je pročitao najviše mojih knjiga, ja ne znam šta bih radio... Interesantno je samo da imam kao informaciju, ali ništa posebno. Sećam se, pokojni Slavko Aćimović je govorio da ima želju da sa Panonskom bankom preuzme Vojvođansku banku, filijalu u Novom Bečeju, bivšu banatsku banku koju je vodio nekada Voja Lazić, potom Radovan Cucić. Šta je on, u stvari, hteo da se uradi? On je, da se izvuče privreda koja je napajala tu banku, da se prevede u Panonsku banku. Znači, privreda čiji zbor žiro – računa je činio kreditni potencijal te banke, praktično da prevede u Panonsku banku, da bi tamo to bilo deo potencijala Panonske banke, a da se ova banka sama od sebe uruši i da Vojvođanska banka, na čelu sa Životom Mihajlovićem, nema računa više da ta filijala postoji. Zanimljivo. Slične stvari se dešavaju i u vezi sa nekim stvarima u književnosti; vidim da jednostavno ta neka potreba da se od određenih ljudi i kod određenih ljudi da se izvuče ta potka, to jest da se izvuku elementi koji sačinjavaju ispod, znači da se izvuče potencijal, snaga i energija, da se izvuku ljudi, saradnici, čini da se slabi potencijalna konkurencija i da iz svega tog se stavlja pod komandu. Hmmm... Zanimljivo je to sve. Da, jer trebalo je to da se to... Baš tako! Uzimao je jednu po jednu poziciju. Da, baš kao Baš - Čelik što je pio čašu po čašu vode i rastao. Zanimljivo. Do zla Boga zanimljivo, a i štetno! Za sve je štetno. Srbi Prečani i Srbi Šumadinci. Srbi Prečani i Srbi Krajišnici. U ovom trenutku Srbi Prečani su opkoljeni, napadnuti i potučeni dno nogu od strane Šumadijskih Srba, Cetinjskih Srba, od strane Krajiških Srba, od strane raznoraznih dobrovoljaca. Sve se to vrlo, vrlo očito i prelama u Matici. Matica je postala skup svesrpski, a oni koji su je osnovali i koji su joj dali ime i sve ostalo su stavljeni u stranu. Interesantno je da u dvestogodišnjici ništa nije urađeno vezano za Teodora. Jednostavno, Teodor je sklonjen u stranu. Interesantna je i druga stvar – da Maticu preuzimaju svi drugi Srbi osim onih koji su je stvarali, a one koji su je stvarali, Maticu, stavljaju u drugi plan. Zanimljivo. Čudno, ali u stvari vrlo istinito.
DNEVNIK PISCA Dobro jutro ili dobar dan
Dobro jutro ili dobar dan. Evo me, budan sam i lagano se dižem. Odmaram. I vidim da mi to prija. Juče sam bio malo aktivniji. Išao sam do benzinske pumpe i do mog druga Cvete Kičova koji u Beodri, pored pumpe, u Šijakovom lokalu drži malu kockarnicu. Onda ja odem kod njega i on iznese stolicu kad je lepo vreme i onda sedimo tu ispred kockarnice. Malo popričamo, on povremeno kad ga zovu iznutra uđe i da kockarima žetona i onda oni kockaju, a mi kao nešto sedimo i pričamo i uvek se opsetimo nečega iz prošlosti. Opsetimo se nekih naših događaja, doživljaja, nekih ljudi koje smo znali iz mladosti i sve ono što je, na neki način, vrlo blisko i vezano za našu generaciju. Cveta se dobro drži posle gubitka sina, ali je neke stvari izbacio iz života. Dakle, ne