„Prvi put smo se sreli na Tisi, ja sam bila devojčurak od
petnaestak godiina, a on je bio stariji od mene i imao je oko dvadeset. Moja
tetka je tog dana vršila žito, a pored te njive, bio je voćnjak i mi smo
brali jabuke i trešnje. Nisam dugo mogla da se setim kad sam ga prvi put
srela, ali podsetila sam se. Zapravo, on me je, kad smo se pre nekoliko dana
videli, podsetio. Malo pričam s brda s dola, jer ne znam kako da počnem ovu moju
storiju o prvoj ljubavi
Moja majka je napustila mog oca kad joj je bilo 27 godina i od tada se više nikada nije udavala. Vratila se kod dede u kuću. Moj deda je bio crkven čovek i pevao je bariton u horu. Kad smo se vratile, moj ujak se još nije oženio i živeo je sa nama u kući. Moje tetke su bile srećno udate. Bila sam jedino dete u kući i bila sam pažena i mažena, ali pošto sam žensko, imala sam i strogu kontrolu, pogotovo što je moja majka tako loše prošla u braku i što je morala da se rastane i da na sramotu porodice i svih dođe nazad u dedinu kuću. Rasla sam sa ostalom decom bez svesti o sebi, osim da moram da ispunjavam zadatke koji se pred mene postavljaju. Ništa mi nije bilo teško i sve sam od vrtića, pa preko osnovne i srednje škole, činila u skladu sa normama koje su bile važeće u mojoj porodici i u mome selu u vremenu u kome sam živela.
A onda se pojavio on, Mihajlo. Bio je mangup, bekrija
i karatista. Osvojio me je pogledom.
Crvenela sam tog dana kao i višnje koje sam brala. Počeli smo da se zabavljamo
tako što me je on zamolio za ples te subote na igranci. Naša veza je trajala
dve godine. On me je sačekivao kad sam se večernjim šinobusom vraćala iz škole.
Pratio me je do kuće. Držali smo se za ruke, a na rastanku je bilo nekoliko
strasnih zagrljaja i poljubaca. Bio je pažljiv prema meni i čuvao me je.
Prijala mi je ta veza, a kako sam bila patrijarhalno vaspitana i uvek
kontrolisana od strane majke, a to sam i njemu rekla, nikada nije od mene tražio
više od onog što su to primerene, za tradicionalan odnos momka i devojke,
prilike dopuštale. Moja majka je znala za našu vezu i jednom prilikom, kad
nas je videla zajedno, tražila je od Mihajla da joj obeća da će voditi računa o
meni, da me neće osramotiti i upropastiti. Mihajlo joj je to obećao i ispunio
je obećanje. A vreme je išlo i ja sam uz njega stasavala i kao devojka i kao
čovek. Naučila sam puno stvari o životu koje do tada nisam znala. Njegovi
prijatelji i njihove devojke sa kojima smo izlazili na igranke su bili stariji
od mene po desetak godina, što je ubrzalo moje sazrevanje, jer sam učila od
njih. Mihajlov i moj odnos je isprva bio romantičan i on se zaista trudio da
pokazuje svoju ljubav. Nekako, u vezi sa njim, najednom sam postala vidljiva.
Ljudi su primećivali moju lepotu i neki mladići su mi jasno stavljali do
znanja da im se dopadam i da bi želeli da me imaju. Prijala su mi udvaranja,
onako sa strane, kad Mihajlo nije bio prisutan, ali se nisam upuštala u
ozbiljniju koketeriju, već se sve završavalo na površnim ćaskanjima. A Mihajlo
je, pored veze sa mnom, u noćnim satima kad mene isprati kući, odlazio sa
svojim mangupskim društvom u provode sa devojkama koje nisu bile ograničene
vremenom izlaska i koje su u ono vreme bile daleko slobodnije i promiskuitetnije
od mene. O nekim svojim avanturama mi je čak, šaleći se, i pričao. Vremenom, ja
sam mu bila kao mlađa sestra koju je čuvao kao relikviju, kao ženu koja je
trebala u vremenu budućem da posluži svojoj svrsi, dakle, koja je trebalo da se
za njega uda i da mu rodi decu i da ga verno čeka sa njegovih avantura. Mihajlo
je u meni projektovao, vremenom, sve više sliku idealne žene,
majke ispovednice pune razumevanja za njegove mladalačke ludorije. A ponekad
sam imala utisak da me se plaši kao žene, da je prosto frustriran nečim kad je
moje telo u pitanju i da, kad ja i poželim neki strasniji zagralj, i kad sam u
par navrata, dok smo ležali onako nagi na letnjoj mesečini, dok je sa radija
dopirala tiha muzika noćnog programa, očekivala strast i onaj
trenutak da budem prevarena, da i ja već jednom doživim taj toliko čekani seks,
da me uzme, da me zgromi, da me povede u zanos kom sam svim srcem želela da se
predam, da pređem onu granicu i od devojke postanem žena, koja će biti
svojevoljno obmanuta i dovedena na orgazmički vrhunac o kom sam u tišini i
osami maštala, ali na moju žalost, to se nije desilo. Kao da se plašio moje
lepote i čednosti da je ne oskrnavi. Ono što je moj Mihajlo pričao da je
smeo sa drugima i ono što me je kao učio, to se u našoj stvarnosti nije desilo.
