Arsen Dedić i Simon Čudotvorac

Odselio se Arsen Dedić, a naša stvarnost je ostala ista. Svi su ga voleli, a i on sam je projektovao sebe kroz pesme tako da je budeći u ljudima ono najtiše i najimtimnije osećanje žudnje za radošću činio da se ona njemu vraćala uvek kao ljubav onih koji ga slušaju. Na svaki spomen njegovog imena u meni se probude sećanja na one koje u poslednjih gotovo pedeset godina pamtim da su njegove pesme često slušali i sa njima živeli i u njih verovali. Arsenova smrt je učinila od mene gerilca koji je provalio u vlastito sećanje i u munjevitom osvajanju i pokoravanju uspomena stigao sam do Simona Čudotvorca koji je preminuo početkom devedesetih godina od prevelike doze narkotika u svojoj vikendici na Fruškoj gori.
Viđali smo se vikendom kad je zajedno sa Robikom dolazio crvenom Ladom 1300 kod mene na evedru u Krušedol selu. Pričali smo o knjigama, o poeziji, a sa kasetofona je dopirala tiha pesma Arsena Dedića koja je uvek potirala tišinu. Ponekad smo odlazili na lumperajke u kafanu Gladnoš. Simon je uvek tamburašima, i kad smo bili raspoloženi za muziku i kad nismo, poručivao pesmu svoga dede koju je preuzeo kao svoju:
Tri, četiri nedelje
vodenica ne melje.
A šta će mi vodenica
kad sam pijanica?
Simon je bio vajar, filozof i boem koji je breme sveopšteg apsurda življenja preuzeo na svoja pleća. Bila je prva polovina osamdesetih i ja sam tek završio prvu verziju Samaroplavetnila. Romana kojim sam kao mlad pisac pokušavao, a sada verujem i uspeo, da isteram svoje demone apsurda na čistac. Suočio sam se sa njima i prevladao ih otkrivši da isključivo racionalno i logičko poimanje sveta vodi u samoubistvo. Bar sam ja tako mislio i o tome sam govorio sa Robikom i Simonom. Oni su se nekada slagali samnom, a često su verovali i drugačije. Simon je voleo Arsenovu muziku, ali ju je izgleda doživljavao kao sentiment svoga sangviničnog karaktera. Nikada mu to nisam rekao. Sam je uzgajao marihuanu na svojoj vikendici. Radio je skulpture koje ja nikada nisam video. Ne znam zašto se plašio da mi ih pokaže. Mislim da je i Robika, koji mu je u tom periodu blio najbliži prijatelj, video samo nekoliko. Kad su počeli ratovi, Simon se potpuo izolovao u svoju vikendincu. U podrumu je danima radio u ateljeu. Slušao je Arsena, vajao, pušio džointe iz svoje bašte i povremeno pio rakiju koju je kupovao u Čortanovcima. I istom vremenu, ja sam bio u Banatu, a Robika je živeo u Londonu, radeći najgore poslove. Simona su našli mrtvog, a u kasetofonu je bila Arsenova kaseta. Ratno ludilo se nastavljalo. Bilo je to preteško breme za jedno tako nežno čovekoljubivo stvorenje kakvo je bio Simon Čudotvorac.
I sad, dok slušam Tvoje nježne godine, u meni se otvara na milione pitanja na koja svakako u vremenu koje dolazi moram odgovoriti.