učestvuje ni u kakvim svečanostima gde je muzika. I tako, dosta je zatvoren na tu temu, ne govori puno nikome ništa, ali ja osećam tu njegovu bol i pritisak. Inače, ovaj drugi sin, Neša, je oženjen sa Jovice Kinjašev ćerkom i oni žive u Nemačkoj, kupili su tamo stan, imaju sina i imaju ćerku. I tako, Cveta je penzioner, ali isto tako nuz penziju radi ovo, a mislim da je i supruga penzionerka... Jeste, i supruga je penzionerka, ima on i malo zemlje i tako... Tako da sam malo pešačio, otišao sam do njega, jer u ranijem periodu sam gotovo svakodnevno odlazio do njega tamo i onda sam malo... Izađem, došetam do njega, pa onda malo posedim, popričamo i onda ja odem. Inače, odavno nisam to činio – da idem kod Cvete, evo već više od godinu dana i da budem iskren, ovo me je iznenadilo. Prosto sam samo prvo bio natočio goriva i on me video da sam tu, došo do pumpe, ja sam dobio želju da odem i nisam puno ni razmišljao i preparkirao sam auto i otišao. Iznenađenje je da sam lako otišao, posedeo tamo, čak smo se i slikali i lako sam se vratio. Što je jako dobro. I evo sad, od jutros gledam da li imam neke posledice... Vidim da nemam. Očito da ta terapija koju mi je ovaj doktor u Kragujevcu promenuo prija. U sledećim danima ću videti kako će to biti. Za sad čekam uput da dobijem iz Zrenjanina overen, pa onda ću videti kad ću da idem za Novi Sad. Mnogo me raduje da komuniciram s tobom i verujem da ćeš naći načina kako da prevaziđeš tekuće probleme po pitanju zglobova i ono, kako ti kažeš, biće bolje! Lep dan!
DNEVNIK PISCA Kad je došlo ono vreme nji dvojica
Kad je došlo ono vreme nji dvojica isterali treš izšupe i dali da i voza kineski afto sa vozačom Srđom Zlopoglađom i krenuli po Srbiji da vršedu i da redom sprovodidu misiju i da menju istoriju i prikraju šta je bilo i kako je. Da nas uču kako treba to da bude, a vozu se i gostu se i privaću honorare. Na ramena tapšedu nas da se dobro razumemo i da znamo kako treba da čekamo da uradu štogođ zanas.
DNEVNIK PISCA Nekad sam mogao da funkcionišem na više koloseka
Nekad sam mogao da funkcionišem na više koloseka, a sad vidim – i na jednom mi je komplikovano.
DNEVNIK PISCA Sa promenom terapije osećam se duhovno stabilnije
Sa promenom terapije osećam se duhovno stabilnije. Ne unosim nikakve velike promene u život, ponašam se tiho, u smislu uobičajeno, mirno, konzumiram život u laganom ritmu, kako bi to rekao jedan narodni pevač, ne talasam previše i ne postavljam visoke zahteve pred sebe. Nemam potrebe da proizvodim histeričnu i uzrujanu situaciju i da, po svaku cenu, želim da dobijem pripadajuću naklonost, kritike za moja dela. Javnost je prepuna knjigama i piscima u poslednjem milenijumu. Prosto su počeli da guše kako ih je Fejsbuk i ostale društvene mreže, počeo upućivati na samoinformaciju, na samoreklamiranje. Pisci su odjednom oni uspavani počeli da pišu i počeli su da jure neke svoje demone slave iz svog prikazivanja javnosti. Očigledno je da prati misao.
