Radovan Vlahović: „Banatske pripovetke“, „Banatski kulturni centar“, Novo Miloševo, 2015.
Zavičaj je o m a m a mnogih ljudi, a naročito umetnika i to pesnika, prozaista, slikara, glumaca i muzičara. Oni u zavičajnim temama pronalaze „svoj identitet“, koji se od dana rođenja formirao u zavičajnim sredinama, a onda se razvio u „sreću ili nesreću života“, u drugim prostorima.
Predan zavičaju i njegovim vaskolikim temama Radovan Vlahović (1958), s pravom nazvan „ambasadorom banatske kulture“, posvetio je više knjiga zavičajnom tlu, mada i temama koje su opšte, svevremenske i geografski drugačije. Objavivši desetine knjiga, romana, pesama i kritika, ovaj posvećenik kulturne misije, oglasio se naročito u zbirkama „Evo čoveka“, „Večernji akt u devojakčkoj sobi Lenke Dunđerski“, „Moj san je stvarnost“ i knjigom (fejsbuk beleške) “Dzejms Bond u kratkim pantalonama”.
Najnovija zbirka sentencioznih priča „Banatske pripovetke“, sačinjena od sedam cikličnih krugova sa zavičajnog tla, jedinstveno je delo, puno invencije, deskripcije, psiholoških analiza i sinteza, dakle sećanja i uspomena na nekadašnji i današnji život rodnog Banata i njegovih stanovnika. Reč je o kratkim zapisima, takoreći insertima ili segmentima o čoveku i njegovoj biti, intimnoj i ne intimnoj, o dobru i zlu, ali i radosti i tugi, doživljenoj tokom života, na tlu banatske ravnice, koju autor doživljuje svestrano: „Banat je i reč, i slika, i zvuk, i boja, i miris, i ukus...“ kaže Vlahović u zapisu „O Banatu“. Ova zaljubljenost u mentalitet svojih zemljaka, u nebo i zemlju gde oni stanuju ispisano je u „Paorskim pripovetkama“, „U pripovetkama iz komšiluka“ ili u „Ličnim pripovetkama“. To su teme O Banatu, O fruštuku, O muvama, O čekmežetu, O ranjenicima, O zaslugama ili zapisi, O pijancima,O lagarijama i mnogim drugim sećanjima iz prošlosti ili današnjosti, zapisanim nadahnutim lirskim tonom, a naslikanim vizuelnom impresionističkom slikom.
Radovan Vlahović je višestruko zaniteresovan za čoveka i njegov totalni intimni život. Kao što vidimo on piše o njemu od rođenja do smrti, ali stavljajući akcenat naročito na opservacije ljudskog morala, teme ljubavi, patriotski odnos prema zavičaju ili analizirajući seosko–palanački svet banatskog čoveka, koji živi mirno na svojoj zemlji, ne dirajući nikoga već okrećući oči samo prema svome dvorištu.
U Vlahovićevim pripovetkama, tačnije lirskim zapisima, ponekad i aforizmima, on zadire u prostore lične intime čoveka. Radoznao je kao dete i kao svaki umetnik u zrno istine šta se u čoveku zbiva kada je dete, kada je pubertetlija, kada je zreo čovek ili prpušni starac. Sav predan zavičaju on ume da kaže „Lepo ti je leti uraniti“ ili „Srećno je biti Banaćanin“.
Poštujući jezik zavičajnog kraja, Vlahović mu se predaje sluhom i duhom vlastitog umeća. On jezik shvata kao kičmu umetničkog dela, a govor kao intimnu ispovest svojih ličnosti, koje bez obzira kako govore – govore svoju misao i poetiku života.
Da bi svoju knjigu „Banatske pripovetke“ što strožije procenio, Radovan Vlahović je za nju izabrao pet recezenata. To su ugledni naučnici i esejisti (mr Nera Legac Rakić, prof. dr Srđan Šljukić, prof. dr Mlade Dražetić, Jovan Venjin Mokrinski i Nikola Kitanović). Svi oni ne poznaju samo Vlahovića kao vrsnog i darovitog stvaraoca nego i Banat, banatsku ravnicu, čoveka malog i običnog koji, tumara pod sivim nebom od komšiluka do komšiluka, upijajući sreću i nesreću života i tako stvorio svoju sliku sveta.
Na kraju treba citirati misao prof. dr Mladena Dražetića koji za Radovana Vlahovića kaže da je „velemajstor u anticipaciji ljubavne problematike“, ali i kada kaže: „kada ima nežnosti, onda nema ni pesimističke individualnosti, nema teške depresije, ni neuroze, već u duši vlada duboki mir i spokoj“.
Na kraju treba citirati misao prof. dr Mladena Dražetića koji za Radovana Vlahovića kaže da je „velemajstor u anticipaciji ljubavne problematike“, ali i kada kaže: „kada ima nežnosti, onda nema ni pesimističke individualnosti, nema teške depresije, ni neuroze, već u duši vlada duboki mir i spokoj“.
Radovan Vlahović je ovom knjigom pokazao zaljubljenički odnos prema umetnosti, kakav je i čitav njegov život – zanet lepotom ovoga sveta i ljudima koji žive u njemu i delima koje stvaraju.
dr Voja Marjanović
