Čitavo
veče arhitekta i ja obilazili smo oko magazina koji je trebalo da pretvorim u
muzej, zadužbinu. Premeravao je prostorije, crtao po tabli, pa potom opet merio
i obilazio oko zgrade sve dok nije osmislio kako da se prostor preuredi da bi
se u njemu mogli sa lakoćom smestiti eksponati. Vidim, bio je zadovoljan, a i
nije bilo reči o običnom arhitekti, već o onom svemoćnom koji radi bez
majstora, a prostor se sam od sebe pretvara iz stvarnosti u ono što je on
naslikao. Meni se kao investitoru to strašno dopalo, jer nisam imao obavezu da
trpim danima, mesecima i nedeljama majstore koji uglavnom, svaki za sebe, misle
da su najpametniji na svetu i ne samo to, već traže pažnju i dvorenje u
obliku čestih donošenja pića i slušanja njihovih priča.
Ovaj arhitekta je imao natprirodne moći i nakon
njegovog crtanja, svaka prostorija u koju sam ušao, to jest pogledao na crtežu, kao da je oživela. I sve
je bilo na svome mestu, baš onako kako sam ja to želeo. Čak je bilo tu i ljudi,
posetilaca i meni dragih osoba koje danima nisam video. Na gornjem spratu je
bio klub, a samo jedna prostorija je ostala nesređena, jer sam je ostavio za
sebe. Tu je bila, među posetiocima, dama, crna, visoka i vrlo seksi. Znali
smo se od ranije i bili smo nekada intimni, ali ne otvoreno, već je bila to
jedna od onih veza za koju su svi znali, ali su se pravili kao da ne postoji
i da se ustvari mi samo družimo, a ne i da imamo žestoku erotsku vezu. U
ljubavima koje se kradu, i kod muškarca i kod žene, emocije se pretvore u bombu
strasti koja sa orgazmom eksplodira, a potom se smiri i sve se vraća u
prvobitno stanje prijateljstva,
saradnje i druženja. Nikada dotičnoj dami nisam uspevao da ukažem onu sitnu
pažnju i nežnost, jer za to nije bilo vremena. A sada je bila tu, tražila je da
je uvedem u moju prostoriju, i ušli smo. Bili smo upućeni jedno na drugo.
Pričali smo tiho i nežno, a iza svake reči se osećala dugo potiskivana
nežnost. Bili smo sami posle toliko godina i osećao sam vrelinu njenog daha,
njen vapaj za onim što mi se činilo da je godinama čekala. Znali smo da je naša
suština ljubav. Da nismo, usled zabrana, mogli da je iskažemo. Ovo je bio
trenutak kada je trebalo da jedno drugom otkrijemo istinu koja se godinama
prećutkivala. I počeli smo da pričamo, tiho i nežno, gledali smo se u oči, ruke
su nam krenule jedne ka drugim. Želeli smo da se milujemo dugo, sa pažnjom i
usredsređenošću jedno na drugo, sa otvorenim čulima tako da se svaki dodir
ustotinjava, hiljadi i pojačava emociju do radosti, do prsnuća.
Tad
se najednom otvoriše vrata i u sobu prvo uđe moja pokojna majka koja je tražila
neke svoje stvari. Prekinula nas je i videla u zagrljaju. Ali ja na to nisam
obraćao pažnju verujući da je majka shvatila da u naručju držim onu koju volim
i da me više neće ometati. Osećam da smo hteli nešto važno da kažemo, ali smo
bili prekinuti i vratili smo se ponovo kao vojnici u ratu na početni
položaj. Hteo sam kažiprstom da joj napravim krug na pregibu lakta, da joj
poljubim očni kapak, kad se vrata ponovo otvoriše i pored majke u prostoriju
banuše neki ljudi, larmajući nešto i svađajući se oko pića koje se prodavalo u
klubu, oko nekih para koje su nestale.
Izašli
smo napolje, ona je morala da ide, da putuje. Vreme je isteklo, ona je samo
službeno bila tu i u prolazu. Htela je da me vidi i, osećao sam, da mi kaže ono
što se samo u željenom i dugo čekanom snu govori. I ja sam to želeo, ali ljudi
su čekali. I samo smo se stiskom ruke i treptajem očiju pozdravili kad je
otišla. A ja sam se vratio sumoran i tužan u zadužbinu koja se izgradila uz
pomoć svemogućeg arhitekte sama od sebe. Bila je velelepna i puna lepo opremljenih polica
sa knjigama. Po zidovima su bile slike, a neke
su bile džinovskih dimenzija. Na jednoj od njih, pročitao sam naziv: Susret
u muzeju. I shvatio sam, da sam sanjao u budućnosti svoju prošlost.
Radovan Vlahović
iz knjige „Ljubavne i OK priče“
