Kada se pred čitaocem nađe ovako čudesna knjiga
pesama kao što je „Al-Gebra” Nikole Kitanovića, u njemu se probudi nekoliko
asocijacija i često ni sam ne može da se otme utisku da je u svome unutašnjem
životu u svome sanjanom životu ove stihove već čuo, da ih je promislio, proživeo
ili pak osetio, a oni mu se u svakom čitanju opet čine novim i neponovljivim.
Ova nevelika knjiga pesama je sastavljena od pet
ciklusa pesama sa po deset pesama u ciklusima od kojih svaka pesma ima po deset
stihova. Ono što već od samog naslova „Al-Gebra”možemo naslutiti je da ona
treba da predstavlja neko sjedinjavanje razdvojenih delova kako se to vidi u
matematici. I već od samog početka, vidimo da je knjiga pesama „Al-Gebra”
organizaciono koncipirana kao jedna vrsta slagalice ili pak rebusa u kojoj
ključ za razrešenje iste ili pak šifru po kojoj bismo čitali ove pesme mislimo
da u svojim rukama drži sam autor ili nas on samo navodi da to mislimo. U
poeziji kao i u životu mi ma kako da smo kreatori svog života i delića svoje
stvarnosti, ipak ne držimo u džepu ispisan šifrarnik po kome bismo mogli da
dešifrujemo sve doživljaje, slike, simbole i emotivne impulse u nama, ma koliko
mi to želeli.
Slično je i u ovim pesmama.
Dok u životu i pesničkoj stvarnosti, ja slutim
kao čitalac da je u pitanju razbijeno ogledalo u kome je svoj odraz nalazio
svojevremeno junak ove poezije. Međutim, čitajući dalje vidimo da se tokom
čitanja čitočevo unutrašnje i neviljivo ja preobražava u pesnički subjekt i da
svoju razbijenost i sam čitalac čitajući ove pesme počinje da slaže u mozaik
koji je iniciran njegovim osećanjem za meru i poredak stvari u pesmama Nikole
Kitanovića.
Ova knjiga otvara čudesnu igru gde čitaočevo ja
postaje pesnički subjekt koji sav vrca od suprotnosti, digresija i stihovi
postaju pomoćna sredstva da se dođe do neke subjektivne istine pred kojom se
može odahnuti i koja znači smiraj i počinak umorne i opustošene besmislom duše.
Jedan deo stihova u knjizi je pisan u osmercu da
bi se kasnije u daljim stihovima pretvaro u heksametar. Stihovi su slobodni,
pisani jasnim i čistim jezikom, a simboli i pesničke slike su veoma orginalne,
naizgled apstraktne, a tako žive, stvarne i uverljive da imate utisak na
trenutak da možete da dosegne nedostižno.
Ove pesme imaju mantrički karakter ponavljanja
određenih stihova što ostavlja utisak kontekstualnog ritma u kojima se smenjuju
osmerac i heksametar, što nas opet navodi da počenemo versifikacijski misliti,
a takođe i očekuje dobro potkovanog i učenog čitaoca. Ali to je samo kad
poželimo da sledimo formulu iz naslova koji glasi „Al-Gebra”, ali ako pratimo
emociju i unutrašnji doživljaj koji nam pesme proizvode, u našem iracionalnom
biću osetićemo ono čudesno i katarzično ushićenje koje nam govori da uprkos
svemu strašnom što nam ovaj bezumni svet nudi mi imamo u sebi onu spasonosnu
mantru koja nam čaroliju življenja i čitanja čini ne samo podnošljivom već i
radosnom.
Drugujući poslednjih blizu četiri decenije sa
pesnikom, pripovedačem, romansijerom, književnim kritičarem i teoretičarem književnosti
Nikolom Kitanjevićem, bio sam u prilici da pročitam gotovo sve što je on do
sada objavio i svom pozamašnom književnom opusu, ali mi ni jedna od njegovih
dosadašnjih knjiga nije probudila toliko asocijativne kombinatorike mojih
nesvesnih i unutrašnjih glasova i slika kao knjiga „Al-Gebra”, koju
preporučujem, ne samo za čitanje, već i za držanje pod glavu, kao hipnotičku
formulu za sreću i sva naša raznoglasja koja mi, koji ozbiljno promišljamo život i
literaturu, pokušavamo da razrešimo.
