Johan je krenuo u svoju kuću kraj Tise. Išao je kroz neka dvorišta, a za sobom je ostavio porodicu kod rodbine da odmara. Neko je još bio sa njim, činilo se, pratila ga je devojka plave kose nalik jednoj poznatoj glumici. U kući koja gleda na dolmu, u svojoj kući je našao jednog čoveka, bio je Mađar i kravar, činilo se Johanu. Kaže, da mu je svega dosta i još je rukom pokazao onako preko glave. Nije mu bilo jasno otkuda on tu, kad je to njegova, Johanova kuća, i kako se uselio i šta radi tu sa svom tom stokom. I otkuda tolika stoka, nije u štali već po njegovim sobama. Pastir se žalio se na gazdu. Ne hrani ga dovoljno. A nije imao ni cigare, ni rakije, bez kojih on ne može da živi. Gazde su mu bili Tutorovi. Johan nije znao šta njihov radnik traži u njegovoj kući, ali nije ni pitao. Dok su Johan i plavuša što liči na glumicu, a zvala se Nastasija, sa njim razgovarali, iz dvorišta se čulo da neko dolazi, a kad je pogledao, video je da je u njega stigla Ruža Tutorova i da su sa njom stigle još neke dame, za koje je slutio da su iz obližnjeg grada, a sa njima su bila i neka gospoda kojim nije uspeo da vidi i zapamti lica.
Trebalo je da slave rođendan, ali otkuda u njegovoj kući. Malo je to čudilo Johana da najveće gazde nemaju gde da slave rođendan. U sebi sam likovao, govorio je Johan, jer će me Miško Tutorov morati pitati da se privremeno useli u moje dobro, u moju kuću, sa sve gostima i gošćama. Nije me pitao.
Bio je polumrak i stojali smo ja i Nastasija dok se proslava nije završila ispred kuće, koja je gledala na dolmu, iza koje se pružala tiha ravničarska reka. Bilo je sveže i mirisalo je na pokošeno seno. Mi smo na banatskoj strani, rekao je Johan.
Pokazao sam Nastasiji parking pred kućom na ledini i objašnjavao joj kako bi se mogao dobar koncert tu napraviti i kako bi došlo puno puno ljudi iz Bačke. Saslušala me je neodgovorivši.
Tutorovi su zajedno sa gostima najednom, kao u svadbenoj povorci, krenuli ka gradu. I Johan i plavuša su krenuli lagano za njima i nisu ni primetili da su se izgubili u mraku. Ostali smo sami na proplanku pred nepoznatim gradom. Ona me je uhvatila prvo za ruku. Potom se privila uz mene, nastavljao je Johan svoju priču. Odavno nisam osetio blizinu nečijeg tela kraj sebe. Usamljen sam dugo bio. Blizina mi je prijala. Gledala me zaljubljeno. Odavno niko nije pokazivao toliko naklonosti prema meni. Kad se prislonila grudima na mene, osećao sam da su tvrde i da mi prija njena blizina i toplina. Bio sam uzbuđen i onda je počela da me ljubi. Grlili smo se strasno. I ljubili i uzbuđenje je počelo da raste. Okolo je bila noć prepuna mesečine i trave na koju je pala noćna rosa. Spustili smo se na zemlju i ljubili, kao da se nikad do tada nisam ljubio. U sebi sam govorio, kakav san, kakva stvarnost. Bio sam srećan, konačno srećan.
Kad se u jednom trenutku čula buka. Neki mladi momci i devojke su trenirali i spremali se za Honvede. Prolazili su u jurišu kraj nas, a mi smo ležali na travi pripijeni jedno uz drugo i ljubili se kao da nam je to poslednje. To je bio san za ne poverovati, pričao mi je docnije Johan. Nikada mi se nije desila takva LJUBAV kao te noći sa Nastasijom. Ja sam ćutao i uporno pošavao u sebi da pohvatam krajeve Johanove priče, a kako mi nije uspelo u nekoliko navrata, odlučio sam da je pribeležim.
