Korida
U prvoj polovini šezdesetih godina moj otac je tovio bikove. To je bila njegova kooperacija sa zadrugom; jedan deo je za telad dizao avans, drugi deo je imao svoja sredstva, pa je onda kombinovao na koji način je najbolje da može da ishrani, kako su to govorili u početku, junadi.
Naša štala je imala negde oko pedeset kvadrata, imala je sedam vezova na jednoj strani, koja je bila strana za maru i tu su bile manje jasle i imala je onu drugu stranu gde su bile više jasle, to su bile konjske jasle. Te godine, kad se ovo dešavalo, jasle su bile sveže, bile su betonske i Boža tučko je pravio jasle, bile su čvrste, urađene su bile baš onako u skladu sa svim onim što se gradilo u šezdesetim godinama, a to je značilo da bude onako betonski, da bude moćno, da bude čvrsto, da može da traje sto godina.
Naravno, verovalo se u tu neku dužinu i verovalo se u taj neki građevinski trenutak kad je u devetnaestom veku suspa je gradila i gazde su gradile objekte koji su trebali da traju i duže od veka. Objekti su trebali da ih nadžive, da može da to služi i unučadima, s obzirom da se planira da porodica i kapital treba da ostanu i opstanu, onda je to rađeno onako da to bude čvrsto, temeljno i da, naravno, traje.
Naša štala je bila flasterisana i jedino ispod prednji` nogu kod konja nije bio flaster zato što je taj deo deda govorio da nije dobro da konji nabiju noge. Na desnoj strani štale gde su bili junadi bilo je šest u početku teladi, a potom su bili bikovi. Oni su hranjeni, češani, timareni, vodilo se računa kol`ko jedu i, naravno, bili su tu neki novi agro – metodi po pitanju ishrane gde se vodilo računa koliko će tele, to jest june, pojesti i koliko će staviti kilograma. Očekivalo se da june za godinu dana može da se podigne negde da ima osamsto grama dnevno, do kilograma da stavi da preraste. Moj otac je povremeno izvodio junade napolje, puštao ih je u dvorište i oni su trčali, povremeno su se i čikali, deda je stalno govorio da treba povremeno da se pustu, da se istrču, bolje će jesti i kaže bolje će moći da preživaju i da vare.
Naravno, ne samo da su junadi bili ti koji su bili jedna od glavnih briga moje porodice i posla oko njih, bile su tu i svinje, međutim, svinje nisu imale sad te godine, nisu imale tu tendenciju da budu tako u žiži pažnje, s obzirom da je ovde bila i uvučena voda u štalu, to je bila novina i, s druge strane, tu je bila... Bile su te nove jasle, bilo je svetlo, tako da se to moglo videti i danju i noću i vodilo se računa.
Naravno, povremeno je to puštanje junadi i otac što ih je puštao da izađu, da se istrče, imalo nekog efekta, zato što se i meni to sviđalo kad trče, kao rodeo, a i počeli smo tad da gledamo te kaubojske filmove gde je stoka bila drugačije puštena, način držanja stoke je bio drugačije organizovan u američkim filmovima gde su one pasle u tim nekim velikim njihovim pašnjacima i stepama.
Naravno, jednom u dva meseca, pošto nismo imali veliki kantar kod kuće, je otac prezao konja u kola i za šarage pozadi je stavljao šatlov, to je drvo jedno veliko, sa strane ga je vezao i za taj šatlov je vezivao bikove i izvodio ih je napolje i on je kočijašio i terao konje napred, a iza njega je išao brat koji je pratio bikove, da sličajno neki ne zaostane, a ujedno ih je i terao na vašarište gde je bio kantar i gde su mereni bikovi.
