Edicija ROMAN
208 strana, broš povez, 12x19 cm, 2016. god.
Cena: 600 dinara
Knjigu možete poručiti puzećem na mejl:
banatskikulturnicentar@gmail.com
Urednik
Simon Grabovac
Recenzenti
prof. dr Nikola Strajnić
prof. dr Miomir Milinković
Branko nije bio plašljiv, ali je voleo
red i poredak, i kad se jedanput u’vatijo jednog puta, i kad je vidijo
da se tim putom dobro ide i da se napreduje, onda ga nije menjo. Takav je
bio u svemu: i kad je orao, znao je da jedne godine ore na stuk, a druge godine
na is. Znao je da je jutro uvek pametnije od večeri. Da se države menjaju, a da
narod ostaje.
(odlomak iz romana)
Kroz
primer jednog domaćina sa salaša Tomašvol, blizu Dragutinova, sažetog u radni
dan u kome se donose neke od odluka vezanih za napredak domaćinstva, i
putovanje od Tomašvola do Dragutinova i nazad, Vlahović ostvaruje upečatljivu
sliku o nekadašnjem životu Banaćana između dva svetska rata. Taj „Jedan dan
Branka Popova“, kako bi se, analogno Solženjicinovom romanu, ova knjiga mirno
mogla nazvati, otkriva motive delovanja glavnog junaka i njegovu životnu
filozofiju. Združeni, oni predstavljaju svesno delatno nastojanje za stvaranjem
malog pojedinačnog sklada u opštoj harmoniji života. Tako, ukratko rečeno,
otkrivanjem i pronalaženjem jedinstva između unutrašnjeg i realnog života
junaka, pisac nam omogućuje da otkrijemo i njegov smisao.
Gordana Maletić
Vlahović životnim (živim) slikama,
slika čoveka svoga zavičajnog, banatskog mentaliteta, slika život koji poznaje,
u sećanju na vreme prošlo, koje se u poređenju sa našim vremenom (spolja)
promenilo, ali sve što je suština čovekova, njegove pozitivne, moralne i
osećajne vrednosti – to Vlahović u romanu afirmiše, jer to su i jedini
(svevremeni) čovekovi vrednosni putokazi opstanka. Uspele romaneskne slike sa
realističkim detaljima i opisima u doživljaju čitaoca imaju i emotivnu
nadgradnju, a to je zanesenost pisca ljubavlju prema čoveku i životu, i lepoti
ravničarskih predela koja zrače i dišu.
Danica Vujkov
Vlahović je u romanu „Evo čoveka“ zapisao kredo i „Bape“: „Ako
neko želi da izraste, mora prvo da sraste sa svojim korenima, i što više ide u
dubinu, sve će se više dizati u visinu“. Ovaj povratak na stari koncept odnosa
prema životu, svetu, prirodi, kosmosu, mogao bi se u post-postmodernističkom
prosedeu nazvati po meni i „ruralni neoromantizam“, ali tim terminom ne bi
iscrpili fenomen Vlahovićevog dela koje svoj značaj dobija naslanjanjem na
postmodernističko književno nasleđe koje još nije, najčešće, svesno sopstvene
prolaznosti. Njegovo delo je izašlo iz postmodernističkog šinjela, preraslo je
taj šinjel, pocepalo ga i šije sebi nov šinjel. Jedno je sigurno. Vlahović
svojim porukama nadrasta postmodernizam. Pisac afirmiše humanizam, estetske i
etičke vrednosti života koje mogu biti negovane samo ako čovek poseduje kulturu
sećanja i egzistencijalni dinamizam koji iz nje izvire, tu snagu, izdržljivost
i životnu strast. Egzistencijalni dinamizam vrednuje život, daje suvislo i
koherentno viđenje sveta, ima odgovoran i obavezujući odnos prema jeziku i
rečima. On daje snagu da se ne klone na prvim preprekama života, povezuje nas s
Bogom, kosmosom, Prirodom i vremenom u kom živimo.
Marija Tanackov
Kada je
reč o pripovedanju, posebno o romanu, pa tako i o romanu „Bapa“ Radovana
Vlahovića, reč je o sukobu, upravo o ratu svetova: postojećih u stvarnosti i
nepostojećih u umetnosti. Radi se o tome da se ono postojeće pokazuje kao
nedovoljno, pa se poseže za nepostojećim koje, kao takvo, pruža daleko veću
mogućnost čovekovom napretku. A to onda znači još da ni svet umetnosti nije ono
što jest, već ono što bi moglo da bude – što predstavlja i Aristotelovu
definiciju književnosti u „Poetici“.
Ta dva
sveta, postojeći i nepostojeći, sadašnji i prošli, u Vlahovićevom romanu veoma
oštro su suprotstavljena, pa se u ovoj suprotstavljenosti i menjaju slike o
njima: postojeći postaje nepostojeći, lažan, a onaj nepostojeći postaje
postojeći, istinit.
prof. dr Nikola Strajnić
Sižejni tok romana razvijen je u
horizontalnoj ravni mirne, razlivene ekspozicije, bez zapleta i ekstatične
napregnutosti, sa niskim intenzitetom dramskih elemenata, na platformi
statičnih motiva, dobro osnaženih efektima lokalnog žargona. Reč je o panoramskoj
kompoziciji, nekonfliktnog prosedea, satkanog tehnikom široke epske forme, u
mozaičkom nizu narativnih, deskriptivnih i dijaloških elemenata. Na kraju valja
reći da je Vlahović načinom pripovedanja i bogatstvom značenjskih nivoa ostvario zanimljiv
literarni model koji čitaocu pruža dublja saznanja o čoveku, omogućuje
neponovljive trenutke zadovoljstva i duhovne relaksacije.
prof. dr Miomir Milinković
