Raste u meni svakoga dana bolest nepoznata, nedokučiva, bela kao zlo vreme kucano čekićem tastature šture. Stomak mi do zuba, do očiju, pogled mi zaklanja, ne vidim ništa, ni sebe, ni druge, samo sneg osećam na temenu i pod tabanima, sneg od eksera seksera sliva mi se niz vrat i penje preko cevanica i kolena, prema stomaku i bocka i bode. Oko mene doktori kao jablanovi rasađeni u babice kao u glinene posude, šene jedni na druge i aport daju kezom pekmezom od crnog satenskog plača nerođenog zametka metka. Svi čekaju i ja čekam da u udove dobijem trudove. Da ocedim se, da splasnem do tacne svetle i masne da samoposlužujem se iz nje onim što je bilo, što jeste, što biće, ako bude, kad porodim se jednog dana.
