Kolko imaš godina?, upita Marko Spasoju.
Dvanajst, odgovori mu ovaj praveć jastuk od sena za pod glavu.
Štala je bila topla i čulo se ravnomerno disanje marve. Omadi su se povremeno zaigravali, a kobile su jele tulaj što im je Spasoja bacio za noć.
Pa otkud te ode?, opet će Marko.
Otac mi je pogino za vreme rata, a mati je umrela, pa me evo Bapa uzo još pre dve godine da mu pomažem na salaš.
Je l' ti zima, upita Spasoja Marka.
Vidiš da se tresem, groznica me neka vata.
Oćeš malo mleka, upita ga Spasoja.
Otkud ti mleka?
Evo, sad ćeš viditi.
I Spasoja pruži ruku ispod jasala i izvadi jedan lončić od pečene gline u koji se nekad pravilo kiselo mleko ovčije. Na jednom delu je lončić bio okrnjen, falilo je parče, a Spasoja ga je našo na Jarašu kod bunara, pa ga je dono, opro i sakrijo još jesenas pod jasle. Kad ogladni priko noć, on ode do krave i namuze mleka i napije se da pojača večeru. Fenjer je već bio pri kraju sas vitriorem, a Spasoja uze lonče i podigne Ružu, a onda namuze koliko je moglo da stane mleka i ponudi ga Marku. Marko je uzeo mleko i polako je pio, a ruke su mu se tresle.
Bapa će ionako Ružu prodati kasapu, jalova je, a ja je muzem po malo svako veče, a Bapa se jedi što krava nikad da se zasuši, a ja mu ne govorim šta radim. Zimi se rano smrkava i dobijem ja večeru, al priko noć ogladnim, pa onda sas mlekom malko poduprem.
Oćeš joj jednu da ti namuzem?, upita Spasoja, videvši da je Marko popio mleko.
Neću, dosta je.
Onda ću ja jednu, i on namuze sebi jednu šolju mleka.
Gasi taj fenjer, reče mu Marko. Spasoje dune u njega i ugasi ga i hitro se zavuče pod opakliju.
Imaš ti dece?, upita ga Spasoja.
Imam troje, odgovori Marko.
Šta su?, opet će Spasoje.
Dve ćerke i sin.
A ko je šnjima sad?
Mati njina.
A ti ne živiš sas njima.
Živio sam ranije, a sad ne živim.
Što?
Dugačka je to priča, derane, nego ajde da probamo da zaspimo.
Ja baš i ne mogu oma da zaspim, al evo ćutaću, reče Spasoje.
Utihnuli su, čulo se lupkanje u drvene jasle kukuruzovine koju su kobile ljuštile sa stabljima, povremeno se čulo kako stenju krave. A onda jedared nešto pritrči priko Marka i on skoči kao oparen.
Šta je sad to?, upita uplašeno.
To je Bogar, on vole kod mene da legne. Ja ga uvek, kad muzemo ovce, ranim sas mlekom krišom da Bapa ne vidi. Vole me zdrvo i uvek di ja, tu i on.
Ja l', jer se ti sakrivaš od nekog?, upita Spasoje.
Marko je ćutao.
Neću ja nikom govoriti ništa, opet će Spasoje. Evo, sad ću ćutati.
I opet dečak utihnu, napolju se čuo vetar i vejavica, a Marko je pokrio glavu sas opaklijom i duvao je unutra da što bolje zagrije promrzlo telo koje je i dalje podrhtavalo. Dobro mu je bio poznat miris opaklije koje su gotovo svi salašari i čobani imali i koje su pravljene od ovčiji uštavljeni koža. A i njegov otac i mati su, kad su se priselili i kad su napravili salaš na kraj melanačkog atara, čuvali seoske ovce. U čoporu je bilo po par stotina komada. Otac je svaku ovcu znao u glavi. Mlade ovce je po materama poznavo. A umo je i dobro da čuva i da muze i da šiša i da jagnji kad je trebalo. Marko je sve oko ovaca od oca naučio, jer je ovaj detetom bio kod kišovih u Elemir sluga i tamo je svašta naučio da radi. Marko je od detinjstva pored oca sve paorske poslove naučio da radi i sam se posle rata bavio zemljom i stokom, sve dok mu se nije desila ta muka sas detetom i dok nije sudio Gavri Markoviću, špekulantu iz Crnje. Te večeri je ležao pod opaklijom i miris koža ga je vratio na detinjstvo, na celi njegov dosadašnji život, a najviše mu je muke zadavalo to što sad ne može da bude kući sa svojima. Dok nije bio u ratu i dok se tamo nije okrvio i nije bio tako prek i nagal, al tamo, kad su se predali Rusima i kad je ko dobrovoljac šesnajste bio na Dobrudži di se samo sas bajonetom jurišalo na Bugare i di je bila opšta klanica, kad vidiš da ako ne ubiješ ti njega, da će ubiti on tebe, ili onog pored tebe sa kojim spavaš glavu u glavu, onda nema milosti. Tamo je naučio da zaklati čoveka nije ništa i da, činilo mu se, ko pile da zakolješ. I sve je bilo u ratu nekako normalno, jer su se svi oko tebe borili i svaki je od oni što su bili pored tebe po nekog ubio. Mlogo ni nije dočekalo kraj rata, a on se, eto, fala Bogu vratio živ i zdrav sas srpskom vojskom kao oslobodilac i agrar je dobio, al samo da me ona strvina nije tako privarila, mislio je...
Spasoje je naviko da spava u štali. Evo, ovo mu je već druga zima kako je kod Bape na salašu. Ima sve što mu treba, a Bapa mu je obećo, čim postane punoletan, da će ga oženiti i kuću mu napraviti da ima da živi i da decu izrodi i familiju da podiže. Ništa mu nije bilo teško da radi kad se radilo oko stoke. Spasoje nije volo da ore i nije volo da kopa kukuruz i da plevi bašću. Oko ovaca je volo sve, al da plevi bašću i da vadi krompir ili da čupa štir iz bašće, od tog je bežo ko đavo od krsta. Kad se leti kosilo žito i kad se nosilo u krstine, ili kad se vozilo na salaš u kamaru, to je sve volo, i đubre da vuče je volo, i torinu da čupa i da nosi na njivu, sve je volo, ali da kopa kukuruz i da čupa travu oko njega to nikako.
U štali je, već kad prođe osam sati, uvek sve utonulo u san. I kobile su prestale da jedu kukuruzovine i omadi su polegali i marva je ležala, samo se čulo šuškanje po kojeg pacova koji su noću izlazili iz svojih rupa da po neko zaostalo zrno u jaslama i ispod jasala pojedu. I gornja i donja vrata od štale su bila zatvorena, a preko njih je bila stavljena jedna kudeljna ponjava, da ladnoća ne ulazi u štalu. Napolju je, nošen vetrom, padao sneg, a u štali je, činilo se, sve pozaspalo.
