Radovan Vlahović, Banatske pripòvētke, Banatski kulturni centar, Novo
Miloševo, 2015.
Čitanje knjige Radovana Vlahovića Banatske pripòvētke, stavlja
čitaoca u poziciju duboko – ličnog preispitivanja i proveravanja svoga odnosa prema
zavičaju koji se, kako i pisac kaže, nosi u sebi čitavog života, i uvek mu se vraćamo,
jer ...nigde nije bilo toliko emocija u našem
srcu kao u zavičaju.
Vlahović je dosledan u svome uverenju da se samo na rodnom podneblju čovek
ostvaruje u potpunosti, i pronalazi punoću života, pronalazi (prepoznaje) sebe.
Zato ga napuštena banatska sela rastužuju, (Bože,
kakva tuga) jer oni koji su otišli iz zavičaja, a koji im je Bogom dat, nisu pronašli ništa od onoga što su tražili. Ako se i
vrate kao gosti, otupeli i bezlični, shvate da ...više nikad ne mogu usnuti, a kamoli živeti svoj san. Jer – Vredi sećati se, ali nikako ne živeti od sećanja,
kaže Vlahović. (O sećanju). Međutim, pisanjem, sećanje oživeti u Reči, u rečenici, dati mu nov život
koji ga izbavlja iz prolaznog.
Dakle, uvek na životodarnoj strani života, Vlahović će sa ljubavlju, ali
bez idealizovanja, sačuvati od zaborava život Banata (u preplitanju i poređenju
nekad i sad) u tematskom, odredišnom segmentu knjige koja svojom ostvarenom
umetničkom strukturom kratkih zapisa, nadrasta sve ono što bismo o knjizi rekli i napisali. Žanrovski to i nisu pripovetke u pravom
smislu, već promišljanje o životu koje u dva nivoa, spoljašnjem, ambijentalnom
i introspektivnom, unutrašnjem, otkrivaju čitaocu život zavičajni, ali pisac otkriva
i sebe, i svoj odnos prema svetu i životu.
Vremenom menjaju se navike i način života, svugde, pa i u Banatu; nekad
je sve bilo bolje i čistije, a pre svega, duša čovekova. Ni krečenje kuća u selu
nije isto kao pre. Ljudi su pošteni i bogobojažljivi, ima i onih koji to nisu, ali
još uvek život u selu, u zavičaju, jedina je mogućnost autentičnog i pisac kaže;
– Banat je prostor duhovni gde se o mrtvima
priča k’o o živima. Banat je utočište za dobrotu, za lepotu, za čistotu, za poeziju
i umetnost.
Radovan Vlahović svojim
primerom i svoje porodice, potvrđuje koliko je rodno tle inspirativno. Ova knjiga
kao jedinstveno ostvarenje u konkretnom polazištu zavičaja, pisana rečenicama sublimiranim,
mudronosnim, koje se čitaju i pamte, čuva i autentičan jezik zavičaja. Banatske pripòvētke imaju elemente i
eseja, jer se život sagledava misaono – filozofski iz pozicije autorovog Ja, dakle, personaliteta
pisca. Takođe, otkrivaju, kako prošlost, tako i sadašnjost, život svakodnevice,
čiji smo svedoci, a koju pisac ponekad i kritički komentariše.
Kroz svoje lično viđenje i zapažanje, osvetljava se ljubav prema bližnjem,
ljubav porodična u detinjstvu, i većina zapisa je, u stvari, odjek ili eho nekadašnje
pripovetke banatske, u traženju smisla i unutrašnjeg ispunjenja, u svetu u kojem
pisac živi i stvara.
O sećanju, O zabludama, O gnevu, O predsedniku i predsednicima,
O aljkavosti, O nedeljnom ručku, samo su neki od naslova u knjizi koja je modernom
formom, i rečenicom kao i suštinskim odnosom prema životu – ostvarena celina u svojoj
jednostavnosti i neponovljivosti. Potpuna „uronjenost” pisca u podneblje i duh zavičaja,
i njegova ostvarenost, može se porediti sa odnosom Save Šumanovića prema zavičaju
koji je tek u Šidu počeo da slika ono što je nosio u sebi. Moj zavičaj to sam ja,
govorio je Sava Šumanović, a to je i njegovo slikarstvo, kao što je to stvaralaštvo
i život Radovana Vlahovića.
Knjiga Banatske pripòvētke nosi dah i pamćenje zavičaja
od autentično – ličnog do univerzalnog, i ostaće značajno svedočanstvo čovekovog
života u njegovoj neminovnoj prolaznosti.
