Život je nešto što bude i
prođe, a sećanja su uvek skup događaja koji su činili određene ljudske sudbine
u jednom vremenu. Ljudi koji ta sećanja pribeleže i uobliče u tekst i u
određenu književnu formu nazivaju se piscima, a u slučaju romana „Beli klavir i
mlinareva kći” Katie Vunderlin – romanopiscima. Ispričane priče po sećanju
drugih imaju svoju ličnu i istorijsku vrednost, ali kad se one na umetnički
način uobliče i kad se u književnom delu oživotvore, onda one postaju umetničko
delo. A kad se podignu na visoki stilistički, istorijski, opšte ljudski nivo,
onda te priče postaju pisani spomenik kulture koji nam svedoči o jednom vremenu
u Banatu, koji je poslednjih nekoliko stotina godina bio multinacionalna i multikulturalna
evropska regija u kom su, bez obzira na državu u kojoj su živeli Srbi, Nemci,
Mađari, Rumuni, Rusi, Slovaci, svi su oni nalazili zajednički suživot uz
uvažavanje međusobnih verskih i kulturoloških razlika. U tom i takvom
istorijskom Banatu, ljudi su jedni od drugih učili i tako nadograđivali, svako
ponaosob, svoje istorijsko i kulturološko pamćenje i stvarali klimu ekonomskog
prosperiteta i duhovne prosvećenosti, koja je dala veliki broj znamenitih
ličnosti u svakom od tih naroda. Grad Vršac je jedan od centara tog i takvog
Banata i nalazio se u kraljevini Jugoslaviji, a zajedno sa Segedinom, koji se
nalazio u kraljevini Mađarskoj, i sa Temišvarom koji se nalazio u kraljevini
Rumuniji, isticao se svojim ekonomskim, kulturološkim i građanskim slobodama i
uspesima.
E, u tom i takvom Vršcu, koji
je bio otvoren za trgovinu, za investiranje svih onih koji su imali sredstava i
smisla za biznis, pred Drugi svetski rat, smeštena je radnja romana Katie Vunderlin „Beli klavir i mlinareva kći” gde ona prati sudbinu glavne junakinje
Matilde Miler, folksdojčerke i talentovane mlade operske pevačice. A kao jednu
od sporednih junakinja prati sudbinu Ane Fjodorovne i njene porodice ruskih
plemića koji su izbegli u kraljevinu Jugoslaviju i naselili se u Vršcu nakon oktobarske
revolucije u Rusiji. Drugi veliki sporedni lik je Stevan, komunista pre i u
toku rata u ilegali, a posle rata predstavnik nove vlasti. Dok je
treći sporedni lik u romanu Josip Broz Tito koji je jedno vreme pred kraj
drugog svetskog rata, rukovodeći borbama za oslobođenje Beograda, boravio u
Vršcu.
Početak trećeg milenijuma, kako
u Srbiji tako u regionu i Evropi, pokazuje da je roman jedna od
najtraženijih i najzastupljenih književnih formi koju pisci, izdavači i
knjižari iznose pred čitalačku publiku. Nove teorije su oslobodile autore
ustaljenih konvencionalnih šema tako da se u formi romana može pakovati sve ono
što autori požele, jedino je pitanje koliko je čitalačka publika spremna za neku
vrstu avanture i trošenje vremena na egzibicije trećemilenijumskih romanesknih
duhovnih opservacija.
Za razliku od drugih
romansijera, Katia Vunderlin nam nudi jednu klasičnu romanesknu priču koja
objedinjuje jedinstvo vremena, prostora i radnje. Ona u zadatu klasičnu formu
smešta svoje junake i daje im, uprkos tome što su kroz priču i sećanje Bruna Šmea imali jedan život,
svoju umetničku romanesknu egzistenciju i pušta ih da žive svoje živote od
kraja tridesetih godina prošlog veka pa do kraja dvadesetog stoleća. Ona
rasklapa na naše oči sve neuralgične tačke koje proživljava Matilda Miler u
istorijskim sudarima banatskih folksdojčera sa fašizmom, a potom sa komunizmom,
gde je pojedinac unižen i gde je uvek podređen i identifikovan sa ideologijom
svog naroda, mada se sa njom nikada i nije slagao, ali i sa drugom
ideologijom i komunističkom internacionalom sa kojom nikada nije imao ništa
zajdničko. Za folksdojčere u romanu, junaci kažu da su oni Nemci sa
jugoslovenskim pasošem, dakle folksdojčeri. Nemci koji su živeli ovde preko
dvesto godina i koji su sa svojom matičnom državom imali zajednički jezik,
tradiciju i kulturu, dok je sve drugo pripadalo državi Jugoslaviji u kojoj
godinama žive, rade i stvaraju.
