Sa pesmama Zorice Krstović sam se prvi put sreo pre nekoliko godina čitajući, kao jednu veliku novinu, Fejsbuk pesnike na ovoj najpopularnijoj društvenoj mreži. U tom periodu, pre nekoliko godina, mnogi pritajeni pesnici su se, možda, po prvi put otkrili javnosti, u svojoj lepoti i nagosti, u jednom od ustaljenih konvencija oslobođenom prostoru za književno delovanje. Fejsbuk književnost je u međuvremenu postala naša nezaobilazna stvarnost, a Fejsbuk pisci su otvarali duhovne kaverne drugim nevidljivim piscima i sada ih na planetarnom globalnom prostoru deluje i stvara možda na desetine hiljada. Akademska književnost i akademski piscu su u početku zazirali od ove pojave, pravdajući se već stečenim znanjima i vrednostima koje usvojili u poimanju književnosti na svojim visoko rangiranim katedrama profesora koji su umeli da ocene šta je u literaturi više ili pak manje vredno. Međutim, kako su godine prolazile i kako su Fejsbuk pisci svoj virtuelni oblik pisanja transformisali u knjige, tako je Fejsbuk književnost postajala društvena i književna realnost, a Fejsbuk pisci su postali jedna nova kreativna enegija koja je udahnula plamen i strast prema stvaralaštvu, čitanju i pisanju, svemu onome što je akademizam, mnoštvom teorija koje su se smenjivale u tumačenju književnih dela i književnosti uopšte, doveo do obesmišljenosti i učinio da ona ionako malobrojna književna publika izgubi trku, za oko pola veka, u odnosu na savremena promišljanja literature. U svojim dosadašnjim promišljanjima Fejsbuk književnosti i Fejsbuk pisaca, uvek sam se rukovodio slobodnom interpretacijom onoga što je napisano duboko verujući je vapaj za lepotom, skladom izrečenog i poetikom istog uvek i veći i potresniji i iskreniji kada dolazi sa margine nego kad je plod veštih zanatskih baljezgarija kojih je moderna literatura prepuna. Ja sam pristalica emocije koja ovaploćujući se kroz umetničko stvaralaštvo čini da se osećamo uzvišenije, čistije i oboženije kao ljudi.
Knjiga pesama koja je pred tobom, poštovani čitaoče, pod nazivom „Svetlost nad dlanom” spada u red onih koje sa radošću i zadovoljstvom potpisujem kao recenzent iz više razloga. Prvi razlog, koji fascinira i daje motiv da se pesme čitaju dalje, je pesnikinjina velika iskrenost. Za razliku od onih koji se u literaturi foliraju, koji se igraju rečima, kod Zorice je svaka reč sudbinski povezana sa njenim unutrašnjim bićem i svaka izgovorena reč za nju, a i za nas koji je čitamo, ima sudbinsku težinu i značenje kako u pesmi tako i u životu. Zorica ponire introspektivno, a ponekad i prekognicijski u svoje unutrašnje biće i daje mu mogućnost da pesmom korespondira sa stvarnošću, sa svojim spoljašnjim bićem, ali isto tako čini da jednom napisana pesma ima svoje sopstveno biće koje zrači i prizva nas da ga primimo u sebe kao deo našeg čitalačkog bića koje će pesmom dobiti okidač da krene u avanturu promišljanja vlastitog života i postojanja. Zoričina iskrenost je zavodljiva u svojoj naizgled bespomoćnosti, melanholiji i tragizmu, ali je ujedno i spasonosna i lekovita u svojoj isceliteljskoj i katarzičnoj dinamici vaskrsenja i oslobođenja žudnje za radošću beskonačnog.
U pesmi „Glasnik sumnje” pesnikinja nam kaže da nije spremna da otvori rane „da javno krvare”, dakle, ona nam kaže: Ja sam iskrena, ali ne i patetična, ja sumnjam zato što promišljam, a promišljam da bih spoznala, a spoznajem da bi se oslobodila sumnje i našla neku svoju ličnu istinu, koja može biti oslonac za moje duhovno biće u svetu, koji je prepun protivurečnosti i gde je pojedinac unižen pred mašinerijama ideologija koje pojedince što misle žele da samelju u kolektivno brašno robova i potrošača.
Drugi razlog zašto sa radošću potpisujem kao recenzent ovu knjigu je narativnost koju pesnikinja, iz pesme u pesmu, sledi čineći da slobodan stih, kojim pesme iskazuju svoju priču, bude oplemenjen prelepim, ponekad čak mitskim, slikama. U pesmi „Kriva sam” pesnikinja kaže:
„Volim do potiranja sebe,
taj kidajući osećaj
želje za preobraćenjem.
Ljudima trebam. Ako je do vere,
na kolenima mogu do svakog praga.”
Poslednji stih kod mene otvara sećanje na Starozavetnu priču o Jakovu koji je, odlazeći da se sretne sa bratom Ezavom, u želji da mu ovaj optosti za uzeto prvorodstvo, na kolenima išao na taj susret.
Pesnikinja je svesna da je svako pisanje, pevanje ili promišljanje sveta jedna vrsta jeresi kojom se pojedinac suprotstavlja stvarnosti i hrabro ostaje na stanovištu sačuvanog dostojanstva mislećeg bića, te nam ona, slobodnim stihovima, neopterećena formom, otvara svest o sebi i svetu, koji na jedan monstruozan način, u svakom pogledu, želi da to misleće biće unizi.
