Spoljašnje svakodnevne i racionalne poslove privodim kraju mukotrpno i strpljivo.Sa njima je lakše nego sa onim unutrašnjim. Kad uranjam u nesvesno u potrazi za odgovorima za koje često i ne znam kakvi će biti.Taj neizvesni put poniranja u sebe me onespokojava i uvek mi se čini kao nedovršeni posao. Ličim sebi na ronioca koji se spušta do dna i sa njega uzima bisernu školjku i to ga strašno obraduje i taman kad krene da izroni držeći je čvrsto u ruci, negde na kraju puta kad već nazre kroz vodu svetlo dana, ona mu isklizne iz ruke i vrati se na dno