DNEVNIK PISCA Moj sestrić se ženi
Moj sestrić se ženi, a momačko veče je pravio u Pragu. Kako mi danas kaže sestra. Njegova žena buduća devojačko veče pravi u Grčkoj. Svadba će biti na brodu. Venčanje crkveno u sabornoj crkvi, a građansko na brodu. Velike promene su se desile, svaka generacija mladih na drugačiji način proslavlja svoje svadbe i svoja venčanja. Rituali koji su nekada bili u tradicionalnim svadbama su nestali. Došli su novi rituali i tim novim ritualima moramo se privikavati i adaptirati. Želeo bih da idem na tu svadbu, ali moje zdravstvene prilike i mogućnosti mi to ne dozvoljavaju. Moj zet je poslednjih dana bio u Italiji, kaže mi sestra. Bio je na nekom, to se može reći da je to neko takmičenje, automobilsko... U automobilizmu... Nisam dobro razumeo, ali sve se kod njih dešava nekako svetski. Kod mene se ništa ne dešava svetski u ovom trenutku, osim što sam u jednom momentu imao mnogo ćitalaca iz celog sveta na mome blogu. To me je iznenađivalo. Dakle, imao sam čitaoce u jednom momentu više, iz Nemačke najviše, pa onda iz Amerike, pa onda Nemačka, Amerika i Finska, to su sve bili moji, ako smem tako da kažem, najnoviji i najveći pregledi poslednjih dana, a tek je na četvrtom mestu bila Srbija. Zanimljivo je da sam, evo setio sam se da i moji drugi prijatelji putuju po svetu i da im je to postalo sasvim normalno, ja sam u jednom periodu malo putovao po svetu, to je ovih poslednjih nekoliko godina, dok se nisam razboleo, to jest dok se stanje nije pogoršalo, a onda se stanje pogoršalo, ostavio sam duvan, prihvatio se medikamenata i stanje ne ide na bolje. Ide na gore. Čuo sam da je Stojan Stojkov bio prekinuo pušenje, pa je onda počeo da puši i nastavio je i namestio je neku svoju terapiju i sad živi tu terapiju, vidio je šta i kako. Moraću danas da ga nazovem, da vidim kako je, pa ću onda dalje sve ostalo. Da vidim šta je to što su njemu od terapije skinuli, ali sam čuo da je on počeo ponovo da puši. Zanimljivo... U onoj meri koliko to može da bude interesantno. Šteta... Sad mi je pala na pamet priča o Ivanu Civanu koji je bio prodavac obuće i koji je otvorio radnju Borovo i Ivan, čiji je radnik bio Kicolj, a i Stojan Mesaroš, Ivan čija žena se zvala Vida, Ivan za kog kažu da je bio gej i o kom je njegova supruga govorila da on sve žene vata zanogu u smislu da vata da probaju – uzme za nogu, pa onda da obuče cipelu. Naravno, Vida je to koristila kao odbrambeni mehanizam. Kako mi je to palo na pamet, posle toliko godina? Inače, bila je priča jedna koju je Karlo pokojni pričao usput, sad mu je godišnjica ovih dana... Smrti... O tome kako je on hteo da se druži sa Ivom i kako mu je ovaj nudio da nauči da bude gej. Da li je to istina ili nije, Karlo je bio sklon fantazijama i sklon pričama. Tako da nisam siguran, ali evo, godišnjica je njegove smrti. Ko bi rekao...?
DNEVNIK PISCA Danas je Prvi maj 2026. godine
Danas je Prvi maj 2026. godine. Pamtim, sigurno jedno šezdeset i pet Prvih
majeva do sad iz različitih vremena, različitih situacija i evo vidim da se mnogo
toga promenilo od onog vremena kad sam sa dejkom čekao brata i sestru i strica i
strinu iz Zrenjanina, pa do ovog jutra kad sam u tišini moje sobe predaka meditirao
i vozio bicikl, sobni bicikl kao trenažer, za moje vrlo slabe noge. Poslednjih dana
viđam mnogo nepravdi i dobijam želju da na njih ukažem, da podviknem u odnosu
na vlastodršce. Međutim, ne uradim ni jedno ni drugo. Jednostavno prećutim i
stavim to negde u stranu, jer starci nisu za ratnike, jer oni ne mogu da se brane i to
je u stvari najveća nevolja. Rat se ne počinje kad si šaka jada koja ne može da se
brani sama, koja čak ne može na duže ni da hoda, koja ne može da potrči. Šaka
jada koja se ne smeje poslednjih dana, već sam nekako utihnuo. Šta mi to treba?
