Često pomislim kako bi lepo bilo kad bih znao šta misle moji čitaoci i kako se osećaju dok čitaju moje tekstove. Neke od ljudi koji su čitali moje pesme, priče, romane i kritičke prikaze poznajem lično. Od nekih sam čak i čuo mišljenje, ja verujem iskreno i pravo, a od mnogih bih želeo da ga čujem, nevezano da li je pozitivno ili negativno.
U trenutku dok pišem, ja ne razmišljam o čitaocu, ali po automatskom biranju reči u oslobođenju rečenica i tekstova od vulgarnosti i bezobrazluka, ja, ipak, vidim da mislim na čitaoce. Oni čak ponekad i presudno utiču na to kakav će tekst biti. Često to sebi ne želim da priznam. I ne sviđa mi se to, jer guši moju umetničku slobodu izražavanja. Ali ne mogu da pobegnem od toga da, kako u životu tako i u tekstovima i pisanju, budem čist, kreativan, a pristojan.
Voleo bih da znam šta nepoznati čitalac misli o onome što pišem. Da li sam vredan njegove čitalačke pažnje? Da li sam mu dovoljno inspirativan da nastavi da me čita i dalje? Da li sam po njegovom ukusu ili me čita samo iz pristojnosti?
Moje pisanje često i ne zavisi od čitalaca, ono zavisi isključivo od moje potrebe da govorim, da svojoj usamljenosti jednom za svagda stanem na kraj. Da u tom društvu i razgovoru sa sobom pribeležim šta sam kroz različite aspekte unutrašnjih likova sam sebi govorio.
Ponekad se ni meni samom ne sviđaju misli koje sam zapisao, a desi se da se nekom od čitalaca dopadnu. Ja često nisam merilo ni samom sebi. Razbijam se svakodnevno, a sve u želji da se jednom za svagda sastavim i da napišem nešto što bi svi voleli da pročitaju. Moje čitaoce to nije briga. Oni hoće tekst. Oni hoće doživljaj koji je vredan njihove pažnje. Hoće da ne provode vreme uzalud čitajući moje tekstove.
U tim razbijanjima sebe i u razgovorima sa sobom, često se trudim da stvari pojednostavim i da rečenicu raspustim, da je ne stežem, da je ne zgušnjavam i da je otvorim i učinim lakom i jednostavnom i prijemčiljivom za čitanje. To se nekima od mojih čitalaca dopada. Međutim, neki u tome vide i slabost. Vide svoju nadmoć nad lakoćom onog što je napisano. A moj cilj i jeste da čitaoca učinim superiornim. Da se on dobro oseća dok čita moje tekstove i da se oseća pametnijim nego što jeste. To se nekim piscima ne sviđa. To se nekim čitaocima ne sviđa. To se ponajmanje može svideti nekim kritičarima koji vole teške i složene tekstove gde se naprežu svi mišići moždanih vijuga. I gde je pisac superioran nad čitaocem. I gde čitalac ne može da se snađe i gde čitalac oseća da je glup i da je nedovoljno obrazovan da može da shvati pisca.
Ja sam pisao, u svom dosadašnjem stvaralačkom radu, i takve tekstove. Okušavao sam se razbijajući sebe i sastavljaući se ponovo na razne načine. Takvi stegnuti gusti simbolički zaumni i metaforički tekstovi ostavljali su moje čitaoce nemim. A to me zbunjuje, jer strašno je kad ljudi ne znaju šta da ti kažu kad pročitaju tekst. I zato sam odlučio da ne mučim čitaoce. Da budem prema njima blogonaklon, da im podstičem, svojim pisanjem, čitalačku, a ujedno i životnu, superiornost. Da li to ima cenu i da li će me to često koštati slabijih ocena od strane čitalačke kritike? Svakako da hoće, ali za sada, ja sam tako odlučio. Amin.
U trenutku dok pišem, ja ne razmišljam o čitaocu, ali po automatskom biranju reči u oslobođenju rečenica i tekstova od vulgarnosti i bezobrazluka, ja, ipak, vidim da mislim na čitaoce. Oni čak ponekad i presudno utiču na to kakav će tekst biti. Često to sebi ne želim da priznam. I ne sviđa mi se to, jer guši moju umetničku slobodu izražavanja. Ali ne mogu da pobegnem od toga da, kako u životu tako i u tekstovima i pisanju, budem čist, kreativan, a pristojan.
Voleo bih da znam šta nepoznati čitalac misli o onome što pišem. Da li sam vredan njegove čitalačke pažnje? Da li sam mu dovoljno inspirativan da nastavi da me čita i dalje? Da li sam po njegovom ukusu ili me čita samo iz pristojnosti?
Moje pisanje često i ne zavisi od čitalaca, ono zavisi isključivo od moje potrebe da govorim, da svojoj usamljenosti jednom za svagda stanem na kraj. Da u tom društvu i razgovoru sa sobom pribeležim šta sam kroz različite aspekte unutrašnjih likova sam sebi govorio.
Ponekad se ni meni samom ne sviđaju misli koje sam zapisao, a desi se da se nekom od čitalaca dopadnu. Ja često nisam merilo ni samom sebi. Razbijam se svakodnevno, a sve u želji da se jednom za svagda sastavim i da napišem nešto što bi svi voleli da pročitaju. Moje čitaoce to nije briga. Oni hoće tekst. Oni hoće doživljaj koji je vredan njihove pažnje. Hoće da ne provode vreme uzalud čitajući moje tekstove.
U tim razbijanjima sebe i u razgovorima sa sobom, često se trudim da stvari pojednostavim i da rečenicu raspustim, da je ne stežem, da je ne zgušnjavam i da je otvorim i učinim lakom i jednostavnom i prijemčiljivom za čitanje. To se nekima od mojih čitalaca dopada. Međutim, neki u tome vide i slabost. Vide svoju nadmoć nad lakoćom onog što je napisano. A moj cilj i jeste da čitaoca učinim superiornim. Da se on dobro oseća dok čita moje tekstove i da se oseća pametnijim nego što jeste. To se nekim piscima ne sviđa. To se nekim čitaocima ne sviđa. To se ponajmanje može svideti nekim kritičarima koji vole teške i složene tekstove gde se naprežu svi mišići moždanih vijuga. I gde je pisac superioran nad čitaocem. I gde čitalac ne može da se snađe i gde čitalac oseća da je glup i da je nedovoljno obrazovan da može da shvati pisca.
Ja sam pisao, u svom dosadašnjem stvaralačkom radu, i takve tekstove. Okušavao sam se razbijajući sebe i sastavljaući se ponovo na razne načine. Takvi stegnuti gusti simbolički zaumni i metaforički tekstovi ostavljali su moje čitaoce nemim. A to me zbunjuje, jer strašno je kad ljudi ne znaju šta da ti kažu kad pročitaju tekst. I zato sam odlučio da ne mučim čitaoce. Da budem prema njima blogonaklon, da im podstičem, svojim pisanjem, čitalačku, a ujedno i životnu, superiornost. Da li to ima cenu i da li će me to često koštati slabijih ocena od strane čitalačke kritike? Svakako da hoće, ali za sada, ja sam tako odlučio. Amin.
