Kad nas pritisne velika muka, najednom se probudimo iz turbulentnog i postmodernog transa i setimo se da smo zaboravili da budemo dobri, čestiti, humani. Da nam je tržišna trka i svakodnevna utakmica za boljim i kvalitetnijim životnim standardom bila izlišna. Da kad su nam životi ugroženi i nemamo druge brige do da spasemo sebe i bližnje. Shvatimo da život i nema dugi smisao do da se iživi. Shvatimo da zlo gordorsti, karijerizma i želje za uspehom po svaku cenu na koje smo kao narkomani, kao potrošači i konzumenti šarenih reklama navučeni našom lakomislenošću, nema nikakvog smisla. U nama se tada probudi ona druga i dugo potiskivana strana ličnosti i počinjemo verovati u reči kao što su saosećanje, solidarnost, prijateljstvo, briga za druge i ljubav. Shvatimo da su nevolje i muke najbolji učitelji našeg brzog i iskrenog preumljenja. Shvatimo da su se u nama starim ljudima probudile zaboravljene reči koje će oživeti naš plemeniti karakter i dati nam veru, volju i snagu da istrajemo jedni za druge, kao čestiti ljudi među čestitim ljudima.