Da utihnem. Pa, ne treba mi, ali moja priroda postaje tiša, moj inteligibilni svet
postaje jači, juče sam otkrio da ponovo vodim monologe. Da. Bože, kako je to
dobro. Čitav život sam vodio monologe u sebi i unutar sebe, a onda sam jedno
vreme sve to izgubio. Korona je zla bolest. Lekovi koje koristim su loši i zli. Oni
uspavljuju um i duh, fasciviziraju. Mislim da su te pumpice koje koristim mnogo
opasne. Ja sam juče nešto računao koliko trošim para na lekove, stvarne lekove, a
koliko trošim para na ove dodatke. Vitaminske i čuda, na šećerne vodice koje su
zaista prevara i ja vidim to. I to je samo stvaranje ružne navike i bespotrebnog
troška. Da... Svakako to moram da osmislim kako ću konzumirati, jer nije potrebno
sve to uzimati tako što će se otići u apoteku i kupiti. Oni su iz tog razloga dozvolili
slobodnu prodaju. Da... Fino nas navade, da mi pacijenti, koji kupuju i za neke
stvari možeš imati para i ne možeš, ali za lekove Bože moj i za suplemente, to
uvek mora da se nađu pare. Kako je druga polovina dvadesetog veka i prva
polovina dvadeset prvog veka učinila da se promeni psihologija pojedinca. Da u
ogromnoj meri postane zavisan od lekova koje konzumira. Šta reći? Kaže onaj, šta
reći, a ne zaplakati? A ne, nema potrebe plakati... Nego, jednostavno treba sebe
ukrotiti na drugačiji način i dovesti se na drugačiji način u situaciju da se može
naraditi i razmišljati drukše. Da... Pronaći ćemo način i model kako da to uradim.
A u stvari razmišljam o vratima koja bi bila napravljena vezano za BKC, međutim,
to nema potrebe. Dovoljno je da ovde odsečem ovo i da spustim vrata do zemlje.
Da, da odozgo do dole, da... Da, baš to. Baš to. Sad vidim, jer onda bi imao sve
ono što mi treba. Sve ono što mi treba, sa šalukatrama. Da, sa šalukatrama prozori
na kipu, veliki, koji mogu da budu i prozori i vrata sa ovim, kako se zove, sa ovim,
za muve... Eto, to ćemo namestiti. To ćemo namestiti, dva prozora, tačno tako.
Bravo. Dobro sam se setio da je u stvari to najbolje rešenje. Prozore sa ulice
pretvoriti u vrata, da, da, da. Okej. Bitno je da sam probudio unutrašnji govor
ponovo. To je Božje delo i Božje čudo da mi vrati taj dar koji mi je dao.
DNEVNIK PISCA Inače, šta reći, a ne zaplakati? Šalim se, naravno.
Inače, šta reći, a ne zaplakati? Šalim se, naravno. Ovo je čudno vreme. Vreme
raslojavanja. Vreme razbraćivanja. Vreme zavlačenja u ljušture, Vreme kad nismo
više u stanju da ispratimo naše želje, a one postaju svakim danom sve veće i vreme
kad se ja oštro svemu tome suprotstavljam.
DNEBNIK PISCA Nedelja je. Jutro.
Nedelja je. Jutro. Prilično loše sam spavao, što mi se u poslednje vreme sve češće
dešava. Moram da menjam ritam. Slabim, imam utisak da svakodnevno slabim i
moram da nađem način kako ću da izađem iz ove pasive. Moram u aktivu. Moram
da probudim čula, da vratim volju za životom, moram libido da podignem, nema
mi druge. Bez dizanja libida ništa. Okretanje životu, a ne smrti. Libido, libido.
Podići libido. Vapaj za životom i pokrenuti se, probuditi čula i telo uzdrmati i
razdrmati. Nema druge, nema druge.
DNEVNIK PISCA Danas je peti maj
Danas je peti maj. Juče sam primio inekciju, nisam baš najbolje poslednjih dana.