To je jako bilo važno i deda je merio i pisao sad evo ovaj... Svaki je imao svoje ime i deda je pisao kol`ko koji je imao kilograma, kol`ko koji je imao sad kad su mereni, jer je hteo da isprati količinu hrane koju daje i da vidi produktivnost. Zašto je to bilo važno? Pa, bilo je važno, jer je postojalo veliko interesovanje kod domaćina, pogotovo kod ozbiljnih poljoprivrednih proizvođača koji su želeli da dobiju što veći učinak od svog posla. Naravno da je to bio i posao, kako za mog oca, dedu, tako i za mog brata koji je pomagao, međutim ja sam bio mali i nisam bio uključivan u sve te stvari. Jednostavno nisam bio potreban i otac me je sklanjao, mada sam ja želeo da nekako budem, otimao sam se, jer sam i ja želeo da budem kao brataš, važan, veliki! A brat se smejao... On se zajebavao, smejao se sa mnom, on je kao meni govorio, eto, kaže, nećeš biti ni zlatna buva. Kao nemaš važnosti u kući.
Tako da, uglavnom situacija je bila takva da smo odlazili tamo, onda su oni merili bikove i vraćali nazad i vezivali u štalu za nove betonske jasle. Šta je to što je bilo karakteristično za to vreme? Bilo je karakteristično da sa tovljenjem junadi praktično su detelina, kukuruz i sve ono što se proizvede bili trošeni za njihovu hranu i sad bilo je interesantno koliko kilograma hrane treba da se utroši da bi se proizveo kilogram žive vage govedine. Sve te parametre je deda, a otac pogotovu, sve su oni to znali i tačno su pratili kako šta i koliko ide i nekako su, za razliku od zadružnih bikova, jer zadružne farme su imale i bikove i krave i sve ostalo, oni su se trudili da ne budu zadrugari bolji od nas u privatnom sektoru. I tako je i bilo. Deda je uspevao da postigne da bikovi naši za jedan dan podignu kilažu negde oko osamsto grama do kilogram, što je u stvari bilo jako dobro.
Jednom prilikom su roditelji, otac, majka, deda, čak i baba i brat otišli u vinograd. Ja sam ostao sam kod kuće. Naravno, čitava kuća, avlija, sobe, sve mi je bilo potaman. Od prednje sobe, gde je bilo veliko ogledalo, gde je bio mamin karmin gde je stojao na tom velikom ogledalu i gde je ona tu imala još i neke svoje ženske papilotne i neka čuda kojim je uvijala kosu i, naravno, preko tih nekih vašarskih igračaka i svega onog što se kupovalo za Svetog Iliju.
Ja sam, naravno, od svih stvari koje su se dešavale, odlučio da pravim koridu. Kako su konji bili na njivi i ždrebe su odveli, štala je imala samo bikove i to je bilo četiri komada. Imali su negde oko dvesto pedeset kilograma i ja sam, u želji da napravim koridu, a po onom kako sam gledao na televiziji u mlinu, u mlinskoj kancelariji, popuštao bikove, a isto tako je i puštao otac da se oni protrče.
I, naravno, oni su se rastrčali po dvorištu, malo su se čikali, malo su porušili tu šta su imali da poruše, onda su se kod deteline sklonili, pa su malo jeli, pa su onda naišli na čabar friško opran, pa su to polomili.
Trčali su. Jurili su! Kao sumanuti bikovi kroz dvorište, a naravno kokoške su se plašile, kakoćale su, bežale... Petlovi su se uzbunili, guske su gakale. Namestila se prava uzbuna i sve dok, kroz drot, nije videla komšinica Majna šta se to dešava u našu avliju, pa je onda otišla i usput je viknula komšiju Gruju Ritara koji je bio kod kuće i tu je bio i njegov otac Milivoj i onda su oni pomogli, pa smo uterali bikove u štalu i oni su ih vezali.
