U letnjim večerima, u želji da se odmorim od čitanja, pisanja i rada na kompjuteru, iznesem stolicu pred kuću i stavim je pod prozor moje radne sobe. U sobi na kompu pustim muziku u zavisnosti od mog raspoliženja, ali obično neku romantičnu programsku džez obradu sa saksofonom i pojačam zvučnike do kraja tako da muzika prosto ispuni moju sobu sa knjigama i nalik vukanu prijatnom zvučnom počne navirati kroz prozor, baš tu nekako iznad moje, kad sednem na stolicu, glave. I kako godinama ne odlazim u kafane i na razna druženja u večernjim satima, koja muškarci u mojim godinama upražnjavaju počev od igranja karata, bilijara, ispijanja krigli piva ili pak zajedničkih gledanja utakmica, ja volim da sedim sam, da sušam muziku, da pijem kafu razmišljam, a usput da popričam sa nekim ko mi prođe kraj kuće i ko se naravno zaustavi. Danas mi je palo na pamet kako se pokojni Stevan Sremac uvek nosio sa sobom beležnicu u koju je upisivao razne zgode i nezgode iz života. Beležio je priče, reči, rečenice, ponekad samo sintagme, a ponekad i neke šaljive pesmice koje slušao od ljudi. Još davno sam shvatio da iz života sve ide, pa i literatura i onda sam odlučio da pojedine razgovore koje vodim pod prozorom, kad se vratim u sobu zabeležim. I tako je sve krenulo, bez velike pretenzije da će to biti neka velika literatura, sa stegnutom sintagmom, sa mnoštvom opisa i zamućenom od konfuzije rečenicom. Počeo sam da beležim te razgovore, kao inserte iz života, kao crtice koje imaju u sebi svu životnost i filozofičnost sokova kojima nas samo življenje među ljudima plavi, a da toga nismo često ni svesni i da na njih gotovo nikada ne obraćamo pažnju.
Dva udovca
Sretnu se pred mojim prozorom dva udovca i penzionera. Jedan je penzionisani kelner, žena mu je poginula pre petnaestak godina, a on se nije do sada ženio, mada je često meračio udovice po selu, ali se nikada nije uspeo usrećiti, jer je obično mogao da se zbliži samo sa onima koje mu se nisu sviđale i koje su bile gore od njegove rano preminule supruge, dok su ga one koje su se njemu dopadale, uglavnom ingnorisale i prosto ga nisu primećivale. Živi je sa sinom, snahom i unukom u kući koju je izgradio u osamdesetim godinama, ali je najveći deo prostora u kući dao na uživanje deci, dok je za sebe ostavio jednu malu sobu sa kupatilom i posebnim ulazom. Ima šezdeset i pet godina u šest meseci penzionerskog staža. Zove se Milan, suvonjavog je izgleda i voli da radi oko bašte i baštovanluka, a često je pred dućanom sa flašom Master piva u ruci. Ume da kalemi voće, da škrnja vinograd, a znao i da poliva voće od raznih biljnih bolesti. Razumeo se u preparate i često po komšiluku svima pomaže. Od kako je postao penzioner, napunio je dvorište raznom živinom, prasicima u oboru, a još je kupio i par jarića da se nađu. Od dvorišta je napravio mali zoološki vrt i održava ga sa pažnjom i ljubavlju pravog domaćina. Penziju u najvećoj meri troši na sina, snahu, a ponajviše na unuka u kom vidi i nešto od svoje mladosti, ali i nešto od svoje budućnosti. Milan ponekad oseća da njegov sin i snaha ne uvažavaju u dovoljnoj meri ono što radi i ne primećuju, prosto, da je on svoj život posvetio njima i za njih. To ga bolelo, ali nalazi utehu u pivu i to svakodnevno po nekoliko flaša pred dućanom i nastavlja život dalje. Dok sedim pred kućom često mi svraća i uvek imao po neku priču, a često je željan samo da razgovara. Prihvatao sam razgovor sa njim, a jednom sam mu predložio da se oženi, što je on, naravno, odlučno odbio, govoreći da on to ne želi, kako ne bi povredio sina i njegovu uspomenu na pokojnu mu majku.
Drugi junak moje današnje priče iz života je penzionisani veterinar Braša koji ima osamdeset i šest godina i iza sebe veoma uspešnu vetrinasku karijeru na farmi u našem kombinatu dok je još postojao. Uspeo je da tokom godina svoga rada podigne jednu od najuglednijih govdarsakih farmi u staroj Jugoslaviji i da bude za primer kako se neguje najbolji zapat crvenog holštajna u državi. Dok je radio i bio aktivan, voleo je da se druži, a ponekad je umeo i da bude bećar i kontraš socijalističkom i samoupravnom rukovodsvu u svom kombinatu, ali je vetrinar bio odličan. Žena mu je bila profesor biologije i upokojila se pre nekoliko godina. Imao je i dva sina, jednog koji je završio medicinu i koji radi kao hirurg i živi sa svojom porodicom u obližnjem gradu, i drugog koji je umro veoma mlad, ali je iza njega ostala žena i dvoje maloletne dece. Od kako je ostao bez supruge poslednjih godina, Braša često biciklom ide na drugi kraj sela kod svoje sestre na kafu, a u povratku kući obično, kad me vidi da sedim pred kućom, svraća do mene tek da progovorimo po koju. Ume da kritikuje vlast i uvek je pun sočnih dosetki koje izgovara onako u dahu. Pomaže snahu i unučade od pokojnog sina svojom penzijom i posvećen im je, ali se nikad nije preterano mešao u njihov život. Živi sam u kući i sam sebi kuva i sprema hranu. Ja sam uvek voleo da ga slušam u njegovim pričama. Njegovo sećanje kao da se poslednjih godina posebno bistrilo. Braša čita Blic i prati informativne programe na televiziji te je njegova kritika vlasti bivala svakodnevna i nemilosrdna. Nije pokušavao da se ženi i iskreno je patio za umrlom ženom.
Jednom prilikom su se kod mog prozora našli Milan i Braša. Milan je pričao kako je njegov unuk počeo da uči da kosi i kako on za njega, za sina i snahu živi. I kako su oni sva njegova sreća.
Braša ga je slušao, a onda je mudrački odgovorio:
- Svako treba da živi za sebe, a svi treba da se pomažu kolko mogu. Muškarca najviše može da usreći žena i ženu najviše može da usreći muškarac.
Milan se pobunio protivu takvog Brašinog mišljenja, pa je tražio da ja presudim u njihovom dijalogu. Naravno, i Braša je tražio da ja kažem svoje mišljenje. Ja ga nešto i nisam imao spremnog, a onda sam rekao da je najbolje kad čovek može da živi sa svojom porodicom i da sreću pronađe u ženi koju voli. Bilo je to moje, na brzinu sklepano, pomirljivo solomonsko rešenje kao bih utešio i u razgovoru izmirio ova dva po svemu neobična udovca i penzionera.