Sve se završavalo na blagom milovanju, poljupcima i njegovoj priči. Volela sam,
priznajem, da me drži u naručju i slušam ga kad priča, pa čak i kad izmišlja i
laže, samo da bi mi bio interesantan. Naše porodice, selo i svi ljudi koji su
nas poznavali, su se bili navikli na nas. A onda, primetila sam da su me i momci
iz sela očeli doživljavati kao zauzetu devojku. Bila sam tih godina
obeležena Mihajlom i niko mi nije ni prilazio da se udvara, i priznajem, malo su
se i plašili, kako Mihajla tako i njegovog društva i fame koju su o sebi u selu
širili. Na trenutke mi je sva ta ozbiljnost uloge i prijala, a kako i ne bi, kad
sam imala osamnaest godina. U tim godinama se uvek ima želja da te ljudi
ozbiljnije shvataju od onog što jesi.
A onda se pojavio, na maturskoj večeri u Kikindi, sasvim
slučajno, on, Slobodan. Bio je arhitekta i muzičar u lokalnom bendu i svirao je
na igrankama zimi, a leti je dobijao u hotelima na moru angažmane. U jesen se
vraćao preplanuo od sunca sa nekim gospodstvenim medetiranskim smeškom na
licu. Svirao je gitaru i te večeri mi je, dok sam sa drugaricama prolazila kraj
njegovog stola, u šali rekao da rezervišem jedan ples za njega. Dopao mi se i
prihvatila sam, onako usput i bez mnogo razmišljanja. I zaista, kad sam se našla u
njegovom zagrljaju, osetila sam se prvi put kao žena. Bila sam spremna da mu se
predam što sam i učinila te večeri na pauzi iza vita jele u polumraku terase
hotela Avala. Nisam lakomislena, ali srce mi je govorilo da to treba te večeri
da uradim. Strast koja se za tako kratko vreme probudila u meni je bila proizvod
želje koja je toliko vremena tinjala i koju sa Mihajlom nisam iz nekih
čudnih obzira smela da ispoljim na onaj pravi način kako sam želela. Bilo
je to od prvog trenutka prepoznavanje za čitav život. Skrivali smo se
od pogleda mojih drugarica i sami svesni te sudbinske vatre koja nas je
obuzela. Te večeri nešto je u meni puklo i Slobodan je zauvek
istisnuo iz mog srca Mihajla, kog, shvatila sam, tad nisam volela dovoljno. Ili me
on možda nije umeo pridobiti tako snažno da ga bezrezervno volim.
Raskid sa Mihalom je bio dug i bolan za oboje. Mučno mi je
i samo sećanje na taj period. Bio je povređen, izdan, kako je govorio. Bio je
spreman da uradi svakave ludosti da bi me sebi vratio nazad. Moj odlazak i udaja
za Slobodana su učinili da se kod njega rasplamsa neka ljubav
sećanja. Počeo je sve više da pije, a onda se i on oženio sa bogatom naslednicom
i apotekarkom. Docnije se smirio, zaposlio i izrodio sa njom decu. A ja sam odmah
po udaji za Slobodana prvo otišla za Beograd, gde sam dobila posao u banci, a on
u jednom projektnom birou, rodili smo ćerku, a početkom devedesetih smo otišli
za Australiju.
Prošlo je više od trideset godina od kad sam otišla iz
sela. Srećna sam u braku i sa porodicom. Ne bih ni za šta menjala svoj
život. Slobodan je napravio svoju kompaniju, imamo sve ono što sam oduvek želela:
porodicu, biznis, kuću, dete, kola, konto u banci. Došla sam da vodim majku, da je vodim
da živi sa mnom. Neću se više vraćati. Moj život je na drugoj strani i na drugom
mestu.
Pre konačnog odlaska, želela sam da se sretnem sa
Mihajlom. I mužu sam rekla da želim da ga vidim kad dođem u Banat . Nije mi ništa zamerio, uopšte, on je veoma
tolerantan čovek, voli me i podržava u svemu.
Sreli smo se, Mihajlo i ja, u nedelju popodne. Rekao mi je
da me još uvek voli. Da me se često seća. A od kad je ostao bez pola, sve češće.
Ja sam mu, kaže, nešto najlepše i najbezazalenije što mu se u životu desilo. Da
ponekad, kad se napije, namerno prođe mojom ulicom. Jednom je svratio kod moje
majke i plakao i govorio kako strašno pati, bio je pijan i zaspao je kod moje
majke. Bilo je to pre desetak godina. Majka ga je ostavila da spava, a kad se
probudio, ispratila ga je rečima da često i ne znamo šta imamo
u rukama, a kad to izgubimo onda gorko patimo.
Možda je sve moglo i da bude
drugačije, ali da je moglo, zar ne bi bilo.“
Tako je govorila Jelena kad
smo se sreli prošlog leta i kad sam joj rekao da pišem knjigu o velikim seoskim
ljubavima koje su se dešavale u sedamdesetim i osamdesetim godinama prošlog
veka. I još je rekla: „I ja ću ti ispričati moju priču, pa ako ti se čini lepom, a
ti je stavi u knjigu. Tamo u Australiji, nemam kome da je ispričam, a i čemu, kad
ona pripada ovde, kod tebe u Banatu.“
