Svi imaju mišljenje o svemu i rado ga iznose.

 

Druženje Banaćana i Sremaca

 

Početak devedesetih.

 

MOJ PUT Davno još pre rođenja, bio sam zvuk,smerni enrgetski talas što upoznao je roditelje pre no što su se i lično sreli. Moje rođenje i život u prepoznavanju sudbine putovanja kroz vreme učili su da se osećam pitomo i druželjubivo u svetu koji se prostirao predmnom kao dugi već od gospoda ispisani put. Za obični ljudski vek meni je ostalo da ga obeležim tekstovima i knjigama, da produžim spostveno trajanje. Da se potom poput svetleće komete i eha vratim Tvorcu i razveselim ga u večnosti.

Probirljiv Ne jedem sve što nude Ne pijem kafu kod svakog Pamtim selektivno Čudo još sam živ П

Kupaću se u tebi kao u vodi Na poslužavniku od sna

Suočavanje POLITIČKO sa istinom je bolno KAKO u stvarnosti TAKO na televiziji pred publikom Problem koji eskiviraš danas dočeka te sutra samo moćniji i jači Svako odlaganje je mučenje A reklama nas uči ILI JESI ILI NISI LAV

Spoljašnje svakodnevne i racionalne poslove privodim kraju mukotrpno i strpljivo.Sa njima je lakše nego sa onim unutrašnjim. Kad uranjam u nesvesno u potrazi za odgovorima za koje često i ne znam kakvi će biti.Taj neizvesni put poniranja u sebe me onespokojava i uvek mi se čini kao nedovršeni posao. Ličim sebi na ronioca koji se spušta do dna i sa njega uzima bisernu školjku i to ga strašno obraduje i taman kad krene da izroni držeći je čvrsto u ruci, negde na kraju puta kad već nazre kroz vodu svetlo dana, ona mu isklizne iz ruke i vrati se na dno

Sreća da ovde na fejsu nema foliranja

Kad je udariš šeširom po glavi, a ona nepadne, vodi je kući i ženi .

Dragomir Jankov i ja

 

Raspusti kosu i kreni u susret mladom suncu,novoj nedelji,kroz osvećenu bistru i čistu vodu, nežno na prstima,pleši emociju,svetlost vekovima čuvanu,kao od boga dar.

Mnogo vremena je potrebno da se izrodi pravi i veliki pesnik, onaj čije će reči same da se izlivaju na smežurane narodne duše. I te reči tog pesnika treba da budu jednostvane, obične, da nikoga ne remete, a da ulivaju ohrabrenje i nadu ljudima kojima su namenjene. Taj pesnik, za kog sam siguran da se rodio i da se rađa svakog časa i trena, je u nama. A sad vidim, mi smo ti pesnici

Dok putujem životom i umetnošću ,umivaš me nedostojnog radošću i osmehom,Gospode.

Vidim sa oblacima se sunce rve.Telefon zvoni, pod papuču ga stavljam. Žuti kajsijino lišće.Vrguču na mome temenu golubovi. U saksiji (galaksiji), žute jesenje ruže.Prozor je plav, sentimentalno plav i otvoren.

Količina patnje kroz koju jedan umetnik tokom svog života

 

 

 

  Količina patnje kroz koju jedan umetnik tokom svog života prođe je mera za dubinu misli i dubinu osećaja. Mera za količinu emocija koju u nama, dok pratimo njegovu patnju, ona proizvodi, a ujedno i čini da nam se otvori put do katarze i pročišćenja. Velikim umetnicima sleduje velika patnja, ali velikim umetnicima sleduje i velika radost kad Gospod im njihovim delanjem pomogne da patnja promeni svoj lik. Iz tuge se radost rađa, jednom je neko davno rekao. Ja hoću da verujem da je tako. Poslednjih meseci sam kao u staklenom zvonu. Sa malo ljudi kontaktiram, sa malo njih komuniciram... Nije mi to problem. Navikavam se... Navikavam se i postajem neko ko ume da savlada kako sebe, tako i svoje strasti.

  Nemam neku veliku priču za danas, osim da se držim i da verujem da moje iscelenje se dešava polako i sigurno. Kako bih ojačao i osnažio se i ispisao delo moje u slavu Boga, Oca, Svedržitelja, Tvorca.

  Danas me je pitala jedna prijateljica je l` čitam nešto? Ne čitam ništa, odgovorio sam joj. Šteta... Nije ona rekla, ali ja sam pomislio, šteta, pa ne čitam. A u stvari sam se setio da ogroman broj knjiga i koje sam pričitao sam zaboravio. Sve se to složilo negde u moju podsvest i ja sad iz podsvesti čupam i vadim inserte iz mog života i vidim da su poneki obeleženi rečima iz knjiga i jezikom iz knjiga koje sam nekada čitao.

Danas samo sunce ima smisao O sebi ne mogu govoriti Ćutim i gledam

Čuvaj se, kažem sebi ovog jutra,nemaš nikog rođenijeg.

Stvarnost je citat iz tabloida

Evo već godinama se trudim da odustanem od bavljenja, onako amaterski i diletantski svetskim problemima , a i domaćim državno društvenim brigama. Sa ljudima gotovo nikada ne načinjem tu temu, a i kad je neko u društvu pomene izbegavam da o tome govorim i da se palim i uprežem um da mlati prazni slamu od koje niko nema nikakve vajde. Događaje na koje nemogu uticati njima se i ne trebam preterano baviti. A onda me je iskustvo naučilo da i u običnom svakodnevnom životu ne mogu puno uticati kako na ljude tako ina događaje i to me je u jednom trenutku malo uplašilo i zamalo bacilo u neku tugu.A onda sam shvatio moja moć kao pojedinca nije velika ni kad samo sebe treba na nešto da nateram, pogotovu na nešto što ruši moj ustaljeni klasični milje navika. I tome je pomalo uplašilo i pokušao sam izvuđi iz podpameti neki inadžijski voluntarizam koji sam mislio da uvek imam spreman i uvideo sam da je i to samo još jedna od varki kojima sam se samobmnjivao.A onda sam počeo skrušeno da očajavan nad vlastitom nesavršenoću.I nije me to dugo držalo, počelo mi se mutiti u glavi, prebirao sam uglavnom jedne te iste varke po svojoj duši. A onda sam počeo da zapisujem da pojašnjavam sebi vlastite nedoslednosti. Osetio sam olakšanje, a učinilo mi se da nešto veliko i vredno radim, a i da to ima neki novi smisao. Dakle odustajući idem dalje.