Često nemam jasan koncept o onom što želim da pričam i da pišem.
Jednostavno, ova bolest je učinila da ne pravim planove, već sam išao na kratke glasovne, ad – hok referate i poruke čitaocu kao da poručivam samom sebi stanja, događanja... Dosta je sve to bilo lično i dosta je sve to bilo onako personalno, utegnuto i upregnuto u moju novonastalu životnu egzistencijalnu situaciju kad sam veliki broj sati sam i kad uglavnom imam probleme i rešavam probleme svoga tela.
Naravno, u vremenu budućem očekujem da ću da se okrenem. Da se okrenem i da krenem da pričam u trećem licu. Da uzmem jednu priču od tačke A do tačke B da ispričam, da naravno namestim kostur i da taj kostur popunim, napunim mesom; događajima, doživljajima mojih junaka. Osećam se spremnim za to sada posle ove dramaturgije koja mi se dešava, a vezano za Teodora.
Mada, kad se setim u poslednjih dvadeset i šest, sedam godina, uvek sam imao neku dramaturgiju oko Teodora. Uvek je tu bilo jedni koji su bili zainteresovani za nagradu, jedni koje sam ja želeo, jedni koji su se sebe želeli na tom mestu. Mnogo tog je bilo, otimačine i sve će trajati do tog momenta dok jednostavno ja ne stavim sve to u drugi plan.
Za sada će ići ovako, a novo stanje će se desiti vrlo brzo i preokret će biti takav da se mnogo toga neće moći prepoznati.
