Poslednjih dana srećem ih više nego obično, telefonom, u želji da dođem u kontakt sa njihovim pretpostavljenim. One su divna stvorenja, kao rođena da prilježno, ljupko i kulturno kažu da predsednik nije tu i da budem strpljiv i pozovem ga malo kasnije. A ona će mu svakako preneti da sam ga zvao. Niko ne ume da bude tako pitom i odan kao sekretarice. Jedna meni veoma bliska osoba je za sekretarice govorila da su sve one, kad nisu imale posao, bile spremene da rade bilo šta, a onda su, kad bi dobijale posao, sve su počinjale da žele da budu sekretarice, a kad bi postajale sekretarice, onda su želele da postanu ljubavnice i na kraju gazdarice ili pak predsednice. Naravno, to je gruba procena i prejaka ironija za te tako vredne službenice.
A predsednici vode narodnu brigu i ne stižu da sa svima komuniciraju i da se svima javljaju na telefon. Mada je bilo i drugačije dok nisu bili predsednici, ti moji, usput budi rečeno, prijatelji su uvek samnom direktno telefonom komunicirali. Trebalo im je moje mišljenje i trebalo im je da dobiju moj glas. Tada je sve moglo lično i direktno i to u bilo koje doba dana i noći. A kad su dobili funkcije, onda smo počeli da komuniciramo preko sekretarica.
Malo mi se sve to ne sviđa, a i ljuti me, tako da zaželim izbore što pre. Ali uprkos svemu, ja ću se danas naoružati strpljenjem i telefonskim putem krenuti od sekretarice do sekretarice, a u budućnosti ću se lično založiti da ove dane, kad se predsednici ne javljaju na telefone, nazovemo DANI ZA SEKRETARICE.
