U mojoj kući na kraju sela, dugo godina, na terasi, a obično s proleća, dolazile su laste i gradile gnezda u kojima su legle mlade laščiće koje su revnosno hranile crvićima. Voleo sam da sedim i posmatram mladunce kako čim primete da im dolazi majka otvaraju usta i čekaju hranu. Njihov ptičiji žamor me je uveseljavao i u meni je stvarao priču o neponovljivom čudu života. Izlegavši mlade laste s jeseni otišle su u toplije krajeve i više se nisu vraćale.
A onda su se jednog proleća u njihovo gnezdo uselili vrapci. I lepo vidim navukli su neku vlasuljastu travu, vidim da je vrabica očupala perje ispod stomaka i da su sneli jaja i onako šćućureni ležali na njima, a da se im se ne vide glave sa zemlje. Dok su ležali na jajima, bili su tihi, veoma tihi, gotovo neprimetni, samo bi se po neko pero iz gnezda prolelujalo na vetriću kad ispadne od njihovog rakoljenja u gnezdu. Vrapci su bili bučniji kad su izlegli mlade. Hranili su ih revnosno sve dok i oni ne bi izleteli i nestali među oblacima.
A onda su i vrapci prestali da dolaze. Nešto ih je uplašilo i lastino gnezdo je ostalo prazno kao zemljana skulptura zalepljena za drveni plafon moje terase. Gnezdo mi je ličilo na napuštenu kuću koji je poslednjih godina sve više u mome selu. Njeni ukućani su se odselili na neko lepše i bolje mesto.A kuća stoji na kiši, snegu i vetru i čeka neke svoje nove ukućane da dođu, ako dođu...