Ovo je roman koji govori o
pogubnosti ideoloških isključivosti, gde su pojedinci, bez obzira kom narodu
pripadali, žrtve, koje melje ogromni žrvanj revolucionarnih utopija, koje su u
svojoj praksi ostavljale ruševine, glad, smrt, izneverena očekivanja i patnju,
a sve zarad viših idealiziranih ciljeva, koji su se pokazali, u današnjem
vremenu, kao potpuni promašaj. Jednako su članovi porodice Ane
Fjodorovne stradali u Rusiji od komunista, potom, za vreme rata, od fašista, da
bi ih posle rata stigla konfiskacija od jugoslovenskih komunista. Ništa bolje
nisu prolazili ni Srbi, ni folksdojčeri Nemci, niti Mađari, ili pak Rumuni.
Uravnilovka, koja je sa jedne strane proklamovana, važila je sve ljude, osim za
visoke komunističke komandante i funkcionere. Licemerje koje su pokazale, posle
poraza fašizma, nove komunističke vlasti i dvojni moral, u romanu Katie Vunderlin
personifikovan u Josipu Brozu, koji, dok se vode borbe i dok njegovi vojnici
ginu za oslobođenje Beograda od fašista, traži, u tada oslobođenom Vršcu u
Klausovoj vili, patnerku i solistkinju kako bi se razonodio sviranjem na belom
klaviru, jer su partiture koje su tamo nađene bile za duet. Revolucije i ratovi
nemaju emocija, plemenite dobrote i čistote. One vide samo ciljeve za koje se
bore i ne mare koliko će ljudskih života pri tome biti izgubljeno. Koliko će
biti unesrećenih, koliko će biti proživljenih patnji i užasa i koliko će
stradati ekonomija. Ratovi i revolucije ne poznaju moral. Njihov moral je
njihov revolucionarni interes koji je isključiv i ništi sve pred sobom zarad
zadovoljenja svojih sebičnih i samoživih interesa. Istorija koju su pisali
revolucionari i pobednici pokazala se uglavnom kao racionalizacija i
favorizacija istorijske nužnosti kako su oni govorili, bez obzira na žrtve, a
sve na uštrb pojedinca koji u svim tim metežima i nije imao većih zahteva osim
da živi i ostvaruje svoju egzistenciju u onoj meri koliko mu je Bog dao.
„Beli klavir i mlinareva kći” je
roman prepun drame koju je nametnula istorija, ali i lične unutrašnje drame
mladih ljudi Matilde, Ane, Helene i Stevana koji su svako ponaosob nosioci
jedne od ideja i vizija kako bi želeli u svojim mladalačkim idealističkim sanjama
da vide ostvarenje svojih emotivnih imperativa ali i svojih duhovnih
valorizacija.
Roman je višeslojan i u njemu
se jednako prepliću elementi romana ideja sa ljubavnom potkom i dramskim
zapletom, ali se može okarakterisati i kao ljubavni roman ili kao zavičajni
roman, koji jednu zavičajnu priču uzdiže na globalni i međunarodni, a ujedno
filozofski nivo, u kom se uvek nalazimo pred sumnjama u ono što je učinjeno i
pred pitanjima da li je moglo i drugačije da se desi i na koji način bi se
razmišljajući deterministički mogli izbeći konflikti u koje su se glavni junaci
ove vanredno lepe, stilistički, emotivno i deskriptivno nadahnute priče u datim
istorijskim i životnim situacijama mogle izbeći.
Roman Katie Vunderlin Beli klavir i mlinareva kći najtoplije preporučujem za čitanje kao svedočanstvo o vremenu kad su se stvarale i rušile istorije naroda u kojima su se vrednosti menjale preko noći i gde obični mali čovek iz naroda uglavnom strada i postaje žrtva društvenih promena.Istorija tu da uglavnom pamti društvene promene dok su romani kao što je uvaj uglavnom tu da prate lične živote ljudi i pojedinaca u vremenima koja su potirala njihove individualne zahteve i želje od života.
