Otkrivanje i suočavanje sa stvarnošću mi se dešava svakodnevno, ali ponekad se toliko skupi u meni muke i gorčine da prosto hoću da puknem od tuge i besa.
Moja otkrića nisu ni nova, ni posebna, jedino što mi se potvrđuju kao paklena zavera svih mogućih usuda protivu mene, pojedinca koji možeš biti i ti, dragi prijatelju, koji čitaš ove redove.
Što više radim i što više tereta prihvatam na leđima, sve mi više muka, bede i tereta na leđa pada.
Što se više upinjem da zadovoljim visoke zahteve i kriterijume stvaralaštva, sve je jača ignoracija od strane onih koji bi to trebalo da primete.
Kad prihvatim njihovu optiku i gledanja i kad pristanem na nju, vidim da se nikako ne uklapam u to.
Ili kad pokucam na njihova vrata, vidim da su ona obično zatvorena, a kad ih otvaraju, čine to sa sigurnosnim lacem za svaki slučaj.
Moja tuga je velika, a bes strašan. Nije mi prirodno da budem ni tužan ni besan. Ovaj svet je tako podešen da se dobrota, plemenitost, sloboda i kreativnost urušavaju i pre no što stignu da se iskažu.
Napustiću ga. Skloniti se u zatvor, u samoizolaciju i prestati da se izražavam jezikom koji svi razumeju. Izmisliću svoj jezik sastavljen od slika i reči koje znače samo meni nešto. Zaboraviću stvarnost u mojoj ličnoj vavilonskoj književnoj laboratoriji i biblioteci. Tamo ću biti svoj na svome.
Viče mi, ovog jutra, moj pesimizmu uvek sklon alter ego. A ja ga slušam krajičkom oka, jer uši su mi prezasićene, kao u vodi, rečima koje svi razumeju.......