Bio je doktor. Zvao sam doktorku Dautović. Ona kaže da sutra idem kod nje oko
pola jedanaest. Ne osećam se najbolje. Ne prija mi, ne mogu sebi da, ne mogu sebi
da osetim i ne mogu sebi da namestim da mi bude ugodno. Puna mi je glava i
prepuna svakakvih gluposti, toliko tog nepotrebno. Ne mogu da se odvojim od
bolesti, da počnem da razmišljam drugačije. Očigledno da moja želja da radim je
skopčana sa onim mojim drugim bićem koje kaže da ne treba da radim ništa i da
treba da se opustim i da sedim i da odmaram, da uživam. Verovatno je to to. Okej.
DNEVNIK PISCA Tempo koji sam nametnuo
Tempo koji sam nametnuo sebi prethodnih dana bio je jači nego što moje telo
može da nosi. Frekvencija, saturacija je bila promenljiva i to je činilo da imam
usporeno razmišljanje i promišljanje koje me je nerviralo, a ono je prouzrokovalo
moje, tako da kažem, moj neki bes i ljutnju i to kako na samog sebe, tako i na
svoju okolinu, a u stvari nema razloga za bes i nema razloga za ljutnju. Treba samo
slušati šta govori telo, a telo govori: Radovane, uspori, Radovane, uspori, polako,
diši. Duboko diši, pravi velike izdisaje i otvori i oslobodi pluća da mogu da prime
što više kiseonika kako bi mozak mogao što bolje da radi. Eto, to je u kratkim
crtama moje viđenje stvari, baš kad ono što sam primio inekcije koje su mi
pomogle da malo ojačam i osnažim telo koje je isto tako vrlo slabo. Dakle, raditi
polako i smireno. Sve će se stići, duga veka, što bi rekao naš narod. Duga veka, ja
ponavljam taj narodni nauk i shvatam ga kao nešto što mi je od Boga dato. Inače,
ja ne smem ništa planirati na duže, jer sve što planiram na duže stvara mi neku
vrstu ushićenja i razmišljanja o tom, a onda ujedno i postoji onaj stalni strah da li
će telo moći da odgovori tome zahtevu. Dakle, bez planova, dan za dan i na taj
način biti smiren, prizeman i jedna je stvar, šta bi ja i koliko hteo da uradim, a
druga je stvar koje su moje moći, a moje moći nisu velike, ali ako se u kontinuitetu
radi, iz dana u dan, i ako se na neki način odredi samo jedan smer kojim će se ići,
mislim da onda, ako se nadovezuje korak na korak, mislim da će put moći da se
prevaljuje i više i bolje, a da nemamo to uzrujanje koje mi ne donosi ništa dobro.
Nemir koji proizvodi ta neka sama zadatost da određena tema treba da se prevlada.
Dakle, polako, bez nekih većih nemira, strpljivo, korak po korak, pa potom
iskorak. Korak, korak, iskorak. Tako mora. Inače, jutros mi je palo na pamet da ne
moram izlaziti napolje iz sobe. Da mogu biti i na prozoru. Na otvorenom prozoru i
diktirati. Ovo je jako dobar način da se glasno razmišlja i da uvedem svoj um u
prilagodljivost svome i moći svoga tela. Da. Nisam bio spreman. Pokušao sam
ranije, ali stalno sam mislio da može više, a u stvari može onoliko koliko može i
ubrzanje u koje sam ušao mora da se polako spusti. I da se smiri. Ono što mi se
dešava poslednjih dana svakako je još jedan na mom, hoću da verujem, budućem,
dugom putu, svakako još jedan trenutak kad se mora biti strpljiv i kad moram biti
prilagodljiv. Juče popodne sam sedeo pred kućom sa komšijom Slobodanom i onda
mi je rekao da je došla je Ankica Ritarova i rekla je da časti, jer joj je Đurđevdan
`78. značio venčanje sa njenim pokojnim suprugom Acom koji je, evo, više od
dvadeset godina kako je preminuo. I, naravno, Slobodan je rekao da je on bio u toj
svadbi buklijaš i da se kao buklijaš opio i to baš mnogo, eto, vidiš, to nisam znao.