Treći razlog zbog kog me pisanje o Zoričinim pesmama raduje je taj tihi, naizgled nevini i prećutani Eros koji ona u svojim pesmama drži pod kontrolom i u po nekim pesničkim slikama mu daje da se otkrije i nasluti kao žudnja za spojem sa večnim, dalekim i metafizičkim animusom koji je za nju jednako stavaran kao i poezija...
O pesmama Zorice Krstović bi se moglo još mnogo toga reći, ali za sada je ovo dovoljno, tek da navedem čitaoca da uzme ovu knjigu u ruke da oseti Zoričin pesnički jezik, njegovu melodiju, slikovitost i mudrost. kao svetlost nad svojim dlanom, a potom, kad je iščita, da joj se vrati iznova kao mitski ljubavnik svojoj dragoj, koja je postala, i na javi i u snu, deo njegovog svečovečanskog unutrašnjeg bića.
Knjiga pesama koja je pred tobom, poštovani čitaoče, pod nazivom „Svetlost nad dlanom” spada u red onih koje sa radošću i zadovoljstvom potpisujem kao recenzent iz više razloga. Prvi razlog, koji fascinira i daje motiv da se pesme čitaju dalje, je pesnikinjina velika iskrenost. Za razliku od onih koji se u literaturi foliraju, koji se igraju rečima, kod Zorice je svaka reč sudbinski povezana sa njenim unutrašnjim bićem i svaka izgovorena reč za nju, a i za nas koji je čitamo, ima sudbinsku težinu i značenje kako u pesmi tako i u životu. Zorica ponire introspektivno, a ponekad i prekognicijski u svoje unutrašnje biće i daje mu mogućnost da pesmom korespondira sa stvarnošću, sa svojim spoljašnjim bićem, ali isto tako čini da jednom napisana pesma ima svoje sopstveno biće koje zrači i prizva nas da ga primimo u sebe kao deo našeg čitalačkog bića koje će pesmom dobiti okidač da krene u avanturu promišljanja vlastitog života i postojanja. Zoričina iskrenost je zavodljiva u svojoj naizgled bespomoćnosti, melanholiji i tragizmu, ali je ujedno i spasonosna i lekovita u svojoj isceliteljskoj i katarzičnoj dinamici vaskrsenja i oslobođenja žudnje za radošću beskonačnog.
U pesmi „Glasnik sumnje” pesnikinja nam kaže da nije spremna da otvori rane „da javno krvare”, dakle, ona nam kaže: Ja sam iskrena, ali ne i patetična, ja sumnjam zato što promišljam, a promišljam da bih spoznala, a spoznajem da bi se oslobodila sumnje i našla neku svoju ličnu istinu, koja može biti oslonac za moje duhovno biće u svetu, koji je prepun protivurečnosti i gde je pojedinac unižen pred mašinerijama ideologija koje pojedince što misle žele da samelju u kolektivno brašno robova i potrošača.
Drugi razlog zašto sa radošću potpisujem kao recenzent ovu knjigu je narativnost koju pesnikinja, iz pesme u pesmu, sledi čineći da slobodan stih, kojim pesme iskazuju svoju priču, bude oplemenjen prelepim, ponekad čak mitskim, slikama. U pesmi „Kriva sam” pesnikinja kaže:
„Volim do potiranja sebe,
taj kidajući osećaj
želje za preobraćenjem.
Ljudima trebam. Ako je do vere,
na kolenima mogu do svakog praga.”
Poslednji stih kod mene otvara sećanje na Starozavetnu priču o Jakovu koji je, odlazeći da se sretne sa bratom Ezavom, u želji da mu ovaj optosti za uzeto prvorodstvo, na kolenima išao na taj susret.
Pesnikinja je svesna da je svako pisanje, pevanje ili promišljanje sveta jedna vrsta jeresi kojom se pojedinac suprotstavlja stvarnosti i hrabro ostaje na stanovištu sačuvanog dostojanstva mislećeg bića, te nam ona, slobodnim stihovima, neopterećena formom, otvara svest o sebi i svetu, koji na jedan monstruozan način, u svakom pogledu, želi da to misleće biće unizi.
Treći razlog zbog kog me pisanje o Zoričinim pesmama raduje je taj tihi, naizgled nevini i prećutani Eros koji ona u svojim pesmama drži pod kontrolom i u po nekim pesničkim slikama mu daje da se otkrije i nasluti kao žudnja za spojem sa večnim, dalekim i metafizičkim animusom koji je za nju jednako stavaran kao i poezija...
O pesmama Zorice Krstović bi se moglo još mnogo toga reći, ali za sada je ovo dovoljno, tek da navedem čitaoca da uzme ovu knjigu u ruke da oseti Zoričin pesnički jezik, njegovu melodiju, slikovitost i mudrost. kao svetlost nad svojim dlanom, a potom, kad je iščita, da joj se vrati iznova kao mitski ljubavnik svojoj dragoj, koja je postala, i na javi i u snu, deo njegovog svečovečanskog unutrašnjeg bića.
