Obrali smo sve sumnje, kao velike i sočne grozdove, uz pomoć nadničara što nas razdiru poslednjih godina. Bilo je tu svakakvih bobica i boja. Mi smo naviše voleli one crne, ali je bilo i belih, i rozlih, i zelenih na grozdovima što su punili velike crne ovalne kace. Ove godine, za razliku od prethodnih, sumnje su nam dobro rodile. Takva je godina, govorili su nadničari. A i više se spoznalo, a čim se više spozna, više se i sumnja, a još kad su i vremenske prilike dobre, onda je roda ko drva. Kad smo sve kace napunili, doveli smo ceo završni razred iz devojačkog instituta, što je godinama biran po lepoti, gracioznosti i čestitosti, da gaze po sočnim grozdovima naših sumnji. Devojke su prvo skinule lakovane cipelice, a potom čarape što su štrufnama bile prikačene za midere, a onda su one zadigle svoje satenske haljine i krenule da gaze, kao da plešu, sve dok im pod nogama nije ostala samo žitka masa tečnosti. Ništa i niko ne ume tako da razbije bobice sumnje u sve i svašta kao mlade devojačke noge.
Posle smo otočili tečnost što se pretvorila u rajsko vino. I pili smo je uvek kad nas uhvati muka. 
