Svatovi

Ženim se i pravim svadbu. Prilazim kući, a puna avlija ljudi. Svadba je u Tiskom Cvetu. Spremaju se, svi se već spremaju da krenu. Na ulici mnogo kola.

Srećem Mičiku i još neke ljude. Neko mi govori da mi je došlo u svatove puno cigana, i da neću imati gde da ih smestim, avlija je puna ljudi.  Ulazim u kancelariju kad tamo sede cigani. Idem avlijom, a okolo opet drugovi se šetu, i svi lepo opravljeni. Krenem prema bašći, kad tamo postavljeni astali vidim. A pored mene, k’o na korzou, prolaze ljudi, a nisam ni stigo’ da im razaznam lica. Kažem ciganima da ih ja nisam zvao i da ne znam odkud nji’. Neće biti mesta. Broj mesta je ograničen.

Kad u bašću vidim brata, i još neke goste kako idu priko drugog sokaka.

–        Oni verovatno kreću – pomislim, i potrčim da se vratim natrag.

Požurim, kad ono, od moje avlije odjedanput se napravi neka prometna ulica sa puno stolova i stolica od kafića. Usput sretnem komšiju  Jovicu kako nosi malo dete u naručju. Pitam ga je l’ dolazi, on mi je nešto promrmljao, a mislim da me je pitao šta ću sa tolikim ciganima u svadbi.

Utim naiđu neke mlade dame sa šeširima. Odrecitujem im nekoliko stihova. Bio sam čvrst i odlučan. One su me počele slušati, kad se čuje jedan glas i on recituje. A ono Aca Berček. Govorio sam moje pesme, a iz knjige Tebi LJubavi, toliko snažno, sugestivno, moćno i ubedljivo, gledajući ga u oči, da je on pognuo glavu i kao štene okrenuo se, i povukao. Dok sam hodao prema bašći da vidim druge goste i da kažem ciganima kojih je bilo puno da ih ne mogu sve voditi sa mnom na svadbu, nasuo sam dva deci rakije, neke čiste i bele. Hodao sam sa punom čašom. Ona se pljuskala, hteo sam da napijem, ali sam zapeo i prosuo je.

Još pre svadbe bio sam u nekom hramu. Bila je gužva, i nešto se govorilo o nekim važnim stvarima. Bio je polumrak. Iza leđa sam čuo glas. Neka sestra Vera će to govoriti.

Pogledao sam u pravcu gde sam čuo glas, kad ono tri mlade i visoke devojke. Jedna od njih je bila Vera Kolaković. Spazivši me rekla je prisutnima, a ja sam joj pružio knjigu:

– Evo te lake i jednostavne poezije o kojoj ste pričali. To je ono. A ovo je čovek koji je to napisao. I pokaže rukom na mene.
Kad sam se probudio video sam da je oko mene samo stari tošni nameštaj u mojoj samačkoj sobi u kući na kraju sela. Pišem ti tek da osetiš dragi prijatelju kako moj život ume ponekad da bude jednostavno komlikovan. I sam znaš da se ja nikada nisam ženio, a nemam ni nameru da sebi učinim takvu podlost.