Pričao mi je o svom putovanju za Zrenjanin gde čita knjige koje su zajedno sa
novinama Blic slale izdavačke kuće dok je još radio kao trgovac. Zanimljivo je,
da... Kaže, nešto ga hvata, a u stvari ima on valjda dva bajpasa i dogovorili smo se
da, kad izađem na sokak, da ga cimnem, pa da dođe da sedimo. On je jedan od
retkih koje pamtim od kad znam za sebe. Mi smo poslednjih, Vlahovići,
poslednjih, pa može se reći i sto sedamdeset godina, ovde. U ovoj kući, na ovom
mestu, a njegova porodica se doselila 1960. A ja sam se rodio 1958., tako da on
kaže da sam u mom kraju ja najstariji. Dakle, ja sam rođen `58. Živi. A svi ostali su
se doselili u ovaj komšiluk ili su ostali drugi, mlađi. Recini, Klupulovi su se
doselili `76., kaže Jovanka, Ankica se udala `78., Firšini su se doselili `75.,
Belovljevi su se doselili krajem `60 – ih da bi Ratko Berbakov i Sasini se doselili
negde u `60- im godinama. Ne... Tako krajem `60 – ih. `70. Oni se doseljuju Seleta
Persinog inače ima on i nadimak, čak ga ja stavljam i u romane moje i posebno
sam ga stavio u roman Ljuba. Tako da, Komadera. Sele Komadera. Da, on je imao
sinove Tomu Komaderu i Mitu Komaderu. Mita Komadera je bio mašinvođa. Ima
sina Veselina, žena mu se zvala Marija i ona je iz Vilova rodom i moj pokojni otac
Draga je išao u Vilovo sa Mitom da prosi Mariju koja je bila Bačkulja, što je za nas
bilo onako, Banaćane, posebno interesantno. Imala je simpatičan glas i volela je da
karmini usta, što baš i nije bila neka velika praksa ovde kod nas, ali nije ni da nije.
Ja se sećam da je moja majka imala karmin crveni i da je mazala usta. Imala je i
neku grožđanu mast kad sam ja bio mali, pa se onda mazala. Od jednog smo otišli
na drugo, a to drugo znači da se spuštam u svet stvarni i vraćam se u detinjstvo, u
vreme kad sam kao mali trčkarao sokakom i sećam se spominjao sam, kad me je
Leksandar Purkara udario ciglom u glavu, kad me je Braca Peruz udario sekirom u
glavu, kad smo pravili na starim pijacama, na starim pijacama smo pravili kućicu
na drvetu na jednoj, na jednom velikom platanu tamo uz Planinkinu i Cvetaninu
kuću. Inače, u `60 – im godinama na bunaru sam se posekao, zapravo, došli su nam
gosti. Deda Boško i baba Ivanka iz Novog Bečeja i sa njima je došla njihova
komšinica Mica Ševićeva, sa čijim mužem Jocom je moj otac bio vojnik na
Kraljevom bregu i onda me je Draga poslao Idi, natoči ladne vode na bunar Mici. I
ja sam u mojoj vrednoći da otrčim, da brzo donesem, se na bunaru spetljao i sa tim
staklenim bokalom, razbio sam bokal i pao, udario se, razbio i isekao prste. Krv je
liptala i kad su videle, žene su se uplašile i otac je brzo izveo konje iz štale, stavio
je glavnik i mene je stavio zajedno sa njim na konja i u galopu je odjurio da me
odnese u ambulantu. A ja nisam razmišljao o mom bolu, već o tome kako
galopiram u očevom naručju prema ambulanti koja je bila u Beodri.