Naravno, nije to moglo da promakne mojim roditeljima kad su došli, jer je, jureći po dvorištu, jedan bik razbio flašu od pet litara koju je mati oprala i pustila da se isunča, jer je trebalo da se stavljaju krastavci i turšija za zimu. Naravno, tad sam prošao bez batina, jer je baba rekla, majka kako sam je zvao, Drago, da vi ne pušćate bikove da se istrče, ne bi ni dete. Dete je to od vas videlo. I nemoj da ga diraš, mani ga. I otac nije, on je blagonaklono, kažem, ja sam, Bato teo malo da se istrču, ja sam video šta vi radite, pa i ja nešto da uradim, da malo se istrču, da bolje jedu, a evo ja sam nji pustio, pa sam ja uzo da počistim štalu ispod nji.
Nisi trebao to raditi, mali si ti još, govorio je otac smireno, jer on nikad nije išao protivu svoje majke. Kad njegova majka Milena nešto kaže, on je ćutao, a isto tako on ni protiv oca nije išao, Rade. Tako da ta moja prva korida, koju sam pravio u dvorištu, je prošla onako neobično i nisam ja o tome ni govorio, jer je za mene to bila sramota.
Međutim, komšija Aca je to pričao njegovim drugovima, kad su već ono bili momčići i kad su studirali u Subotici, kao šalu, kao zgodu iz komšiluka, a onda je jedne večeri, posle ko zna koliko godina, sasvim slučajno u kafani sam sedeo sa Stevom Elgotom Šijakom iz Beodre koji je bio oženjen sa Vidom Skovercušom i još je oženjen, on je Beodran, ona je Karlovkinja. Inače, njegova porodica je čuvala čuvenog Elgota, to je onaj jevrejski pisac i književnik i oficir i obaveštajac koji je bio ovde, na ovom našem terenu. Dakle, on mi je rekao, kaže, a kako je to bilo, Raško, kad si pravio koridu? O tom nikom nećeš da pričaš? Ja sam se toga setio, evo i sad, sećajući se detinjstva, sećajući se tih nekih godina koje su minule i koje su bile najviše nalikovale na tridesete godine, dakle, to je taj kraj pedesetih, jer tad se još ništa veliko nije pomeralo, a nešto malo je dospelo i do šezdesetih.
Dakle, sve je to imalo neku patinu i imalo je neku lepotu i priču i evo, ja sad kad se vratim, sećam se da se jedan od tih bikova zvao Bimbo. Deda im je stalno smišljao imena. Bimbo... To je bilo kao neko ime, činilo se... Gle, kaže, Bimbo kako on je najalaviji, on najviše je, on prvi pojede, govorio je deda. Eto, tako je prošla moja korida, da bi docnije kroz filmove i kroz kinematografiju koja mi se nudila kao svet na dlanu u našem bioskopu, a i na televiziji u komšiluku, bio u prilici da vidim i prave koride, da vidim i toreadore i da saznam nešto više o svemu tom što sam ja tog trenutka u detinjstvu mislio da ću da ostvarim puštajući bikove tovljenike u naše dvorište. Da! Sva sreća da je baštica sa cvećem bila ograđena.
Bila je ograđena, tako da nisu majčinu bašticu porušili Bimbo i njegovi drugari koji su, kad su izneseni na vagon i kad su prodati, oni su doneli dosta para i tad je te godine otac odlučio da će da napravi kupatilo, što je za nas i za našu kuću bio veliki događaj, jer tad, u tom periodu niko iz komšiluka nije imao kupatilo. Moj komšija Aca se kupao u koritu. I ove druge komšije su se kupale u koritu, a otac je namestio kupatilo sa pravom tučanom kadom, sa velikim bojlerom, sa wc šoljom u kupatilu, jer je naravno to stric preporučio i rekao da to tako treba, jer ima bolesne roditelje, pa ne zna možda će kome trebati. Eto...
Prošla je korida i prošla je bez batina. Ostalo je samo sećanje na to kako su trčali od bašće između stogova sa senom, između kamara sa tulajom, kako su bikovi trčali i kako sam ja kao klinac pokušavao da ih grupišem, vodeći za lanac psa Šarića koji je lajao.
